Kratka istorija demokratske opozicije u Poljskoj

Biserka Rajcic

Bosko Karanovic, Jabuka I, 1992.

Pod pruskom okupacijom, kao sto rekoh, pobedila je pozitivisticka struja. Doslo je do ukidanja staleza. Do opismenjavanja radnika i seljaka. Do podizanja opsteg civilizacijskog nivoa Poljaka. I ono najvaznije, doslo je do zblizavanja ljudi razlicitih staleza i stvaranja duha solidarnosti, koji se u razlicitim okolnostima razlicito ispoljavao. Nesto kasnije dovela je i do oslobadjanja seljastva od feudalizma i stvaranja socijalistickog pokreta. Solidarnost je ujedinjavala poljski narod u najtezim trenucima: u ustancima, u oba svetska rata i u komunizmu. Time je stvorila osnove za demokratsku opoziciju, ciji su vrhunac stvaranje KOR-a i Solidarnosti, koji su opet doveli do ukidanja komunizma bez prolivanja krvi, do promena na kojima se decenijama i vekovima mukotrpno radilo, do simbioze naroda i Crkve, do stvaranja demokratske Poljske.

Istorija poljske crkve i katolicizma neraskidiv je deo opste istorije Poljske. Do stvaranja Druge Poljske 1919. postojala je seoska, odnosno seljacko-plemicka i gradska religioznost. Vremenom, pogotovo u porobljenoj Poljskoj, razlike su se medju tim dvema grupacijama pocele smanjivati. Nekada mocna crkva morala je da se prikloni narodu, da u njegovom zivotu igra drugaciju ulogu. Cak kada joj laicizacija inteligencije i radnicke klase nije odgovarala, postala je tolerantnija. Narocito prema manjinama drugih veroispovesti. Istovremeno, veoma je pomogla desnom krilu u stvaranju pojave zvane Poljak_katolik. Problem je jos slozenijim ucinila desnicarska Narodna demokratija ili Endecija, insistirajuci na sloganu Poljak_katolik_endek. Iza njega se krila odredjena varijanta patriotizma, tacnije patriotizma povezanog s katolicizmom. Primer za to je tzv. Marijin kult hodocasca u Jasnogurski manastir s cudotvornom Bogorodicom. To je, naravno, u suprotnosti sa sustinom hriscanstva kao univerzalne religije, koja je u DzIDz veku poprimila oblik nacionalne, specificno poljske religije. A od toga samo je korak do poimanja otadzbine iskljucivo kao etnicke i istorijske. A Poljska ni posle oslobodjenja i ujedinjenja 1919, ni posle 1945. nije u granicama pre podela niti ce po svoj prilici biti.

»Nista o nama bez nas«

Jedino sto su uspevali to je da im povremeno namecu odredjenu zavisnost, koja se ocitovala u neraspolaganju vlastitom sudbinom, u zaostalosti i bedi, odnosno u maksimalnom produzavanju feudalizma i onemogucavanju razvoja kapitalizma na terenima bivse Poljske. Posle 1945. slicno se dogodilo u komunizmu. Sa tom zavisnoscu Poljaci su se borili na razlicite nacine. Na jednoj strani bila je sljahta, a na drugoj seljastvo. Gradjanske klase skoro da nije bilo. Sljahta je bila zapadna, a seljastvo istocno. To je posebno komplikovalo opstu situaciju. Zbog toga je u medjuratnoj ili Drugoj Poljskoj bilo jako mnogo problema. I nista manje u Trecoj, komunistickoj. Iako su klase bile ukinute, realno one su postojale. Svako se uzdao u se. Tako je bilo sve do sredine 70-ih godina. Do povezivanja pocinje s osnivanjem KOR-a. Najpre povezivanjem inteligencije i radnika, a s nastankom Solidarnosti i seljaka. Kada se konacno shvatilo da niko nista ne moze postici sam. Da se komunizam upravo odrzava na razjedinjenosti tri osnovna drustvena staleza. Ispostavilo se da je proces ujedinjenja veoma dug. Veoma dugo se zadrzala mrznja seljaka prema gospodi i prezir gospode prema seljacima i radnicima. Naravno, individualizam nije bio samo obelezje sljahte vec i seljastva. A i jednom i drugom stalezu stran je kolektivizam. Ni sa radnistvom stvar nije drugacije stajala. Oni su, za razliku od desno orijentisanih, sljahte i seljastva, bili orijentisani levo, odnosno internacionalno. Prema tome, ni njih nije bilo lako uklopiti.

Problem su bile i navike stecene u zemljama porobljivaca. Pruskoj, Austriji i Rusiji. Medju svim stalezima. Dugo je postojala podvojenost i izmedju seljaka i radnika. Smanjila se tek u komunizmu. Kada su seljaci nasilno pretvarani u radnike. Kada im se pruzila prilika da zive u gradu, da se obrazuju i time se smanji razlika izmedju njih i radnicke klase nastale s industrijalizacijom i kapitalizmom. Osim toga, seljaci su u najvecem procentu Poljaci, dok medju radnistvom ima i drugih nacionalnosti, narocito Jevreja i Nemaca, koji su u svom poslu bili veci profesionalci. Do posebnog jaza izmedju radnika i seljaka doslo je posle 1945. U fabrikama su se pored strucnih radnika i zanatlija pojavili neuki, a cesto i nepismeni seljaci. Po skolskoj spremi izjednacili su se tek 70-ih godina.

Kada se pocela stvarati demokratska opozicija i tu su se ispoljile razlike. Komunisticki sistem je podmicivao radnike, a degradirao inteligenciju. Tako da je 1968. bila pobuna inteligencije i ona ju je platila. Godina 1970. opet je vezana za nezadovoljstvo radnika na Baltiku i u Sleskoj. Tada su oni platili svoju pobunu. Seljaci su se u oba slucaja drzali po strani. I KOR i Solidarnost bili su pre svega stvar inteligencije i radnika. Seljaci su joj se poslednji i u najmanjem broju pridruzili. I podzemna Solidarnost organizovana posle uvodjenja ratnog stanja 13. decembra 1981. je intelektualisticko-radnicka. Seljaci su suvise vezani za zemlju da bi godine i godine posvetili konspirativnom radu.

Uloga intelektualaca

Leh Valensa je bio maskota pokreta a idejni tvorci i realizatori programa vecinom su bili intelektualci. Oni su to bili i u proslosti, u vreme ruske, pruske i austrijske okupacije. Oni su i idejni tvorci radnickih i seljackih pokreta i partija. U vreme komunizma odigrali su posebnu rolu. Ceslav Milos je njihovo ponasanje nazvao ketmanom. Naravno, ne svih. Nesumnjivo je da je prva posleratna generacija intelektualaca upraznjavala ketman. Sve do sredine 60-ih godina, kada je dosla u sukob s vlastima. Mnogi su tada proglaseni revizionistima. Mnogi su vratili partijske knjizice. Mnogi su izbaceni iz partije, s posla, pa cak i iz zemlje. Mnogi su bili razocarani komunizmom. I kao takvi poceli su da rade na stvaranju demokratske opozicije, postavsi celni opozicionari. Zahvaljujuci njihovom bogatom iskustvu, istrajnosti i istinskim zeljama za promenama u Poljskoj, do tih promena je i doslo. Poljska je danas istinski demokratska. U njoj postoje istinski izbori.

Niko vise nije pretplacen na polozaje i funkcije. Slucaj Leha Valense ovu tvrdnju savrseno ilustruje. I niz drugih. Jacek Kuronj, jedan od prvih opozicionara nije izabran na poslednjim izborima za predsednika drzave. Mihnjik to objasnjava: Istupao je na anahronicnom jeziku. Jer, ovo je vreme realista i reformista. S uspostavljanjem slobodnog trzista podela na levicu i desnicu prestala je da vazi. Vaznost su izgubile i mnoge vrline, dragocene u vremenima borbi za nezavisnost, slobodu, slobodu izrazavanja. Danas se od umetnika ponovo zahteva da stvara umetnost, a ne da njegova umetnost bude u sluzbi naroda, sto je donedavno bila. Danas se od mislilaca ponovo zahteva da promisljaju savremenog coveka i svet. Danas se od ekonomista zahteva da se bave ukljucivanjem Poljske u svetsko trziste, a ne da vode politiku. A od politicara da ne budu ideolozi vec da se bave interesima svoje zemlje. Recju, u Poljskoj je doslo do opste promene koda, kako kaze hermeneuticar Marija Janjion.