Neman otadzbine

Srbija je, u vreme vladavine Slobodana Milosevica, u svemu oskudevala, jedino sto je imala bilo je - obilje izdajnika. Kad bi svi koji su u Srbiji »oglaseni za gorske izdajnike« dospevali tamo gde zakon nalaze, svake godine bi morali da gradimo po jednu novu robijasnicu. Seselj bi morao da Ratno ostrvo pretvori u svoj »Goli otok«, a gospodja Markovic bi mogla da bira izmedju Ade Huje i Ade Ciganlije. Srecom, proglasavanje i ozloglasavanje nekog kao »izdajnika Srpstva« jos uvek je samo stilska figura u ovdasnjoj politickoj retorici. Kao sto je jasno da je ovde patriotizam samo oblik brbljivosti (iliti da je brbljivost najvisi izraz srpskog patriotizma).

Dr Seselj i gdja Markovic su kao proizvodjaci izdajnika decja pesmica prema ustavoklepcu Ratku Markovicu. Dok su se njih dvoje bavili oglasavanjem za izdaju konkretnih pojedinaca i ustanova, R. M. je izabrao efikasniju metodu. Ko na referendum ne izadje i ne kaze »ne« taj je, jasno, protiv nezavisnosti svoje zemlje, ergo, taj je svoje zemlje izdajica. Tako glasi deduktivna metoda R. M. za otkrivanje narodnih izdajnika. R. M. je ovom patriotsko-logickom operacijom proizveo kolonu petokolonasa i izdajnika o kojoj dr Seselj i gdja Markovic samo mogu da sanjaju. Ali, patriotska revnost, kao i uvek, zavrsava u apsurdu i grotesci. Neka samo deset procenata Srbalja ne izadje na veliku gazdinu predstavu iznudjivanja svenarodne ljubavi - broj izdajnika zemlje Srbije nece vise moci da se meri desetinama i stotinama vec stotinama hiljada ljudi!

»Otadzbina - to sam ja!«

Pred nama je, dakle, jos jedno veliko istorijsko »Ne« i jos jedan veliki srpski izdrz. Ko ce ga preziveti pitanje je, ali je jasno da propovednici srpske nepokleknjivosti sto god je Otadzbina ugrozenija sve vise lice na slovo »O« (iz reci koja im je vazda u ustima).

»Otadzbina«, kako je vidi dr Seselj (nesto sto je »Srbinu vaznije od svega«, sto ce reci: vaznije i od zivota) doista asocira na nesto cudovisno i neljudsko. Tacnije, ona lici na Neman iz starih bajki kojoj narod, nemo i bespogovorno, donosi ono sto mu je najdragocenije i najmilije. U nasem slucaju postoje male razlike u odnosu na klasicnu verziju bajke: od Srba se trazi da Neman ne percipiraju kao Neman vec kao nesto velicajno i da i ne sanjaju o mogucem spasitelju.

Iza apstraktnog pojma »Otadzbine« krije se vrlo konkretna Neman (obitava kao i sve mitske nemani na jednom brdu) i njeni pomocnici. Zahtevajuci od naroda bespogovornu spremnost na prinosenje zrtava (jer »Otadzbina je vaznija od svega«) oni posredno porucuju: »Volite nas vecno i bez roptanja, jer mi smo vazniji od svega«!

Guvernerova »casna rec«

Guverner Narodne banke, posle nedavne devalvacije, obecao je jednom visokom crnogorskom funkcioneru (ne samo obecao nego i dao »casnu rec«) da »vise nece podlegati pritiscima i nece stampati novac bez pokrica«. Vesela zemlja pa je i guverner NB veseljak.

Koliko vredi »casna rec« guvernera Narodne banke? Koliko je cvrsta? Vredi onoliko koliko vredi i njena valuta, a cvrsta je koliko i ona. Tamo gde je novac bezvredan bezvredno je i sve ostalo. Gospodin guverner to zna i zato tako olako daje »casnu rec«.

Ferhadija ili osveta sopstvenoj istoriji

Narod koji uziva u osveti sopstvenoj istoriji nece nikud stici. Mozda samo u preistoriju.

Miodrag Stanisavljevic