Kakav smo mi to narod

Ne zna se sta je gore: da li jevtina podvala narodu, ili njeno od naroda olako prihvatanje i podrzavanje

Ljubivoje Acimovic

Sto vise covek razmislja o svemu sto nam se u poslednjih desetak godina zbilo (i zbiva) sve vise mu se namece pitanje: Kakav smo mi to narod?

Prvo smo se listom odazvali gazimestanskom zovu za Veliku Srbiju i krenuli u mitingasko osvajanje Jugoslavije (da bismo tek kasnije, kada se stisala nacionalna euforija, poceli malo ozbiljnije da razmisljamo o svemu tome, ali jos uvek nespremni da pogledamo do kraja istini u oci). Tako je svojevremeno poceo da nam se »dogadja narod« (taj nas »nebeski«) i jos stosta drugo.

Zatim smo uvuceni u rat (»u kojem nismo ucestvovali«), koji su nasi ljudi mahom zdusno (navijacki) podrzavali i istovremeno sebe i svoje najblize zaklanjali, manjim delom ga iz potaje kritikovali, a samo u malom broju mu se glasno i odlucno suprotstavili.

Kada je politika ratne opcije i Velike Srbije pretrpela poraz, ostavljajuci za sobom teske oziljke rata i sankcija, narod ove zemlje se pomirio s tim kao sa sudbinski neizbeznom elementarnom stihijom, ne postavljajuci uopste pitanje o odgovornosti odgovornih za sve zlo koje mu je ucinjeno; stavise, i dalje je glasao za tu istu vlast, ili, pak, za njene nacionalne istomisljenike na opozicionoj strani (negdasnje saborce iz vremena gazimestanskog svesrpskog okupljanja i rata na jugoslovenskim prostorima, a koji se, narocito povodom aktuelne eskalacije kosovske krize, ponovo zdruzuju u zajednicki front).

Sva lisavanja prouzrokovana sankcijama Ujedinjenih nacija ovaj narod je podnosio uglavnom krotko, bez glasnijeg roptanja i kritikovanja vlasti koja ga je svojom politikom ratne opcije uvalila u to, solidarisuci se cak sa njom u optuzivanju medjunarodne zajednice zbog »neopravdanih i nepravednih sankcija«. Tako se sa terena nacionalne odgovornosti preslo na teren »svetske zavere«.

Poznata, moralno i politicki nedopustiva, cinicna izjava celnog coveka ove zemlje, da pod sankcijama i u medjunarodnoj izolaciji mozemo da izdrzimo i hiljadu godina, ostala je bez pravog odgovora od strane onih na ciji je racun data, a umesto odlucnog politickog zahteva i pritiska da se zemlja sto pre izvuce iz te situacije, ponasali smo se kao da nam taj demagoski prkos i konfrontacija sa celim svetom imponuju.

Jos od konstituisanja SR Jugoslavije 1992. godine jugoslovenska vlada tvrdokorno insistira na medjunarodnopravnom kontinuitetu ove nove Jugoslavije u odnosu na bivsu SFRJ, a da pri tom nikad niko od zvanicnika nije ni pokusao da objasni narodu zasto je u stvari to toliko vazno (a jos manje da li nam po medjunarodnom pravu to obavezno pripada), niti je, pak, taj narod icim stavio do znanja da zeli takvo objasnjenje, vec je a priori prihvatio i podrzao ovaj zvanicni stav, iako uopste nema jasnu predstavu o cemu se tu zapravo radi. Stavise, na to ga nije podstakla ni cinjenica da ostalim bivsim jugoslovenskim republikama kao novim drzavama nije nimalo smetao nedostatak kontinuiteta da sebi krce put u svet, dok mi vec sest godina kontinuirano vegetiramo u medjunarodnoj izolaciji cekajuci taj famozni kontinuitet.

Isto tako, drzavni i politicki vrh Srbije i Jugoslavije uporno porucuje urbi et orbi da je pitanje Kosova iskljucivo nasa unutrasnja stvar i da nema govora o njegovoj internacionalizaciji, a nasa politicka javnost to, opet, bezrezervno prihvata i podrzava, iako je vise nego ocigledno da je to pitanje de facto vec uveliko internacionalizovano. Ne zna se sta je gore: da li jevtina podvala narodu, ili njeno od naroda olako prihvatanje i podrzavanje.

Visestruko opljackani narod (stara devizna stednja, zajmovi za preporod Srbije, penzijski fond, hiperinflacija, itd.) i dalje masovno glasa za one koji su ga opljackali. Samo jednom se ovaj narod uspravio i pobunio protiv kradje _ one izborne, ali samo zakratko, pa se ubrzo zatim opet primirio i glasao, kao i pre, za iste i njima slicne. Nazalost, kada se raspadom koalicije Zajedno jasno pokazalo da na politickoj sceni Srbije trenutno u stvari nema jace demokratske alternative, ni tada u birackom telu nije shvaceno da u takvim uslovima uskracivanje glasa na izborima predstavlja zapravo glasanje za istinsku promenu.

Godinama smo zasipani neistinama i laznim obecanjima, kao sto su navodno: mirotvorna uloga Jugoslavije od pocetka sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini; Ustav SR Jugoslavije _ koji navodno ima prevagu nad medjunarodnim pravom _ predstavlja nepremostivu prepreku za izrucivanje optuzenih za ratne zlocine Haskom tribunalu; svedski standard i deset hiljada dolara po stanovniku u skoroj buducnosti; stopa rasta proizvodnje najvisa u Evropi; »tradicionalni« prijatelji (kao sto su Kina, Zimbabve i Belorusija) i neprijatelji (kao SAD); vise puta ponovljena a nikad ispunjena obecanja o redovnoj isplati penzija i izmirenja duga penzionerima; besplatna zdravstvena zastita, kao nasa »neprikosnovena tekovina«, koja je u praksi sve manje besplatna i sve losija itd. Ipak, sve ovo i jos mnogo toga nije nam bitnije zasmetalo, niti je ugrozilo poziciju vlasti vladajuce oligarhije.

Ovakvim primerima preparirane ili prikrivene istine i gole neistine nema kraja, ali se pri tom namece pitanje kako sve to i dalje prolazi kod ovog naroda i ima politicku prodju. Da li je u pitanju lakovernost ili politicka kratkovidost, ili nesto trece? Sto god da je, u takvim uslovima siroko je polje politickim manipulacijama.

Sve u svemu, covek mora da se zapita gde je prag strpljenja i trpljenja ovog naroda; dokle doseze njegova sposobnost razabiranja istine i trezvenog sagledavanja sopstvenog polozaja; miri li se on sa ovim beznadjem? Zaista, kakav smo mi to narod?!