Drugi krug pakla

Proizvodnja istorije u Srbiji opet je u punom pogonu

Najnovija sezona proizvodnje istorije u ovoj je zemlji pocela pre ravno deset godina kada je, bas u aprilu, Slobodan Milosevic uzviknuo svoju cuvenu recenicu: »Ovaj narod vise niko ne sme da bije!«. Onima koji su imali dugogodisnje iskustvo sa razularenim bezakonjem, a uz to su bili skloni brzopletom zakljucivanju, ova je izjava mogla da deluje simpaticno i pozitivno prevratnicki. Pokazalo se, medjutim, da ova obmana nije bila namenjena samo za jednokratnu upotrebu. Narod se, medjutim, nije otreznio ni kasnije kada se na Gazimestanu, istom tom Kosovu polju, jasno kao dan videlo da novo komponovanje istorije udara u opasnom, ratnom pravcu. Zdrav narodni rezon je tada bio definitivno porazen.

Otada je proizvodnja istorije u ovoj zemlji krenula u serijskim kolicinama. Prvo smo se, u ime ocuvanja one i onakve Jugoslavije, odnosno njenog sistema vlasti, upustili u rat protiv Slovenije, a zatim Hrvatske i nesto kasnije Bosne i Hercegovine. Posle toga je jugoslovenski projekat zamenjen velikosrpskim (zapravo je od pocetka o njemu i bila rec!) na liniji Karlobag_Ogulin_Karlovac_Virovitica. Sto smo dobijali vecu porciju istorije, narod nam je postajao sve siromasniji, a svet sve angazovaniji da nase politicare nekako privede razumu.

Sa prihvatanjem ovog referenduma o Kosovu Srbija je opet usla u novi ciklus proizvodnje istorije. Kao da smo zatvorili ceo krug i sada se vracamo tamo odakle smo pre deset godina i poceli. Na Kosovu sada opet prezivljavamo sve svoje minule vekove. Ponovo su mnogima puna usta »kolevke srpstva«, opet vodimo boj na Kosovu protiv Turaka, uzdisemo za Dusanovim carstvom, gudimo pesme iz kosovskog ciklusa o slavnoj proslosti i jos slavnijim junacima. Cela jedna proslost je u sluzbi dnevne, kratkovide politike. Uz sve ove zestoke tonove ide i onaj sentimentalno-bljutavi folklor u vidu plakata na beogradskim ulicama posvecen Kosovu: »Sanjao sam da sam ostao bez tebe...«.

Neodoljiva privlacnost istorije se iz zvanicnih izjava i drzavnih medija siri na sve slojeve drustva. Gradjani se masovno ukljucuju u novu kosovsku kampanju. Priskacu i studenti. Opozicione stranke koje su pre godinu, godinu i po, ostavljale utisak da se priklanjaju gradjanskoj opciji, sada se ponovo vracaju svojoj izvornoj ideji i otresaju prasinu sa svojih nacionalistickih programa.

Kada se ne bavimo proizvodnjom nove istorije, mi se najradije zanimamo servisiranjem stare. U toku ovih visemesecnih razgovora o saradnji SPS i SPO, glavni uslov za obrazovanje nove vlade Srbije bio je usvajanje espeoovske deklaracije o nacionalnom pomirenju. Kao da ova zemlja i njeni gradjani nemaju precih problema nego da mire cetnike i partizane od pre pedeset i vise godina. Sve se zavrsilo farsom kada su se u novoj vladi nacionalnog jedinstva nasli pomireni preziveli najdogmatskiji komunisti i danasnji ljuti cetnici. Nasa tragedija i jeste u tome sto je pogresna eksploatacija istorije postala jedina nasa savremena istorija.

Neki kazu da, ipak, nije sve tako crno i da je danas mnogo vise trezvenih ljudi i pouzdanih politickih snaga nego ranije. Citira se drugaciji stav Mila Djukanovica o Kosovu i njegov optimisticki dokument o »Osnovama za novi pocetak«. Govori se o razvijenim akcijama gradjanskih stranaka, nevladinih organizacija i mnogobrojnih udruzenja u obe republike. Uprkos svemu, niko ne sme da se kladi kako ce se zavrsiti ova utakmica izmedju razuma i iracionalne vlasti. Jednostavno, svi i dalje imaju na umu mudru opasku, davno izrecenu, da se na ovim prostorima »stalno proizvodi vise istorije nego sto moze da se savlada«.

Dragos Ivanovic