Na rubu nade

Referendum je potreban rezimu, tacnije Vodji da - kao i toliko puta do sada - prenese svu odgovornost sto dalje od sebe i da se pojavi u ulozi faktora od kojeg mnogo sta zavisi

Policijska saopstenja ne govore mnogo iako oni koji ih sastavljaju misle da su rekli sve; no i o najnovijim tragicnim zbivanjima na Kosovu koje vec zastiru crni oblaci rata, mi druge informacije osim policijske, i nemamo; u prvim vestima o poslednjim zrtvama - to su Albanci lojalni vlastima - govorilo se da su »zadavljene«, potom, pak, da su - to je precizirano - »izresetane mecima albanskih terorista«; ni o tim teroristima bezmalo nista ne znamo, ali to nije novo - tako je godinama, i tako ce i biti jos zadugo jer na nemirnom Kosovu, odnedavno, niceg nepredvidljivog nema. Rezim ili, tacnije, ratni kabinet g. Marjanovica bucno priprema nekakav referendum na kojem bi se »narod izjasnio protiv stranog mesanja« na Kosovu. Do te mere se ugazilo u mutne vode iracionalnog da se ono jednostavno - i nuzno i razumno - cak i ne opaza. Naime, to sto je Kosovo jos uvek tu gde je - u sastavu Srbije i SRJ - nije neka velika zasluga vojno-policijskih efektiva koje rezim tamo godinama drzi i jaca, vec upravo najvaznijih faktora te iste medjunarodne zajednice koja je jemcila - i stoji na tome - nepovredivost granica i ona nece pristati na njih - ovo prekrajanje. Drugim recima, nece dozvoliti rat koji - tu se krije nesto o cemu se ne govori - mnogi, a posebno Milosevic, po svemu sudeci, zele. Naravno, on nije jedini kome bi ratna karta odgovarala.

Referendum je potreban rezimu, tacnije Vodji da - kao i toliko puta do sada - prenese svu odgovornost sto dalje od sebe i da se pojavi u ulozi faktora od kojeg mnogo sta zavisi.

Buka rezimske propagande je zaglusujuca, a mnogi koji bi trebalo da progovore, cute. Cute famozni »oci nacije« koji su godinama sasvim nepromisljeno raspaljivali jeftinu nacionalnu retoriku, cute svim nagradama ovencani pesnici cije su pateticne metafore bile pratnja artiljerijskoj kanonadi na poljima Slavonije te diljem nesrecne Bosne koja je divljacki komadana. Cute i oni crkveni velikodostojnici koji su zanosno pevali tropare ratnom vodji Milosevicu, koji ce ostati zapamceni kao sramota nase Crkve.

Svaka nada nije izgubljena; vesti sa Kosova, istina, govore da smo na rubu nade - srpski studenti na celu sa rektorom nece »zajedno s Albancima« - i zlo seme izabrane segregacije, sa proplamsajima rasistickog i nacionalistickog slepila moze brzo uroditi opakim plodovima. Ali nada, i kada je na izmaku, ostaje nada i u taj i takav princip nade moramo verovati.

M. Dj.