Tribina »Republike« o knjizi Aleksandra Nenadovica i Mirka Tepavca, »Secanja i komentari« (B 92, Beograd 1998)

Nacin na koji se u knjizi govori o komunistickom modelu nijednom do sada ovako iskreno nije dat. Ovo je prvi put da snaga autorefleksije bude na delu ovako iskazana

Zainteresovana za istrazivanja i dijalog o bitnim temama naseg vremena, Republika je 17. aprila organizovala razgovor o knjizi A. Nenadovica i M. Tepavca, u kojem su ucestvovali autori analiza tema kojima se ova knjiga bavi; to su Zagorka Golubovic, Svetozar Stojanovic, Nebojsa Popov, Mirko Djordjevic i Dragos Ivanovic.

Tribina je otvorena i za nove ucesnike, kako o ovoj knjizi, tako i o knjigama Miodraga Marovica, Politika i »Politika« i Ilije Moljkovica, Slucaj »Student«, koje smo nedavno objavili.

Nebojsa Popov: Dva priznata majstora reci sacinila su knjigu koja je neposredno po objavljivanju privukla znatnu paznju jednog dela javnosti. To je samo jedan od razloga da se njome i mi pozabavimo. Jos vazniji je razlog u tome sto je ona pristupom i temama bliska projektima naseg lista, pre svega onome koji se bavi razvojem i granicama kritickog misljenja u razdoblju partijske drzave, pa smo stoga pozvali na razgovor istrazivace istoga razdoblja, nadajuci se da cemo time podstaci dalje dijaloge i istrazivanja.

Vise tema ove knjige privlaci paznju citalaca. Rec je, najpre, o licnostima koje su obelezile epohu, Titu i Nikezicu, mnogima politicarima i drugim uticajnim licnostima, a najvise o Mirku Tepavcu. To su, zatim, prelomni dogadjaji, narocito 1941, 1948, 1968-1972, 1987. Dalje, rec je o glavnim procesima promena - u drustvu i drzavi, privredi i kulturi, unutarnjoj i spoljnoj politici. Najzad, autori procenjuju i citavu epohu. U tom pogledu, sredisnje mesto ima Tepavceva ocena: »Za razliku od Francuske revolucije, koja je nasiljem otvorila puteve progresivnim promenama koje su, zatim, postale opste dobro, socijalisticke revolucije su nasiljem odvele drustvo u bezizlaz i degradaciju, zamenile jedno nasilje drugim« (str. 192). A nad grobom Marka Nikezica (1991), Tepavac daje jos jezgrovitiju i svedeniju ocenu, na delu je »zla sudbina ove revolucije« (str. 245).

Procenama citave epohe, kojoj su beleg dale totalitarne ideologije i partijske drzave, zakoracujemo u savremene debate koje uklanjaju ideoloske naslage nad dramaticnim zbivanjima, gde se preplicu prevrati, revolucije i ratovi koji mogu da zaklone sustinu stvari. Novi prodori kritickog misljenja sve manje uvazavaju antifasisticki alibi boljsevizma, kao i antikomunisticki alibi nacizma. Debate teku i na jos opstijem nivou, oko »kraja istorije« (Fukujama) i »sukoba civilizacija« (Hantington). Mada ovdasnji metezi zaklanjaju te teme, i o njima se ovde, ipak, zamecu dijalozi, pa i istrazivanja, bez sacekivanja da se toga svojski poduhvate nacionalne institucije (akademije, univerziteti, instituti).

Nadam se da cemo u ovom razgovoru, a jos vise tokom citave godine koju smo posvetili kritickom preispitivanju novije istorije, o svim pomenutim temama imati prilike da razgovaramo. Sada bih se ogranicio na neka, prema mojim saznanjima, sporna mesta u ovoj knjizi.

Sta je sporno?

Zatim, duga istrazivanja studentskih pokreta, iz kojih sam ponesto i objavio, dovela su me do nesto drukcijih nalaza nego sto sam ih nasao u ovoj knjizi. U zamasnom delu ove knjige autori se bave odnosima izmedju »liberala« i »anarholiberala« (nazivi poticu od zajednickog »kuma«, ideologa i funkcionera partijske drzave). Sam Tepavac na jednom mestu kaze: »Najvecu krizu sopstvenih uverenja doziveo sam, ipak, vrlo kasno, tek buntovne 1968« (str. 68), ali ovu tvrdnju ne razlaze. A da je to ucinio, bilo bi razgovetnije sta je u toj »buni« smatrao vrednim, a sta bezvrednim, pa i losim, te tada ne bi ostali vrlo neodredjeni negativni naboji prema pristalicama »bespostedne kritike svega postojeceg«, »praksisovcima« i slicnima, kao radikalima i revolucionarima. Dalje, bas taj pokret, slojevit kao i svaki pokret, bio je pod udarom rezima, u kojem su se nalazili i »liberali«.

Za ondasnja a i sadasnja zbivanja, a i u nacelu, izuzetno je vazno temeljitije istraziti zbivanja u kulturi, osporavanja i odbranu partijske drzave. Kada se, recimo, tvrdi da je »u vreme liberala« bilo najvise zabrana novina, casopisa, knjiga, filmova, pozorisnih predstava itd., za sta postoji obilje cinjenica, ne treba zanemariti da je tada bilo i vise slobode stvaralastva i kritickog misljenja. Ali, rec je o »divljoj slobodi« bez institucionalne zastite; naprotiv, nizali su se talasi ideoloske i administrativne represije. Ako se i slozimo s procenom da su u primeni represije »liberali« bili blazi nego »stari kadrovi«, ona vise govori o izvesnim razlikama unutar nomenklature - koje nisu beznacajne - ali, vracajuci se pojmu liberalizma, ne mozemo zaobici pitanje: da li je liberalizam uopste zamisliv, a kamoli ostvariv - bez slobode stampe i akademskih sloboda? I nije li serija represija pridonela zamahu »negativne selekcije kadrova« u svim oblastima, najpre u stampi, na univerzitetu i u kulturnim ustanovama? Ova i slicna pitanja valja razmatrati, dabome cinjenicki i argumentovano, sto olaksava jedna bitna okolnost, naime, ni "liberali", jos manje »anarholiberali«, nisu imali realne sanse da »prevazidju« partijsku drzavu, te ne moraju biti frustrirani »medjusobicama« u analizi i ondasnjih i potonjih zbivanja. Prilog takvim istrazivanjima bilo bi i razjasnjenje nastanka »spiska nepodobnih« na Beogradskom univerzitetu, nastalog u pauzi cuvenog razgovora sa Titom (oktobra 1972. godine). Ovaj dogadjaj, takodje, ima siri znacaj, poput onoga kojeg je i sam Tepavac doziveo, 1952. godine, kada je fakticki bio uhapsen i stavljen pod istragu, radi ispitivanja drzanja u ustaskom zatvoru, s cudovisnim zahtevom »Objasni kako si ostao ziv« (str. 55). Mnogi su prosli kroz slicna iskusenja - ponajmanje samo »liberali« i »anarholiberali« - ali mi nije poznato da je iko razjasnio dubinske izvore represije, gde se, rekao bih, nalazi »zmijsko gnezdo« mnogih ranijih a i sadasnjih zala razlicitih totalitarnih ideologija.

Autori knjige cesto pominju, s dobrim razlozima, Dobricu Cosica kao vaznu licnost citavog razdoblja kojim se bave. O slozenoj licnosti jednog knjizevnika i politicara i o njegovoj ulozi u jos slozenijim zbivanjima, svakako, rizicno je davati neopozive ocene. Nije mogucno bez pazljivijih analiza ni objektivno rasudjivati o priblizavanju i udaljavanju razlicitih licnosti i grupa. Recimo, izvesno je da je Cosic javno izrazavao solidarnost s beogradskom grupom »praksisovaca« kada su bili izlozeni dugoj i sistematskoj represiji (ponuda solidarnosti bas i nije bila obilna), ali to ne znaci ideolosku i politicku homogenizaciju grupe (ni sami »praksisovci« nisu bili jedinstveni, osim u odbrani svojih ljudskih prava i osudi represije, i to ne samo prema sebi, vec pre svega prema svojim studentima).

Najzad, pomenuo bih jednu cinjenicku omasku (bez tumacenja). Kao kriticar neogranicene vlasti Josipa Broza pominje se profesor Mihajlo Djuric koji se, inace, u govoru koji je u to vreme odrzao na jednoj raspravi o ustavnim amandmanima, bavi drugim temama (zbog cega je bio izlozen represiji), sto ne odgovara cinjenicama. Neogranicenu vlast Josipa Broza tada su, javno, osporavali profesor Ljuba Tadic, na Filozofskom fakultetu, i profesor Stevan Djordjevic, na Pravnom fakultetu, zbog cega su obojica, takodje, izlozena represiji. Cini mi se da je to jedina cinjenicka omaska. Ako je to tacno, to je po meni jos jedan razlog vise da cenim ovu knjigu i da je smatram nezaobilaznom u daljim istrazivanjima nase blize proslosti i savremenosti.

Koliko su reforme bile moguce?

S tim u vezi postavila bih nekoliko pitanja: Tepavac s pravom naglasava da je Marko Nikezic bio prosveceni liberal. U intervjuima sa znacajnim politickim licnostima koje sam objavila u knjizi Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog drustva licno sam se uverila da je Nikezic bio prosveceni liberal evropskog duha koji je mislio na evropski nacin. Pitanje je da li je svoj intimni liberalizam i evropski duh uspevao da kanalise kroz politiku i u kojoj je meri liberalna orijentacija dosla do izrazaja u vreme kada je Nikezic bio na celu srpske partije. Drugo, da li je Marko Nikezic mogao, s obzirom na vreme u kojem je bio na celu partije, da ucini nesto vise od onoga sto je ucinio s obzirom da se radi o novom kursu kada Titov staljinizam narocito dolazi do izrazaja, kada Tito izjavljuje: "Sovjetski Savez je ipak socijalizam" i kada pokusava da obnovi totalitarne komunisticke pretenzije iz prvog perioda.

Ako uzmemo dogadjaje posle Titovog obracuna sa Markom Nikezicem i rukovodstvom Srbije i nacin na koji je doslo do ostavki Nikezica i ostalih, meni se postavlja pitanje nije li i sam Nikezic robovao Titovoj harizmi, pa je zbog toga prerano odstupio.

Sledece pitanje glasi: ako je reformizam Nikeziceve struje bio realan i moguc, nasuprot »revolucionarnosti disidenata« pitam se zasto se tako urusio? Zasto se te realne mogucnosti nisu vise iskoristile? Da li su stvarne reforme tada bile moguce?

Druga grupa pitanja tice se odnosa nacionalizma, antikomunizma i komunizma. U knjizi se govori o braku iz racuna izmedju nacionalizma i antikomunizma posle pada realnog socijalizma. Govori se i o vezi izmedju nacionalizma i komunizma, ali je, cini se, previse naglasena veza izmedju antikomunizma i nacionalizma. Pitam se nije li brak izmedju nacionalizma i komunizma bio pogubniji za ovu situaciju i nije li bas spoj komunizma i nacionalizma doveo do raspada Jugoslavije i kasnije do snazne obnove nacionalizma u liku Slobodana Milosevica i do zapocinjanja rata u bivsoj Jugoslaviji. S tim u vezi postavlja se pitanje zasto je struja koja je povezivala nacionalno pitanje sa demokratskim i struja na cijem su celu bili Marko Nikezic i Latinka Perovic nadvladana nacionalistickom strujom? Mislim da u knjizi nije dovoljno naglasen momenat povezivanja komunizma i nacionalizma. Rec je o kolektivistickoj orijentaciji koja je dominirala i u kojoj je bilo mnogo realnije da nadvlada nacionalisticka a ne demokratska struja. Pored toga tu je i dosta naglasena autoritarnost koja je postojala u eliti i populaciji i koja je pogodovala da nadvlada nacionalisticka struja.

Najzad, kad je rec o kosovskom pitanju u knjizi je principijelno naglaseno stanoviste autora Mirka Tepavca kada kaze »bilo je neuporedivo teze biti Albanac u Srbiji, nego biti Srbin na Kosovu«. To je jasno izrazen stav razumevanja polozaja Albanaca, suprotno stanovistu da su na Kosovu pre svega bili ugrozeni Srbi. Znacajno je i ukazivanje na represiju od 1944. pa nadalje, kojoj su izlozeni Albanci na Kosovu, sto pokazuje da represija ne datira od Milosevica nego mnogo ranije. Ali u vezi sa stavom koji kaze »Kosovo se ne moze oduzeti Albancima, moguce je da bude nepovratno oduzeto Srbima« pitam se da li je u danasnjoj situaciji realno ocekivati da Kosovo ne bude oduzeto ni jednima ni drugima i da ostane celina u kojoj ce taj problem moci da se resi?

Cini mi se da Tepavac donekle pojednostavljuje problem kada kaze »svaki ce problem postati resiv ili bar podnosljiv kada nacionalizam vise ne bude dominantan«. Mislim da su neki drugi cinioci vrlo znacajni determinatori toga da li su problemi resivi pa i podnosljivi, malo zanemareni. To je autoritarni mentalitet koji primarno odrzava Milosevicev rezim, jer taj mentalitet omogucava da se stalno glasa za takvog vodju koji nas vodi sve vise i vise u propast prosto zato sto se veruje da vodja ima neko resenje i da ce nas izvuci iz krize. Drugi momenat je ekonomska kriza i sve vece osiromasenje drustva koje nije podsticajno za stvaranje masovnijeg pokreta koji bi artikulisao nezadovoljstvo koje latentno postoji, jer se ono projektuje spolja u vidu nacionalisticke euforije, zbog cega proizlazi da su nam za nedace uvek krivi drugi.

Kriza morala i veoma naglasena anomija koja gura ljude u kolektivizam, kada su ljudi bez referentnog okvira koji ce im ukazati na prave vrednosti, plodno je tlo za kolektivisticke ideologije pa nije cudno sto je nadvladao nacionalizam kao izrazito kolektivisticka ideologija.

Od evolucije do revolucije

Druga tema odnosi se na ono sto nazivam »promena politickog identiteta«. To je jedna od centralnih tema za tumacenje onoga sto se zbiva u nasoj zemlji u poslednjih desetak ili vise godina. Mislim da su Mirko Tepavac i njegova generacija poceli kao idealkomunisti, s tim sto u to vreme idealkomunizam nije nikako bio odvojen od idealstaljinizma. Ta generacija mladih komunista, pa i moja generacija kasnije, do raskida sa Informbiroom, gledala je u Staljina kao u boga, a u Moskvu kao u centar utopije koja se gradi, a da gotovo nista nije znala o Staljinu i staljinizmu. Zato ih ja nazivam idealstaljinistima.

Kada je KPJ osvojila vlast pocela je da pokazuje drugo lice koje mladja generacija nije poznavala. To je vreme realkomunizma i realstaljinizma koje je trajalo nekoliko godina. Ono obuhvata sve one mere od 1944. do 1948. koje su vrhunac dostigle na Golom otoku. Narednu etapu vidim kao vreme reformtitoista ili liberalnih titoista, dakle kao reformskih titoista koji pokusavaju da reformisu sistem iznutra u titoistickim okvirima koji su bili postavljeni ne samo ideoloski nego i u okvirima moci samog Tita i njegove grupacije.

Sledecu fazu vidim kao reform-netitoiste do nekakve vrste socijaldemokrata. U vezi sa tom komplikovanom evolucijom cudi me da u knjizi nigde nisam naisao na rec staljinizam. Da li je to slucajnost ili drugacije vidjenje ove evolucije? (Upadica Mirka Tepavca: »Pominje se na dva mesta«.)

Kad je rec o promeni politickog identiteta, postoji evolutivni razvoj, ali preko izvesne tacke vise nije u pitanju evolucija, nego revolucionarna promena u identitetu. Sve do pretposlednje faze moze se govoriti o evolutivnom kontinuitetu, ali od faze reformtitoista preko reform-netitoista dolazi socijaldemokratizam i to je velika promena. Mislim da je ono sto ste ispoljavali pred Titom bilo manje od onoga sto ste tada nazirali, i jos manje od onoga sto ste u izolaciji i tisini u sebi kuvali. Gotovo po pravilu skok iz evolucije u revolucionarni skok ne desava se unutrasnjom logikom ideja. Do njega dolazi usled velikog egzistencijalnog udara bilo da je to pojedinacni udar ili zbog istorijskog egzistencijalnog udara kao sto je urusavanje sistema u istocnoj Evropi i Sovjetskom Savezu. Interesuje me koliko je udar istorije doprineo skoku kod liberala i koliko je on uticao na tu njihovu veliku promenu.

Hapsenje i kucni pritvor Mirka Tepavca od strane vlastitih drugova (1952. godine) ima ne samo simbolicni nego i opsti znacaj jer se radi o moralnom teroru koji se vrsi u okviru partije koja sebe smatra revolucionarnom. Na tom primeru se vidi da je taj teror otisao daleko, da je doslo do izrodjavanja, da se ne radi o revolucionarnoj zajednici ili bratstvu, vec da je tu covek bio pretvoren u staljinistickog vojnika revolucije. Nikad nisam razumeo tu veliku moralnu drskost da se neko ispituje ne samo zbog toga »kako se drzao«, nego i da nije zavrbovan. To podvlacim zato jer to nije bez veze sa radikalnim zavrsetkom moralnog terora sa obrnutim predznakom na Golom otoku.

Biranje izmedju dva zla

Sto se tice diskusije na partijskom plenumu (1968), pogledao sam ponovo govor Dobrice Cosica i Jovana Marjanovica i nisam ni kod jednog ni kod drugog nasao da se radi o nacionalizmu. To ostaje predmet za istrazivanje.

U knjizi se cesto upotrebljava i pojam »nacionalizam«, a da se ne kaze sta je to. Niste ukazali kada legitimna nacionalna pozicija prelazi u nacionalizam. Bilo bi dobro da ste na primerima ukazali gde je granica izmedju te dve pojave. Uzmimo primer Albanaca i Srba. Za mene legitimna nacionalna pozicija prelazi u nacionalizam onda kada ta pozicija nije u stanju da se univerzalizuje, to jest kada je u pitanju jedna grupacija - primenjuje se jedan kriterijum, a kada je u pitanju druga grupacija - primenjuje se drugi kriterijum. Onaj ko bi smatrao da albansko pitanje u Srbiji treba da se resi na potpuno drugaciji nacin nego sto je reseno pitanje Srba u Hrvatskoj, ili u Bosni i Hercegovini, ili Hrvata i Muslimana u Bosni i Hercegovini, njegova nacionalna pozicija prelazi u nacionalisticku. To je pristrasan stav.

U vezi sa nacionalnim identitetom imao sam povremeno utisak da, posto sebe smatrate Jugoslovenom, verujete da je taj identitet valjaniji u odnosu na druge. Mislim da se identiteti ne mogu hijerarhijski vrednovati. Problemi nastaju upravo kada se pravi hijerarhija, i pogotovo ako se na osnovu toga izvlace konsekvence za prerastanje legitimne nacionalne pozicije u nacionalizam.

Razbijanje SFRJ je velika istrazivacka tema. Radilo se o dubokim, nasledjenim istorijskim slojevima koji su vodili ka rasturanju drzave, ali ne nuzno. Prosto receno, i jedna i druga Jugoslavija imale su malo vremena da izgrade transnacionalnu ekonomiju i transnacionalno gradjansko drustvo. Cinjenica je da kad je Jugoslavija pocela da se raspada, nikakvog jugoslovenskog referenduma nije bilo. Glavni »truli stub« po mom misljenju je nacin na koji je bila uredjena Titova Jugoslavija i Titova Srbija. Kako su bile uredjene od 1969. prema 1974, sa ustavnim resenjima - to je bila trula drzava. Trula zato sto je, kako sam ranije pisao, konfuzna, kontradiktorna i samoparalizovana mesavina federacije i konfederacije koja je mogla da funkcionise samo dok je funkcionisao diktator.

Buduca istrazivanja ce morati da se suoce sa teskim pitanjima. Sta je trebalo uciniti kada su se pojavili separatizmi i separatisticki fait accompli. Vi, Mirko, dobro kazete: »Ili da se sacuva drzava, ili da se mirno razidjemo«. Mene interesuje mogucnost mirnog razlaza ili mirnog ocuvanja. Medjutim, princip nenasilja koji je eticki princip, kad se apsolutizuje u okviru postojecih drzava, objektivno ide naruku separatistima. Prosto zato sto je dovoljno da jedna teritorija proglasi separaciju i centralna vlast, ne govorim o karakteru te vlasti, nemocna je, stavljena je pred svrsen cin i ne moze da preduzme zakonske mere, a zakon je i prinuda kao sto znamo. Prema tome, drzava mora da prihvati separaciju ili da ucini nesto drugo. U ovom slucaju postoje neke obaveze prema drzavi. Ta drzava je postojala 70 godina. Ne moze se iz drzave izlaziti kako kome padne na pamet. I ne moze se, kada se proglasi svrseni cin, odgovoriti parolom o nenasilju. Jer u politici se cesto mora da bira izmedju dva zla - manjeg i veceg. Sta je sa centralnom vlascu u Jugoslaviji i njenim pravom da sacuva granice i za to primeni zakonske mere. Interesantno je da Vi kazete da je inostranstvo trebalo da intervenise i pripreti svakome. Ja se slazem s tim, ali je onda tu rec o drugom principu. Centralna vlast nema prava na silu, ali stranci imaju pravo na primenu sile da bi ocuvali tu drzavu.

Generacijski dijalog

Uvod u autorefleksiju

Jos jedan kvalitet, meni najvazniji, to je ono sto bi se moralo takodje u pristupu naglasiti. To je autorefleksija. Naime, nema u knjizi pravdanja i ocena iz strogo licnog ugla, ni »naknadne pameti«.

Ono sto zapocinje ovom knjigom je u smislu pomenute autorefleksije jednom uradjeno u Evropi. Odnosi se na komunizam i mogucnost reformi, i to 1952. godine, a tice se konkretno prvog istorijskog disidentskog kruga: Suvarin-Kestler-Silone.

Sto se drugog istorijskog disidentskog kruga tice, koji zapocinje sa Solzenjicinom - a tu je i nas ne samo disidentski vec reformatorski pokret - autorefleksija kao duhovni i intelektualni cin ne samo sto nije obavljen posao, nego nije ni zapocet.

Ovu knjigu sa njenim refleksijama vidim kao znacajan korak u tom pravcu. Drugim recima, valja ispitati otpornost kritickog misljenja kojeg je bilo i nikako samo u krilu disidentskog pokreta, ako je to uopste bio pokret.

Dve su ideje ovde bitne: revolucija i reforma.

Revolucija je trajala kao mit koji opseda svest i individualnu i kolektivnu. Partija je dozivljavana hegelijanski kao »kolektivni um istorije«, a reforme su bile u sustini proskribovane, jereticke, utopijske. Zato nema paradoksa u tvrdnji da su u istoriji revolucije uspevale i malo davale, a reforme i kada nisu uspevale, vise su davale, vise ostavljale prostora za nove puteve kriticke misli.

Takodje je bitno da su disidenti, tu mislim na Djilasa i Mihajlova, znali da se jedna crta moze i mora prekoraciti, a reformatori su ostali u sistemu.

Paradoks se prosiruje time sto su disidenti razmisljali revolucionarno i nisu srusili autoritarni sistem, a reformatori su razmisljali reformatorski i vise dali. Oni su sirili prostor kritickog misljenja i stvarali, simbolicno receno, bolju ostavstinu za buducnost.

U knjizi je bitna rec iluzija. »Doziveli smo buducnost te iluzije.« Tepavac o njoj govori sugestivno kao niko do sada kod nas: »sada zivimo njenu proslost i to u vidu autenticne stvarnosti«. Ta ideja je dragocen prilog ove knjige istrazivanju uzroka i posledica velike iluzije.

Druga ideja nije nista manje znacajna: krug se danas zatvorio kod tacke na kojoj se jednom bio otvorio, na socijaldemokratiji, jos u vreme spora izmedju Lenjina i Kauckog. Sve se to odvijalo u »nasoj proboljsevickoj partiji«, navodim Tepavca, u okviru »jugoslovenskog prosovjetskog socijalizma«. Taj krug se otvarao, ali se nije u svemu otvorio. »Liberali su bili reformatori, a disidenti revolucionari.«

Odatle sledi vazan i podsticajan zakljucak: »Sustinska negacija komunizma nije goli antikomunizam«, vulgarni, kakvog danas imamo previse. »Komunizam nije nigde pao pod pritiskom antikomunizma u svetu...«

Nacin na koji se u knjizi govori o komunistickom modelu nijednom do sada ovako iskreno nije dat. Ovo je prvi put da snaga autorefleksije bude na delu ovako iskazana. Poraz liberala, dakle, nije bio jedan obican politicki poraz, vec poraz reformi i novi trijumf revolucije, naravno u svemu shvacene lenjinisticki. Ova knjiga u tom smislu pokazuje da je ova, najruznija decenija nase istorije, ovo Milosevicevo doba, imalo svoju prolegomenu.

Ako bi se temeljne ideje Mirka Tepavca shvatile i raspravama osvetlile, uz nove doprinose, to bi bilo prvi put da se kod nas zapocne jedan veliki kulturni posao - autorefleksija ucesnika drugog disidentskog i reformatorskog kruga koje jos nema.

Sansa za demokratske ideje

Prvo treba videti kakav je odnos liberala prema komunistickom pokretu. Pojava liberala na politickoj sceni Srbije, odnosno tadasnje Jugoslavije, pada u sedamdesete godine, a pre toga je, da podsetim, u toku sezdesetih doslo do poznate Toljatijeve Promemorije, koja je trazila samostalnije mesto nacionalnih KP; zatim, to je vreme reforme u Jugoslaviji, bez obzira sto je ona kasnije napustena, prvi pokusaj ekonomske reforme, mada sasvim ogranicenog znacaja u Sovjetskom Savezu, Prasko prolece u Cehoslovackoj i, najzad, evrokomunizam. U tom periodu vrenja u komunistickom svetu, srpski liberali su bili pravi tumaci ideja bliskih evropskoj tradiciji. Te demokratske ideje, ciji su nosioci bili liberali, nisu bile neke opste ideje, kao sto se to ponegde cuje. Naprotiv, one su bile i te kako konkretne i zivotne samim tim sto su bile na ostrom udaru SKJ. Ceo taj korpus ideja odnosio se na modernizaciju privrede, reformu politickog sistema, uvodjenje demokratskih pravila i priblizavanje Evropi.

Ako sada pogledamo liberale u kontekstu tadasnjih prilika u Jugoslaviji, videcemo da se i SKJ, otvoreno ili prikriveno, vec delio na tri struje - nacionalisticku, sezdesetosmasku i liberalisticku. Ne poricem ulogu studentskog pokreta 1968, a narocito demokratsko opredeljenje nekih njegovih istaknutih licnosti, ali, u celini gledano, taj je pokret bio tvrdo levicarski. Nasuprot tome, liberali su pripadali reformatskom i demokratskom komunistickom pokretu, zbog cega im i dajem tako visoko mesto.

Drugo merilo za valorizaciju liberala je njihov odnos prema Jugoslaviji. Sedamdesetih godina u vreme ustavnih promena i narastanja medjunacionalnih tenzija, liberali su bili cinilac smirivanja situacije, jer su striktno zastupali demokratska nacela samostalnosti i ravnopravnosti republika i naroda. Taj su stav oni zastupali dosledno i devedesetih godina kada su nacionalisti preuzeli kormilo svuda i kada je, zbog njihove autoritarnosti, doslo do raspada Jugoslavije. Sveta Stojanovic, na primer, kaze - ako imate jaku centralnu vlast i republike koje hoce da se otcepe, onda princip nenasilja objektivno ide naruku separatistima. Po mom misljenju, a to je pokazalo i iskustvo, nasilje je vise zloupotrebila centralna vlast nego republike koje su se otcepile. Medjutim, najvazniji je problem sto u tom periodu u drustvu nije bilo otvorenog dijaloga o mogucnim pravcima preobrazaja tadasnje federacije. Istaknuti pojedinci iz liberalnog pokreta su upravo tu ideju zastupali. Mogu da podsetim na clanak Mirka Tepavca upravo iz 1991, objavljen u Republici, pod naslovom »Demokratija ili haos«. U tom se clanku jasno istice - ako se ne opredelimo za demokratiju, mi cemo u ovoj zemlji imati haos, i to krvavi haos. U taj siri korpus ideja mogao bih da uvrstim i ono sto je zastupao tadasnji premijer Ante Markovic. Za mene je, dakle, najbitnije koliko jedno drustvo daje sansu demokratskim idejama, a liberali u tom pogledu imaju i te kakve zasluge. To, uostalom, pokazuje i ova knjiga.

Studentski pokret i liberali

Rekao bih da su nasi liberali - liberali pre svega po izbegavanju veceg zla. To je minimalna definicija liberalizma. Pod liberalima i direktno pod uticajem nekih ljudi koji su tada bili u novinama, vodjena je kampanja, ili je podrzavana, koju su pokretali reakcionarni, konzervativni krugovi, da se likvidiraju listovi kao sto su Susret i Student, i neki casopisi, Praxis i Filosofija, na primer. Stane Kavcic, jedan od korifeja liberalizma, je jos 1964. pozvao redakciju Perspektiva i trazio da obustave kriticku orijentaciju u cijem je sredistu bila kritika totalitarizma; upozorio ih je: harakiri ili likvidacija. Trazio je, takodje, da se odreknu i veze sa prvim oblicima studentskog pokreta u Jugoslaviji. Nastupio je represivno. Kod nas se dovodi u pitanje ono sto je supstrat liberalizma - sloboda - bez kojeg se liberalizam tesko moze nazvati tim imenom. I onda dolazi karikirana etiketa liberalizma kao popustljivost prema razlikama ili prema onima koje treba likvidirati.

Priredila Olivija Rusovac