Evropa: Jalta je mrtva*

Neophodno je sazvati novu intervladinu konferenciju kako bi se redefinisali modaliteti funkcionisanja Unije, ukazujuci pre svega na demokratiju i obezbedjivanje mogucnosti politickog usaglasavanja Evropskog parlamenta i participacije socijalnih i ekonomskih organizacija

Natacha David

Kako ce Evropa izgledati u XXI veku?

U okviru tolikih neizvesnosti jedna stvar je sigurna: hladni rat i Berlinski zid su daleka proslost. Stari se kontinent priprema da zauvek izbrise oziljke Drugog svetskog rata, trazeci istovremeno nov zajednicki identitet od Istoka pa sve do Zapada. Ali, koji ce drustveni model to biti?

Petnaest predsednika drzava i vlada Evropske unije odlucilo je da zapocne proces sirenja prema Istoku 30. marta 1998. godine. Prvi kandidati koji ce biti izabrani, obzirom da se smatraju najnaprednijima su Estonija, Poljska, Ceska Republika, Madjarska i Slovenija (Kipar, koji se »kvalifikovao« jos pre dve godine je automatski ukljucen u prvu grupu clanica). Razumno je pretpostaviti da ce one biti integrisane za 5 do 10 godina. Pet drugih zemalja kandidata u Centralnoj i Istocnoj Evropi, Litvanija, Latvija, Rumunija, Bugarska i Slovacka su takodje na listi. Ali, s obzirom da su one jos uvek suvise daleko od politickih i ekonomskih kriterijuma definisanih od strane Petnaestorice, kao preduslova za pregovaranje, njihovo mesto na listi za sada je malo vise od simbolicnog.

Sindikati i politika

Cak i u zemljama koje se smatraju najnaprednijim potrebne reforme za pomeranje od komunistickog sistema ka trzisnoj ekonomiji jos uvek su daleko od ispunjavanja. Citavi blokovi industrije su u kolapsu, dok je sektor poljoprivrede, koji je ponekad vrlo veliki, kao u slucaju Poljske, u opasnosti da se nadje konfrontiran sa potpuno novim »modusom operandi«. Nezaposlenost je vrlo ozbiljan problem u celom regionu. Prosecan dohodak »per capita« u zemljama kandidatima je svega 1/3 od prosecnog u Evropskoj uniji. Zemljama Centralne i Istocne Evrope trebace najmanje 10 godina da dostignu svoje »zapadne rodjake«. MMF (Medjunarodni monetarni fond) jos pesimisticnije racuna da ce period potrebnog vremena da Centralna Evropa dostigne nivo razvoja industrijalizovanog sveta biti najmanje 20 godina.

Pored politickog simbola, motivi zemalja kandidata su pre svega ekonomski. One se nadaju da ce im to doneti velike finansijske transfere iz Evropske unije, kao u slucaju Spanije i Portugala neposredno posle njihovog uclanjivanja. Jednostavno kao pomoc pred uclanjivanje, 6 zemalja Centralne i Istocne Evrope dobice 75 biliona ECU-ekija, u periodu od 7 godina. Predsednik Evropske komisije Zak Santer (Jacljues Santer) uporedjuje ovaj napor bez ustrucavanja sa Marsalovim Planom.

S druge strane, javno mnenje u zemljama clanicama Evropske unije je uplaseno cenom ovog prosirenja clanstva. Obzirom da Petnaestorica ne nameravaju da povecaju budzet Unije, danasnji benefektori evropske pomoci treba da zategnu svoje kaise da bi mogli da podele kolac koji u medjuvremenu nece porasti. Na primer, podrucja ekonomske katastrofe na Korzici (Francuska), u Valensiji (Spanija) i Hainautu (Belgija) morace uprkos svemu da opstanu i bez pomoci »palog voca« iz Zajednice.

U menadzerskim krugovima misljenja su podeljena. S jedne strane, za sefove najvecih kompanija koje su vec ustanovljene u zemljama clanicama ovo uvecanje/prosirenje ce omoguciti da se u ovim zemljama proizvodi po nizim cenama i da sa svojim proizvodima trguju kroz trziste cele Evropske unije. S druge strane, mali nezavisni proizvodjaci (SME - Small Merchant Enterprise) se boje da ce uvoz iz ovih zemalja proizvesti nepravednu konkurenciju za njih same.

Za Evropski sindikalni pokret, koji potpuno namerava da »preuzme aktivnu ulogu u prosirenju« centralna tema je jasna: kako se »evropski socijalni model« moze sacuvati od razlaganja u ovom procesu prosirenja.

Proces dislokacije rada prema Istoku moze se vec videti, u sustini u obliku supkontrakata (podugovora). Sa uvecavanjem Zajednice, sindikati s brigom govore o osnovnom riziku snizavanja socijale radne snage, koja ponekad kosta 10-20 puta manje nego u nekim evropskim zemljama. Plate su niske a socijalno staranje je oskudno; postoji veca fleksibilnost bez pregovaranja na trzistu rada; postoje teskoce u implementaciji politike Zajednice, sto sve vodi ka riziku ugrozavanja interesa svih evropskih radnika, i muskaraca i zena. EKS (ETUC) podstice stvaranje zajednickih ekonomskih i socijalnih savetodavnih komiteta izmedju Unije i zemalja kandidata i ojacavanje uloge socijalnih partnera u menadzmentu programa PHARE (Program saradnje izmedju Evropske unije i zemalja Centralne i Istocne Evrope).

EKS (ETUC) poziva zemlje koje su kandidati za clanstvo da »integrisu od pocetka celinu socijalne dimenzije Evropske unije i da to smatraju prioritetom«. »U odsustvu cvrstog socijalnog konsenzusa, procesi transformacije drzava Centralne i Istocne Evrope nece se uspesno ostvarivati. Medjutim, ovaj konsenzus nece biti ostvariv sem ako transformacija bude i socijalno prihvatljiva«, smatra EKS (ETUC). Evropska konfederacija zahteva da »drustveni partneri, na evropskom i nacionalnom nivou budu ukljuceni i konsultovani u procesu pristupanja«. Ali, do sada je samo madjarska vlada zatrazila misljenje od sindikalne organizacije. Evropska konfederacija, koja je pridruzila sa punim pravima sindikalne organizacije svih zemalja kandidata, takodje zali sto su u ovim zemljama socijalni i sindikalni odnosi suoceni sa ogranicavanjima sindikalnih prava, nametnutih kako od strane poslodavaca, tako i od strane vlada.

Radnici u zemljama kandidatima podeljeni su izmedju euforije onih koji misle da je Evropska zajednica obecana zemlja, koja ce ih zasuti svojom pomoci u serijama talasa plime, i onih koji se, s druge strane, boje da ce socijalna situacija postati cak i gora u njihovim zemljama zbog pojacane konkurencije i urusavanja garancija njihovih postojecih socijalnih osiguranja, a u odnosu na evropske norme. Oni jasno iskazuju da im je potrebna jasna slika koja, kako oni kazu, zavisi od pregovaranja i saradnje sindikata na nivou celog kontinenta. U odnosu na poziciju radne snage, nezaposlenost je najveci problem za sindikate na podrucju Centralne i Istocne Evrope. Ovaj problem je jos izrazeniji cinjenicom da kada velike kompanije propadaju ili kada se zamenjuju od strane malih proizvodnih sistema (SME - Malih nezavisnih proizvodjaca), sindikati se nadju konfrontirani sa novom tipologijom radnih mesta u kojoj su oni do tada bili ili odsutni ili jedva prisutni. Mere preduzete od strane javnih vlasti takodje predstavljaju problem za sindikate: na primer, madjarska i slovenacka vlada zele da odloze prag godina za odlazak u penziju u cilju, kako oni kazu, da se usaglase sa zapadnoevropskim standardima. U cilju reakcija na nove izazove postavljene prisustvom multinacionalnih kompanija, sindikati Centralne i Istocne Evrope takodje zahtevaju da budu ukljuceni u Savet evropskih radnika.

»Tursko pitanje«

Iako su Evropejci pokusali da pokazu da ne zele da zalupe vrata Turskoj u lice, vec da, sasvim suprotno, i oni zele da ojacaju svoje veze s njom, problem Kipra i podele Egejskog mora, a iznad svega dosije o losem stanju ljudskih prava u Turskoj, imali su veliku tezinu na vagi odlucivanja. Turska je izjavila da je »ponizena« izguravanjem iz »Evropskog kluba« i reagovala je najavljivanjem prekida svih politickih dijaloga sa Evropskom unijom.

EKS (ETUC) podrzava stav da je Turska deo evropskog ekonomskog i politickog podrucja i odaje priznanje naporima prikljucenih turskih sindikalnih organizacija koje podrzavaju demokratiju i koje daju doprinos da priblize svoju zemlju sto blize Evropskoj uniji. Izvrsni komitet Evropske konfederacije takodje je nedavno prihvatio prikljucivanje turskih sindikata (KESK i Hak-IS, koji zajedno predstavljaju preko 700 000 clanova, takodje su se odskora prikljucile ICFTU - International Confederation od Free Trade Unions - Medjunarodna konfederacija slobodnih sindikata). EKS (ETUC) trazi da trgovinska razmena bude prilagodjena u korist Turske u okviru Carinske unije izmedju dve strane. Medjutim, iako EKS (ETUC) priznaje napore koje je ucinila nova turska vlada, ona smatra da situacija osnovnih demokratskih prava jos uvek nije zadovoljavajuca da bi se Turska ukljucila u prvu grupu zemalja sa kojima ce poceti pregovori oko clanstva. Ostaje da se vidi da li ce diplomatska kriza blokirati proces ekspanzije vec na samom pocetku, iskljucivanjem Kipra »de facto« iz procesa, kao sto je Ankara zloslutno zapretila (severni deo otoka okupiran je od Turske jos 1974. godine).

Da zakljucimo, postoje jos uvek mnoga problematicna podrucja za buducnost starog kontinenta, a posebno na nivou institucija. Ako se prihvate buduce clanice, kako ce biti moguce izbeci paralizovanje procesa odlucivanja u birokratiji sistema, koji je inicijalno bio smisljen samo za 6 zemalja clanica a koji ce uskoro sadrzati 21, a kasnije cak 26 zemalja? Za EKS (ETUC) ne moze da bude dileme da ce u odnosu na odgovor na ovaj izazov biti neophodno sazvati novu intervladinu konferenciju, kako bi se redefinisali modaliteti funkcionisanja Unije, ukazujuci pre svega na demokratiju i obezbedjivanje mogucnosti politickog usaglasavanja Evropskog parlamenta i participacije socijalnih i ekonomskih organizacija.

Demokratizacija zgrade Evrope je jedan od kljuceva uspeha ove faze koja ce staviti definitivan kraj na situaciju u kojoj je kontinent podeljen u dva bloka u gorkoj opoziciji jedan sa drugim. Ovo je trenutak od velikog istorijskog znacaja kao sto je istaknuto na kraju samita u Luksemburgu, decembra 1997, od strane profesora Bronislanja Geremeka, poljskog ministra inostranih poslova i bivseg vodje sindikata Solidarnost, koji je izjavio: »za coveka moje generacije ovo je zaista kraj Drugog svetskog rata«.

Prevela Sonja Prodanovic

__________________

*) Iz: Trade Union Njorld, No 2, februar 1998. Izdavac International Confederation of Free Trade Unions - ICFTU, Brussels.