Teatralizacija svakidasnjice

Nikada me toliko protivrecnih osecanja, misli, raspolozenja, nije obuzelo i napustilo za tako kratko vreme kao sinoc dok sam gledao na TV prenos dodele nagrada iz fondacije »Braca Karic«.

U prvim trenucima bio sam gnevan. Bunilo se nesto u meni. U misli su mi navirala pitanja. Ko su ta gospoda Karici? Kad su se oni ispilili? Kako su se obogatili u ovo vreme kada, vec odavno, svi tavorimo u siromastvu? Kako su medju tim, makar i »nazovi intelektualcima«, nasli saradnike da oni u njihovo ime proucavaju nasu stvarnost i predlazu koga ta plemenita porodica treba da nagradi?

Sa gnevom sam pomislio da Daca Markovic, nas sadasnji ambasador u Rusiji, moze da bude gord. Nekada su nasi intelektualci hitali da svoje znanje usavrse i potvrde na poznatim svetskim univerzitetima (Oksford, Kembridz, Sorbona, Hajdelberg itd.). Nas najugledniji naucnik - profesor, sada vec i akademik, dok je bio anoniman, pohitao je, ne u ove poznate kulturne centre, nego iz Beograda u Nis da tamo posvedoci svoje znanje i ovenca ga doktorskom titulom kod naseg Dace. Zatim je, dakle, posle odbranjene doktorske titule u tako velikoj oblasti kakvo je samoupravljanje, u cemu je Daca vec bio slavan, zapoceo vrtoglavi uspeh.

Gnev poce da me napusta. Zaboravih na Cirilova, mirodjiju u svakoj kulturnoj corbi naseg vremena. Zatim se ponovo uplasih da ce se mozda pojaviti Bora Corba, Branislav Lecic, Minimaks, Radomir Smiljanic, Predrag Simic ili neko slican njima, koji se uvek pojavljuju kada vlast hoce da stvori utisak kako je i opozicija dobila rec. Srecom, pokazalo se da je takav moj strah bio uzaludan.

Jedno vreme sam se osecao kao da gledam Nusicevog »Mister dolara«. Nesreca je, medjutim, sto ova predstava, jes' da se dogadja u pozoristu, ali ipak nije pozorisni komad nego je nas svakodnevni zivot.

Bozidar Todorovic