Sta posle NE

Konstantin Obradovic

Referendum je, dakle, »hit sezone« ovog meseca aprila i bojim se da bih prosto ispoljio ozbiljan nedostatak dobrog ukusa kada bih u ovoj kolumni zaobisao to _ prema RTS i Politici _ takoreci sudbinsko pitanje ove zemlje Srbije. A ono, bar sto se ishoda tice, bas i nije tako »sudbinsko«: usudjujem se da prognoziram da ce odgovor nasih _ kako bi se to starinski reklo _ »radnih ljudi i gradjana« biti jedno zaista gromoglasno NE, rekao bih cak snaznije i unisonije od onog cuvenog »ne« (namerno pisem ovo drugo malim slovima, jer ce ovo NE biti jos cuvenije od onog pre pola veka) koje je izreceno drugu Staljinu 1948. Dakle, dileme tu nema kada je rec o ishodu. Ali, hajde da vidimo koji su to bili motivi koji su sefa nase drzave nagnali da se obrati _ sve mi se nesto danas vraca onaj starinski recnik, izvinite, ne znam zbilja sta mi je _ »rukovodstvu Srbije« (drzavnom, jer partijskog, nazalost, vise nema, bar ne u onom starom smislu) s tom idejom, a i kakve ce biti posledice kad narod vec izrekne to toliko zeljeno NE.

Ali, prvo jedno prethodno pitanje, na koje, priznajem, ne znam odgovor. A sto samo Srbiji? Zar pitanje u koje ti strani cinici hoce da se mesaju nije, ipak, opstejugoslovensko? Kako to moze biti samo stvar Srbije? Sta je sa Crnom Gorom?

Ako, dakle, dobro razumem misao predsednika Milosevica (v. njegovo pismo u Politici od 3. aprila ove godine) njemu se cini da je narodno izjasnjavanje potrebno kao dopunska podrska vladi ove zemlje koja odbija »... ucesce stranih predstavnika u resavanju unutrasnjih pitanja nase zemlje«. A ja, recimo, mislim da to nije nuzno. Evo i zbog cega: ova vlast (u Srbiji i sire u SRJ) nije dosla pucem ili drzavnim udarom, vec je od A do S izabrana od strane tog istog naroda na legalnim izborima koje ni »svetski mocnici« nisu doveli u pitanje, a vlast je po zakonu i pozvana i ovlascena da vodi i spoljnu i unutrasnju politiku po svojoj pameti i savesti, pa cemu sad jos neka »dopunska« podrska tog istog naroda? Zbilja ne razumem, ali dobro _ visak podrske nijednoj vlasti nije na odmet, zar ne?

Sad drugo pitanje _ je l' ti opaki stranci zbilja hoce da bas »resavaju« taj nas problem? Nesto nisam sasvim siguran, ako je bar suditi po onome sto onomad rece g. Gelbard, naime, da oni zele samo da »posreduju«, a porucio je i Albancima da od »nezavisnog Kosova« nema nista (zato su oni i ljuti na Zapad). A »posredovanje« nije isto sto i »resavanje« ili, daleko bilo, neko »nametanje resenja«, pa nesto nemam utisak da su tim nesrecnim »posredovanjem« bas dovedeni u pitanje »suverenitet i teritorijalni integritet nase zemlje«. Ali dobro, necu da cepidlacim oko toga sta znaci »posredovanje«, a sta, opet, »mesanje«, pa tamo advokatski da objasnjavam da to nikako nije isto, kao i da mu dodje logicno da, ako vlast vec godinama nije u stanju da se nesto dogovori s Albancima, izgleda korisno da kogod tu i posreduje. Ako nista drugo, a ono, bar, da pritera Albance da sednu za sto.

Konacno poslednje i, valjda, najvaznije pitanje: ovaj narod kaze NE i sta onda? Mislim, sta ce sad oni koji _ kako rece g. Milosevic _ »... zele da diktiraju celom svetu kako ce da zivi«? Hoce li ih rezultati referenduma impresionirati? Sve se bojim da nece. Jedino sto bi vredelo to je da, u medjuvremenu, otpocnu pregovori sa Rugovom. U protivnom, da citiram ponovo g. Milosevica, »opasnost da ponovo budemo izlozeni svim mogucim pritiscima« postaje neprijatna realnost.