Prostorna ideologija

Novi Beograd slavio je ovih dana 50 godina postojanja. Spektakl, kako to obicno biva, istice svetle a skriva tamne strane stvarnosti. Tako ni ovoga puta nema ni reci o patnjama ratnih zarobljenika i domacih robijasa na gradilistima, niti o urbanim i drugim promasajima, pa ni o sumnjivim rezultatima izbora kojima je vladajuca partija u toj opstini zadrzala vlast. Sve to, reklo bi se, ostaje u okvirima obicajenog rituala.

Neobicno je, pak, isticanje da se Novi Beograd nalazi na levoj obali Save. Sam prostor je time dobio ideolosku oznaku. Kao, nije slucajno sto se bas na tom mestu nalazi grad svetlosti, kontrastiran prema starom Beogradu, koji, opet sudbinski, ostaje na desnoj obali. Ispada da je tu umesan prst sudbine, i da neminovno bas to sto je svetlost na levoj, a tama na desnoj obali reke (ni reci o Dunavu, na cijoj je desnoj strani Zemun, prestonica cetnickog vojvode i partnera u Vladi). Razborit posmatrac bi na sve odmahnuo rukom, proglasavajuci sve to plitkom propagandom i bednom mastom rezimskih kozmeticara. Medjutim, valja se prisetiti slicne propagande u kojoj sredisnje mesto ima nesto sto s ideologijom, opet, nema neposredne veze, a to je da se srce nalazi na levoj strani tela.

Ako se nad svim tim barem malo zamislimo, i bez zle volje prema bilo kojoj ideologiji, tesko je izbeci zakljucak da ono sto se ovde naziva levicom i nema cime da se dici do li mestom u prostoru. Jer, ona nista ne cini ni za socijalnu pravdu, ni za solidarnost, niti za slobodu gradjana, a time se ona uvek dicila i isticala razliku spram desnice. Nije slucajno ni to da se s desnicom i formalno nasla na vlasti, isticuci opet prostor koji bi da, zajedno, »ociste« od svih drugih, po njih nepocudnih, pa makar da na njemu ostanu samo grobovi i rusevine, gde ce se odigrati i zavrsni boj ratobornih »teritorijalaca«.

Dusan Mojsin