Reagovanja na Knjigu u novinama: »Politika i politika«

Autor Knjige u novinama: »Politika i politika«, objavljene u Republici (decembar 1997) dostavio je nasem listu sazeti tekst reagovanja koja je primio, uz svoje komentare

Posle objavljivanja sazetog dela mog rukopisa »Politika i politika« u Republici, kao i feljtona u nedeljniku Vreme, nastalog na njemu, dobio sam vise pisama i telefonskih poziva. Javljali su mi se oni cija se imena pominju u tekstu, ali i drugi, uglavnom veterani Politike, neki i danas aktivni kao autori u drugim medijima, drugi u dubokoj starosti, prepusteni mirnim penzionerskim danima. I jedni i drugi su zeleli da, pored cestitki i ohrabrenja autoru, izloze svoja dopunska vidjenja opisanih dogadjaja. Uz zahvalnost svakom od njih, ta kazivanja cu uneti u konacan tekst rukopisa koji ceka izdavaca.

Albrecht Durer, drvorez, 1489

Protest Koste Dimitrijevica

Na samom pocetku Dimitrijevic tvrdi kako je tekst objavljen u Republici: »ispunjen krajnje neistinitim tvrdnjama, ogavnim uvredama i klevetama u vezi moje knjige Prljavi Hadzi, sa podnaslovom: hronika o Draganu Anticu, beogradskom Ostapu Benderu«. On, zatim, u istom tonu nastavlja: »Po svemu sudeci da Marovic tu moju pamfletski intoniranu knjigu o zlim vlastodrscima u nasem drustvu nije ni procitao, nego se samo oslonio na neistine i zlonamerne tekstove objavljivane u sapirografskim izdanjima tadasnjeg Komiteta za zastitu Politike od dr. Minovica, koje je pri obracunu sa svojim protivnikom dirigovao (valjda koristio - prim. autora) direktor Hadzi Dragan Antic, potpisivan skracenicom: H. D. A.«.

Posto konstatuje da sam time »omalovazio njegov castan lik dugogodisnjeg novinara i knjizevnika, proganjanog tokom totalitarnog Brozovog sistema«... Dimitrijevic nastavlja:

»Moj stari kolega Marovic ima smelosti i obraza da potpuno nekriticki vec (valjda: i - prim. autora) krajnje zlonamerno napise da je u ovoj knjizi moj jezik 'najnizeg nivoa' i da sam knjigu Prljavi Hadzi ostvario na 'prizeman, tracerski nacin', zaboravljajuci da se upravo o takvim licnostima radi i da pisac mora da realnim recima i izrazima odslikava rugobne junake kao i haoticnu, beznadnu stvarnost, koja elektricara dovodi na rukovodece mesto jedne od ranijih najuglednijih institucija srpskog naroda kao sto je smatrana Politika«.

Na kraju ovih optuzbi, ali ne i veoma dugog teksta, Dimitrijevic zakljucuje: »Ali, zapanjuje me da izvrstan novinar Marovic to nije uocio nego me jos iz prizemnog, tracerskog biltena Komiteta H. D. A. optuzuje, prenoseci njihove lazi, da sam za tu knjigu primio honorar od 15 000 maraka...«.

Ostavljajuci po strani stil i jezik ovog pisanija, koji sami za sebe govore o samom Dimitrijevicu, zelim samo da kazem sledece:

Pamflet_knjigu Prljavi Hadzi dobio sam od zajednickog prijatelja, mog i Dimitrijevicevog i procitao sam je. Ucinio sam to zeleci da u njoj potrazim valjani dokument koji bi upotrebio u odslikavanju najnovije neslavne epizode u Politikinoj istoriji. Nazalost, do njega nisam uspeo da dodjem, tako da nista od nje nije naslo mesta u mome rukopisu. Nacin na koji je u njoj pisano je za jednokratnu, prizemnu politiku. A da li je to »adekvatan (realan) jezik o rugobnim junacima«, ostavljam da sude Dimitrijevic i citaoci njegovog dela. On mozda ima razloga da na takav nacin pise, moja shvatanja o tome su, medjutim, posve drugacija i odnose se na autorsku etiku.

Sem toga, knjiga koja pledira da je objektivna ne moze sadrzati anatemu jednog aktera dogadjaja (H. D. A.) na nacin vec opisan, uz istovremeno ispisane stranice i stranice hvale o vrlinama drugoga (Z. Minovica), kada su obojica glavni krivci za Politikina posrtanja i napustanja profesionalnih i etickih normi koje su je nekad krasile. Objasnjenje, medjutim, postoji. Za Kostu Dimitrijevica vreme posle 1987. godine predstavlja »Preporod Srbije« (Blic, 20. oktobar 1995) i on u njemu dozivljava »punu drustvenu i profesionalnu rehabilitaciju - zivotno delo UNS, Oktobarsku nagradu Beograda«. Za mene - koji sam tada zacutao - kao i za sve one moje aktivne kolege, proganjane i politicki zlostavljane, profesionalno degradirane - to su godine stradanja, ponizavanja, patnji, neslobode i suocavanja sa najprizemnijim sluganstvom novinarstva politici i politicarima, diktatorima.

I najzad, podatke o izdavanju, izdavacima (stvarnim i fiktivnim), kao i o honorarima, samo sam preuzeo iz mnogih novina (a ne samo iz Blica - kako tvrdi Dimitrijevic). Oni nigde nisu demantovani, ni od tadasnjeg rukovodstva Politike, niti od potpisanog izdavaca iz Gornjeg Milanovca. Ni Dimitrijevic u poslatoj ispravci ne negira umesanost Politike u ovaj poduhvat, niti objavljivanu cifru da ju je on kostao oko 50 000 maraka. On samo negira da je primio 15 000 maraka kao honorar. Posto odista nisam prisustvovao takvom cinu (a svestan da proverom ziro-racuna, na koju me upucuje Dimitrijevic, nista necu pronaci), odustajem od ovog podatka, inace mnogo ranije saopstavanog javnosti, i brisem ga iz svog rukopisa.

Uostalom, nije mi ni bio cilj da »blatim K. D.«, niti da ulazim u njegovo materijalno stanje. Namera mi je bila da prikazem tehnologiju borbe za vlast, vodjene u Politici izmedju dva klana, i da ukazem na sredstva koja su u njoj upotrebljavana. Kako sam izrazio zaljenje sto je Kostu Dimitrijevica umesto objavljivanja Istorije Politike, snaslo penzionisanje, izrekao sam i sud o njemu kao autoru ranijih njegovih knjiga. Prljavi Hadzi u njih se ne moze ubrojati ni po kakvim kriterijumima, sem kao dokaz jednokratne upotrebe autora za odredjene ciljeve.

Bosko Karanovic, Sumarice, 1993.

Secanja Jurija Gustincica

»U Politiku nisam dosao, nacelno govoreci, ni kroz neki prijem, niti na nekom talasu, i ne krajem cetrdesetih, vec krajem 1951. godine. CK je tada hteo da odem (posle Direkcije za informacije i Lige za mir) za urednika ruskih emisija Radio Jugoslavije. Ja sam na ulici sreo Bogdana (Pesica - prim. autora) koji me je primio u redakciju nasred Terazija. Naravno spadao sam, a da ni sam nisam znao, u 'demokratski tabor'«.

Gustincic zatim opisuje sta se dogadjalo posle komentara o poseti Idna Beogradu, koji se nije svideo Titu i zbog kojeg su propatili i Pesic i Milojevic, iako ga nisu oni pisali. Gustincic pise:

»Meni licno zbog komentara niko nije rekao ni jednu kriticku rec. Ali, nesto se dogodilo: jedini od beogradskih novinara zaduzenih za pracenje gosta, nisam dobio propusnicu za prijem! To se posle jos nekoliko puta dogadjalo i valjda je predstavljalo blagu formu nezadovoljstva. Inace ocena 'prozapadnjastva' me se drzala do kraja boravka u Politici«.

Epizodu sa tekstom Marka Ristica povodom Staljinove smrti, koja je takodje zagorcala zivot direktoru Miti Miljkovicu i glavnom uredniku Danilu Puricu, Gustincic dopunjuje:

»Nisam znao za osude Marka Ristica, a i njegov tekst nije bio jedino reagovanje, jer je Politika, sa mojim potpisom, objavila stubac (mislim na prvoj strani) odmah posle vesti o Staljinovoj smrti. Ni tada nisam cuo ni jednu kritiku, sto, naravno, ne znaci da je mozda nije bilo. Moram ovim povodom da pohvalim Purica, jer i kasnije, kada sam vrlo cesto polemisao sa sovjetima, on mene brani od kritike iz SSIP-a. Jednom sam bio u njegovoj sobi i sam to slusao«.

Nakon opisa nekih dogadjaja, koji nisu nasli mesta u objavljenom tekstu - a koje cu uvrstiti u rukopis - Gustincic se osvrce i na pricu o dolasku Aleksandra Nenadovica na mesto glavnog urednika Politike. O tome kaze:

»Na pomenutim sastanku citave redakcije, tacno je rezerve su izneli Miro (Radojcic) i Jurij. Miro je Sasu kao glavnog urednika potpuno odbacivao, ali se ne secam da je dodao kako bi on sam, Miro, tu funkciju mogao obaviti. Sto se mene tice, toga se dobro secam, ja sam rekao da Sasu mogu podrzati 'samo uslovno', jer ce se tek kroz neko vreme videti sta moze da se uradi. Imao sam u vidu tada njega u odnosu na saradnike, drugim recima njegovu rukovodilacku zrelost, a ne novinarske kvalitete. Kao glavni urednik, on se prema meni u dva navrata nije bas uzorno ponasao, narocito ne kada mi je zabranio saradnju sa Slovenijom. Ali to ne znaci da ga nisam cenio, ili da nisam osudjivao sve ono sto se kasnije njemu dogadjalo«.

A evo i zanimljivog gledista o zloglasnoj rubrici Odjeci i reagovanja. Gustincic o tome kaze:

»Ni ti ni Sasa u svojoj objavljenoj analizi lista, kada pisete o sramnim Odjecima i reagovanjima, ne isticete da je ta rubrika, konkretno, zapoceta zbog ideoloskog spora Beograd_Ljubljana. Prve polovine godine, najmanje, Slovenija je bila udarna, a cesto i jedina tema Odjeka! To nije bilo slucajno. Ne isticem to, naravno, 'kao Slovenac' vec stoga sto je Odjecima razotkrivana sustina sukoba koji je doveo do raspada Jugoslavije. Politika je tada bila ideolog tog raspada, ako hocemo. Mimo toga se ne bi smelo proci«.

Jurij Gustincic zavrsava pismo sledecim pasusom:

»A sada da ti zahvalim za onaj deo u kojem opisujes dvorski puc sa glavnim akterima: Anticem (sa kojim sam sve do njegovog sramnog postupka prema Bisi Matic odrzavao povremene licne kontakte) i Minovicem. Tek sada sam shvatio korene i sustinu tih zbivanja. Nadam se da ce tvoja knjiga izaci, jer stvar ima dublju vrednost, kao ogledalo citave epohe«.

Seca urednika

Prilikom susreta, prethodnih dana u Beogradu, najpre se pozalio kako mu je urednik spoljne rubrike Politike, Cuk, prekinuo pre vise od godinu dana i svaku pomisao na saradnju u listu, prenosenjem naredbe H. D. A. da se »ne primaju nikakvi tekstovi sa strane«. »To, 'sa strane' bili smo ja i jos poneki redak stari novinar Politike«, kaze sarkasticno Dikic. I tu epizodu zakljucuje naredbom H. D. A., donetom posle ubistva funkcionera JUL-a, Kundaka, da se u zgradu Politike zabranjuje dalji ulazak svim njenim penzionerima.

Uzbudljiv je, po mnogo cemu, bio susret sa Radmilom Bunusevac, koju nisam uspeo da vidim u vremenu nastanka rukopisa, zbog ozbiljne bolesti. Oporavljena, pozvala me je da je posetim. U staroj Politikinoj zgradi, u nekada udobnom stanu, najstariji novinar_zena »najuglednijeg lista na Balkanu«, organizovala je zivot u jednoj jedinoj sobi. Ostavljena bez grejanja, vec godinama - dok se redakcije Politikinih izdanja iznad i ispod njenog stana normalno greju - lisena upotrebe kupatila i drugih soba, »koje koristim kao zamrzivace«, ona se ne predaje: sredjuje dokumentaciju, svoju (novinarsku) i svog supruga Milana Dedinca (knjizevnu), cita sa lupom, i pise - koliko ima snage, ali ne za publikovanje. Osudila je sebe na dugo cutanje, sve dok se njena Politika ne vrati na ono sto je nekad bila. »Iako je sve protiv mene«, kaze, »i vreme i zdravlje - pre svega - ipak zivim zahvaljujuci nepresusnoj radoznalosti koja me goni da radim, da tragam«.

Gospodja Bunusevac je potvrdila navode Olge Bozickovic da je bila »postedjena« tokom sece urednika, samo dva-tri meseca, i da je bila prinudjena da duznost urednika kulturne rubrike preda Bosku Babovicu. I precizira: »Bosko tog proleca 1953. nije dosao iz Ministarstva kulture i nauke federalne vlade, nego iz Ministarstva prosvete Srbije, kao sef kabineta Mitre Mitrovic, koja je upravo tada bila ministar«. Ona zatim nastavlja:

»U to vreme uopste nije bilo pomena o mome odlasku u Pariz (sa suprugom Dedincem, kao kulturnim ataseom). Naprotiv, o tome smo prvi put ja i suprug razgovarali kada me je video kako patim sto su na takav nacin postupili prema meni. Rekao je, jednog jutra: 'Nude mi mesto u ambasadi u Parizu, hajde da prihvatimo, da odes iz svega ovoga'. I mi smo otisli na pocetku jeseni 1953. godine«.

Gdja Bunusevac ispravlja i moje navode da njeni tekstovi iz Pariza nisu pustani na stranice Politike. »Njima nije bio cilj da me onemoguce kao autora, nego da obezbede drugaciju kulturnu politiku u listu mojim sklanjanjem. Jer ja sam kao urednik bila okupila tada najpoznatija pera iz svih oblasti umetnosti, koji nisu uvek bili u milosti Agitpropa. Bili su to: Pavle Vasic, Branko Dragutinovic, Rados Novakovic i plejada knjizevnih i pozorisnih kriticara. Prvi tekst iz Pariza, vec krajem oktobra, objavili su pod potpisom. A onda sam slala razne clanke potpisane inicijalima, jer je Ministarstvo inostranih poslova zabranilo da supruga diplomate pise izvestaje iz Pariza pod punim imenom i prezimenom. Kasnije, po povratku, navikla sam se na inicijale pa sam, uglavnom, svoje tekstove tako i potpisivala«.

Zanimljivo je da gdja Radmila Bunusevac potvrdjuje misljenje Danila Purica o netrpeljivosti Vladislava Ribnikara i Predraga Milojevica, koja potice jos iz predratnih i ratnih vremena. »Dok je Ribnikar bio ziv, Milojevic nije mogao da se vrati u Politiku«, kaze ona i navodi podatak da je Ribnikar umro 1956. a Milojevic se, zatim, posle samo nekoliko meseci, vratio i nastavio da pise pod punim imenom i prezimenom. Ali, nije izdrzao da mu se ne osveti i to javno. U vise tekstova omalovazavao je znanja i sposobnosti Ribnikara, nazivajuci ga »sakupljacem knjiga« i »prepisivacem Volta Diznija« (aludirajuci na stripove iz Politike). Zacutao je posto su mu rekli da »oni gore« postaju sve ljuci zbog njegovih vredjanja Ribnikara.

Ostala preciziranja i zapazanja gdje Radmile Bunusevac naci ce se u konacnom rukopisu knjige, na cemu sam joj zahvalan. Kao i svima drugima cije sugestije i primedbe nisam u stanju da izlozim na ovaj nacin, zbog duzine teksta, ali koje cu uneti u rukopis knjige.

Miodrag Marovic