De Radoje Kontic, predsednik
Savezna vlada
11070 Novi Beograd
Bulevar Lenjina 2

Arilje, 3. 04. 1998. god.

Vec tri meseca bezuspesno pokusavam da zakazem prijem i razgovor kod Vas, jer verujem da su problemi sa kojima se suocavamo u opstini Arilje i moguca resenja tih problema koja smo predlozili znacajna i za celu zemlju, ali da postojeca zakonska ogranicenja to onemogucuju. -...-

Osvrnucu se sada na navode iz pisma koje ste mi poslali, ne odgovorivsi ni na jednu moju primedbu ili sugestiju. Da bi se pristupilo resavanju bilo kojeg problema, mora, najpre, da se uoci sama sustina problema, tj. mora da se postavi prava dijagnoza, sto u pismu koje sam dobio nije ucinjeno. Treba li da Vam ponavljam podatke o stanju nase privrede ili samo one u Arilju, koji su takvi kakvi jesu uprkos navodima iz pisma da je »vlada na sednici od 12. 02. 1998. godine utvrdila...« ili da »u ovim poslovima ne postoji smetnja« ili da »ovakvu mogucnost niko u svetu nije uveo, pa verovatno to nece uciniti ni Jugoslavija«.

Cinjenice su neumoljive. I pored svih navoda u pismu, nasa velika preduzeca ne rade, poneka tavore, a najveci broj rapidno propada. Trebalo bi mnogo prostora i vremena da navedem, najblaze receno, sve nepovoljnosti koje okruzuju nasa preduzeca. Velika zahvatanja drzave, unisten bankarski sistem, pa nedostatak para u bankama i visoke kamatne stope, prekinuti odnosi sa svetom, domaci monopolisti i zasticeni lobiji koji diktiraju izuzetno visoke cene domacih sirovina i proizvoda, nedostatak strucnih kadrova, posebno mladih, koji su otisli u svet, potpuna inertnost skupstine koja mesecima ili godinama ne moze da se sastane, zastarela oprema i tehnologija koje godinama nisu obnavljane, itd. Ovim nabrajanjem spisak, naravno, nije iscrpljen. Kakav je smisao navoda iz pisma da »ovakvu mogucnost niko u svetu nije uveo, pa verovatno to nece uciniti ni Jugoslavija«, zakljucite sami. Pa razvijeni svet nema takve probleme, te ne mora da razmislja u tom pravcu.

Ako je vec sve tako kako jeste, a bojim se da je jos mnogo gore, zasto ne razmisljati da se bar neki deo nasih preduzeca ne pokrene dok jos moze? Da su Vasi savetnici pazljivije citali primere koje sam navodio u svom pismu, shvatili bi da nisam trazio da se drzava potpuno odrekne svojih zahvatanja. Naprotiv, ponudili smo resenje kojim bi drzava dosla do svojih prihoda. Da bi se pokrenula proizvodnja potrebni su krediti, ali ne samo oni. Neophodna je, takodje, rentabilna i kvalitetna proizvodnja kojom bi se ti krediti vratili. Zar nismo do sada imali slucajeve kreditiranja proizvodnje, pa da se ti krediti nisu vratili? I ono malo sto smo imali potroseno je, a proizvodnja nije pokrenuta. Sada vise nema kredita, a kako se kotiramo u svetu nece ih skoro ni biti. Posto, dakle, nema kredita, treba naci neki drugi nacin za pokretanje proizvodnje. Primer koji sam Vam naveo u pismu je dovoljno ubedljiv da bi se shvatilo da u postojecim uslovima nije moguce pokrenuti proizvodnji cak i sa obracunom minimalne zarade od 200 maraka mesecno po radniku. Da bi se ostvarila proizvodnja za izvoz treba uloziti ogromne napore (od ugovaranja, radnih dozvola, preko proizvodnje bez skarta i kasnjenja, do transporta i carine). Pod uslovom da se sve to besprekorno obavi, posle naplate iz inostranstva, radnik nece od tih para moci da prezivi, cak ni reziju nece moci da plati, pa za te pare nece ni da radi. Krug se time zatvara. Nema proizvodnje, nema poreza drzavi, nema doprinosa i poreza na plate radnika, nema naplate carina, jer se nista za proizvodnju ne uvozi, a radnik postaje korisnik socijalne pomoci koja nema odakle da se isplati.

U situaciji u kojoj se nalaze nasa preduzeca, drzava ocekuje da ta preduzeca rade po svetskim normativima (kvaliteta i rada), da svoj rad prodaju po svetskim cenama, a da kupuju na domacem trzistu na kojem su cene 2-3 puta vece od istih na svetskom trzistu. Trazili smo, dakle, da se omoguci da radnik ili poljoprivredni proizvodjac koji radi za svetsko trziste svoj rad naplati po istim tim svetskim cenama. Zar je nesto nelogicno u takvom zahtevu? Ako je prodao svoj rad za jednu marku, onda neka sa tom jednom markom na istom trzistu kupi ono sto mu treba. Drugim recima, trazili smo da ono sto je zaradio na svetskom trzistu ne uzme neko od monopolista, koji ce uvesti robu siroke potrosnje i prodati mu je u zemlji po tri puta vecim cenama. Iz primera navedenih u prethodnom pismu mozete da se uverite sta bi sve moglo za zaradjene devize da se kupi na svetskom trzistu, a sta kod nas. Smatrali smo da je logicno da drzava omoguci to svojim propisima.

Pokretanje proizvodnje omogucice isplatu tih 200 maraka plate radnicima, a drzava ce od tih plata dobiti poreze i doprinose u iznosu od 200-240 maraka, umesto carina na robu koje ne bi dostigle vise od 60 maraka. Dakle, drzava bi kroz poreze i doprinose na plate radnika dobila 4 puta vise para za budzet nego sto bi dobila kroz carine.

Vasi savetnici su mi u prve dve tacke pisma odgovorili ono sto sam vec znao, ali sto nam ne pomaze da resimo probleme sa kojima se suocavamo. U trecoj tacki pokusali su da mi kazu kako se to u svetu radi. S obzirom da i sam poslujem uglavnom sa tim svetom, mogao bih i ja mnogo toga da im napisem kako se i sta se sve u tom svetu radi.

Nemam nameru da ponavljam pitanja iz prethodnog pisma koja sebi cesto postavljam. Cudi me da niko od tolikih nadleznih ministarstava u tri vlade, od tolikih komora i udruzenja, nikako da postavi sebi pitanje: zasto nam ide ovako kako nam ide, odnosno kako to da nikako ne postave sebi pravo pitanje. Mozda ce tek postavljanjem pravog pitanja da se nekako nametne i pravi odgovor.

U ocekivanju Vaseg poziva na razgovor, ostajem s postovanjem.

Mr Radojko Mladenovic

predsednik SO Arilje