Broj 187

Hipokrat i ne samo on

Pre dve-tri godine pacijentkinja iz unutrasnjosti u jednoj ortopedskoj ustanovi u Beogradu cekala je da joj ugrade vestacki kuk. Dobice ga, dosla je konacno na red - hvalila se, a onda, odjedanput, pocela je da se vajka: traze joj trista maraka za cement a njena kci moze da sakupi samo sto. Rece ona to lekarima a oni... e, onda nema operacije, onda idi kuci.

Otisla je i nije mi poznata njena dalja sudbina, ali znam nesto drugo: da je onih trista maraka prava sica u odnosu na danasnje sume koje lekari postavljaju kao uslov za neku intervenciju, kao i to da je 95-godisnjoj Beogradjanki nedavno ugradjen kuk! Kakav ponosa vredan rekord i kakva konkurencija (ako, za inat!) britanskoj kraljici_majci koja je istu operaciju srecno i veselo prezivela u skoro stotoj godini! Uzgred, u bolesnickoj sobi moglo se saznati da je neko od bakinog razgranatog potomstva »budza«, a dojc-marke niko nije pominjao.

To je deo nase stvarnosti nalik na tunel iz kojeg se ne nazire svetlo dana a mi i dalje ostajemo bez komentara

Bez komentara - rekli bi Englezi, mada je ovaj izraz postao deo i naseg svakodnevnog jezika. Takoreci zargon koji oznacava nemoc da se objasne mnogobrojna razbojnistva, ubistva, krvava razracunavanja mladih u diskacima, beda gradjana naspram sve veceg bogatstva »onih gore« i sta sve ne. Recimo, na Dedinju i Suncanoj padini nema onih koji kopaju po kontejnerima. Mozda i zato sto ti neki ne (smeju da) zalaze tamo odakle... ne puca pogled na tekuci zivot gradjana. Uostalom, koga medju stanovnicima navedenih rajskih vrtova gradjani uopste interesuju? Dobro mi to znamo i - ostajemo bez komentara. Upravo na to me podseti jedna lekarka koja, obrazlazuci svoj postupak, »jedan od svakidasnjih, prirodnih i normalnih, u duhu vremena, ne bas javan, ali prihvacen«, kaze: smestila je nekoga u bolnicu - za »svega« 1000 maraka. Dok njen kolega taj i taj, pa drugi, treci... i tako to.

Saslusala sam je i - nisam zanemela. A i zasto bih: to je deo nase stvarnosti nalik na tunel iz kojeg se ne nazire svetlo dana a mi i dalje ostajemo bez komentara. Da li zato sto u sistemu u kojem (ili pod kojim) zivimo etika, moral i covekoljublje predstavljaju pojmove bez ikakve vrednosti, ili je nama samima, pod pritiskom totalitarizmom zasticene bezobzirnosti i nehumanosti, ponestalo smisla za dobro i lepo?!

Nada Mijatovic


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar