Koliko cinova - tragedije

Desetogodisnji rusvaj bez kraja i konca. Memorandumska Pandora balkanskih besmrtnika ozivela je ideje kojekakvih i svakojakih amputacija, istorijskih popravnih ispita, humanih preseljenja, etnickih ciscenja u nedogled i nasla sebi odgovarajuce izvrsitelje i realizatore tih kobnih, suludih i besprimerno glupih zamisli »krvi i tla«.

Od neoborivih cinjenica da na ovim prostorima ne da treba, nego moraju svi da zive, brzo se odustalo i vec prvi cin tragedije anulira svaku razumnu pretpostavku o labavim, asimetricnim federacijama/konfederacijama i sl. - ne, nista od toga, bar da se pokusalo, probalo, ne i ne, tvrdokorno opstipacijski, odmah se krenulo sa »konacnim (ili-ili) resenjima«. Cene su nam poznate...

Drugi cin tragedije odigrao se kao eksperiment na tlu Bosne i Hercegovine. Kada bi kao rezultat naveli jedino 17 000 ubijene dece (»stricek nemoj me ubiti, ja sam dobar decko«), od toga samo u Sarajevu 1700, bilo bi dovoljno da do kraja ovog veka na svim medijima »masovne komunikacije i javnog informisanja« preko celog dana ne slusamo nista drugo osim duboko potresnih, molskih akorda pogrebne, zalobne i posmrtne muzike. Marcia funebre ad infinitum. Toliko je Jugoslavija postala jedan veliki grob. A sta tek reci za sve oluje, bljeskove, granatiranja, »zestoka uzvracanja« i na kraju Dejtonsku promenadu, na kojoj se, i kuso i repato, izobilno mesalo i posredovalo, spolja i iznutra.

Pred pocetkom smo treceg cina tragedije (one obicno imaju cetiri do pet cinova, ali ova jugo-farsicna tragikomedija mozda ce se zavrsiti i sa tri).

Prvi cin tragedije poceo je sa Memorandumom, ovaj, eventualno poslednji, sa Referendumom. Oba sa svojim zlokobno-neizbeznim dum-dum »eholalijama«.

Jelasin Sinovec