Stepenovanje stradanja

Odgovor Zagorki Golubovic i drugima

U Republici od 16. do 28. februara ove godine objavljen je kriticki clanak Zagorke Golubovic »Prekrajanje istorije« sa podnaslovom »Sta je istina o disidentima Pradzis grupe u Jugoslaviji«. U tom clanku Zagorka Golubovic kritikuje neke moje izjave o disidentstvu osmoclane grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu koji su 1975. iskljuceni sa Univerziteta i onemoguceni da stampaju svoje radove i istupaju u javnosti skoro celu deceniju. Po misljenju Z. Golubovic ja u tom svom tekstu prekrajam istoriju netacno prikazujuci slucaj grupe profesora, te mene »ne zanima istina«. Autor clanka me upucuje da procitam knjigu Nebojse Popova Contra fatum. Slucaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968_1988, izdatu u Beogradu 1989.

U Republici od 1. do 15. marta stampani su takodje kriticki tekstovi o mojim stavovima - »Disidenti i 'disidenti'« Stevana Lanjia i »Merila za razlikovanje« Nikolaja Timcenka.

Prvo, ne radi se o mom tekstu, vec o razgovoru sa urednicima Republike Nastasjom Radovic i Mirkom Djordjevicem, stampanim pod naslovom »Disidentstvo - stvarnost i legende« (Republika, 1_15. februar 1998). Razgovor je vodjen par sati u leto prosle godine, zapisivan na magnetofon, ja nisam imao prilike da pregledam tekst jer zivim na drugoj strani nase planete, te se u tekstu potkralo dosta sitnih faktickih gresaka koje ja pripisujem mojoj nejasnoj i ponekad tesko razumljivoj dikciji, pogotovo kad je rec o zapisu na magnetofonu. Naravno, misli koje sam izneo o disidentstvu beogradskih praksisovaca ne spadaju u kategoriju gresaka nastalih takvim putem.

Poslusavsi savet Zagorke Golubovic ja sam temeljito procitao obimnu knjigu Contra fatum Nebojse Popova, zbog cega i moj odgovor na veoma ostru optuzbu - »prekrajanje istorije« toliko kasni. I procitavsi tu temeljnu studiju o celom slucaju, ilustrovanu ogromnom dokumentacijom, dosao sam do zakljucka da sam bio u potpunosti u pravu ocenivsi u razgovoru sa urednicima Republike da je disidentstvo grupe beogradskih profesora bilo najblaze. Ipak, moram da priznam da sam previse uprostio stvari (ili kako Z. Golubovic kaze »sazeo«), kada sam u tom razgovoru rekao da su profesori o kojima je rec, posle stvaranja Centra za filozofiju i drustvenu teoriju u okviru Instituta drustvenih nauka 1981. kuda su dospeli »bili zadovoljni« i »prestali da se bore«. Da sam imao priliku da autorizujem tekst razgovora, svakako bih izmenio formulaciju, ali ne i osnovnu misao. U svakom slucaju, priznajem svoju krivicu, pa ako takva nezgrapna formulacija predstavlja »prekrajanje istorije«, tada sam zaista kriv.

Medjutim, neocekivano, knjiga Nebojse Popova mi je dala argumente za tvrdnju da upravo Zagorka Golubovic »prekraja istoriju« (upotrebljavam tako ostar izraz jedino iz osecaja ironije prema naslovu clanka Z. G.). Ona naime tvrdi da su osmoro profesora: »Stavljeni na berzu rada, gde su proveli od januara 1975. do pocetka 1981. godine. Dakle, bili su bez posla sest godina«. Nebojsa Popov pak tvrdi i dokumentuje da je grupa profesora »stavljena na raspolozenje 1975. da bi posle sest godina 1980. bila iskljucena iz radnog odnosa« (Contra fatum, str. 167). Istina, na strani 328 iste knjige, u Otvorenom pismu Univerzitetskom komitetu SKS Beograda, koje je grupa profesora uputila 23. februara 1981, citamo i ovo: »... mi smo samo pocetkom 1975. primali licni dohodak koji smo imali na Filozofskom fakultetu. Kasnija povecanja nisu vazila za nas, tako da smo 1980. godine primali samo oko 60 posto od onoga sto su dobijale odgovarajuce kolege s fakulteta«. Dakle, uprkos realnom smanjenju licnih dohodaka za 40 odsto u toku sest godina, ipak profesori, iako bez zaposlenja, nisu bili i bez plata. To ipak ne znaci biti na birou rada.

Druga tvrdnja Zagorke Golubovic koju knjiga Nebojse Popova negira je da Pradzis nikada nije bio zvanican casopis. Na strani 79 knjige Contra fatum, u zalbi koju su clanovi ogranka SK sa filozofije i sociologije, ukljucujuci i proganjane profesore, uputili u oktobru 1968. Sestom kongresu SK Srbije i Devetom kongresu SK Jugoslavije, povodom odluke gradske konferencije SK Beograda o raspustanju ogranaka SK na katedrama za filozofiju i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nalazimo i ovakve tvrdnje: »... Korculanska letnja skola i Pradzis dobijaju sredstva za rad iz saveznog i republickog budzeta, od fonda za naucni rad«.

I dalje. Odbacujuci optuzbe da je »Program Saveza komunista u direktnom sukobu sa shvatanjima Pradzisa ne samo u oblasti teorije, vec u prvom redu na politickim pitanjima«, komunisti raspustenih ogranaka pisu: »Kad bi to zaista bilo tako, oni clanovi ogranka za sociologiju i filozofiju koji su clanovi Saveta i Redakcije Pradzisa snosili bi partijsku odgovornost. Medjutim, da to nije tako, vidi se iz toga: sto u uzoj redakciji Pradzisa sede clanovi SK koji nisu nikada uzeti na partijsku odgovornost zbog toga sto uredjuju Pradzis, sto odgovarajuci organi SKH i dalje sa njima saradjuju kao sa urednicima Pradzisa i sto se casopis i dalje objavljuje, zahvaljujuci drustvenim sredstvima koja mu dodeljuju odgovorne drustvene institucije«. Ta cinjenica sto su se protiv Pradzisa vodile ceste politicke kampanje, te sto je posle nesto vise od jedne decenije izlazenja zabranjen i Pradzis i Korculanska letnja skola, ne menja nista u cinjenici da su casopis i skola bili ne samo dopusteni vec i finansirani od strane rezima, te se u tom smislu mogu okarakterisati kao zvanicni.

Medjutim, ja u razgovoru sa urednicima Republike nisam posebno govorio o slucaju beogradskih praksisovaca, vec sam ih samo pomenuo kao ilustraciju moje tvrdnje da je disidentski pokret u Titovoj Jugoslaviji bio najslabiji od svih slicnih pokreta u komunistickim zemljama. Dok je u SSSR-u i celoj Istocnoj Evropi cvetao samizdat, objavljivali se razni ilegalni informacioni bilteni i listovi (najslavniji Hronika tekucih dogadjaja u Moskvi), stvarali se nezavisni sindikati sa milionskim clanstvom (najznacajniji poljski, »Solidarnost«), osnivala se udruzenja za podrsku politickim zatvorenicima i tako dalje, u Jugoslaviji od svega toga nije bilo ni traga, izuzev pokreta pisanja peticija osamdesetih godina, te sastanaka »kucnog Univerziteta« u Beogradu u isto vreme. Razlozi za to su jasni: bile su otvorene granice u Zapadni svet za jugoslovenske gastarbajtere, u mnogim sferama kulture i umetnosti nije bilo nikakvog socrealistickog dogmatizma, te izuzev u cisto politickoj sferi nije bilo onog strasnog pritiska i osecaja bezizlaznosti koji je punio redove disidentskog pokreta u zemljama »realnog socijalizma«.

Pri svemu tome nije bez znacaja bila i cinjenica da Zapad iz pragmaticnih razloga nije davao skoro nikakvu podrsku vecini jugoslovenskih disidenata, a najbolja ilustracija toga je da je Radio Slobodna Evropa, osnovan 1951. godine, zapoceo emisije za Jugoslaviju tek 1994. godine.

U tom kontekstu sam i pomenuo slucaj grupe beogradskih profesora, a knjiga Nebojse Popova me je ubedila da sam potpuno u pravu. Naravno, i oni su bili godinama pod teskim pritiskom: iskljuceni su iz partije i sa Univerziteta, nisu ih stampali u zemlji, smanjila im se plata za 40 odsto, i tako dalje. I oni su se borili disidentskim sredstvima - zalbama, otvorenim pismima, peticijama; cak su se obratili Medjunarodnoj organizaciji rada, tada kad su dosli u opasnost da ostanu i bez plata. I njih su podrzali brojni svetski poznati filozofi i sociolozi, uglavnom levicari. Na strani 258 knjige Contra fatum citamo da je u ime podrske proganjanim profesorima: »List italijanskih komunista Unita objavio (27. februara 1981) pismo osamnaestorice redovnih profesora Univerziteta u Rimu, inace clanova KP Italije (dvojica medju njima... clanovi su Centralnog komiteta KP Italije), koje su oni uputili direktoru lista«. I tako dalje i tako dalje.

I rezim se povukao: stvorio je za njih Centar za filozofiju i drustvenu teoriju. To je bio zaista disidentski nacin borbe i disidentska vrsta pobede. U osnovi je stalno bilo pozivanje na zakon, ustav, razne medjunarodne obaveze koje je Jugoslavija prihvatila i ratifikovala, a takodje i animiranje sto sire javnosti. To je i bio bit disidentstva. Naravno, u pocetku se grupa profesora neprestano pozivala na Program Saveza komunista i na Marksa, ali vremenom se i to menjalo.

Ako su profesori 1975. godine tvrdili: »Nase zalaganje za socijalisticku demokratiju, za vecu slobodu opredeljenja i javne reci predstavljeno je mnogim zlonamernim napadima kao 'zalaganje za visepartijski sistem'. Razume se, ne moze se navesti nijedan podatak, nijedan nas tekst koji bi to potvrdjivao« (iz Inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti u Ustavnom sudu Jugoslavije, Contra fatum, str. 206) - sest godina kasnije, 1981, dogurali su do ovakvih tvrdnji: »Nama se prebacuje da se bavimo 'politickom delatnoscu' i da predstavljamo 'politicku opoziciju'. Medjutim, sustina samoupravnog oblika drustvene organizacije upravo je u tome da svi gradjani imaju pravo da se bave politickom delatnoscu... Ono drustvo koje tvrdi da ima politicku opoziciju, a tu opoziciju progoni, nalazi se u tom pogledu ispod nivoa koje je covecanstvo dostiglo s gradjanskom revolucijom osamnaestog veka« (Otvoreno pismo Univerzitetskom komitetu SKS Beograda, Contra fatum, str. 326).

Kako u knjizi N. Popova pise jedan iz grupe profesora, Svetozar Stojanovic:

»Sto se mene tice, u zakljucku mogu reci da je progon podstakao i ubrzao moju intelektualnu i politicku evoluciju: od reformistickog pripadnika partije, u izvesnoj meri opcinjenog horizontom naslikanim 'demokratsko-komunistickim' idealima - do nezavisnog demokratskog socijaliste; ali i od revizionistickog marksiste - do postmarksiste« (str. 400).

Za takvu evoluciju Svetozaru Stojanovicu je trebalo dve decenije progona. Mada, posteno govoreci, svi progoni kojima je bila podvrgnuta grupa beogradskih profesora bili su neobicno blagi u odnosu na progone nekomunistickih disidenata. Njih (grupu profesora) nisu hapsili, sudili, slali na robije ili u psihijatrijske klinike, izbacivali sa posla bez ikakve plate, izbacivali iz stanova, decenijama odbijali da izdaju pasos, ili pak obratno - silom izbacivali iz zemlje i oduzimali drzavljanstvo, i tako dalje i tako dalje. Da im se tako nesto desilo, evolucija o kojoj govori S. Stojanovic tekla bi daleko vecom brzinom, mada treba priznati da je neke profesore iz grupe (M. Markovic, Lj. Tadic) odvela u cudne vode.

Ta cinjenica sto su bili »autenticni marksisti« naravno ne govori mnogo protiv njih. Treba se samo prisetiti da je jedan veliki procenat disidenata u svim komunistickim zemljama pocinjao »disidentsku karijeru« pridrzavajuci se slicnih stavova. Cak je i Aleksandar Solzenjicin prvi put bio uhapsen 1945. kao aktivni oficir Sovjetske armije na frontu u Nemackoj zbog pisama svojem prijatelju, takodje borcu na frontu, u kojima je neoprezno kritikovao rezim sa »autenticno lenjinisticke platforme«. Osam godina konclogora je izvanredno ubrzalo njegovu evoluciju. Isto se desilo sa cuvenim disidentom generalom Petrom Grigorenkom, koji je vec u poststaljinisticko vreme na konferenciji partijskog aktiva njegove armijske oblasti, kritikovao rezim sa »autenticno marksisticko-lenjinisticke platforme«. Naravno, izleteo je iz partije i iz armije, a kada je uporno nastavio da pise zalbe i peticije partijskim i drzavnim vlastima, lisen je i penzije, pa najzad zatvoren u psihijatrijsku kliniku, odakle ga je posle vise godina borbe uspela spasiti demokratska svetska javnost. I njegova evolucija je brzo tekla. A takvih slucajeva u SSSR-u i bivsim komunistickim zemljama bilo je bezbroj. Isti slucaj je i sa sadasnjim kineskim disidentima, vecina kojih je u ranoj mladosti verovala u marksizam-maoizam.

Sve to potvrdjuje ispravnost reci Zagorke Golubovic u knjizi Contra fatum (str. 394): »U takvoj politickoj klimi (staljinizam - M. M.) svi koji ne pristaju na partijske drzave, patronazu i nastoje uporno da ostanu 'svoji' neizbezno postaju disidenti, pa i onda kada se zalazu za socijalizam, jer shvatanje socijalizma kao procesa emancipacije individua i drustva svakako destruira birokratsku logiku i na njoj zasnovani poredak«.

Ali ako je to tako, ako oni koji »nastoje uporno da ostanu svoji neizbezno postaju disidenti«, s kakvim pravom Zagorka Golubovic sve one disidente koji su neuporedivo brze nego nasi praksisovci prosli kroz neminovnu duhovnu i idejnu evoluciju, te nisu priznavali ne samo Lenjina, vec ni Marksa (ni mladog, koji je inspirisao praksisovce, ni starog ni sredovecnog) kao utemeljitelje buduceg humanog drustva, s kakvim pravom ih naziva »desnima«? I Djilas, i ja, i brojni drugi disidenti, i mnogi ucesnici neuspelog pokusaja osnivanja nezavisnog socijalistickog glasila u Zadru 1966, deklarisali smo se kao demokratski socijalisti. Ja sam, recimo, vec desetak godina clan Nacionalnog komiteta americkih socijaldemokrata (ne treba mesati sa drugom socijalistickom grupacijom u SAD - demokratskim socijalistima, gde se u rukovodecim organima nalazi profesor Bogdan Denic). Zagorka Golubovic u cistoj dogmatskoj tradiciji sve one koji se nisu pridrzavali marksizma, tacnije Pradzisove verzije marksizma, karakterise desnicarima. I, veoma znacajno je pomenuti, da je ne samo Djilas, vec su i mnogi drugi »desni disidenti«, kao na primer ucesnici neuspelog zadarskog pokusaja - dr Franjo Zenko, danas direktor Instituta za filozofiju u Zagrebu, Danijel Ivin, i ja sam - ne jednom govorili i pisali u zapadnoj stampi o znacaju liberalnog praksisovskog marksizma u borbi za demokratizaciju jednopartijskog sistema. Nazalost, nije mi poznato da su i praksisovci nas, to jest nemarksisticke disidente, barem jednom podrzali u javnosti. I u tome je takodje bio jedan od korena neuspeha disidentskog pokreta u Jugoslaviji.

Secam se juna 1968. godine. Maj, juni i juli te godine proveo sam po kazni u izolaciji, izdrzavajuci robiju u Pozarevackoj kaznioni - Zabela. Vesti Radio Beograda, koje su grmele preko razglasa u KP domu u prvoj polovini juna su bile krajnje uzbudljive, pogotovo za one koji su umeli da »slusaju izmedju redova«. Ni najmanje mi nije smetala cinjenica sto su parole sa kojima su istupili studenti bile komunisticke, te sto je proglasen »Crveni univerzitet - Karl Marks«. Sve je to bilo nevazno. Najvaznije je bilo to sto su po prvi put otkako je Tito sa KPJ dosao na vlast, studenti tako masovno izasli na ulice i otvoreno protestovali protiv rezima. To je bio dasak slobode u memljivom podzemlju totalitarne vlasti. I, nazalost, bilo je odmah jasno, barem meni, da taj studentski pokret nema buducnosti, te da ce ga rezim brzo izmanipulisati, te se cak tim demonstracijama pravdati za neuspeh i likvidaciju liberalnih reformi u privredi.

Od tada ce proci skoro trideset godina do pojave masovnog pokreta nemarksistickog opredeljenja, kada ce u zimu 1996/97. skoro tri meseca trajati demonstracije u Beogradu i mnogim drugim gradovima Srbije sa tipicno disidentskim parolama: za postovanje zakona, ustava, za pravnu drzavu, a ne za komunisticku utopiju (tacnije antiutopiju). Masama je trideset godina trebalo za takvu evoluciju, grupi profesora izgnanih sa Filozofskog fakulteta oko dve decenije. Medjutim, prvi covek koji je posle Drugog svetskog rata, i ne samo u Jugoslaviji, najbrze prosao tu, ponavljam - neminovnu - evoluciju bio je Djilas, koga u svetu s pravom nazivaju rodonacelnikom disidentskog pokreta u komunistickom svetu.

Stevan Lanji u clanku »Disidenti i 'disidenti'« zamera meni sto ponavljam jedno opsteprihvaceno misljenje o Djilasu, ali je iz njegovog teksta jasno da on jednostavno ne zna cinjenice niti o Djilasovom robijanju (na robiji je Djilas prevodio Miltonov Izgubljeni raj, te pisao pripovetke koje nikako nisu »ugrozavale« rezim), niti o nacinu iz Jugoslavije tajno iznetog rukopisa knjige Nova klasa (zbog cega je po drugi put sudjen) i tako dalje. Drugim recima, Lanji o Djilasu ne zna mnogo, i njegova dela nije citao. A steta, u dvadesetom veku o samom postojanju Crnogoraca u svetu se zna samo zbog toga sto je postojao Djilas, a ne Njegos. Svidjalo se to nekome ili ne, ali to je cinjenica. Koliko ja znam, Milovan Djilas je i dalje najprevodjeniji i najcitiraniji autor koji je ikada pisao na srpskohrvatskom jeziku. Naravno da je svima poznato da mnogi ljudi ne mogu oprostiti Djilasove grehe iz njegove komunisticke proslosti, iako glavnom inicijatoru Titu - oprastaju. Srpski nacionalisti, ibeovci, mucenici sa Golog otoka, svi u Djilasu vide veceg krivca negoli u Titu ili Rankovicu, mada je Djilas, za razliku od njih, u Mitrovici odrobijao devet godina.

Lanji ocito nije informisan ni o Trockom, koji nije pobegao iz Sovjetskog Saveza, vec je bio nasilno isteran, kao kasnije i Solzenjicin, Bukovski i brojni drugi disidenti. Ni u kakvoj komunistickoj stampi Trocki nije mogao saradjivati (sva je bila pod kontrolom Staljina), vec je sam, sa grupicama istomisljenika (»Cetvrta internacionala«) izdavao u Njujorku svoj Bilten opozicije i neke druge ilegalne biltene u SSSR-u. Tacno je da on nije bio disident, jer je principijelno zastupao diktaturu (logicno - »proletarijata«), a ne pravni poredak. Naravno, disidentima se ne mogu nazvati ni protivnici komunista iz vremena ruskog gradjanskog rata. I oni su mastali samo o unistenju komunistickog rezima, bilo kojim sredstvima, sto je neke od njih odvelo u savez sa nacistima kada je poceo Drugi svetski rat. Disidenti su pojava druge polovine 20. veka.

Ja sam poslednji kome se moze prebaciti disidentsko »solunastvo«, koje Lanji pominje. Ja uvek pisem i govorim o tome da, nazalost, disidentski pokret, cak i tako masovan kao u Poljskoj, nije srusio komunisticki rezim. Taj sistem se sam od sebe urusio, zbog skleroticnosti i apsurdnosti »negativne selekcije« kadrova, pri prvom pokusaju reformi. Nazalost, disidenti tome nisu uspeli mnogo da doprinesu. Takodje, uvek podvlacim da vecina disidenata nije dobrovoljno zapocela borbu sa rezimom sluzeci se jedinim oruzjem - sto sirom informacijom javnosti o nacinu na koji totalitarna partija gazi svoje sopstvene ustave i zakone. Vecina, ukljucujuci i mene, je bila naterana na to.

Disidentstvo je neminovno u jednopartijskom drustvu. Inace, njegovi koreni leze u samoj ljudskoj prirodi. U drustvu gde nema prava, vec o svemu odlucuje samovolja partije (svejedno - komunisticke, fasisticke, nacisticke itd.) ugrozeni pojedinac nema drugog puta da sacuva svoju licnost, ili religioznim jezikom - da »spasi svoju dusu« - do borbe za postovanje prava, zakona, ustava.

Nikolaj Timcenko u clanku »Merila za razlikovanje«, pozivajuci se na misli Aleksandra Zinovjeva, bivseg disidenta, koji je danas jedini od disidenata postao paradoksalni hvalilac drustva, kritikom kojeg se proslavio, pravi razliku izmedju akademika Andreja Saharova, kojeg izmedju ostalih i Vaclav Havel smatra najkrupnijim i najcistijim disidentom u istoriji, i nekim Andrejem Silkovim, koji je smatrao da je borba za pravnu drzavu (ruski - »pravozastitniki«, kako su u Rusiji disidenti sami sebe nazivali) u stvari kompromis sa totalitarnim drustvom i samo kozmeticko ulepsavanje sistema, a da sistem jednostavno treba rusiti svim raspolozivim sredstvima. Kao sto su komunisti govorili - »sa klasnim neprijateljem se ne razgovara«. U svakom slucaju je jasno da upravo Andrej Saharov, koji se decenijama javno i neustrasivo borio za disidentske ciljeve postovanja prava, zakona i ustava, simbolise u najboljem smislu reci pojam disidentstva, a Andrej Silov predstavlja nastavak ruske duhovno-politicke tradicije koja je i dovela do Oktobarske tragedije.

I jos nekoliko reci o emigraciji, u cemu Zagorka Golubovic vidi zasluge grupe profesora, te pise: »... interesantno je napomenuti da su po iskljucenju sa fakulteta svi dobili pasose nazad, ali nijedan profesor nije emigrirao«. Naravno, to je veoma pohvalno, ali opet treba uzeti u obzir relativnu blagost progona kojem su bili podvrgnuti. Njih niko nije sudio za clanke koje su nastavili objavljivati na Zapadu. S vremena na vreme su predavali kao gostujuci profesori na zapadnim univerzitetima (recimo, Mihajlo Markovic u Americi), pasose su imali, a drzavljanstvo niko nije ni pokusao da im oduzme.

Cudan je taj podozrivi i negativni odnos bivsih (o sadasnjim da i ne govorimo) marksista i komunista prema politickoj emigraciji. Osnivaci komunistickog pokreta Marks i Lenjin su veci deo svog svesnog zivota proveli kao politicki emigranti (prvi u Engleskoj, drugi u Svajcarskoj). Ista je situacija s Trockim i vecinom lidera boljsevickog pokreta. I ne samo boljsevickog. Osnivanje Masarikove Cehoslovacke Republike se 1918. uopste desilo u Americi, u Pitsburgu, gde su tada najznacajniji opozicioni politicki lideri iz Austro-Ugarske ziveli u emigraciji. Moglo bi se redjati beskrajno mnogo primera toga da su upravo dugogodisnji emigranti odlucno uticali na sudbine svojih naroda bilo pozitivno, bilo negativno. I pri svemu tome mora se naglasiti da je emigracija sama po sebi neobicno tesko i mucno iskustvo.

Sto se tice disidentske emigracije, neophodno je naglasiti da zbog prirode disidentske borbe za pravno drustvo, vecina najistaknutijih disidenata nije sama otisla u emigraciju, vec je bila nasilno izbacena iz svojih zemalja.

Drugima su za vreme boravka u inostranstvu oduzimali drzavljanstvo, te nisu dozvoljavali povratak u domovinu. To je bio slucaj sa pesnikom Josifom Brodskim, muzicarem Mstislavom Rostropovicem, teatarskim rediteljem Jurijem Ljubomovim i bezbrojnim drugim. Slicno je bilo i sa poljskim filozofom Lesekom Kolakovskim. Od jugoslovenskih disidenata jedino sam ja, i to posle vec deset godina boravka na Zapadu, bio lisen drzavljanstva i to resenjem Republickog SUP-a BiH, zbog toga sto sam »... svojim radom u inostranstvu naneo stetu medjunarodnim i drugim interesima Jugoslavije...«. Medjutim, godinu dana kasnije Vrhovni sud BiH mi je drzavljanstvo vratio. To su vec bila druga vremena i interesantno je napomenuti da je celi slucaj izazvao lavinu protesta u zemlji, te da je cak nekolicina iz grupe profesora (ukljucujuci i Zagorku Golubovic) 11. januara 1989. potpisala peticiju Odbora za odbranu slobode misli i izrazavanja upucenu Predsednistvu SFRJ i Predsednistvu SR BiH sa zahtevom da mi se vrati drzavljanstvo. Dakle, da je Jugoslavija potrajala jos koju godinu, verovatno bi se formirao jedan zaista siroki disidentski pokret u kojem marksisti ne bi okretali glave od »desnih disidenata«.

Kao sto sam vec pomenuo, to »desni« disidenti je veoma netacna i uslovna karakterizacija. Mnogi od nas smo poznavali ne samo komunisticku praksu vec i celu dogmatiku marksizma, ne manje od autora iz Pradzisa. I nismo marksizam dogmatski odbacivali, vec smo voljom sudbine nesto brze ideoloski evoluirali nego grupa beogradskih profesora. Dokaz tome moze biti polemika o Marksovom pojmu otudjenja koja je vodjena na stranicama londonskih casopisa Encounter i Survey 1972. Djilas je kritikovao samu Marksovu ideju »otudjenja«, a ja sam branio Marksa od Djilasa. I Djilasov i moj tekst je iste godine stampala Tosiceva Nasa rec na srpskohrvatskom kao brosuru, a u Beogradu se taj moj tekst pojavio tek 1990. u mojoj prvoj knjizi stampanoj u Jugoslaviji - Leto Moskovsko - Djilas protiv Marksa (izdanje »Novo Delo«).

Dakle, da zavrsim: nije mi ni na kraj pameti bilo da »omalovazavam«, kako kaze Z. Golubovic, praksisovce, a narocito ne beogradske. Medjutim, zaista je njihovo disidentstvo bilo najblazeg tipa. Oni nisu bili u potpunosti izbaceni iz sistema, a na osnovu cega se u svetu davao naziv - disident. A nas pokusaj osnivanja slicnog, ali nemarksistickog i otvoreno nezavisnog od Saveza komunista Jugoslavije, casopisa, 1966. godine, zavrsio se hapsenjima, izbacivanjima sa posla, sudjenjima, a za mene licno i dugogodisnjom robijom. Naravno, to nije nesto cime bi se covek mogao hvaliti, ali moze da osvetli fenomen disidentstva u totalitarnim (i autoritarnim) sistemima. To je i bio cilj mog razgovora sa urednicima Republike.