Kako se proizvodi ideologija* (2)

Kosovo

SPS

2) »Opet dvostruki arsini - Zasto Francuska nije slicna prava dala 'svojim' Arapima, Baskijcima i Korzikancima« (naslov, P, 4. 12. 1997).

3) »Kosovo je bilo i bice nase unutrasnje pitanje. Mesanje spolja nije od pomoci, nije prihvatljivo« (MM, NB, 2. 12. 1997).

4) »Nema menjanja granica u Evropi. Separatizam nece proci« (MM na TV, P, 18. 11. 1997).

5) »Strano posrednistvo ne dolazi u obzir« (MM na Pinku, P, 18. 12. 1997).

6) »Nama nisu prihvatljivi nikakvi planovi i inicijative sa strane, koje se ticu bilo kog naseg unutrasnjeg pitanja. Francuska, Velika Britanija, Nemacka, Italija, Spanija i druge evropske zemlje imaju svoje unutrasnje probleme i resavaju ih iskljucivo samostalno, ne dozvoljavajuci ni najmanje mesanje u ta unutrasnja pitanja. Te bi zemlje tako trebalo da se ponasaju i prema unutrasnjim pitanjima SRJ« (Z. Jovanovic, pomocnik MM, NB, 6-7. 12. 1997).

7) »Agencija Rojters podseca na Milutinoviceve reci da bi njegova pobeda bila korak dalje u medjunarodnoj integraciji Srbije i Jugoslavije, ali i na njegovo upozorenje zapadnim vladama da se ne mesaju u zbivanja na Kosovu, jer je Kosmet izrazito unutrasnja stvar« (reagovanja u svetu na izbore, P, 8. 12. 1997).

8) »Nece se dopustiti mesanje u nase unutrasnje stvari, kao i proturanje na mala vrata, kao i internacionalizacija takozvanog pitanja Kosova« (MM na Pinku, P, 18. 12. 1997).

9) »Posebno je znacajno to sto je Milan Milutinovic uporan protivnik nekih mesanja, u poslednje vreme, u nase unutrasnje odnose, pogotovo kada je u pitanju Kosovo« (Z. Jovanovic u Zajecaru, P, 18. 12. 1997).

10) »Reagovanja u svetu na odluku jugoslovenske delegacije da napusti pre kraja konferenciju u Bonu - SRJ demonstrirala cvrstinu i odlucnost po pitanju Kosova i Metohije. Italijanska stampa istice da jugoslovenska delegacija nije htela da pristane da raspravlja o takozvanom kosovskom pitanju« (P, 12. 12. 1997).

11) »List (Njujork Tajms) sasvim otvoreno kaze da su se velike sile slozile da se konferencija u Bonu iskoristi i za otvaranje, kako kazu, kosovskog pitanja« (P, 12. 12. 1997).

12) »U istom listu, u komentaru pod naslovom 'Bosna broj dva' autor teksta koristi kvaziporedjenje Kosmeta sa Bosnom, predocavajuci namerno i ocigledno, sa ciljem da ukaze na mracnu buducnost u kojoj ce se, eto, ta srpska provincija pretvoriti u Bosnu, sto zapad mora da spreci« (P, 12. 12. 1997).

13) »Njujorski dnevnik, koji prenosi vladine stavove, nije za albanske teroriste i secesioniste upotrebio ni jedan odgovarajuci termin« (P, 12. 12. 1997).

14) »Vlada je posebno naglasila da su za SRJ neprihvatljiva nastojanja internacionalizacije pitanja Kosova i Metohije, kako sa stanovista nacionalnih interesa Srbije i SRJ, tako i sa stanovista univerzalnih principa odnosa izmedju suverenih zemalja« (P, 12. 12. 1997).

15) »Vec vidjen scenario pokusaja internacionalizacije takozvanog problema. Taj scenario niti je do sada, niti ce od sada moci da bude ostvaren« (Z. Igic, Blic, 2. 12. 1997).

16) »Mnoge zemlje u Evropi imaju 'svoja Kosova' ali ih same resavaju, pa cemo i mi svoje« (Z. Jovanovic, P, 29. 11. 1997).

17) »Albanci ne mogu da imaju veca prava od drugih nacionalnih manjina, a ta prava su visa od svetskih standarda« (MM na TV, NB, 28. 11. 1997).

18) »Nigde u svetu se prava nacionalnih manjina ne tumace kako to neki traze u Srbiji« (MM na TV, P, 18. 11. 1997).

Na osnovu analize dosadasnjeg korpusa zakljucili smo da su predstavnici srpske vlasti dobro savladali tehniku uopstenog, ispraznog proklamovanja iskrenih namera i zelja da svoje dalje aktivnosti usklade sa zahtevima sveta. Pokazali smo, takodje, da onda kada treba da pruze realne, opipljive dokaze svoje spremnosti da saradjuju sa svetskim institucijama oni ili nikako da »zapravo shvate« sta se od njih zahteva ili otvoreno odbijaju konkretne obaveze. Ovo je najuocljivije kad god se oni u predizbornoj kampanji osvrnu na situaciju na Kosovu, koju po svom misljenju vec godinama uspesno kontrolisu.

Iz ovoga proizlazi da srpski socijalisti u ovom trenutku jezicki igraju na dva fronta. Prvim (politika tolerancije i saradnje sa svetom) se odricu svojih ranijih preddejtonskih opredeljenja i prica o nebeskom narodu. Time se stilski suprotstavljaju zargonu SRS-a koji nije nista drugo do njihov nabujali klon.

Drugi je, pak, front mrznje i autizma, vec godinama otvoren i raspaljivan. Na tom su frontu, u pogledu ostrascivanja i izbezumljivanja naroda, oni, tokom devedesetih, postigli neosporno velike uspehe...

Stoga oni verovatno smatraju da ga ne smeju nikad potpuno napustiti i zaboraviti, da im uvek moze posluziti kao pribeziste, jer - najhrabriji narod ipak nije zaboravio da je sve pocelo Lazarevim mostima i Gazimestanom. Stoga je, bar za sada (jer nikad se ne zna na sta ce ih njihova cenkanja u buducnosti primorati) stav SPS-a beskompromisan: ne damo nase najstarije, najsrpskije Kosovo.

Svesni su da neostvarivanjem svojih strateskih ciljeva (koje su predano, putem medija, godinama opravdavali i velicali) izgubili dobar deo, sada razocaranih, nacionalisticki orijentisanih glasaca, oni »cuvanjem svete kosovske zemlje« nastoje da ponovo utvrde svoju uzdrmanu nesalomivost i nepopustljivost.

Svi sakupljeni primeri svedoce o tome; u njima se, kao po pravilu, oseca negativan, inadzijski ton - dakle upravo ono za sta oni optuzuju Seselja; osnovni motivi su optuzbe upucene kome li do opet rasturacima i razbijacima Jugoslavije, tvrdoglavo odbijanje da se saslusa misljenje inostranstva i nepristajanje da se uopste prizna da je situacija na Kosovu vec godinama neresiv problem. Upravo je zbog toga ona imenovana kao: unutrasnje pitanje, takozvano pitanje Kosova, takozvano kosovsko pitanje, »kako kazu« kosovsko pitanje, takozvani problem Kosova, izrazito unutrasnja stvar.

U svojim obracanjima neupucenoj javnosti nasi politicari ne zele da navedu kakve to hitne mere u pogledu ispunjenja ljudskih prava u tom delu Srbije medjunarodna zajednica zahteva od ove drzave, te ih olako naziva: mesanje u unutrasnje stvari, mesanje spolja, neka mesanja, iskljucivo samostalno, planovi i inicijative sa strane, neprihvatljiva nastojanja internacionalizacije pitanja Kosova i Metohije.

Nasu nepokolebljivost podvlace tokom ranih devedesetih skovani izrazi: cvrstina i odlucnost, uporan protivnik, ispravno postupiti, resavanje u okvirima Ustava i institucija sistema, nacionalni interesi i univerzalni principi odnosa. Na zlonameran stav sveta i njihove zadnje namere upucuje se na sledeci, takodje dobro isproban nacin, tipicnim konstrukcijama i metaforama: kvaziporedjenje sa Bosnom, predocavati namerno i ocigledno, ukazivanje na mracnu buducnost, novo destabilizovanje prilika na nasem prostoru, svoja Kosova, vec vidjen scenario, proturanje na mala vrata, dvostruki arsini.

Od govornih cinova glasnogovornici najcesce posezu za pretnjom (obicno formulisanom izrazom: upozorenje zapadnim vladama) bilo direktnom ili indirektnom - smatrajuci da ce smeloscu i zestinom podici sebi rejting u narodu. Podrazumeva se da su svi zaboravili da se busanje tipa glavu dajem Krajinu ne dajem nisu ostvarila.

Ponavljamo sada primere tih govornih cinova, kako bismo pokazali da kooperativni socijalisti i dalje umeju dobro da pokazuju zube i izazivacki masu isukanim macevima:

»Medjunarodna zajednica ne treba da arbitrira u svakom pitanju«

»Kosovo je bilo i bice nase unutrasnje pitanje«

»Nama nisu potrebni nikakvi planovi i inicijative sa strane«

»Taj scenario niti je do sada, niti ce od sada moci da bude ostvaren«

»Ali ih same resavaju, pa cemo i mi svoje«.

Uzgred, indikativno je sto nasi junaci na jeziku nikad ne pominju zasto do sada, u toku tolikih godina, nisu uspeli da rese taj problem, niti objasnjavaju kada ce i kako ce to uciniti.

Na kraju ovog dela zeleli bismo da izdvojimo i ponovimo jedan primer u kojem se putem retorickog pitanja i presupozicije krajnje otrovnim stilom predocava narodu da je situacija na Kosovu zaostrena zahvaljujuci - pa naravno, svetskoj zaveri protiv sviju nas, ciji mracni motivi (kome i zasto) nisu do kraja prozreni, ali cije vecite namere jesu novo destabilizovanje prilika.

»Najvaznije je pitanje, medjutim, kome i zasto u medjunarodnoj zajednici treba novo destabilizovanje prilika na nasem prostoru, pod formom zabrinutosti za ljudska i manjinska prava« (P, 12. 12. 1997).

Najzad, jedini na izgled pozitivan stav prema misljenju inostranstva o problemu Kosova je, u stvari, jedna proizvoljna interpretacija zvanicne poruke, interpretacija u kojoj se presupozicijom (upotrebljena je glagolska imenica priznanje) sugerise da je Evropa najzad shvatila da niko ne treba da se mesa u nase poslove.

»Komentarisuci poruku evropske petnaestorice gradjanima Jugoslavije, Dacic je kao vrlo bitno podvukao stav ministara za 'uravnotezen pristup svima, znacaj SRJ u regionu, priznanje da je Kosovo unutrasnje pitanje'« (NB, 14. 12. 1997).

SPO

2) »Napustanje medjunarodne konferencije o sprovodjenju Dejtonskog sporazuma postupak je u korist nase, drzavne i nacionalne stete« (Sluzba za informisanje SPO-a, NB, 12. 11. 1997).

SPO nastavlja sa svojom odbranom ozloglasene medjunarodne zajednice. Pri tom se sluzi idiomatskim izrazima cak ni u dalekim aluzijama i ne dovodi se u sumnju. U tumacenju poruke Bonske konferencije, upotrebljena je nedefinisana pasivna konstrukcija cije je znacenje jos vise ublazeno prilogom samo (samo je izrazena zabrinutost). Iako se i ovde poseze za, u razne svrhe, koriscenom sintagmom neotudjivi deo Srbije, pitanje Kosova se ne banalizuje. O njemu se ne govori kao o takozvanom, vec se priznaje da je u tom regionu doslo do narastanja opasnih tenzija. Oksimoron u korist nase stete svedoci o tome da je stav ove stranke prema dogadjanjima u Bonu oprecan inadzijskom odbijanju nase delegacije.

SRS

2) »Ja bih na Kosmetu ukinuo sva prava Siptara koja oni ne koriste« (VS na TV, P, 26. 11. 1997).

Radikali priznaju da na Kosmetu (kako oni nazivaju Kosovo) postoji taj problem. Oni ga, medjutim, smatraju lakim i za kratko vreme resivim zadatkom. Objasnjenje postupka resavanja tog problema je, medjutim, jedna birokratska sintagma koja sobom nosi poznatu seseljevsku ideju o brzom i efikasnom uspostavljanju discipline i reda, i to sigurnim metodama koje ne treba objasnjavati. Primer za to je i lakonski, praktican recept koji Vodja nudi - ukinuti ono sto vec ne postoji!

Sankcije

SPS

2) »Govoreci o situaciji u Jugoslaviji, prof. Markovic je naglasila da su sankcije skinute, ali da njihov tzv. spoljni zid jos postoji« (Mira Markovic u poseti Ruskoj Dumi, P, 18. 12. 1997).

3) »I sami smo krivi sto su nam udarili sankcije. Stalno smo ih ujedali« (R. Radovic na TV, NB, 26. 11. 1997).

4) »Spoljni zid sankcija - to je jedna izmisljena floskula - prazna rec. To je jedna postapalica za sve snage u nasoj zemlji koje zapravo kroz taj spoljni zid sankcija kako ga oni nazivaju, prakticno podrzavaju nalaze Badinterove komisije, cuvene ako se secate po tome sto je govorila da se Jugoslavija sama od sebe raspala, da se ne radi o secesiji, da se ne radi o nasilnom razbijanju jedne zemlje. Ne, nisu to sankcije, to je jednostavno mesanje u nase unutrasnje poslove« (MM, NB, 8. 11. 1997).

5) »Postoji taj takozvani spoljni zid sankcija koji je sve slabiji, i objektivno nam ne smeta da izvozimo vise« (MM, na sastanku Aktiva SPS-a, Narodne novine, 3. 12. 1997).

6) »Ostao nam je samo spoljni zid sankcija od par zemalja, ali i on popusta, jer su te zemlje uvidele da Jugoslavija treba da bude u medjunarodnoj zajednici. Taj spoljni zid je smisljen da bi SRJ bila kooperativnija u pogledu Dejtonskog sporazuma, ali za tim nema potrebe - jer mi jesmo kooperativni« (MM, na TV, P, 12. 12. 1997).

Beogradom je jedno vreme kruzio vic po kojem prve reci koje ovdasnje dete nauci nisu vise mama i tata vec embargo i sankcije. Tokom godina ratovanja i mirenja, ova dva zlosrecna pojma prosla su put od »svetskog uzaludnog pokusaja da nas slomije - jer mi opstajemo uprkos njima«, preko »drugog naziva za genocid koji nam spremaju sile mraka, lisavajuci srpsku nejac hrane i lekova«, do zgodnog opravdanja za to sto nam privreda i drustvo propadaju.

Kao sto se vec u prvom primeru vidi i dalje je na ceni ideja da smo »uprkos sankcijama izgurali bolje nego mnogi drugi«, a moguca implikacija ovog iskaza je da nismo poklekli upravo zato sto nismo bivsa vec aktuelna socijalisticka zemlja.

Predstavnici nase vlasti i dalje vole da se dice svojim velikim diplomatskim uspesima, jer su zahvaljujuci njihovim zaslugama sankcije ukinute (nikad se pri tom osvrcuci na to zasto su uvedene - jedno, prilicno iskreno ali politicki neozbiljno objasnjenje ipak nalazimo i to u metaforicnom obliku stalno smo ih ujedali), te da sada svi redom cekaju nase pozive na ekonomsku saradnju.

No, ipak, oni ne mogu bas uvek da predju preko cinjenice da je ostao spoljni zid - opet jedna mutna sintagma, cija denotacija obicnom smrtniku nije poznata. Zahvaljujuci tome, na nju nakace svoj omiljeni atribut za banalizaciju i nipodastavanje - takozvani, odnosno prilepe joj predloznu konstrukciju od par zemalja ili recenicu »kako ga oni nazivaju«. A kad njihov kandidat pozeli da narod uputi u to sta zapravo spoljni zid sankcija znaci, oni ce objasniti da je u pitanju zapravo izmisljena floskula - prazna rec. Ona, kao i sve drugo sto dolazi sa zapada, predstavlja iskljucivo postapalicu za mesanje u nase unutrasnje poslove, ali je na nasu srecu taj spoljni zid objektivno (!?) sve slabiji. Ovaj samozadovoljni ton postize se i zahvaljujuci sintaksickim obrascima kojima se tvrdjenja cine izricitim i ociglednim: to je, ne nisu to, to je jednostavno zajedno sa umetnutom recenicom ako se secate, kojom se podseca na jednu od dobrih starih ideoloskih interpretacija delovanja stranih komisija.

Istoj svrsi sluzi i naivna, do krajnjih granica pojednostavljena logika zakljucivanja, kojoj nikakvi argumenti nisu potrebni. Jednostavno se objasnjava zasto spoljni zid popusta i to kljucnim glagolom uvideti cija se presupozicija odlicno uklapa u veliko otkrice da je medjunarodna zajednica najzad spremna da prizna svoje kobne zablude i greske.

Sve u svemu, nasi nacionalni oci neupucenoj javnosti zele da prenesu svoje nadobudno uverenje da su namere i igre zapada potpuno providne i jasne (videti: taj spoljni zid je smisljen da bi). Istovremeno, u svojoj bahatosti, oni porucuju da za svim tim igrama nema potrebe, skrivajuci se opet iza nedovoljno odredjenog prideva kooperativni.

Za ovu temu nemamo primere ni od SPO-a ni od SRS-a.

Buducnost Srbije

SPS

2) »Vreme je da se okrenemo radu, prestanemo sa biranjima i politikantstvom« (MM na Pinku, P, 18. 12. 1997).

3) »Od izbora zavisi da li ce SRJ krenuti putem razvoja i saradnje sa svetom ili putem izolacije i konfrontacije, sa nesagledivim posledicama za buducnost svih nas« (Z. Sokolovacki, JUL, P, 18. 12. 1997).

4) »Odgovarajuci na pitanja o nacinima suzbijanja kriminala Milutinovic je rekao da je najefikasnije 'uhvatiti azdaju za glavu', odnosno da treba pre svega saseci krupni privredni kriminal i to prevencijom i represijom« (MM na TV, P, 18. 11. 1997).

5) »Balkan ne treba da bude bure baruta vec bure saradnje« (MM na TV, NB, 28. 11. 1997).

6) »Premoreni od obmana pocnimo da zivimo« (naslov u Blicu, intervju sa MM, 2. 12. 1997).

7) »Ocekujemo da ove godine ostvarimo rast od 10%, daleko najveci u Evropi, sto je dvostruko ili trostruko veci rast nego najvisi rast medju evropskim zemljama« (SM, TV, Blic, 18. 11. 1997).

8) »Zelimo da sto pre nacinimo ozbiljan prodor i ekonomski razvoj, ocuvamo mir i politicku stabilnost i da se ne izolujemo od sveta. Mi moramo biti deo evropskog i svetskog trzista jer je to buducnost« (MM - Zasto slogan »I Srbija i svet«, P, 26. 11. 1997).

Poruke o buducnosti ove zemlje se, nazalost, svode na puko fraziranje. Kao i u pogledu konkretnih vidova saradnje sa medjunarodnom zajednicom, socijalisti su nemusti i bezidejni kad zaista treba izneti gotove projekte i ponuditi smislena resenja. Sintagme koje ovde zapazamo su smesna podsecanja na titovsko vreme stalnog napretka: rad, zivot i stvaralastvo, put razvoja i saradnje sa svetom, ocuvanje mira i stabilnosti, daleko najveci rast u Evropi.

U prici o suzbijanju kriminala pojavljuju se zivopisni idiomi uhvatiti azdaju za glavu, saseci krupni privredni kriminal, koji su stilski sveziji i zanimljiviji, ali znacenjski jednako siromasni kao i prethodno fraziranje. Uz to, oni su zacinjeni narodu stranim i nerazumljivim izrazom prevencija i represija.

Najzad, metaforicna slika o buretu saradnje ukazuje na to kakvu denotaciju i konotaciju za nase mirotvorce ima pojam saradnje i kako ova moze da izgleda u njihovoj reziji. Pominjanje buducnosti Srbije je prilika da se ukaze na kataklizmu u koju bi nas odveo svaki drugi izbor sem glasanja za socijaliste - od izbora zavisi da li ce Jugoslavija krenuti putem razvoja ili propasti.

Indirektno naredjivanje (vreme je da se), odnosno podsticaji da bismo se vec od sutra, a narocito parola premoreni od obmana pocnimo da zivimo zahvaljujuci svojoj semantickoj neispunjenosti gotovo da i nemaju pragmaticku vrednost tih govornih cinova, vec pre sluze da socijalisti optuze narod da do sada nije radio vec se bavio politikantstvom. Iz ovoga prirodno sledi da je krajnje vreme da se sa svim tim biranjima prestane i poslusa onaj cuveni Milosevicev poklic: A sada svi na svoje radne zadatke (inace tipicna ideoloska poruka raji da ne treba da se bavi visokoumnim i beskorisnim stvarima, vec da proizvodi i izvrsava svoje obaveze).

Ovim se, uostalom, i sam smisao izbora dovodi u pitanje, sto pokazuje koliko malo vaznosti ovaj fundamentalni demokratski princip ima u danasnjem politickom sistemu u Srbiji.

SPO

2) »Demokratska Srbija u susretu sa svetskim iskustvom i standardima« (Zavrsna izborna konvencija, Centar »Sava«, 3. 12. 1997).

3) »Danas je borba za slobodu, borba za demokratiju« (Zavrsna izborna konvencija, Centar »Sava«, 3. 12. 1997).

4) »Moj cilj je da se umnozimo, slozimo i obozimo« (Vukova predsednicka poslanica).

5) »Hoce li ovaj put za preporod pobediti 7. decembra ili ce Srbija krenuti putem bespuca?« (Zavrsna izborna konvencija, Centar »Sava«, 3. 12. 1997).

6) »Tri najveca i najhitnija zadatka: pomoci siromasnima i zakonom privesti obesne i samovoljne, zavrnuti siju kriminalu i svim vidovima pljacke i vratiti Srbiji ugled i casno mesto koje nam pripada u svetu« (Zavrsna izborna konvencija, Centar »Sava«, 3. 12. 1997).

7) »Dosta je parola, u Srbiji naprosto niko ne sme biti ni gladan, ni zedan, ni go, ni bos« (Vukova predsednicka poslanica).

Zargon SPO-a ima svoj, doduse ublazen, odgovor na SPS-ovske povike o neklecanju i nesaginjanju - to je slika uspravnog povratka u Evropu. Ona, doduse, sama po sebi, ne asocira ni na sta lose, ali u kontekstu nasih prelezanih euforija ljudi je mogu tumaciti kao inat i tvrdoglavost. Druga, za poredjenje interesantna sintagma je svetsko iskustvo i standardi; ona nas formalno podseca na ono njihove greske i iskustvo, ali je sadrzinski sasvim na drugoj strani. Njome se, naime, iskazuje respekt prema svetu, a ne omalovazavanje i prezir.

Kad govori o svojim namerama i zadacima Draskovic poseze za narodskim izrazima: idiomom zavrnuti siju i nedovoljno odredjenom sintagmom obesni i samovoljni, stilski neprimerenim ozbiljnom politickom diskursu. Zapazamo i pesnicku trijadu umnoziti, sloziti, oboziti, koja, uprkos lepoti izraza i eufoniji, nema snagu konkretnih, definisanih projekata.

Sintaksicka struktura iskaza danas je borba za dz, borba za y, hoce li ili ce, tri najveca i najhitnija upucuje na njegovu sklonost ka crno-belom predstavljanju stvari: postoji ili njegov put za preporod ili put bespuca. Proizlazi samo jedno: Vukov svetao lik nema alternativu...

U pogledu tema je takodje moguce napraviti poredjenje sa socijalistima. I ovde se imperativom naredjuje da nema vise prazne price (dosta je parola), a glagolom smeti, koji u odricnom obliku dobija ilokucijsku snagu zabrane, narodu se olako obecava blagostanje.

Najzad pomenimo i presupoziciju, izrazenu u primeru br. 6, kojom se potvrdjuje da nam ugled i casno mesto pripadaju.

SRS

2) »Nepogresiv je kolektivni osecaj Srba da se drzava nasla u vrtlogu matice... Potapanje bi nas odvuklo na samo dno istorije!« (VS, ZN, br. 36).

3) »Svi dogadjaji danas u Srbiji nisu (...). Narod se ne opredeljuje za dobrog ili loseg predsednika nego za opstanak naroda i drzave« (VS, ZN, br. 36).

Radikali ne odustaju od smele vizije Velike Srbije, koja valjda treba da iznikne iz znacenjski prilicno neshvatljivog stanja nazvanog vrtlog matice (mada, sudeci po onom sto proizlazi iz Seseljevih reci, ta zelja vise nije toliko opasna i prometejska kao nekad - sto je zapravo samo nacin da se ukaze na svekoliko opste divljenje prema radikalskoj hrabrosti).

I ovde se narodu izbori ne predstavljaju kao politicki dogadjaji, vec kao sudbinska odluka koja vodi u sve ili nista. Stavise, ono »nista« je razvijeno u mutnu alegoriju potapanja na samo dno istorije, koja prekim tonom treba da opomene savest, neprijatelja da zaustavi, a uspavane da probudi.

Ipak, recenicna struktura primera br. 2, nepogresiv je osecaj da se..., a i samo apodikticno znacenje u njemu upotrebljenog prideva, porucuje nam da ne treba da brinemo, jer Vojvoda ima poverenja u kolektivni osecaj Srba.

Napomenimo da je oslanjanje na kolektivni osecaj Srba tipicno orudje ideoloske propagande, koja se, kako smo objasnili, mnogo lakse obraca emocijama nego razumu.

Protivnici

SPS

2) »Bira se izmedju mira i rata. Izmedju saradnje sa svetom na ravnopravnim osnovama sto nudi Milan Milutinovic, i novih pritisaka iz sveta i izolacije, do cega bi doveo izbor Vojislava Seselja" (I. Markovic, portp. JUL-a, P, 17. 12. 1997).

3) »Seselj je demagog i galamdzija i ukoliko pobedi sankcije nam ne ginu« (R. Radovic na TV, NB, 26. 11. 1997).

4) »SRS i SPO nas kopiraju... Pokusavaju da se prisljamce nasim idejama. Zaboravili su da su govorili protiv Dejtona i mira, a sada podrzavaju taj sporazum« (MM na TV, NB, 28. 11. 1997).

5) »Svako drugo resenje imalo bi katastrofalne posledice za Srbiju i njene gradjane« (OP odbor SPS, Narodne novine, 3. 12. 1997).

6) »Medjunarodna zajednica je zapanjena sto je stranka koja ima rigidnu orijentaciju i ratnohuskacku politiku dobila toliki broj glasova na minulim izborima« (MM na TV, P, 18. 11. 1997).

7) »Desni ekstremizam gura nasu zemlju u potpunu izolaciju od citavog sveta« (T. Raicevic, P, 4. 12. 1997).

8) »Stranke desne orijentacije koje su se istakle u manipulisanju vaninstitucionalnim sredstvima sada paradiraju sa projektima navodne institucionalne obnove« (T. Raicevic, P, 4. 12. 1997).

9) »Drugi kandidati nemaju svoju viziju buducnosti zemlje i ne verujem da mogu biti na celu Srbije« (Z. Jovanovic, P, 29. 11. 1997).

10) »Na drugoj strani imamo one kandidate koji ne znaju dobro svoj program, ili namerno zavaravaju gradjane, cineci raskorak izmedju programskih opredeljenja svojih partija i onog sto porucuju gradjanima« (G. Gajevic na Radio Raska, P, 28. 11. 1997).

11) »Velika Srbija je suluda ideja!« (Konf. JUL-a u Smederevu, P, 28. 11. 1997).

12) »Fasizacija u Srbiji je problem celog drustva i svih drzavnih organa. Mi smo kao narod ocigledno izgubili hrabrost da se suprotstavimo« (MM, P, 17. 12. 1997).

13) »Ima nekih snaga u Evropi i svetu kojima bi odgovarao proces radikalizacije i seseljizacije u Srbiji, kako bi mogli da okoncaju zapocet proces razbijanja Jugoslavije« (MM, P, 12. 12. 1997).

14) »Gradjani nece dati glas onima koji se zalazu za reviziju istorije i svaki cas idu u inostranstvo na konsultacije« (P, 4. 12. 1997).

Pouceni nezadovoljavajucim rezultatima septembarskih predsednickih izbora, u kojima ih je, bilo njihovom nebrigom i nezainteresovanoscu, bilo svojom vestinom i zestinom, nadglasao Seselj, socijalisti su ocigledno odlucili da u decembarskoj predizbornoj kampanji primene oprobane politicke metode dezavuisanja i blacenja opasnog protivnika (setimo se samo »slatkih« reci koje su svojevremeno upucivali Draskovicu i Panicu). One, po pravilu, imaju oblik teskih optuzbi na racun njegovog lika i dela, malicioznih analiza njegovih politickih ideja, a projektuju se kroz zastrasivanja naroda samom mogucnoscu da ovaj pobedi.

Pomenimo, vec na pocetku, omiljenu im konstrukciju paradirati sa projektima, iz koje proviruju podsmeh i omalovazavanje.

Glavna meta njihovih napada ukazuje na to da su glasnogovornici SPS-a svesni da im najvecu konkurenciju prave licno njihove povampirene ideje o belosvetskim zaverama i nasoj uskoro ocekivanoj pravicnoj pobedi nad silama mraka, a ne od slugeranjske i ulizicke politike SPO-a. Oni se u svojoj kampanji trude da ukazu na opasnosti koje bi nas zadesile ukoliko bi pobedila rigidna i ratnohuskacka orijentacija. Zgodne li sintagme (ciji je prvi atribut vecini slusalaca strana rec) za svakodnevnu upotrebu i etiketiranje! Ali, isto se moze saopstiti i mnogo jednostavnije, neformalnim, narodskim stilom: ako on pobedi, sankcije nam ne ginu!

Leksika je, naravno, u skladu sa takvim namerama. Za radikale se nikada ne vezuje zdravi patriotizam, junacki ponos i prkos. Tako isti oni stavovi koji se, kad poticu od njih samih, nazivaju otvoreni zahtevi za nemesanjem u unutrasnja pitanja, ovde bivaju oznaceni kao politika izolacionizma i getoizma i guranje u potpunu izolaciju ciji je besmisleni cilj Velika Srbija - trenutno sahranjena ideja okarakterisana kao suluda.

Nije bilo tesko skovati i nove pretece termine za ovo sto nam se »nekim cudom« desava: fasizacija, proces radikalizacije, seseljizacija, desni ekstremizam. Vinovnici ove moralne posasti se, po izjavama portparola SPS-a, sluze totalitarnim metodama lazi: manipulisanje narodom i zavaravanje gradjana.

Kritikovanje Seselja je, dakle, prilika da se socijalisti dice svojim kosmopolitskim licem (dok drugo, nacionalisticko, inadzijsko, u takvim prilikama dobro pokriju) da istaknu svoje proevropske i demokratske orijentacije (presupozicija - zaboravili su da su govorili protiv Dejtona - jednako je - jedino smo mi uvek bili za mir), svoju privrzenost medjunarodnoj zajednici (koja je zapanjena time sto jos u septembru nisu pobedile njihove napredne ideje), odnosno da sa sebe speru svaku odgovornost za mrznje i strahove koji postoje u ovom narodu.

Istovremeno, oni nastoje da formulom crno-belo (bira se izmedju dz i y; na drugoj strani imamo; drugi kandidati nemaju) birace zaplase apokalipticnom slikom buducnosti (katastrofalne posledice) u koju bi ih uveo cetnicki vojvoda.

Omiljeni govorni cin-optuzba ne pogadja samo radikale ili espeoovce, vec i sopstveni narod. Iskaz broj 12 je primer »dobronamerne« kritike u kojoj se gradjani Srbije indirektno optuzuju za ksenofobiju, u kojem se jadikuje nad sadasnjim pogubnim stanjem duha u nasem narodu.

Ipak, i iz ovakvog mirotvorackog i humanog govora izleti ponekad otrovna strelica namenjena svetu. Objekti napada ipak ostaju neodredjeni: ima nekih snaga u... Pominju se zatim novi pritisci, i opet presupozicijom sugerise (jer - oni bi hteli da okoncaju zapocet proces) izvesnost postojanja mracnih sila kojima je glavni cilj razbijanje Jugoslavije.

Poslednji iskaz (14) primer je indirektne naredbe (i to vrlo snazne - upotreba futura gradjani nece, a ne modalnog glagola npr. ne bi trebalo) iza koje se krije ukazivanje na opasnost od onih koji se zalazu za reviziju istorije i idu po konsultacije u inostranstvo - sto je vec gotovo zaboravljen, a ne tako davno veoma popularan idiom, cija je funkcija da se ismeju i banalizuju kontakti koje srpska opozicija ima sa predstavnicima stranih vlada i institucija.

SPO

2) »Seselj je majstor za prodaju magle, i kada bi kojim slucajem bilo zabranjeno da se u izbornoj kampanji laze, onda SRS ne bi ni mogla da vodi kampanju« (VD, P, 26. 11. 1997). »Iako sam u fabrici vode, ne mogu oprati njegovo poreklo« (VD, Uzice, NB, 27. 11. 1997).

3) »Ako zelimo brzu smrt - eto nam radikala, ako zelimo laganu smrt - eto nam levice, ako zelimo dug zivot - eto mene« (VD na TV, NB, 28. 11. 1997).

4) »Ukoliko bi pobedio Seselj usledio bi rat sa NATO, gradjanski rat i nove sankcije. U slucaju pobede snaga Dejtonskog sporazuma, toga ne bi bilo. Seselj je ortodoksni boljsevik, a to sto se protivi Dejtonu, isto je pokupio od komunista« (VD na TV, NB, 28. 11. 1997).

5) »Program Milana Milutinovica je program rezima: siromastvo, kriminal, pljacka, inat sa Evropom i svetom. To nije izlaz, to je nastavak stranputice« (brosura SPO-a, dec. 1997).

6) »Opcija koju nudi SRS je tragicno i brzo survavanje u jamu« (VD, P, 4. 12. 1997).

7) »Vuk ili Seselj? To je izbor izmedju drzavnika i cirkusanta, mudrosti i galame, istine i prevare, uspona Srbije i ponora za Srbiju. Vuk ili Milutinovic? To je izbor izmedju buducnosti i proslosti. Vuk ili bilo ko treci? Nema ni drugog ni treceg. Vuk je jedini. Ako zelimo dobro sebi i svojoj deci« (SR, 27. 11. 1997).

8) »Iskreno da vam kazem, ja ne mogu izgubiti... ja mogu licno samo dobiti da se ove muke oslobodim« (VD na TV, NB, 28. 11. 1997).

9) »Vuk nije samo vizionar i nenadmasan strateg. On je opsednut ciljem da pomiri, da na istini pomiri« (SR, 27. 11. 1997).

Izgleda da Vukov knjizevnicki dar svoj vrhunac dostize u onom sto je za resavanje aktuelnih, akutnih problema ove zemlje ponajmanje vazno, a to je opanjkavanje i ismejavanje protivnika.

Indikativno je sto on, u decembarskim izborima, ostricu svojih reci mahom usmerava ka Vojislavu Seselju i njegovoj partiji. Jer dok bi pobeda Milutinovica bila nastavak stranputice, lagana smrt, odnosno vracanje u proslost, trijumf radikala opisuje se kao ponor, brza smrt ili tragicno i brzo survavanje u jamu.

Za Vojvodin program se vezuju natuknice antidrzavni i antinacionalni, a on sam predstavljen je bilo neozbiljnim atributom kao cirkusant, bilo optuzujucom sintagmom kao majstor za prodaju magle, bilo izandjalim izrazom ortodoksni boljsevik, koje kao i druge reci-etikete ne treba da prenesu znacenje, vec da izazivaju negativna osecanja prema ovako oznacenom licu.

Iako se kritikovanje ideja radikalskog poglavice (posto smo se upoznali sa njihovom formom i sadrzajem) doima kao razumljiv i opravdan cin, to se valjda ne mora ciniti na tako vulgaran nacin. Ako jeste tacno da je on mnoge svoje »originalne« misli zapravo preuzeo od ideologa SPS-a, to se moze reci lepse nego da je on to pokupio od komunista. Uzgred, za Seselja se vezuje i vec dobro poznata formula njemu je dobro kad je Srbiji najgore, koju je autor tolikih romana prepisao od tih omrazenih komunista (videti poglavlje MZ, SPS, primer 27).

Iskaz iz kojeg se nedvosmisleno izvodi zakljucak da radikali lazu (primer br. 2), vise paznje privlaci svojom indiskretnoscu nego ukazivanjem na tu cinjenicu.

Najzad, na izgled lucidnom i duhovitom opaskom o pranju Seseljevog porekla,7 Draskovic, koketirajuci sa sovinistima, dovodi u pitanje verodostojnost svih onih kosmopolitskih i naprednih misli o evropskim standardima i zakonima u Srbiji, kao i opravdanost samog naziva SPO-a: snage Dejtonskog sporazuma...

Sa istom onom snagom i ubedljivoscu kojom se predsednik SPO-a obrusava na Vojvodu, njegova stranka slavi svog vozda. Napomenimo ipak da nacin na koji Vuk poziva ljude da glasaju za njega (primer br. 4), spada u pragmaticke obrasce podsticanja i pozivanja, pre nego naredjivanja i primoravanja kakve smo sretali kod njegovih protivkandidata.

Recenicni obrazac Vuk ili dz, kojim se zatim negira svaka mogucnost postojanja tog dz (nema ni drugog ni treceg), je samo uvod u finale kojim se izborni slogan Jedino Vuk, transformise u narcisoidnu tvrdnju Vuk je jedini. Celokupan ton takvog apsolutistickog obracanja narodu stvara utisak da on prema svom buducem predsedniku - vizionaru i nenadmasnom strategu - treba da gaji religiozna osecanja obozavanja i slepe vere u njegove mojsijevske mogucnosti (figura coveka opsednutog zeljom da na istini pomiri podseca na stihove pesnika

iz doba romantizma, inspirisane Biblijom, no ne daje jasnu sliku modernog politicara koji ima razvijene koncepte o tome kako ce u kojoj prilici da postupi).

Gde je nestala skromnost ubedjenog monarhiste koji je svoju pobedu, u ne tako davno doba septembarskih izbora, video samo kao usputnu stanicu na putu ka vaspostavljanju Kraljevine?

Ali Vuk iskreno porice da zeli vlast, poigravajuci se semantikom glagola izgubiti, nazivajuci svoju predsednicku trku i sav svoj politicki angazman mukom.

Dobismo, na kraju, zelju da ga parafraziramo: To je zaista da se covek rasplace i pozove... (koga uopste?) u pomoc!

SRS

2) »Necemo dozvoliti napade janicara u srpskom narodu, koji ne sme da poseti svog oca u RS, a prica da bi trebalo da postane predsednik Republike« (A. Vucic, P, 26. 11. 1997).

3) »Draskovica na travnjaku americke rezidencije postrojavaju americki izaslanici a cinovnici stranih vlada mu daju instrukcije. U kontaktima sa predstavnicima stranih zemalja on trazi direktno mesanje« (VS u TV-duelu, P, 4. 12. 1997).

4) »Sada je vise nego ocigledno da Draskovic Srbiji i srpskom narodu nudi marionetsku ulogu, pokazujuci pri tom spremnost da jedino sluzimo zapadnim silama. Ako bi lider SPO bio izabran, sto se nikada nece dogoditi, to bi znacilo kolaps i sunovrat za nasu drzavu« (N. Jovanovic, P, 4. 12. 1997).

5) »Samo da Vam se nesto ovde ne svidja, Vi odmah zavrecite, trazite OEBS, trazite Amerikance, idete i zalite im se...« (VS, VS, dec. 97).

6) »A Ti naprosto zelis okupatorsku vlast, jer si svestan da na dovoljno srpskih glasova ne mozes u redovnim uslovima racunati, te da Te samo okupatorski bajoneti mogu ustoliciti kao guvernera ojadjene, ponizene i razorene Srbije, osakacene i premrezene pravom paukovom mrezom autonomija i specijalnih statusa« (VS, VS, dec. 97).

7) »Srpskom narodu je zapretio novi pomor. Ratna pobeda je kompromitovana izdajom. Pod izgovorom brige za razvoj 'demokratije', srpska drzava je podeljena. Ono sto je ostalo, pretvoreno je u koncentracioni logor bede i smrti. Srbi su sada kolektivno 'u ime demokratije' opet postali logorasi« (VS, ZN, br. 36).

Lajtmotiv Seseljevih optuzbi na racun svojih protivkandidata je ukazivanje na njihov podanicki odnos prema onom sto on naziva nova svetska mafija.

U podanistvu, naravno, prednjaci ovejani izdajica Draskovic, koji se odredjuje kao janicar, i kome se pripisuju vec izlizane RTS metafore i prazne sintagme: postrojavanje na travnjaku americke rezidencije, davanje instrukcija od strane cinovnika (skrecemo paznju na pejorativnu upotrebu poslednje imenice) stranih vlada, trazenje direktnog mesanja, nudjenje marionetske uloge... Slusaocima ostaje da zakljuce da celnik SPO-a uz sebe moze da okupi samo bulumentu bezveznjakovica.

Kumovi su neumorni u medjusobnim uvredama. Vojvoda se svom suparniku direktno obraca, i to cas sa hladnim Vi, cas sa prisnim Ti - pripisujuci mu karakternu slabost deteta (odmah zavrecite) i optuzujuci ga za vecite, jalove pozive inostranstvu da mu ono pomogne da se ustolici kao guverner (funkcija koja asocira na Ameriku i samim tim za radikale je predmet prezira i podsmeha) i uspostavi neredovne uslove.

Kada govore o Draskovicu u trecem licu (primer br. 4), radikali to cine proverenom formulom (nelicni oblik glagola + konstrukcija vise nego dz, gde je dz pridev koji, poput ovde upotrebljenog glagola ocigledan, logicki tesko podnosi poredjenje). Ovim se zeli istaci da su izdajnika Vuka Draskovica svi pravoverni Srbi »vise nego potpuno« prozreli.

Na osnovu iskaza koje smo sakupili mozemo da zakljucimo da je Seseljev kontraudarac protivnicima zgodna prilika za obracun sa mracnim snagama medjunarodne zajednice. One se presupozicijom prirodno predstavljaju kao okupatorske sile koje zele da svojim bajonetima nasu zemlju ucine ojadjenom, ponizenom i razorenom. Na ovo se nadovezuje psihodelicna vizija Srbije, u stilu prethodno opisivanih potopa i pomora, koja se pod Draskovicem zamislja kao suzena teritorija premrezena pravom paukovom mrezom autonomija i specijalnih statusa (dakle, onim sto od nas zahteva belosvetska mafija).

Ipak, takva predvidjanja, kao i ona prethodna, ne treba da nas plase, jer je ilokucijska snaga pretnje necemo dozvoliti napade potvrda radikalske borbenosti i ratnicke samouverenosti, koje su same po sebi dovoljne da se spasemo od svakog zla i svih nemani.

Na kraju, poslednji primer potvrdjuje da je Vojvoda spreman da se slicnim jezivim metaforama ostrvi i na aktuelni rezim, koji je presupozicijom utvrdjenu, nesumnjivu ratnu pobedu - svojom izdajom pretvorio u poraz. Stavljanjem pod znake navoda izraza briga za »razvoj demokratije«, »u ime demokratije«, radikali nastoje da inace narodu ne sasvim jasan i odredjen pojam demokratije »objasne« tako sto ce pod njegov plast staviti sva ona vatikansko-kominternovska nastojanja da nas uniste i pokore. Sve se zavrsava potpunom agonijom, slikom koncentracionog logora u koji su nas poslali spoljni i unutrasnji neprijatelji, a iz kojeg se moze pobeci jednostavnim zaokruzivanjem jednog potvrdjeno srpskog imena.

Zakljucak

Po tonu radosnih cestitki koje »pristizu sa svih strana« i samozadovoljnih izjava celnika vladajuce stranke stice se utisak da je na vlast zaista dosao covek nove politike koji ce pokrenuti velike promene i usreciti ovu zemlju. Saznajemo da se Srbija jednog decembarskog dana naglo probudila i, umesto mraka, ugledala svetlo nade...

Stil kojim se pise i govori o izbornim rezultatima je sasvim u skladu sa mirovnjackim i kosmopolitskim slojem onog dvostrukog zargona socijalista koji smo u ovom radu definisali i opisali. Na prvi pogled, taj zargon mira je olicenje novog, pozitivnijeg i pametnijeg odnosa prema svetu. Medjutim, lingvisticka analiza koju smo primenili ukazuje na njegovu sustinsku manjkavost - krajnju neinformativnost u pogledu nacina na koje se veliki planovi nameravaju ostvariti.

Osim toga, mi smo, uz pomoc leksicke, sintaksicke i pragmaticke obrade prikupljenog korpusa, uspeli da razotkrijemo i upoznamo i njegovo drugo lice - to je onaj stari, gotovo neizmenjen jezik rata, cijim se slikama podsticu mrznja i agresivnost, cijim se tonom napajaju lazna samouverenost i tastina.

Diskurs cija je najcesca tema ocuvanje mira uz saradnju sa svetom, a koji se jos uvek rado sluzi metaforama ekstremni krugovi, nesavijanje kicme i otvoriti sirom vrata svim mogucim pritiscima, diskurs u kojem, za sve sto njegovim promoterima ne odgovara postoji univerzalna etiketa - pridev takozvani (takozvani problem Kosova, takozvani spoljni zid, takozvani sukobi) a ciji je, iz aspekta pragmatike, osnovni vid obracanja - govorni cin pretnje svetu, a naredbe narodu, je - najblaze receno, nelogican i u nesaglasju sa samim sobom.

Olaka obecanja o brzom i lakom povratku u medjunarodnu zajednicu apsurdno zvuce, najpre zbog svoje naivnosti, a zatim i sto su propracena arogantnim porukama da nema mesanja u unutrasnja pitanja, da nama nisu prihvatljivi nikakvi planovi i inicijative sa strane.

Prilicno neozbiljna uveravanja naroda da strani kapital jedva ceka da dodje kod nas, da inostranstvo svesrdno pozdravlja i podrzava nasu politiku, da cemo uskoro postati deo svetske porodice, brisu se zestinom poruka: Srbin nikada nece biti vazal, necemo dozvoliti destabilizovanje prilika na ovim prostorima, prozreli smo vec vidjen scenario pokusaja internacionalizacije nepostojeceg problema.

Ovako razgolicen, zargon mira kao da priznaje da ga njegovi promoteri smatraju ne konacnim opredeljenjem vec privremenom taktikom. Uporedivsi ga sa stilom Srpske radikalne stranke pokazali smo da ima mnogo zajednickih elemenata sa autenticnim, neskrivenim govorom mrznje - i da ne bi bilo tesko da se, ako zatreba, on u potpunosti vrati starim modusima raspaljivanja i izludjivanja masa.

Vratimo se sada nasem centralnom pitanju: da li se ovakvim dvostrukim govorom prenosi neka nova ideologija?

S jedne strane, njegov mracni, dublji sloj i dalje sluzi za nametanje iracionalnih ideja, za iniciranje osecanja samozaljubljenosti, prkosa, besa i inata. Ali sta je sa povrsinskim, tankim slojem koji cvrkuce o dobrosusedstvu i demokratskim promenama? Proucavajuci ga, sagledavajuci semanticku neprozirnost i neodredjenost njegovih izraza, osluskujuci monoton ritam njegovih tipicnih obrazaca i zapazajuci beskonacno ponavljanje istih, skamenjenih recenicnih struktura, dosli smo do zakljucka da on slusaoce (odnosno citaoce) jednostavno odbija i zamara.

Tim svojim odlikama on uspeva da nas udalji od svog sadrzaja; on nas ne navodi na potragu za svojim dubljim smislom, na razmisljanje o svojim porukama. Istovremeno, taj povrsinski sloj ne uliva poverenje i ne izaziva emocije. On se uzima kao prasak za uspavljivanje, kao laka droga za beg iz stvarnosti u nesto sto nema ubedljivost i snagu fikcije. San koji on izaziva je dubok i prazan; u njemu nema ni zivih slika proslosti, ni uzbudljivih vizija buducnosti.

Kao takav, nov zargon mira ne moze biti upotrebljen kao sredstvo za nametanje nove ideologije, ali (zbog svoje ispraznosti i neinformativnosti) ni obracanja razumu. Dosadan i neubedljiv, mirovnjacki govor dakle nema ideolosku moc, a samim tim ni propagandnu funkciju. On, takodje, buduci da mu nedostaju argumenti i logika, nije stvoren da bi se narodu razlozno objasnilo da ova zemlja zaista treba da funkcionise u sprezi sa ostalim delovima slozenog sistema kakvo je danas svetsko drustvo. On nije u stanju da ubedi da ukljucivanje u medjunarodne organizacije nije tek privremeno popustanje pred jacim neprijateljem, ili nacin da se dodje do dolara i nafte - vec jedina politicki razumna, zdrava i plodonosna odluka.

A popularnost, njemu navodno suprotstavljenog radikalskog, morbidnog diskursa, stila u kojem se jezive metafore mesaju sa bezocnim nasrtajima na svakojake krvnike, dokazuje da je u nasoj sredini jos uvek lako privuci paznju osionoscu i zestinom ideja, ma kako nakazne one bile. Buduci da je ovaj narod godinama trovan negativnim i ruznim predstavama o trulom Zapadu, pricama koje su se tokom poslednjeg rata pretvorile u paranoicno vidjenje sveta kao stecista zla, nasi biraci su se, u velikom procentu, opredelili za jedinog coveka koji ih moze spasti - Pa makar to bio i ludi Seselj - cest je komentar onih koji su za njega glasali!

Najzad, kosmopolitski stil Srpskog pokreta obnove, istrosen nerealnim, himnicnim slavljenjem njegovog vodje, oslabljen neukusnim napadima na konkurente i definitivno uprljan nerazumnim insistiranjem na sumnjivom nacionalnom poreklu jednog od protivkandidata, nije uspeo da privuce demokratski orijentisane gradjane, niti da isceliteljski utice na one koje je nacionalizam uspeo da zarazi.

Nasa potraga je zavrsena. Nakon svega, konacan utisak je da ni u lingvistickom, a samim tim ni u ideoloskom smislu, decembarski predsednicki izbori Srbiji nisu doneli nista novo.

A nas krajnji zakljucak je da idejno i znacenjski nov, ali istovremeno i medijski mocan jezik, jezik koji bi uspeo da narod navede na drugaciji odnos prema stvarnosti i (sto je jednako vazno) da izbrise zlocudne tragove ideologije koja je harala ovim prostorima u godinama izolacije i poraza - jos nije rodjen.

______________ *) Ovaj rad je skracena verzija istrazivackog rada, odbranjenog na Filoloskom fakultetu u Beogradu februara 1998. godine, kod profesora Ranka Bugarskog. Oprema teksta je redakcijska.

1 Ideologija je eksplicitan i organizovan sistem ideja i sudova, koji sluzi da se opise, objasni i opravda polozaj jedne grupe ili zajednice, i koja, oslanjajuci se u velikoj meri na pojam vrednosti, namece odredjen stav prema istorijskom delovanju te grupe ili zajednice (Gyu Rocher, L'action sociale, edition HMH, Paris 1968, 127).

2 Mada i u naukama postoje oblici dogmatskog, u vidu, u datom trenutku prihvacenog i dokazanog nacina tretiranja nekog problema, kojeg je tesko izbeci.

3 Upravo je to zadatak tzv. Doublespeak Campaign, zapocete 1970. u SAD. Naime, u njenoj rezoluciji stoji da ona treba da otkrije »nacine na koji politicki zargon nastoji da zbunjuje i obmanjuje narod«. Navodimo neke podatke o ovoj kampanji:

1973. osnovan je Komitet za doublespeak (dvostrukozbor), koji ovaj zargon definise kao »jezik koji se pretvara da ima komunikativnu funkciju, a u stvari je nema; jezik koji se odrice odgovornosti u raskoraku je sa stvarnim znacenjem«.

1974. Komitet dodeljuje prvu, u nizu specijalnih nagrada, za najbolje primerke Doublespeaka.

1974. pocinje cuvena »Plain English Campaign« ciji je zahtev da se svuda u javnoj upotrebi, pa cak i na sudu, koristi obican, svakodnevni jezik (debirokratizacija jezika).

1984. dobitnik pomenutog gran prija je americki State Department koji je nalozio da se u izvestajima rec »ubijanje« zameni izrazom »nezakonito ili proizvoljno oduzimanje zivota«!

4 Uporediti sa: Demokratska Srbija u susretu sa svetskim iskustvom i standardima (VD).

5 Posle svega recenog cini se smesnim ono Seseljevo insistiranje na tome da ne voli i ne zeli rat!

6 U vezi sa pravim i nepravim Srbima je i jedna od radikalskih predizbornih poruka. To je zelja ili naredba da Srbin opet postane Srbinom - u sustini veoma uvredljiva, jer se njome implicira da su se valjda svi sem odabranih predstavnika Seseljeve partije, toliko udaljili od autenticnih srpskih vrlina da se vise ni ne mogu nazvati tim svetim imenom!

7 Na sta ovaj odgovara: Ja sam jedini naucno dokazani Srbin!