Sankcije nase nasusne

Sadasnja kriza na Kosovu je po ko zna koji put pred politicare i siru javnost postavila problem sankcija protiv Milosevicevog rezima.

Svet se ponovo podelio na one koji bi da sankcije uvedu i one koji smatraju da one nicemu ne vode, ili su protiv sankcija iz nekog drugog razloga. Rusija je, na primer, odlucno protiv, ali ne zato sto smatra da su sankcije neefikasne, nego zato sto kosovski problem, po analogiji sa Cecenijom, smatra unutrasnjim pitanjem Srbije i nikako joj ne bi islo u racun da se svet mesa u slicne stvari.

Javnost u Jugoslaviji je takodje protiv sankcija. Njen rezimski deo odavno govori o dosadasnjim »nepravednim sankcijama«, pa bi takvim, prirodno, smatrao i eventualne nove. Opozicionari, pak, i to cak i oni koji bi imali sta da zamere rezimu povodom nedavnih dogadjaja, najcesce smatraju da sankcije ne pogadjaju rezim i pogresnu politiku, nego narod koji ni u cemu nije kriv. Razlika izmedju opozicije i rezima, medjutim, nije samo u tome kako gledaju na politiku koja ih izaziva. Bitna razlika je u tome da li ih i jedni i drugi prizeljkuju, ili ih se plase. Opozicionari ne zele sankcije, a rezim, iako govori da bi one bile »nepravedne«, ne samo da ih zeli, nego je cak spreman sam sebi da ih uvede, ako vec medjunarodna zajednica iz nekih svojih razloga nema tri ciste da to uradi.

Ako neko misli da preterujem, podsecam ga na vest koja je doduse ostala u senci drugih, mnogo dramaticnijih vesti poslednjih nekoliko nedelja: povodom dogadjaja na Kosovu, jugoslovenski rezim je protiv svog naroda vec uveo delimicne trgovinske sankcije. Zabranio je, naime, ulazak na svoju teritoriju svih teretnih vozila sa slovenackom robom koja nije namenjena tranzitu nego prodaji u samoj Jugoslaviji.

Dakle, jugoslovenski rezim vapi za sankcijama. I sam ih uvodi jos dok ga niko nije ni pitao. Opet mislite da preterujem? Da vas onda podsetim na sankcije koje je taj isti rezim uveo protiv tog istog svog naroda jos pre nego sto je poceo raspad bivse Jugoslavije; i tada je zbog nekakvog slovenackog stava o stanju ljudskih prava na Kosovu bio proglasen prekid trgovinskih odnosa izmedju Srbije i Slovenije. Primetimo da su to tada jos uvek bile dve republike u sastavu iste federativne drzave, i da su ondasnje sankcije u stvari znacile pocetak njenog raspadanja, jer niko pametan ne moze smatrati da je drzava u kojoj se tako nesto desava jos uvek jedinstvena, niti pak iko pametan moze da pozeli da u takvoj drzavi ostane.

Kada je Slovenija prestala da bude jugoslovenska republika, u vladi nove nezavisne drzave prevladao je pragmatican stav po kojem bi nesporazume iz proslosti trebalo ostaviti istoriji, a sa drzavama nastalim iz bivse Jugoslavije makar trgovati, ako je vec nemoguce ziveti u prijateljstvu. Odgovor iz Srbije je bio odlucno odrecan. Posto su Slovenci, misleci valjda da Srbija nema deviza da plati slovenacku robu, predlozili aranzmane tipa: lekovi za hranu, i zvanicni i nezvanicni Beograd je, secam se, odjekivao od ljutitih povika: »Neka pocrkaju od gladi. Ne trebaju nama njihovi lekovi«! Rezultat je, kao sto znamo, taj da Slovenci nisu bili bas preterano pogodjeni, a da je smrtnost svih slojeva stanovnistva, od beba pa navise, u Srbiji naglo porasla, kako beogradski mediji vole da naglase, »zbog nepravednih sankcija«.

Sada je, dakle, beogradski rezim svom narodu ponovo nametnuo nepravedne sankcije. Zasto? Moglo bi se pronaci najmanje dva razloga. Prvi bi bio racionalan, iako monstruozan: sankcije su korisne, naravno ne narodu, neko kriminalcima koji kontrolisu »probijanje« ili izvrdavanje sankcija. Samo se pod sankcijama predstavnici vlasti i mafija koja je sa njima u sprezi mogu ovako basnoslovno obogatiti. Ali, za tako nesto nije dovoljno proglasiti samo prekid trgovine sa Slovenijom. Mozda su se srpski politicari nadali da ce na takav izazov ceo svet da ih nagradi prekidom trgovinskih odnosa? A nisu se usudili da direktno izazovu ceo svet (jer su postupci ovakve vrste dosta brutalan izazov). Odabrali su da izazivaju Sloveniju, jer je ona, smatraju, slab partner, "ne ume da se bije", a nema ni cime.

Drugi motiv zbog kojeg bi vlast u Beogradu sopstvenom narodu nametala sankcije je iracionalan. Cist inat. Ljutnja na one u svetu koji se sa tom vladom u necemu ne slazu.

U medjuvremenu, srpski ce narod jos mnogo toga trpeti i otrpeti. I ono sto mu namece svet, i ono sto mu namece sopstvena vlada. Pored sveg zaljenja za one koji danas u Srbiji pate, namece se pitanje: nije li u tome ipak i neka, naravno surova, pravda? Zasto bi posledice politike srpske vlade morali da snose samo drugi? Sklon sam odgovoru da je od takve pravde mnogo bolja bozija pravda, koja bi omogucila da ne pati niko. Ali, za sada je za ostvarivanje bozije pravde jos uvek potrebno i malo srpske pameti. Bog se ne mesa u slobodu koju nam je dao.

Pavle Rak