Od politickog se diskursa, zbog njegove primarne funkcije da »ljude ubedjuje i angazuje za svoju stvar« ne moze zahtevati da bude potpuno objektivan i nepristrasan u odnosu na stvarnost (

Cilj ovog rada je da se utvrdi kakve su to ideologije, u svojim predizbornim kampanjama, potencijalnim biracima, tri pretendenta na mesto predsednika Srbije pokusala da nametnu - Milan Milutinovic, Vojislav Seselj i Vuk Draskovic, odnosno njihove stranke

Tijana Asic

Sta je ideologija?

Ma kako ovo sto smo do sada izneli delovalo naivno i nedoreceno, treba znati da i medju naucnim definicijama ideologije ima onih koje odgovaraju takvim stavovima. Tako je K. Mannheim odredjuje kao: tudju politicku misao, dakle kao nametnute ideje koje poticu od onog drugog (Grand Encyclopedie Larousse, 6104).

Stvari, medjutim, postaju bitno drukcije cim se odmaknemo od konotativnog znacenja ove reci i pokusamo da odredimo mesto i funkciju ideologije u zivotu ma koje drustvene zajednice. Posavsi od toga da ljudi unutar drustvenih grupa deluju pokoravajuci se odredjenim zakonima, obicajima i moralu (bez cega one ne bi ni mogle da funkcionisu kao organizovane celine), te da pri tom to cine svesno a cesto i dobrovoljno, ne osecajuci snazan pritisak sa vrha, dolazimo do toga da clanovi jedne zajednice moraju deliti zajednicke stavove i ideje na kojima se zasniva njihov zivot i rad u kolektivu, prihvatanje pravila igre i poslusnost. Priroda drustvenih grupa je takva da obavezno vodi delimicnoj deindividualizaciji svojih clanova i nametanju odredjenih zajednickih obrazaca misljenja.

Sada nam se otvara jedna druga definicija ideologije,1 razlicita od prethodne, po kojoj ova predstavlja preovladjujuci oblik misljenja u jednoj drustvenoj zajednici, te obuhvata sistem pogleda na svet, ukupnost ciljeva, vrednosnih sudova i normi drustvenog ponasanja. Treba napomenuti da se ovako - nepejorativno - shvacena ideologija priblizava onom sto se u najsirem smislu podrazumeva pod kulturom (to je skup medjusobno povezanih nacina misljenja, osecanja i reagovanja vise-manje formalizovanih, koji, buduci da su nauceni i prihvaceni od strane odredjene grupe ljudi, sluze, na nacin istovremeno objektivan i simbolicki, da organizuju te osobe u jedinstvenu i izdvojenu zajednicu, Rocher, L'Action sociale, 111), odnosno moze se shvatiti kao jedan njen deo.

U svakom slucaju, ona ima cilj da nametne i kao prirodnu predstavi odredjenu drustvenu logiku, koja se moze ali i ne mora razlikovati od urodjene logike homo sapiensa, one koja se razvija simbolickim misljenjem a potvrdjuje iskustvom. Naime, u svim drustvenim zajednicama u kojima postoji podela rada i podela vlasti, oni koji se nalaze na vrhu politicke hijerarhije imaju odredjen stepen odgovornosti prema clanovima te zajednice, sto znaci da moraju svoje podanike ubedjivati u ispravnost svojih odluka i svrsishodnost svog delovanja. Jer, cak i ako primenjuju silu, oni znaju da je za njih bolje da uz to narodu objasne zasto »tako treba«, da pricom opravdaju svoje postupke, udahnu im vaznost i smisao.

Ako se to ubedjivanje zasniva na empirijskim cinjenicama i na proverljivim stavovima, onda je u pitanju demokratsko, otvoreno drustvo u kojem su tabui, svetinje i mistifikacija prepusteni epskom, okultnom i zaboravljenom. U ovakvim se politickim sistemima ideologija moze oznaciti kao duhovna aktivnost koja je po svojim principima logickog misljenja bliska nauci. U obrnutom slucaju radi se o nastojanju da se podanici neprekidno obmanjuju i tako uvlace u jedan iskrivljen svet dogmi i neprikosnovenih doktrina za koje se treba boriti.

Nakon svega sto se desavalo u poslednjih pola veka moze se reci da marksistickoj filosofiji dosta dugujemo za pejorativnu obojenost ove reci. Ideologija se u marksizmu tumaci kao iskrivljena svest, nepoznavanje pravog stanja stvari, apologetski diskurs drustvenog uredjenja. Cini se da, po marksizmu, proizlazi da smo svi osudjeni da zivimo u iluziji (Grand Encyclopedie Larousse, 6105).

Upravljaci-ideolozi su svesni da, da bi mogli nesmetano, bez provere i kritike, da vladaju i odlucuju o buducnosti, treba uporno da nastoje da u svojim drustvima stvore klimu mentalne ucmalosti, nekriticnosti i emocionalnog a ne racionalnog vezivanja za odredjene ideje. Jos je Orvel u svojim romanima i esejima pokazao da svim diktatorima ideologija sluzi da raji nametnu upravo onu sliku stvarnosti, koja njima odgovara, u kojoj ce njihovi besmisleni, opasni i destruktivni potezi delovati kao jedino moguci, prihvatljivi i opravdani... Ona im omogucava da ono sto bi inace morali postici nasiljem ostvare nametanjem slepe vere u njihove fikcije. Oni je neguju prevashodno zato sto im ona uspesno pomaze da stite postojeci poredak. Pri tom im kao instrument sluzi propaganda, koja predstavlja "svaki sistematski napor da se manje ili vece grupe ljudi (adresati/objekti) pridobiju za stavove koji odgovaraju onome ko taj napor preduzima (adresant/subjekt)« (Dimitrijevic, Stojanovic: Medjunarodni odnosi, 316).

Iz svega navedenog proizlazi da se na ideologiju narocito dobro moze primeniti ona teza semantike po kojoj znacenja reci, a narocito apstraktnih, nisu skamenjena i jednom zanavek naucena i data, vec se u individualnim iskustvima stvaraju, menjaju i razvijaju...

Rekli smo vec da je ideologija po svom nastojanju da uputi na odredjene ideje, da analizira i interpretira stvarnost, bliska nauci.

Ali, ono sto je sasvim sigurno razlikuje od naucnog misljenja je - sto pored te kognitivne funkcije ima i dodatne dve: emotivnu i konativnu. Jer, ideologija sluzi i da se u ljudima izazivaju razlicite emocionalne reakcije, ciji burni afekti opet treba da pomute njihov zdrav razum i usmere njihove aktivnosti u zeljenom pravcu. Sadrzaj propagandne poruke je uvek dvostruk: on je ne samo smisaon vec i podsticajan jer treba da pozove na odredjenu akciju. A forma propagandne poruke je, cak i danas, u eri vizuelnih medija, najcesce - jezicka.

Pitanje koje se s tim i vezi odmah namece je: odakle jeziku takva moc, odnosno sta ga cini podesnim za takvu funkciju?

Jezik je najsuptilniji i istovremeno najmocniji instrument koji sluzi da se upravlja ljudima. Nista sto psiholozi mogu da izmisle u svojim laboratorijama ni izdaleka ne moze tako mnogo da utice na ljude i gospodari njima (Chilton, Ornjellian Language, 50).

Po »otkrivenoj Istini«, nedodirljivom autoritetu, i zahtevom za slepom poslusnoscu, ideologija se priblizava religiji, i to ne samo idejno vec i svojim metodama. Kao sto u crkvi postoje obredi, mistican govor i nepovredive zapovesti, tako oni koji zele da jezikom nametnu svoju idejnu dogmu nastoje da stvore jedan poseban zanr, nacin obracanja masama, koji ce narod mentalno zarobiti i dati zeljene rezultate. Ideolozi (bas kao i teolozi) zaista zele da nase misljenje ogranice svojim jezicki oblikovanim predstavama i poukama. Oni svesno idu protiv prirodne covekove sposobnosti da se mentalno uzdigne iznad onog sto je cuo, da sumnja u apsolutnu istinitost recenog, da shvati da se stvari mogu sagledati i iz druge i trece perspektive.

O svrsi ideologizovanog govora, odnosno namerama njegovih tvoraca, jasno govori i cinjenica da kod njega istinitost tvrdjenja ne pociva na dokazivim i izvodljivim uzrocno-posledicnim odnosima medju objektivnim pojavama, vec na kriterijumu autoriteta, s tim sto centralnu dogmu predstavlja skup nekoherentnih ideja onih koji se beskrupulozno trude da ostanu na vlasti ili da na taj tron dodju.

Cilj ovog rada je da se utvrdi kakve su to ideologije, u svojim predizbornim kampanjama, potencijalnim biracima, tri pretendenta na mesto predsednika Srbije pokusala da nametnu - Milan Milutinovic, Vojislav Seselj i Vuk Draskovic, odnosno njihove stranke.

Cilj njihovog obracanja javnosti na prvi pogled se doima vrlo jednostavnim: privuci ljude da glasaju za »najboljeg«. Ali, osim te neposredne svrhe, postoji i ona druga, cije su posledice teze i trajnije od petogodisnjeg predsednickog mandata.

Naime, ovi »nacionalni spasitelji« i njihove pravoverne stranke, reklamirajuci se, nastoje da narodu prenesu svoje stavove, da izazivaju u ljudima odredjene emocije i navode ih na odredjene postupke.

Svi politicari svojim govorima (odnosno svakim vidom svog obracanja narodu, licno ili preko medija) zele nesto da postignu, zele da uticu. Njihov jezik, dakle, treba da ima moc. Jedan deo te moci svakako dolazi i iz samog oblika komunikacije koji postoji izmedju politicara i auditorijuma: to vise nije interpersonalna razmena iskustva medju jednakima, vec poseban vid neekvivalentnog komuniciranja u kojem publika samo prima informacije, ne moze neposredno da reaguje na ono sto je cula/procitala. On je, kao i samo usmeno predanje za koje su neophodni izvodjac i publika, oduvek postojao, u davnim vremenima (setimo se Demostenove oratorske vestine i Ciceronovih nastupa u senatu, najzad indijanskih vraceva koji mudro savetuju pleme), pa je opstao i dan-danas u savremenim drustvima. Bez razlike se javlja u svim sredinama, dakle i onim koje su oznacene kao slobodoumne i demokratske.

No, treba napomenuti da je u takvim zajednicama moguce povratno uticati na poruke dobijene sa vrha. Upravo stoga oni koji ih salju moraju biti svesni da ne mogu mnogo da manipulisu stvarnoscu, da ne mogu neometano svojim recima da stvaraju nerealne, mitoloske, neprobojne svetove. Oni znaju da njihova publika ima svoje izgradjene stavove, da moze da prosudjuje i osudjuje. U nacelu oni bi trebalo da »paze na svaku svoju rec«, da recenice formiraju tako da budu smislene, nedvosmislene i informativne, da svojim govornim cinovima ne vredjaju i ne nipodastavaju one koji su pristali da ih saslusaju...

Da zakljucimo: od politickog se diskursa, zbog njegove primarne funkcije da »ljude ubedjuje i angazuje za svoju stvar« ne moze zahtevati da bude potpuno objektivan i nepristrasan u odnosu na stvarnost (kakav je, u principu, jezik nauke2). Ono sto je, medjutim, zadatak ne samo lingviste vec i svakog svesnog intelektualca je da u njemu otkriva i javnost upozorava na - ideoloske zamke i obmane, zauzdavajuci tako sve nadobudne glasnogovornike u njihovim bezocnim igrama i trgovinama ljudskim zivotima i sudbinama.3

Analiza tekstova

Otud ide jeroplan, ja u rovu stojim sam,
Uzmem pusku, dignem gajku,
Pa mu skresem svapsku majku.

(Refren sa svecane priredbe povodom godisnjice oslobodjenja Beograda, Centar »Sava«, 20. 10. 1997)

Napomena o korpusu:

Kriterijumi kojima smo se rukovodili u pogledu toga da li neki primer treba uvrstiti u korpus su sledeci:

a) prvi i osnovni proizlazi iz same svrhe ovog istrazivanja a ona se moze formulisati kao: potraga za novom ideologijom u novom politickom zargonu vladajuce stranke, kao i poredjenje (utvrdjivanje slicnosti i razlika) tog novog stila prema zargonima dve konkurentske partije. Buduci da smo staru ideologiju odredili kao izvor ksenofobije, otpora i inata, primeri koji su nas interesovali se ticu upravo tema koje zadiru kako u razlicita pitanja odnosa nase zemlje prema medjunarodnoj zajednici, tako i slika koje se stvaraju o nasem polozaju, pravima, obavezama i mogucnostima.

Napominjemo da nas prevashodni cilj nije analiza stilova obracanja javnosti u predizbornoj kampanji, vec su nam ti ocevidni oblici politicke propagande posluzili kao lokaliteti za pronalazenje i iskopavanje ideoloskih naslaga.

b) vremenski - da okvirno spadaju u period predizborne kampanje za decembarske predsednicke izbore, i to oba kruga - dakle uglavnom od sredine novembra do 20. decembra.

c) relevantnost - da to budu iskazi izgovoreni prilikom promovisanja kandidata i njihovih programa, ili napisi u stranackim glasilima (u slucaju SPS-a to je ma koji drzavni medij) ciji je cilj da direktno ili indirektno ukazu na prednosti i vrline politike koju nudi potencijalni predsednik.

Najzad, da bismo lakse izvrsili poredjenje nacina na koji celnici tri odabrane partije govore o istoj stvari, odlucili smo da uvedemo podelu korpusa na sledece jedinice:

1) Medjunarodna zajednica

2) Dejtonski sporazum

3) Kosovo

4) Sankcije

5) Buducnost Srbije

6) Kritika protivnika

7) Predsednicki kandidati - lik i delo (ovaj deo je izostavljen zbog ekonomisanja prostorom)

Napomena o skracenicama:

Iza svakog primera u zagradi je dat izvor, dakle iz kojih je novina preuzet, a takodje i - kad god je to bilo moguce - ko ga je napisao ili izgovorio.

Pri navodjenju smo se koristili sledecim skracenicama:

Ljudi: MM umesto Milan Milutinovic; SM umesto Slobodan Milosevic; VD umesto Vuk Draskovic; VS umesto Vojislav Seselj.

Novine: P umesto Politika; NB umesto Nasa Borba; SR umesto Srpska rec; ZN umesto Zemunske novine; VS umesto Velika Srbija.

Ostala imena i nazive novina pisali smo u punom obliku.

Medjunarodna zajednica

SPS

1) »Maksimalna otvorenost SRJ prema svetu« (naslov, povodom posete SM Kini, P, 18. 11. 1997).

2) »Licno sam protiv izolacije Jugoslavije, jer ne mozemo ziveti bez sveta« (MM, NB, 2. 12. 1997).

3) »Svet daje podrsku Milutinovicevoj opciji mira« (Z. Jovanovic, na tribini u Zajecaru, P, 18. 12. 1997).

4) »Milutinovic ipak cesto ponavlja: - medjunarodna zajednica je istakla da bez Beograda i predsednika Milosevica, bez Jugoslavije i njenog upornog zalaganja od pocetka krize za miroljubivo resenje, ne bi jos bio zaustavljen rat u Bosni« (NB, 8-9. 11. 1997).

5) »Amerika je de fakto priznala Jugoslaviju, jer sa njenim predstavnicima svaki dan ima dijalog, intenzivniji nego sa bilo kim« (MM na TV, P, 24. 11. 1997).

6) »SRJ je vec uplovila u dobre vode u medjunarodnim odnosima, a posle predsednickih izbora treba ocekivati normalizaciju odnosa sa svima« (MM u Nisu, NB, 24. 11. 1997).

7) »Milutinovic je dodao da ce Jugoslavija, jednom kada se vrati u medjunarodne organizacije i zajednicu, usvojiti njena pravila. Treba da se vratimo u OEBS i UN, jer ako smo u porodici, moramo da sledimo pravila te porodice« (NB, 12. 12. 1997).

8) »I Srbija i svet - znaci da se moramo drzati svoje tradicije i svojih vrednosti, ali da istovremeno valja izaci u susret svetu i ravnati se prema njegovim merilima i zahtevima« (MM na TV, P, 18. 11. 1997).

9) »Svet ocekuje da mi pobedimo da ovde ulozi svoj kapital. U Srbiji nema sta nema! Isto tako imamo i jednu veliku prednost koji mnogi iz zemalja tzv. tranzicije nemaju, a ja se inace ne slazem da smo zemlja u tranziciji, jer smo odavno to zavrsili« (MM, na sastanku Aktiva SPS-a, Narodne novine, 3. 12. 1997).

10) »Stvorili smo jedan veliki zakonski okvir za ulaganje kapitala, i mislim da se sada, kao zemlja, ni po cemu ne razlikujemo od drugih. To je svet prihvatio i hoce da dodje kod nas« (MM, na sastanku Aktiva SPS-a, Narodne novine, 3. 12. 1997).

11) »Mi smo bili krajnje konsekventni povodom mira u nasem okruzenju. Veci deo sveta razume sta se kod nas desava i priznaje da smo sve vreme pokazali jedno veliko umece, i kao vlast i kao drzava« (MM, Blic, 2. 12. 1997).

B)

1) »Ima tvrdnji kako mi toboze mozemo da zivimo izolovano od sveta, kao neki 'nebeski narod'. To je neprihvatljivo. Svet hoce Srbiju u Evropi, jer joj je ona potrebna. Mi takodje moramo da budemo deo tog sveta, ali ne u slugeranjskom odnosu« (MM na TV, P, 18. 11. 1997).

2) »Mi smo uvek bili, a to smo i sada u miru, dobar partner, ali nikada vazal i zbog toga treba i dalje da govorimo da smo jedna od onih sila u Evropi koja je donela slobodu i Srbiji i Jugoslaviji« (MM, iz govora u Domu JNA, P, 25. 11. 1997).

3) »Milan Milutinovic, kako javlja FoNet, izjavio je juce da se zalaze za hitan povratak Jugoslavije u medjunarodne organizacije, ali i da Jugoslavija nece izrucivati optuzene za ratne zlocine da bi im se sudilo u inostranstvu« (NB, 2. 12. 1997).

4) »U najtezem vremenu uspeli smo da sacuvamo ljude, kadrove i kapacitete, narod od rata i da svi, koliko god je to moguce ostanemo na radnim mestima. To je veliko dostignuce drzave i drustva morace svi kad-tad da ga priznaju, bez obzira na politicke boje« (MM - Zasto slogan »I Srbija i svet«, P, 26. 11. 1997).

5) »Mi smo potrebni svetu i svet je potreban nama, da bismo ucili iz njegovih gresaka i iskustva« (MM, NB, 2. 12. 1997).

6) »Pritisci na Srbiju pomazu jacanje nacionalizma u zemlji. Sve ovo vreme imali smo batinu, a ne sargarepu. Gde je ta sargarepa? Zbog toga sto nema sargarepe, nacionalisti, koji pozivaju na izolaciju, nas zovu izdajicama kad postujemo mirovni proces« (NB, 12. 12. 1997).

7) »Pristupanje Nato paktu je vrlo slozeno geostratesko pitanje. Uostalom, niko nas i nije zvao u takve asocijacije. A mi nismo zato da klecimo i molimo, i medjunarodna zajednica to zna i postuje. Ona ocekuje da mi pobedimo na izborima i da sa nama razgovara o daljem razvoju ovog prostora« (MM, tribina u MZ, P, 25. 11. 1997).

8) »Velikima tesko pada sto moraju da priznaju gresku koju su ucinili, ali Srbija im mora dati vremena da je isprave« (MM na TV, NB, 28. 11. 1997).

C)

1) »Stvaranje barijera, nejednak tretman pojedinih drzava, pritisci i arbitrarnost u postupcima mogu da dovedu, ne samo do razbuktavanja strasti, vec i do izazivanja novih problema i konflikata" (SM ma Kritskom samitu, P, 5. 11. 1997).

2) »Medjunarodna zajednica ne treba da arbitrira u svakom pitanju« (SM u razgovoru sa K. Vestendorpom, NB, 19. 12. 1997).

3) »Kini verovatno imponuje sto je Jugoslavija suverena i nezavisna drzava koja ne savija kicmu ni pred kim« (MM, NB, 24. 11. 1997).

4) »Neizlazak na izbore otvorio bi sirom vrata svim mogucim pritiscima onog dela MZ koji vise i ne krije da je opredeljen za ono 'sto gore to bolje'. Ako izbori ne uspeju oni mogu da predstave da nismo u stanju da sami brinemo o sebi. To im moze pruziti priliku za mesanje u unutrasnje stvari zemlje« (portp. JUL-a, Bor, 15. 12. 1997).

5) »Vazan je cilj. Medjutim, za nas su vazni i principi. Ako mala zemlja izgubi svoje principe, izgubi svoje dostojanstvo, ona vrlo brzo postaje laki plen. Mi od nasih osnovnih postulata, i spoljnih i unutrasnjih, ne mozemo odustati. Ako bismo odustali, postali bismo 'banana' republika. To nikad necemo dozvoliti, i nikome« (MM, Blic, 2. 12. 1997).

6) »Ekstremna opcija, olicena u sovinistickoj politici Seselja je odlican alibi za sve ekstremne krugove kako bi imali razloga da uvedu sve one mere protiv Srbije i SRJ, koje su nekada uveli« (I. Dacic na TV, P, 25. 11. 1997).

7) »Prethodnu Jugoslaviju su rasparcali, ovu nece moci!« (MM, P, 12. 12. 1997).

8) »Najvaznije je pitanje, medjutim, kome i zasto u medjunarodnoj zajednici treba novo destabilizovanje prilika na nasem prostoru, pod formom zabrinutosti za ljudska i manjinska prava« (P, 12. 12. 1997).

9) »U maniru dirigovane stampe« (naslov) - »Komentatori nemackih medija, kao pod konac okrivljuju sve druge za, po domacine, neslavni zavrsetak Bonske konferencije o primeni Dejtonskog sporazuma. Oni su nevoljno priznavali da je dogadjaj u zavrsnici konferencije zasenio njene domete i doneo poprilicnu nervozu domacinima. Karakteristicno je takodje da nemacki mediji, koji se dice slobodoumnoscu i 'nezavisnoscu' o cemu cesto drze lekcije drugima, u reagovanjima na jucerasnji zavrsetak Bonske konferencije, potpuno jedinstveno, u maniru dirigovane stampe kakvu smo poznavali nekada na istoku Evrope, brane diplomatiju svoje zemlje« (P, 12. 12. 1997).

Buduci da je predizborna kampanja predsednickog kandidata SPS-a nosila poletan, kosmopolitski naslov I Srbija i svet, cini nam se logicnim da najpre pogledamo sta celnici ove stranke, odnosno njihova propagandna masina, govore o polozaju, pravima i obavezama Srbije (odnosno SRJ) u medjunarodnoj zajednici.

Napominjemo da smo primere podelili tako da najpre dolaze A) oni u kojima je iskazan pozitivan stav o ukljucenju nase zemlje u svetske tokove, potom dolaze B) iskazi u kojima se pored ovakvih ideja mogu naci i kritike upucene inostranstvu pomesane sa nasom odlucnoscu i nepokolebljivoscu, i najzad C) iskazi koji nisu nista drugo do vec dobro poznat jezik mrznje, nerazumnog inata i neosnovanih optuzbi.

Ali pre nego sto damo komentar na neke od izrazitijih primera dobre volje ili arogancije, osvrnucemo se na leksiku kojom se socijalisti sluze. Leksika je, iako ograniceno i nedovoljno, ipak pouzdano sredstvo da se sazna kakvim se imenima nazivaju, za nasu analizu, bitni pojmovi i pojave.

Pogledajmo, najpre, reci i sintagme koje se odnose na pozitivan odnos prema inostranstvu i nase zelje da saradjujemo: reintegracija, ocuvanje nezavisnosti i ravnopravnosti, hitan povratak, uporno zalaganje za miroljubivo resenje, normalizacija odnosa, tradicija i vrednosti, svetska merila i zahtevi, izolovano od sveta, krajnje konsekventni povodom mira, nase veliko umece, veliko dostignuce nase drzave, mir, stabilnost, prosperitet, izaci u susret, buducnost, deo evropskog i svetskog trzista, ljudi, kadrovi i kapaciteti, Milutinoviceva opcija mira, dati podrsku.

U pitanju su uobicajeni birokratski izrazi koji nemaju jasnu referencu; oni nemaju nikakvu emocionalnu konotaciju, znacenjski su slabo ispunjeni te sluze za automatsko fraziranje - tipicno za (navodno sahranjen) jezik samoupravljanja i nesvrstanosti. Prazni su i idiomi i metafore za kojima politicari posezu: ozbiljan prodor, veliki zakonski okvir, dobar partner, ne mozemo ziveti bez sveta, izaci u susret.

Za razliku od njih, reci kojima se sugerise negativan stav prema medjunarodnoj zajednici su mnogo snaznije i upecatljivije. One uglavnom kod publike izazivaju zive slike (barijere, svi moguci pritisci, rasparcati prethodnu Jugoslaviju, razbuktavanje strasti, vazal, sila, klecati, moliti, slugeranjski odnos, odlican alibi, sirom otvoriti vrata mesanjima), imaju, jos iz preddejtonskog vremena, dobro poznata i jasna znacenja, odisu afektivnim tonom koji navodi na mrznju i tvrdoglavost (nejednak tretman, arbitrarnost, arbitrirati, konflikti, mesanje u unutrasnje stvari, mere protiv Srbije, principi i dostojanstvo, osnovni postulati - spoljni i unutrasnji). I dalje se, po leksickom automatizmu jezika rata, clanovi i tela medjunarodne zajednice nazivaju: Oni, Veliki (uporedimo to sa idejom porodice ciji treba da smo deo). Na slican nacin NATO se nipodastavajuce odredjuje kao nekakva asocijacija.

Najzad, tranzicija, protumacena po volji nasih zvanicnih ideologa, ne moze biti odredjena nicim drugim do atributom - takozvana.

Indikativno je sto se pridev ekstreman koristi kako za ideje srpskih radikala (ekstremna opcija), tako i za onaj deo (neodredjen precizno, te se ne zna na koga se tacno odnosi) medjunarodne zajednice nazvan ekstremni krugovi, kojem se pripisuje opredeljenost za sto gore to bolje. Ukazujemo na opasnost implikacija koje stvara ova, na izgled bezazlena igra reci.

Stilske figure koje ovde otkrivamo su originalnije: Milutinovic voli da posegne za jestivim analogijama - sargarepom (uz koju ide stap) i bananom (koja se vezuje za republiku).

Posebnu paznju privlaci primer 27 - u kojem se jedan (nepotpisan) Politikin patriota osvrce na mirovnu konferenciju u Bonu. Dovoljno je baciti pogled samo na jezicke oblike koje doticni novinar upotrebljava, pa da se covek zaprepasti nad tolikom kolicinom zluradosti i osionosti. Tu je najpre sintagma po domacine neslavni zavrsetak Bonske konferencije, koji je naravno Nemcima doneo poprilicnu nervozu. Autor zatim podvlaci da nemacke novine reaguju potpuno jedinstveno, u maniru dirigovane stampe. Nizu se potom socijalistima omiljeni idiomi poput: diciti se »slobodoumnoscu« i »nezavisnoscu«, zaseniti njene domete, drzati lekcije, sto oslikava njihov ironican i prezriv odnos prema, takozvanoj, stavljenoj u znake navoda, dakle - nepostojecoj, zapadnoj demokratiji. Ovo je slikovit primer nacina na koji se jos uvek pise u visokotiraznom rezimskom listu jedne zemlje ciji predstavnici uporno tvrde kako zele istinsku saradnju sa svetom.

Sve u svemu, socijalisti svojim stilom upucuju na to da su promene koje obecavaju neodredjene i neopipljive, ali da su stvari koje odbijaju - sasvim konkretne. To se narocito lepo uocava onda kada njihov predsednicki kandidat, cini se pro forma, izjavljuje da se zalaze (upotrebivsi neubedljiv glagol) za hitan povratak Jugoslavije u medjunarodne organizacije (pri tom uopste ne objasnjava kako!), ali i da Jugoslavija nece izrucivati optuzene za ratne zlocine da bi im se sudilo u inostranstvu.

Na nivou sintakse takodje nailazimo na tipicne formule politickog zargona: neimenovanje, bezlicne konstrukcije, nominalizaciju = stvaranje, razbuktavanje, izazivanje, pritisci na Srbiju, normalizacija, mesanje, jednostrano nametanje volje, reagovanje, da bi im se sudilo u inostranstvu, to je neprihvatljivo, rasparcali su, ima tvrdnji. Njima se, bas kao i neodredjenim izrazima tipa neki, deo necega »vesto« izbegava ukazivanje na aktere i subjekte. Socijalisti optuzuju, ali, za razliku od nekih drugih koje cemo citirati kasnije, nemaju hrabrosti ili racuna da upere prst u tacno odredjene licnosti ili institucije. Struktura recenice pokazuje da su njihovi stavovi apodikticki a istine o Srbiji neprikosnovene, jer - mi smo uvek bili - a to smo i sada, niko nas i nije, nismo zato da, MZ to zna i postuje, mi smo potrebni svetu a svet je potreban nama, to je svet prihvatio i on hoce da... Dakle, nema dvojbe i samokritike; nisu potrebne nikakve provere verodostojnosti recenog; sve se, u ovakvom govoru, unapred zna; sve je potpuno jasno...

Cesta je i upotreba modalnih glagola: trebati, moci, morati. Sa stanovista teorije govornih cinova ovo je sasvim razumljivo. Modalni glagoli, naime, sluze za direktno ili indirektno iskazivanje naredbe, zabrane ili (a to je inace u nasoj spoljnoj politici omiljen cin) - pretnje, direktne: ... ovu nece moci! To nikad necemo dozvoliti, i nikome. Ili indirektne: ne treba da arbitrira, ne mozemo odustati, morace svi kad-tad da...

Cini nam se da bismo u ove zavijene pretnje mogli da svrstamo i ono Milutinovicevo obracanje svetskoj javnosti pitanjem: Gde je sargarepa?, dok se intencija samozaljubljenog poklica: U Srbiji nema sta nema moze tumaciti na razlicite nacine.

Iskazi u kojima se pak poziva na saradnju sa svetom, buduci da su u eksklamativnom i modalizovanom obliku, takodje predstavljaju vid imperativa, doimaju se mnogo slabijim: treba da se vratimo, mi moramo biti deo, ne mozemo ziveti bez, valja izaci u susret (sto je dosta bledo u poredjenju sa moramo se drzati svoje tradicije i svojih vrednosti).

Najzad, sto se tice opsteg principa nacina misljenja koji funkcionise u ovom tipu politickog diskursa, njega bismo mogli odrediti kao insistiranje na naivnoj logici, jednostavnim objasnjenjem za sve, kako svoje, tako i tudje reakcije i odluke. Tako jedan od socijalista (primer 5) smatra da se ociglednim dokazom da je jedna zemlja priznata od strane druge mogu smatrati pozivi na ceste razgovore.

Nista manje nas ne zbunjuje ni objasnjenje ovog predsednickog kandidata zasto Jugoslavija treba da se vrati u svetsku porodicu, u kojem se uslov predstavlja kao posledica (primer 7). Bice da je neko tu zaista pobrkao loncice. Izgleda da je jezik zaista u stanju da bude utociste za svakojake misaone egzibicije i vratolomije.

Navedeni primeri bogati su i onim sto se u pragmatici naziva presupozicijom, odnosno cinjenicama koje se datim iskazom podrazumevaju i nikako ne dovode u pitanje.

Zahvaljujuci godinama brizljivo negovanim konstrukcijama - (za koje smo mislili da su izasle iz upotrebe) publici se namecu dve prepoznatljive i neoriginalne ideje. Prvu prepoznajemo u sledecim delovima: koji vise i ne krije da je opredeljen za, to im moze pruziti priliku za mesanje, ima nekih snaga kojima bi odgovaralo, kako bi mogli da okoncaju zapocet proces. Ona je nastavak onog paranoicnog osecanja o svetskoj zaveri, koje je najbritkije i najotvorenije iskazano retorickim pitanjem kojeg ovde u celini ponavljamo: Kome i zasto u medjunarodnoj zajednici treba novo destabilizovanje prilika na nasem prostoru, pod formom zabrinutosti za ljudska i manjinska prava? Time su skinute sve maske, prozrene sve lazne leksicke forme trulog zapada, i definitivno ukinuta svaka mogucnost da se predlozi potekli iz inostranstva shvate kao dobronamerni.

Druga ideja je mozda manje opasna ali je takodje odlikuje iracionalnost. Ako se slobodno tvrdi da velikima tesko pada sto moraju da priznaju gresku, kao i da veci deo sveta priznaje da smo sve vreme, onda to znaci da mi i dalje smatramo da smo bili i ostali u pravu, a da medjunarodna zajednica treba da se pokaje. U ovakvo vidjenje stvari dobro se uklapa i poruka da je nama svet potreban da bismo se ucili na njegovim greskama i iskustvu.4 Ispada da je to sve sto zapadna civilizacija ima da nam ponudi! U svojoj nadobudnosti veliki ideolozi svom narodu porucuju i to - da zabludelom inostranstvu Srbija mora dati vremena da greske ispravi.

I zaista, posle svega sto smo procitali razumemo zasto se, ako prihvatimo dogmu nasih ideologa, poziv da se ovdasnji ratni zlocinci izruce Haskom tribunalu zaista doima besmislenim: jer oni su nas svojim stilom ubedili da jedini i pravi Sudija i Gospodar, koji okrivljuje, osudjuje i prasta, zivi i caruje ovde.

SPO

2) »Bez saradnje sa svetom i korenitih reformi u drzavi, nema ni velikog preporoda, ni napretka, ni bogate Srbije bogatih i srecnih ljudi« (Vukova predsednicka poslanica /VPP/, dec. 1997).

3) »Garantujem da bi nam, posle moje pobede, najveci deo inostranog duga bio oprosten, da bismo dobili povoljne kredite od zapada za oporavak nase privrede i da bi drzava postala punopravni i postovani clan medjunarodne zajednice. Garantujem da bismo uskoro postali clan Evropske unije« (SR, 27. 11. 1997).

4) »Mi u Evropu zelimo da bismo bili bogatiji, a Evropa zeli nas da bi sa nama bila jos bogatija« (Zavrsna izborna konvencija, Centar »Sava«, 3. 12. 1997, preuzeto iz SR).

5) »Mere od strateskog znacaja za nasu drzavu i narod: korenita promena politickog i ekonomskog uredjenja; odlaganje ili oprostaj velikog duga inostranstvu; uskladjivanje nasih temeljnih zakona sa zakonima Evropske unije, ciji punopravni clan mora postati nasa drzava« (VPP).

6) »Nasa deca imaju prava da zive kao i sva ostala deca u Evropi!« (Zavrsna izborna konvencija, Centar »Sava«, 3. 12. 1997).

Za razliku od barokno nestalnog i dvolicnog odnosa prema stranim silama, koji zapazamo u iskazima predstavnika nase vladajuce partije, diskurs SPO-a na istu temu moze se okarakterisati kao uniforman i dosledan.

Svih sest primera koje smo izdvojili ispoljavaju isti, nacelno pozitivan stav prema medjunarodnoj zajednici. I oni isticu da zele u Evropu, i da ona zeli nas, i upotrebljavaju sintagmu punopravni i postovani clan MZ, ali se ovde uslovi za priznavanje (odredjeni kao mere od strateskog znacaja, cime se ukazuje na vaznost njihovog ispunjenja) formulisu mnogo konkretnije, kao: korenite reforme u drzavi, odnosno kao korenita promena politickog i ekonomskog uredjenja i uskladjivanje nasih temeljnih zakona sa zakonima EU. Mora se priznati da su ovi izrazi semanticki ispunjeniji i odredjeniji od onih koje smo razmatrali na prethodnim stranicama.

Ako je i ovde upotrebljena olinjala metafora svetski centri moci, onda je sintagmom rado vidjen gost njena negativna konotacija ublazena i slusaocima sugerisano da ne treba da se opiru saradnji sa mocnima.

Tu su naravno i Vuku omiljene reci-vizije koje veci utisak ostavljaju svojim poetsko-arhaicnim prizvukom, nego utopistickim znacenjskim sadrzajem: veliki preporod, bogata Srbija bogatih i srecnih ljudi.

U ovaj prilicno neodgovoran stil uklapa se i upotreba performativa garantovati (videti primer br. 3), kojim se, sa nerealnom samosvesnoscu ili naivnoscu, obecavaju krupne stvari, kao i modalnog glagola morati, cijom se ilokucijskom snagom pristupanje Evropskoj uniji predstavlja kao prirodan i neumitan sled dogadjaja.

Indirektna naredba koja se u primeru 2 ostvaruje konstrukcijom bez dz - nema ni y, iako odgovara stilu crno-belo (sve ili nista), ipak svedoci o osecanju za politicku realnost, jer ukazuje na to da postoje neophodni uslovi koji se moraju ispuniti da bi se polozaj nase zemlje u svetu a ujedno i kvalitet zivota u njoj promenili.

SRS

2) »Neograniceni fondovi petrodolara su nemocni nad argumentima. Znaci, suditi uzrocnicima rata - a to su hrvatski secesionisti i ideologija islamskog fundamentalizma u Bosni - a ne dogadjajima u Prijedoru ili Srebrenici« (ZN br. 36).

3) »Stvarala ih je savremena propaganda. Taj 'Vavilon papagaja', domacih i stranih, pao je u ocaj srpskim izborom Seselja za predsednika. Lazima su izludeli polovinu danasnjeg covecanstva, opljackali im drzave, ponistili veru i kulturu, oteli sve sto imaju i jos isprali mozgove« (ZN br. 36).

4) »Istina uostalom i nije razlog njihovog postojanja! Laz i samo laz, njihov je smisao i njihova svetinja! Kada je Seselj ponudio da ode u Hag, na taj sud Alkaponeove dece, nisu prihvatili. 'Vavilon papagaja' je promenio samo stranu iste ploce« (ZN, br. 36).

5) »Fasisti nisu ni Genser, ni Kol, ni rimski Papa, za sve zasluge opevane kao 'Danke Dojcland', ali Seselj je fasista! Fasista, to je za njih svaki covek koji pomene svoju drzavu, svaki Srbin koji kaze da je Srbin« (ZN br. 36).

6) »Verovatno se stvaraju nove forme medjunarodnih odnosa od strane Novog svetskog poretka. Novi svetski poredak zasniva se trenutno na principu 'per fas et nefas', tj. svim mogucim dopustenim i nedopustenim sredstvima, na svaki nacin. Svakako politika dr Seselja ne odgovara takvim tendencijama. On je svestan da je to prolazno i da se tome treba odupreti i da ce Srbija naci, ili vec ima, nove mocne saveznike« (dr B. Nadoveza, ZN br. 36).

7) »Citav svet priznaje Hrvatsku. Citav svet to je sada Amerika. Celi svet ne sme da se suprotstavi Americi (...) Mislim da ce ovo biti jos dugo rovito podrucje, jer Amerikancima nije u interesu da tu se situacija smiri. Ali nece Amerika vecito biti zandar celog sveta. Necemo dozvoliti dalje napade na Srbiju« (VS, ZN br. 35).

8) »Nova svetska mafija, koja 'brani ljudska prava', oprala je krv sa ustaskih ruku. Maljeve i kame ustasa je proglasila da su u srpskim rukama« (VS, ZN br. 36).

9) »Danas, bez milosti, po nasim glavama, koje jos po navici hvataju vazduh u tom potopu, kao preko svojih cuprija, gaze cokule, koje zure u susret svojih interesa i vladarskog trona sveta« (ZN br. 36).

10) »Ja sam cetnicki vojvoda i to cu i ostati. Ja sam jedini naucno dokazani Srbin« (VS na TV, P, 26. 11. 1997).

11) »Ne volim rat, ne zelim rat i ne zelim ni svoje ni nicije sinove da saljem u rat. Ali ako neko napadne Srbiju, onda i ja i moji sinovi i svi srpski sinovi moramo u rat« (VS, NB, 19. 11. 1997).

Ako diskurs SPO-a odgovara tendenciji naseg rezima da se povremeno dodvorava svetu, onda radikalski zargon predstavlja nabujale plodove svih onih klica mrznje i autizma koje su zvanicni ideolozi pre desetak godina posejali u medijskom jeziku. Svi primeri jednoznacno pokazuju ne samo negativan stav prema svemu sto dolazi iz sveta, vec i paranoicne vizije razlicitih oblika univerzalnog zla koje nas opseda. Ono sto socijalisti nazivaju oni ili veliki sada je oznaceno sintagmom koju su oni proizveli ali je vise ne koriste: novi svetski poredak. Tu su takodje i njeni klonovi: nova svetska mafija, vladarski tron sveta, neograniceni fondovi petrodolara, ciji su najflagrantniji primeri metafora Vavilon papagaja sa istom referencom (medjunarodna zajednica) i sud Alkaponeove dece, sto je (filmom nadahnuta!) parafraza za Haski tribunal!

Tu su i drugi naucni ili pesnicki izrazi koje je propagandna masina SPS-a iznedrila, pa prepustila Seseljevim pristalicama, koji su ih zatim podgojili i ulepsali: hrvatski secesionisti i ideologija islamskog fundamentalizma, izludeti lazima, isprati mozgove, »Danke Dojcland« zasluge, princip »per fas et nefas«, zuriti u susret svojim interesima, zandar celog sveta. Radikali se jos uvek sluze i ratnim metaforama i metonimijama: oprati krv sa ustaskih ruku, ustaske kame i maljevi.

U pitanju su, dakle, vrlo zive slike, koje kod onih koji se jos nisu zasitili njihovog upornog ponavljanja, izazivaju snazne emocionalne reakcije, u ovom slucaju »pravedni gnev« i zelju za junackom osvetom. Njihovo postojanje, medjutim, veoma retko svedoci da je seseljevski zargon originalan i umetnicki. Tek ponekad mu se mora priznati inventivnost, kao u slucaju Vavilona papagaja, inace, on se mahom u svojoj bahatosti i neukusu ponavlja, sluzi vec gotovim stilskim figurama i proverenim idiomima. Ipak, primer br. 9 je istinska alegorija koja nas obiljem neusaglasenih prizora uvlaci u psihozu u kojoj vise nema ni stvarnih ni prenesenih znacenja. Ostaje samo jedna mucna agonija misli i jezika. Ovaj stil, kazemo to bez oklevanja, vise ne licni ni na umetnost, ni na politicki zargon, vec na jedno nesuvislo buncanje...

U gotovo svim iskazima nailazimo na eksklamativan modalitet i netipican redosled recenicnih elemenata. Time se napusta normalan ritam razgovora, podize tenzija, raspaljuje, bodri, poziva i najzad ubedjuje u apsolutne istine. Kao, na primer, u onu da je »Laz i samo laz, njihov smisao i njihova svetinja!« ili »Fasista, to je za njih svaki covek koji pomene svoju drzavu!«. Zapazimo ovde upotrebu determinatora svaki i »neduznog« glagola pomenuti, cime se sugerise da je iz svoga recnika nova svetska inkvizicija izbrisala pojmove nacije i patriotizma i zabranila njihovu upotrebu.

Ovakav nacin govora i razmisljanja ne poznaje relativnost i skepticizam. Sve je u njemu jasno, unapred odredjeno i lako objasnjivo. Tacno se zna ko su uzrocnici rata, na kakvim principima se zasniva novi svetski poredak, da je citav svet sada Amerika. Recimo jos i to da tipicno radikalsko obracanje javnosti, posto je najpre nametnulo stravicnu i apokalipticnu atmosferu pakla, pravi zaokret ka optimizmu i to oslanjajuci se na dve uvek aktuelne presupozicije. Prva je da je medjunarodna zajednica ipak nedostojan, slabiji protivnik, koji je nemocan pred argumentima, ume samo da vrti jednu te istu plocu, a pri pomenu Vojvodinog imena pada u ocaj. Druga je pak da je sve prolazno, da americki imperijalizam nije vecit, najzad da izvesno postoje (doduse ne zna se jos tacno ko su oni) - nasi novi mocni saveznici.

Pomenimo i presupoziciju iz primera br. 1 kojom se narodu otkriva da Haski tribunal, buduci pristrasan i nepravedan, ima na lageru razlicite medjunarodne sudove za razlicite nacije, sto neodoljivo podseca na dvostruke arsine, sa kojima smo se, na nekoj od prethodnih stranica, vec susreli.

Buduci da je ovo zargon politicke stranke koja sebe predstavlja kao neustrasivu, obilicevsku i nepokolebljivu, logicno je sto u njemu otkrivamo govorne cinove: a) pretnje i b) izricite naredbe.

a) Direktno se neprijatelju porucuje da Seseljevi borci nece dozvoliti dalje napade na Srbiju, a Amerika indirektno podseca da nece vecito biti zandar. Sam Seselj ce, po svaku cenu, ostati cetnicki vojvoda, sto valjda u svim izdajnicima treba da izazove cistu jezu.

b) Mora se suditi uzrocnicima rata, moramo se odupreti, i naravno, ako nas neko napadne, svi moramo poslusati njegov sveti poziv, svi moramo u rat!5

Smemo li ovde da ukazemo na to koliko je za jednog doktora pravnih nauka pitanje agresora i ugrozenog (inace jedan od najvecih problema u nauci o medjunarodnim odnosima) jedna jednostavna i lako resiva dilema. Seseljevski diskurs ocito nije izasao iz onog ne tako davnog vremena kada su se svuda mogli cuti i procitati pozivi da se »brane i oslobadjaju« vekovna srpska ognjista i kada se nije ni smelo ulaziti u to ko koga tu zaista ugrozava i napada.

Najzad, nakon svega, vratimo se pragmatickoj analizi ciji je finalni zakljucak da se svaka od navedenih izjava, po svom ritmu, po idejama i osecanjima koja budi, moze interpretirati kao manje ili vise otvorena pretnja medjunarodnoj zajednici, kojoj se drsko i bahato porucuje da ce uskoro platiti za sve.

Dejton

SPS

2) »Mi nismo protiv gonjenja ukoliko postoji materijalni dokaz, ali moramo biti kreativniji - zasto ovde ne bismo imali sud?« (MM, NB, 2. 12. 1997).

3) »Ne mozemo izrucivati nase drzavljane Hagu, jer je to protiv naseg ustava. Oko toga se nismo saglasili u Dejtonskom sporazumu« (MM, NB, 2. 12. 1997).

4) »Cela filozofija Dejtona svedena je na jednu stranicu na kojoj izricito pise da svaki entitet ima pravo na specijalne veze sa susednim zemljama. (...) Dakle, nema menjanja granica u Evropi. Separatizam nece proci!« (MM na TV, P, 18. 11. 1997).

5) »U Dejtonskom sporazumu nema ni slovca o Raskoj oblasti i Kosovu. Sve u tom sporazumu je kristalno jasno i odnosi se iskljucivo na Bosnu« (MM, u N. Pazaru, P, 12. 12. 1997).

Ocito je da se nasa vlast ne usudjuje da otvoreno osudjuje Dejtonski dokument. Njeni se celnici prividno trude da istaknu svoju resenost da ucestvuju u sprovodjenju ovog sporazuma, izjavljuju da ce dosledno i u potpunosti izvrsiti obaveze, ali onda kada treba da se konkretno pokazu na delu, a to znaci da saradjuju sa sudom u Hagu, vele da - premda nisu protiv, oni bi da budu kreativniji (pridev koji se pre vezuje za nacine organizovanja neke kulturne manifestacije nego za osnivanje suda za ratne zlocine). Osim toga, pominjanjem naseg ustava kao prepreke za izrucenje krivaca (primer br. 3), M. Milutinovic insistira da su za nas nasi domaci zakoni neprikosnoveni i vazniji od odluka medjunarodnih institucija, u koje tako zarko zelimo da udjemo.

Retoricko pitanje koje negacijom sugerise potvrdan odgovor zasto ne bismo ovde imali sud? pokazuje neverovatnu kolicinu drskosti i za sobom povlaci i drugo - zasto ga niste stvorili do sada?

Izgleda da im pominjanje Dejtona dvostruko sluzi; koriste ga onda kada treba podvuci da mi jesmo za mir i demokratiju - pre svega zato sto postovanje Dejtonskog sporazuma jeste jedna, za narod neprozirna i neodredjena sintagma. To im pruza mogucnost da obecavaju saradnju ali ne i da objasne sta ce zaista da menjaju i cine. S druge strane, sugerisuci da se Dejtonski sporazum tice iskljucivo Bosne, a nikad se ne osvrcuci na njegove sustinske zahteve koji se ticu ljudskih prava i sloboda, oni se predstavljaju kao njegovi »tumaci i zastitnici« (videti: svodjenje na jednu stranicu filozofije Dejtona i sve je kristalno jasno) i zakljucuju da stanje na Kosovu s njim nema nikakve veze. Cela igra se zavrsava direktnim govornim cinom pretnje u imperativu - nema menjanja granica, separatizam nece proci.

SPO

2) »Nista ne moze biti reseno preko noci, niti carobnim metodama. Uslov svih uslova za izlazak iz teske krize jeste postovanje Dejtonskog sporazuma« (SR, 27. 11. 1997).

Rado koriscena a retko ostvarivana maksima socijalista - da treba izvrsavati obaveze prihvacene Dejtonskim sporazumom, u jeziku Draskoviceve stranke dozivljava svoj procvat. Buduci da ne znamo kako bi se zaista SPO, ako bi dosao na vlast, odnosio prema tom pitanju, nemamo prava da tvrdimo da je i ovde u pitanju hipokrizija, te da su sintagme puno i bezuslovno postovanje, uslov svih uslova i recenicne konstrukcije sa negacijom nijednim svojim uslovom nije, nista ne moze biti reseno, u kojima se znacenjskom i strukturnom hiperbolom istice vaznost racionalnog politickog ponasanja po ovom pitanju, samo prazne presvlake za jedan u biti nekooperativan stav prema odlukama medjunarodne zajednice. Ovaj pragmatizam se oseca i u negiranju olakog tretiranja nezavidnog polozaja nase zemlje (ne carobne metode, ne preko noci).

Smatramo, ipak, da i ovim iskazima nedostaju konkretna objasnjenja o tome sta tacno znaci ta izlizana, svuda eksploatisana sintagma (postovanje Dejtonskog sporazuma), koja, medjutim, ima precizno odredjen sadrzaj - predstavljen zahtevima koje treba da ispuni SRJ.

SRS

2) »Dejtonski sporazum me nece obavezivati ukoliko postanem predsednik, jer spoljna politika nije u njegovoj nadleznosti« (VS na konferenciji, NB, 28. 11. 1997).

Radikali, uz pomoc poznate leksicke formule svi casni i posteni Srbi (koja, naravno, implicira da ima i onih drugih6), apodikticki tvrde da je protivljenje Dejtonskom sporazumu jedini moguc patriotski stav. Medjutim, odmah nakon toga njihov predsednik upotrebljava izraze fakticko stanje, jedna realnost koji svedoce o njegovom probudjenom pragmatizmu i osecanju za stvarnost. To oscilovanje izmedju cara Lazara i Obrenovica nastavlja se kroz recenicu mi smo svesni da, na koju se nadovezuju negacije necemo se pokoriti, nikada necemo, koje, kako sadrzajem tako i ilokucijskim cinom pretnje, potvrdjuju da sa Vojvodom nema kompromisa! Seselj to istice i cudnom logikom svoga drugog iskaza, koji je, inace, odlicna potvrda onoga o cemu smo vec govorili - kako se jedna, za narod neprozirna sintagma (Dejtonski sporazum) moze puniti i prazniti do mile volje, u ovom slucaju odricati joj se veza sa spoljnom politikom. No comment.