Disidenti - izmedju reforme i revolucije

Ima sistema - ponovimo to - koji se ne mogu reformisati, ali disidenti, oni autenticni i u svom disidentstvu dosledni iako ne ruse sistem, pripremaju njegov kraj i u toj permanentnoj pobuni i valja traziti dublji i stvarni smisao disidentstva

Mirko Djordjevic

Problemi koji su se otvorili u velikoj raspravi oko knjige Le livre noir du communisme nisu novi, ali se ne moze reci da se sada - nakon sloma ruskog »modela« komunizma - nisu otvorili na nov nacin; pokazalo se da nedovrsene rasprave moraju biti dovrsene jer ce se famozne »bele mrlje« u istoriografiji u protivnom samo povecavati - u Rusiji se, u vezi s tim, uveliko otvaraju arhivi dok su kod nas jos uvek pod sigurnim bravama; dok u Rusiji i Evropi ozbiljne analize uveliko potiskuju »istorijski revizionizam« kod nas on zivi svoje zlatno doba. Najvece se nevolje opazaju u vezi sa jos uvek precizno nedefinisanim pojmom disidentstvo koje bi trebalo razlikovati od brojnih vidova kritike totalitarizma - i koliko god to delovalo cudno, ni tu se nije daleko odmaklo. Disidentstvo je jos uvek - kod nas posebno - neka, dosta neobicna, vrsta zbirne imenice za koju nije jasno koja sve znacenja sadrzi.

Jedan papa - disident

Do sada nema jasnog odgovora kako je komunizam nestao, pa nije ni cudno sto i tako ozbiljan istoricar kakav je F. Fire o tome govori neodredjeno. U delu Proslost jedne iluzije ciji je podnaslov »sudbina komunisticke ideje u DzDz veku«, on kaze da to »ostaje misterija« jer se svetski sistem pod tim imenom izgubio »u involuciji« koja je zbunila sve koje istoricar naziva »sirocad komunizma«. No o tome kako je i jedan generalni sekretar Lenjinove boljsevicke partije M. S. Gorbacov na kraju i zvanicno - na sednici CK - stavio van zakona tu partiju, postoje brojne hipoteze. Rasprave koje se otvaraju, i koje su u Rusiji i Evropi u pravom zamahu, idu za tim da se na ta pitanja ponudi neki odgovor. Sve su brojniji »disidenti« koji su od svoje uloge - cesto veoma sumnjive - nacinili legendu, oni govore o »disidentskoj revoluciji« pri cemu sopstvenu ulogu stavljaju u prvi plan, dok jos uvek ostaje otvoreno pitanje o tome da li disidentstvo moze da srusi - ili makar da reformise - sisteme koji su po nekom zakonu svoje prirode nepodlozni reformisanju. Jos je stari A. de Tokvil podsecao da su poceci reformi takvih sistema ujedno i poceci njihovoga kraja. Bilo kako bilo, i po svemu sudeci ne slucajno, pomenuti francuski istoricar je ovaj problem ostavio otvorenim; proucivsi brizljivo bezmalo svekoliko disidentsko iskustvo i Istoka i Zapada, on nije hitao da disidentima pripise konacnu ulogu u rusenju jednog takvog sistema kakav je bio ruski, sovjetski totalitarni sistem. Sistem se »urusio« jer je iscrpeo svoje mogucnosti, sazdao je bio jednu prepoznatljivu »politicku kulturu« ali nije ponudio, ni u zametku, nesto sto bi bilo nalik obecavanoj »civilizaciji u znaku srpa i cekica«. Cak i u trenutku kada se sistem rusio, kada je pocetkom marta 1985. bio izabran za generalnog sekretara te partije, M. S. Gorbacov je govorio kako se »varaju svi oni koji misle da je socijalizam nedonosce civilizacije« i ta ce se ideja kod njega sresti i na pragu godine 1989. Istorija te iluzije nije nepoznata - barem ne u bitnim crtama - ali nije jos uvek dovoljno jasan pojam disidentstvo, niti je dovoljno izucena istorija brojnih disidentskih iluzija koje su se manifestovale oko magicnih polova kakvi su reforma i revolucija.

Ideal ljudske, socijalne emancipacije u istorijskim okvirima ne treba povezivati sa konacnim spasenjem o kojem hriscanstvo govori

Jedan istorijski osvrt - nikako slucajan - ce nam o tom magicnom i enigmaticnom krugu iluzija reci dosta.

U ogromnoj istorijskoj »povorci« rimskih papa - a sadasnji papa Jovan-Pavle II je dve stotine sezdeset treci papa na prestolu sv. Petra - koja obelezava dva milenijuma evropske i svetske kulture i civilizacije, postojao je i jedan papa tipicni disident koji je pokusao da reformise vekovnu strukturu Crkve na zemlji i to na tipicno disidentski nacin. Njegova licnost i vreme njegovog petomesecnog pontifikata kao i sve ono sto je hteo da ucini, govore dosta o granicama i dometima disidentskog cina, ali i o iluziji ciji fenomen ne ispituje samo F. Fire. Taj »slucaj« govori dosta i o problemima naseg vremena pa svakako nije cudno ni to sto se nesudjeni papa poodavno vratio iz svoje istorijske senke. U raspravama u vezi sa »tajanstvenim« raspadom komunizma on se namece kao svojevrsna paradigma i s »pricom« o njemu se priblizavamo nekom jasnijem odgovoru na pitanje o odnosu izmedju oslobodjenja kao moguce emancipacije na istorijskom planu i spasenja kao krajnjeg, ontoloskog smisla covekovog prisustva u svetu. Ta nas zgoda vraca u nemirna vremena DzIII veka kada je svetovna struktura hriscanske crkve bila cvrsta i uveliko srasla sa strukturom feudalnog sistema, i do te mere da se u njoj bezmalo bila izgubila jevandjeoska sustina njenoga poslanja na Zemlji i medju ljudima; u rukama svetovne vlasti, kompromitovana »simfonijom« sa feudalnom drzavom, Crkva je bila u dubljem smislu zaboravila svoju ulogu spasenja i budjenja nade u svetu »ponizenih i uvredjenih«, pa je i vreme nakon smrti pape Nikole IV bilo jos jedno vreme velikih smutnji - godine 1292. mocnici se nisu nikako mogli dogovoriti oko licnosti novog pape i kako je vreme odmicalo situacija je bivala sve mucnija. Kada se 1293. konacno sastao konklav u Perudji, kada su zaraceni klanovi porodica Orsini i Kolona i sami uvideli da se nesto mora uciniti - u sve se umesao i napuljski kralj Karlo II - postalo je jasno da ce se konacno morati dogoditi ne nesto obicno vec upravo neobicno, i konklav u Perudji je i nazvan »cudo u Perudji«. U teskoj situaciji, kada izlaza nije bilo ni na vidiku, popustio je u svojim stavovima i sam kardinal Kaetano za koga je Crkva bila jednostavno zemaljska monarhija i za novog papu je izabran obican kaludjer Petar poznat u istoriji kao papa Celestin V. Svetovni i crkveni mocnici, suoceni sa krizom jednog svetskog sistema, su se setili - to je i smisao tog »cuda u Perudji« - osamdesetogodisnjeg pustinjaka i krenuli su da ga traze u nekom skitu daleko od Rima.

Licnost i neobican cin ovog pape nisu sasvim nepoznati pa ipak bi on ostao u svojoj istorijskoj senci da ga nesto - opet neobicno ili kako bi Fire kazao »tajanstveno« - nije vratilo na scenu nasega veka i to mnogo vremena pre sadasnjih rasprava. Medju prvima ga se prisetio poznati italijanski pisac Ignacio Silone posto je disidirao iz redova Komunisticke partije Italije gde je svoju komunisticku nadu i iluziju proziveo do krajnjih granica ljudske nade, u vreme prvih pokusaja reformi iz vremena N. Hruscova i DzDz kongresa Komunisticke partije, o cemu i sam govori u jednom svom delu posvecenom nesudjenom papi Celestinu V i njegovom cinu.

Reforme su, iako nemoguce u okviru nekih sistema, ipak nesto sto uliva vise nade od revolucija koje ruse sve

Rec je o delu iz 1968. L'avventura d'un povero cristiano u kojem ga je pisac romana Hleb i vino i Pregrst kupina, koji su poznati i citani kod nas, doveo u vezu sa pokusajem Hruscovljevih reformi. Silone je sustinski znacenjski plan svoga dela vesto prelomio preko plana zbivanja u Rusiji, i u krilu svetskog komunizma, u nastojanju da objasni svoju nadu u mogucnost ljudske emancipacije, koja ga je decenijama nadahnjivala - delo ima oblik drame sa komentarima koje daje sam pisac.1 Rasprava, kao i obicno u nasim prilikama, nije bila prihvacena; u ono vreme se o slicnim problemima nije moglo slobodno raspravljati, odnosno moglo se govoriti o Hruscovljevim reformama, ali ne i o njihovim granicama i problematicnim dometima - i kod nas se verovalo da se komunizam moze reformisati vracanjem prvobitnim izvorima koji su definisani kao vracanje »lenjinskim normama partijskog zivota«. Smisao Siloneovog dela, medjutim, nije bio nejasan ali rasprava - kod nas - nije ni pocela. U svetu je ona jos tada bila daleko odmakla.

Nesudjeni papa je uistinu bio neobicna licnost koja nije ostavljala ravnodusnim ni njegove savremenike ni potomke - sve do nasih dana.

Nasa istoriografija se bukvalno provincijalizuje i svodi na vazeci metar palanackog kriterijuma

On je aktivno ucestvovao na lionskom vaseljenskom saboru kao »ekspert« ali se uvek, nakon obavljenog posla, povlacio u svoju celiju; spasenje za Crkvu na Zemlji video je u vracanju »jevandjeoskim izvorima« pa ipak - pod pritiskom kardinala i evropske javnosti - pristao je da se prihvati izbora; on je - beleze hronicari - »na magarcu usao u Rim« poverovavsi da ce moci da reformise Crkvu. Sve je, medjutim, krenulo drugim putem - njegove zapovesti su se negde na relacijama fatalne »transmisije vlasti« pretvarale u svoju suprotnost i on je odlucio da se povuce s papskog prestola, da bukvalno disidira i da podnese ostavku a to je bio cin bez presedana; da bi to izveo morao je da objavi specijalni »apostolski dekret« nakon cega je bukvalno pobegao iz Rima i vratio se u svoju pustinjacku celiju - no i to mu nije proslo bez problema, jer je postojala mogucnost da ga neka od zaracenih politickih partija uzme za anti-papu. On je vec 1313. proglasen za sveca, od 1668. ima svoj dan u kalendaru, ali ostaje cinjenica koja nas zanima - on nije uspeo nista da reformise i pretrpeo je neuspeh. Ima sistema - ponovimo to - koji se ne mogu reformisati, ali disidenti, oni autenticni i u svom disidentstvu dosledni iako ne ruse sistem, pripremaju njegov kraj i u toj permanentnoj pobuni i valja traziti dublji i stvarni smisao disidentstva. To je ono sto je bilo jasno Celestinu V i zbog toga ga mnogi uzimaju kao paradigmu za pokusaj osvetljavanja sudbine komunizma. A njegov postupak, danas toliko aktuelan, bio je pravi izazov za njegove savremenike, i ljude generacija koje su dosle nakon njega. Dante ga - kao ubedjeni monarhista - smesta u pakao i osudjuje njegovu ostavku kao cin slabica - putnici kroz krugove pakla vide i ovakav prizor _



A medju njima, oko sen poznade,
slabica koji ne postupi slavno,
jer vlast iz ruke svoje drugom dade.

U tom prizoru se prepoznaje nesudjeni papa Celestin V koji je podneo ostavku.2 On, po Danteovom misljenju, pripada onom tipu ljudi koji su zasluzili prezrenje - »Nebo ih progna da mu ljepotu ne ruse«. Isti prevodilac veoma uspesno daje prizor _



Vidjeh i poznah onu sjenu
sto je kukavicki visok cin odbila.3

Bosko Karanovic, Tara, 1992.

Drugi su pak velicali njegov cin kao sto ga velica i slavi i Crkva koja ga uzima kao primer i opomenu. U drugom tomu svoga dela O usamljenickom zivotu pesnik i humanista F. Petrarka kaze da je sve »sto je Celestin ucinio delo uzvisenoga i slobodnoga duha koji ne priznaje prinudu«. Medjutim, iako je nadjena jedna paradigma - istorijski veoma dobra - nisu osnovni problemi, posebno sada, nikako sasvim jasni. Nije na primer jasno koji su to sasvim konkretno sistemi, koliko ih ima i da li imaju obavezno makar jednu zajednicku karakteristiku, uz razlike koje medju njima postoje. U tom je krugu savremena rasprava o tome u kojoj su meri komunizam i fasizam istovetni jer - navodno - razlikuje ih samo ubijanje »u ime rase« i ubijanje »u ime klase« dok im sustina, sluzenje terorom, ostaje ista, o cemu sporovi nisu prestali jos od vremena poznate knjige Ernsta Noltea Fasizam u svojoj epohi koja postoji i u prevodu na nas jezik. Ovde su se sada - jos uvek govorimo o navodjenoj Crnoj knjizi komunizma - problemi iskomplikovali, istorijski gledano a ne samo u smislu akademske rasprave, time sto su se komunizam i fasizam istorijski sukobili u Drugom svetskom ratu, pri cemu se komunizam nasao na strani zapadnih demokratija cime se - to je novi krug paradoksa - komunizam, navodno, iskupio i »pokrio«. Sve ove probleme i rasprave o njima mi namerno ostavljamo u naznakama, svesni da ti problemi zasluzuju posebnu raspravu, za kakvu jos uvek nema relevantnih cinjenica buduci da arhive »cute«, narocito kod nas. Drugi razlog za takav stav je vazna cinjenica na koju smo ukazivali - jos nisu dovrsene rasprave oko »Marksovog nasledja«, odnosno jos uvek nema odgovora o Marksovoj »krivici«. Postoji i treci razlog koji nije nista manje bitan - jaka skola »prilagodjene istorije« negira, recimo, komunisticki totalitarizam u ime nacistickog, ili neceg sto mu je na planu nacionalne istorije blisko ili srodno. Jasno je ipak da se jedan totalitarizam ne moze uzimati kao »pokrice« za drugi, kao sto je jasno da neki valjaniji odgovor moze biti trazen samo u nalazenju dovoljnih razloga i dokaza za svaku konkretniju analizu.

To vracanje Marksu nije apologija ideologije kakvu je on stvarao, ali nije - i ne bi trebalo biti - ni bezuslovno oslobadjanje od krivice.

Greh Karla Marksa

Borba za Marksovo nasledje je zapocela - kao sto se uglavnom zna - jos za zivota pisca Kapitala, a nije nepoznato ni to da su ruski boljsevici pretendovali na glavni deo nasledja; njihovo prisvajanje duhovne ostavstine velikog ucitelja nazvano je, takodje odavno, »prvom revizijom marksizma«, ali je i evropska socijaldemokratija - evropski socijalizam u celini - bila naslednik ideja ciju inspirativnu moc niko razuman ne moze sporiti. Kada se danas zatvara veliki krug takvog marksistickog izazova, kada se poblize zna i sama istorija iluzija koja ga je pratila, problemi se otvaraju u novom istorijskom svetlu, i tu su F. Fire i njegovi ucenici zaista ponudili mnogo novog. Upravo je socijaldemokratski model u mnogim evropskim zemljama pokazao svoju autenticnu vitalnu snagu. Polako ali sigurno nestaje sa scene model komunistickih partija lenjinskog tipa a »u modi« je socijaldemokratski model koji se javlja - uveliko nedefinisan u punom smislu reci - u svim zemljama doskorasnjeg realsocijalizma na Istoku.4 Problem, medjutim, ima i svoju cisto doktrinarnu stranu i upravo tu, u sferi doktrine sada se aktiviraju neki klisei koji onemogucavaju otvaranje sire i temeljnije rasprave. Istice se, na primer, da je Marksov ideal bio cist ali su ga deformisali naslednici, sto je na svoj nacin i problem koji je mucio i nesrecnog papu Celestina V u davnim vremenima srednjeg veka; s druge pak strane istice se da je i sam ideal bio sporan, sumnjiv na svom pocetku, i nedostojan ljudskoga napora, sa cim nesudjeni papa Celestin V nije imao problema, jer ideal koji je postavio Hristos zaista nema nijednu mrlju - okaljali su ga naslednici. Silone je - videli smo - problem postavio kako valja. Medjutim, ovakva dihotomija kao da je namerno smisljena kako bi se dalje pobeglo od sustine problema i to bezanje od cinjenica upravo danas dobija neverovatne vidove. Stvari bi se morale jednostavnije objasniti. Ideal ljudske, socijalne emancipacije u istorijskim okvirima ne treba povezivati sa konacnim spasenjem o kojem hriscanstvo govori; ideal ljudskog oslobodjenja i samooslobadjanja coveka i gradjanina nije izvorno marksisticki vec je deo mnogovekovne ljudske tradicije, posebno religijske, i on se uklapa u klasicno evropsko humanisticko nasledje koje - to je dobro poznato - ne pocinje sa Marksom i marksizmom. Pre ce biti obrnuto - da se Marksova doktrina najvecim delom uklapa u to nasledje iako se on sam - a njegovi sledbenici jos manje - ne moze osloboditi svake odgovornosti za niz brojnih potonjih diktatura koje su u obliku »diktature proletarijata« i nastajale u njegovo ime. Zanimljivo je da izvorni tekstovi nisu nejasni ali se oko njih stvorila citava skola tipicno skolastickih rasprava, cije »finese« danas samo zamagljuju probleme. Naime, i u pismu Vajdemajeru iz 1852. i u samom tekstu Kritike Gotskog programa proletarijat se jos uvek shvata mesijanski - toga se ni Marks ni marksisti nece nikada osloboditi - ali se diktatura uzima kao vid prelaznog politickog stanja, kao »period revolucionarnog preobrazaja«. Mesijansko znacenje je istina jednom zadato, jos u Manifestu Komunisticke partije ali je ova nepreciznost - nepreciznost u odredjivanju vremenskog trajanja diktature - imala zaista kobne posledice; taj tekst je inace publikovan tek 1891. ali je bio dovoljan razlog da ga boljsevici uzmu kao temelj vlastite dogme. Jednostavnije receno, imali su i boljsevici ono za sta su se mogli uhvatiti u svom nastojanju da za sebe izbore ulogu jedinoga naslednika Marksove doktrine. Ima mnogo takvih »mesta«. I u Adresi Centralne uprave Savezu komunista nacinjenoj u Londonu 1850. mesijanski smisao proletarijata nije dovoljno relativizovan, pa se cak i prema »svom dosadasnjem savezniku« zagovaraju sredstva koja nisu daleko od makijavelizma. Najneobicnije deluje cuveni Projekat Ustava Saveza komunista iz 1847. koji su redigovali Marks i Engels, u cijem se 42. clanu nalazi i jedna skica partije kojoj ce biti sudjeno da u buducnosti bude jedina i trajno vladajuca partija, sto su ruski marksisti i istorijski realizovali i sto je potrajalo u planetarnim razmerama bezmalo jedno stolece, sve do sloma ruskog modela komunizma o kojem se rasprave tek javljaju. Stav prema coveku i gradjaninu, posebno prema onom koji bi izrazio drugacije misljenje u ovom dokumentu je eksplicite jasan i najavljuje buducnost kakvu smo vec imali. »Savez treba da stavi pod prismotru osobe koje su udaljene ili iskljucene iz Saveza, kao i sumnjiva lica uopste, i da ih ucini bezopasnim. O njihovom delovanju i vrsljanju treba odmah obavestiti odgovarajucu opstinu«, stoji u tom projektu srecne buducnosti. Tu se raspoznaje tip partije koji ce kasnije, u Rusiji i u dobrom delu sveta, biti prepoznatljiva sila represije koja nastupa terorom i nastoji da zameni sve druge drustvene ustanove, kakve su demokratija i parlamentarni sistem, na primer. Bilo kako bilo, ruski boljsevici su zaista imali od cega da podju, ali su nesto slicno imali i oni koji su, od Kauckog pa nadalje, svesno odbacivali teror kao jedino sredstvo i diktaturu kao vremenski neodredjeno i nedefinisano stanje, u ime demokratije i parlamentarizma kao »ustanova coveka i gradjanina« koje bi trebalo sacuvati. Kaucki, na primer, nije, kako se pogresno citira, govorio o azijatskom modelu koji stvaraju boljsevici vec o »tatarskom« sistemu i modelu koji se sada urusio.

Nikome kao da nije potrebna istina o nesrecnom generalu M. Nedicu, ali kao da je svima potrebna legenda o »spasiocu i zastitniku«, o »ocu nacije«

Famozni greh Karla Marksa se mora smestiti u pravi kontekst i to posebno sada kada se sabiraju rezultati totalitarizma. Samo se tako moze odgovoriti na pitanje o slicnosti i razlikama izmedju fasistickog i komunistickog totalitarizma, a negiranje jednog totalitarizma u ime drugog - u nasim prilikama posebno - najblaze receno, samo je bezanje od dublje i temeljnije rasprave kakva je i zapocela pojavom Crne knjige komunizma ili Fireove knjige Proslost jedne iluzije. Za sve to ima dovoljno podsticaja jos u davnom spisu starog »renegata« K. Kauckog koji je bio otvorio polemiku sa Lenjinom i Trockim.5 Nisu, medjutim, ni same »tekstoloske finese« bez ikakvog znacaja, posebno ne one koje se ticu Lenjinovog »prevodjenja« Marksa.6

Krug koji se zatvorio sa slomom modela ruskog komunizma nudi i niz novih problema; kako god se odredjivali prema »grehu« K. Marksa, a on je nesporan, pomenuti problemi su zasigurno stigli do jedne istorijske tacke kada su nuzni i neki jasniji odgovori. Odlican poznavalac i marksizma i evropske humanisticke tradicije, F. Fire se - i to nece biti slucajno - suocen sa tim problemima, zaustavio na naznakama, potpuno svestan da nije uputno hitati sa odgovorima. A zaustavio se na slucaju M. S. Gorbacova i njegove uloge na pocetku kraja pomenutog modela. I poslednji sekretar Lenjinove partije se nasao pred problemom revolucije i reforme, pri cemu je jasno - sasvim jasno - da se, makar i kasno, opredelio za reforme; ono sto nije mnogo jasno to je da se boljsevicka revolucija zavrsila »u involuciji« kako Fire kaze, sto nije mnogo jasno, osim ako se ne misli na to da se ona nije zavrsila onako kako se zavrsila Francuska revolucija - stvaranjem trajnih institucija; o tome francuski istoricar i govori na vise mesta, ali se problemu ne vraca sa ishitrenim zakljuccima. Enigma zvana Gorbacov jos nije odgonetnuta. Gorbacov je - kaze F. Fire - oslobodio Saharova godine 1986. i prihvatio je dijalog sa disidentskom inteligencijom, cime je - makar i sa kobnim zakasnjenjem - »prekrsio pravila rezima« ali je ostao »nesposoban za reforme«, tacnije za reforme je bilo kasno kako neki kazu ili - a to je tacnije - reforme su uopste bile nemoguce u jednom takvom sistemu; on nije bio »maskirani antikomunista pa ni los komunista« jer je »ostao veran izvornoj ideji koju je hteo da podmladi i da obnovi a ne da je izda«; ne moze se naravno reci - dokaza za to nema - da je Gorbacov bio neiskreni reformator ali je nevolja u tome sto su reforme bile neprimenljive jer su i sami disidenti dosli do saznanja da one nemaju mnogo smisla iako bi bile nesto najbolje - papa Celestin V se povukao, bukvalno je pobegao iz Rima, a Gorbacov nije podnosio ni ostavku; on je verovao da je ideal uzvisen sto nije bilo tacno jer tako shvaceno oslobodjenje putem terora nije svetao ideal, dok u slucaju pape Celestina V stvari ne stoje tako - on je znao da je Hristos nesto vise od istorijske crkve pa je svoju »ostavku« ostavio potomstvu kao opomenu i primer da su reforme, iako nemoguce u okviru nekih sistema, ipak nesto sto uliva vise nade od revolucija koje ruse sve. Stvar, naravno, nije u licnosti pa se Fire i ne bavi nikakvom pomodnom »gorbomanijom« koja ni na sta odgovorila nije. Pravi i valjani odgovor na problem Fire je ponudio u ranijim tezama u kojima se istice jasna razlika izmedju - istorijska razlika - totalitarizma svih vrsta, sa takodje jasno istaknutom bitnom crtom njihovoga raspoznavanja. Tu su problemi nacionalistickog totalitarizma, fenomena koji je s raspadom ruskog modela komunizma postao dominantan - kako to pokazuje vec desetogodisnje poglavlje Milosevicevog balkanskog neocezarizma - koji se uklapa u strukturu svakog vida totalitarizma. To je istorijska »tacka« na koju ukazuju i autori Crne knjige komunizma koju i srpsko i drugo iskustvo uocavaju ali se sire njome ne bave.

Tu smo vec pred nasim poglavljem novoga totalitarizma, a ono nudi dosta materijala za temeljniju raspravu.

Idealizuje se, na primer, nasa gradjanska klasa, tacnije ono sto je od nje dotrajalo do novijih vremena, ali se sasvim smece s uma i njena istorijska odgovornost upravo u vezi sa komunizmom u nasoj balkanskoj varijanti

Bosko Karanovic, Ada Ciganlija, 1990.

Slobodno polje istorijskog revizionizma

Mnogi od ovih i slicnih problema - od kojih su mnogi u stanju nedovrsene rasprave - u novije vreme su otvorili sirok prostor jednom voluntaristickom tretiranju kakvo se, barem ne u ovakvim razmerama, u ranijim periodima nije moglo ni zamisliti; istina, nije ni u Evropi nepoznata »skola« istorijskog revizionizma, ali je ona tamo ipak potisnuta i nije dominantan tok u ozbiljnoj istoriografiji, dok u nasim prilikama nesto slicno zivi svoje zlatno doba u vidu »prilagodjene istorije«, prilagodjene potrebama politicke konjunkture.7 Na tom se polju slobodno nadmecu pisci, kvaziistoricari i publicisti, dok ozbiljnija istoriografija ili cuti ili nedovoljno dolazi do izrazaja.

Na tom polju istorijskog revizionizma posebno su aktivni neki »disidenti« koji - za svoje potrebe - prilagodjavaju istoriju.

Na ovaj se problem osvrtao u vise navrata akademik Sima Cirkovic i oni koji poznaju problem - a naravno i delo istoricara Cirkovica - znaju da su razlozi uistinu duboki, kao i to da se problem ne svodi samo na tretiranje dogadjaja novije istorije. Cinjenice su - naglasava akademik - »potisnute motivima« a bezmalo citava novija istoriografija trpi »pritisak nacionalno uspaljene javnosti«.8 Danas se - sto se odavno sretalo nije - govori ne »sa stanovista DzDzI veka, nego iz jednog malog, lokalnog vidokruga« pa se nasa istoriografija bukvalno provincijalizuje i svodi na vazeci metar palanackog kriterijuma. To dovodi do metodoloske zbrke koja ima grube posledice jer - nastavlja poznati istoricar - dok ostali svet »posmatra ogromne kulturne krugove - ogroman deo Evrope - druge celine te vrste«, kod nas se u publicistici ostaje kod mitova i legendi pomocu kojih se traze vecni »koreni«. To se uocava uistinu na svakom koraku, bilo da je rec o srednjem veku bilo o najnovijim dogadjajima. Deluje cudno, ali mi osim nekoliko studija manjeg obima nemamo temeljniju studiju o sv. Savi pa se veliki svetitelj i prosvetitelj i danas - ne samo prigodno - tretira kao mitski predak plemena, na celu povorke vukova; iako je, na primer, njegovo bogoslovlje izuceno, niko nije imao hrabrosti da ga poredi ne samo sa Franjom Asiskim, vec ni sa kraljem Stevanom Prvovencanim koji je kao mislilac i teolog bio mnogo obavesteniji - kod njega ne dominiraju samo opsta mesta onovremene teoloske i eklezioloske misli, vec se srecu i znaci koji govore vise od toga; o tome kako je delo velikog svetitelja svedeno na jednu tipicno politicku ideologiju, prema potrebama novog vremena, pisalo se, istina, ali se nije jos uvek sve reklo. Nista manje ne zbunjuje i ono ostalo. Za sve nedace u kojima smo neki vide koren u prosvetiteljstvu - tacnije u racionalizmu jednog Dositeja - o cemu govori i poznati pisac D. Cosic koji naravno to preuzima iz sumnjive publicistike jednog N. Velimirovica koji je opet, svojevremeno, oponasao zaboravljene ruske slovenofile koji su isticali takvu »misao«; govori se ozbiljno o »preimucstvu nase zaostalosti« na nacin kao da nikakve istorijske i istoriografske nauke ni bilo nije; izgradjen je citav sistem voluntaristickog tumacenja istorije pa se takva istoriografska magla uistinu sve vise siri i sve gusce zastire polje autenticnog naucnog istrazivanja i istoriografskog vrednovanja. Novija pak istorija, posebno ona Drugog svetskog rata kod nas i u svetu, tretira se tako slobodno da citava zbrka lici na karikaturu - istoricari su se odavno u sustini slozili oko toga ko je bio okupator, ko je pruzao otpor a ko igrao ulogu kvislinga u Evropi, ali se kod nas »prica« o izdajnicima i oslobodiocima pretvorila u nesto sto je daleko od svake istoriografije. Nikome kao da nije potrebna istina o nesrecnom generalu M. Nedicu, ali kao da je svima potrebna legenda o »spasiocu i zastitniku«, o »ocu nacije«; nema saglasnosti ni o 27. martu ni o karakteru pokreta otpora ni o razbijanju Jugoslavije jer se sve prilagodjava potrebama jedne mitske svesti koja predugo traje u nasim prilikama, koja se pothranjuje i sadasnjim nimalo zavidnim stanjem u kojem smo. Nema ni ozbiljnijih nagovestaja jednog dubljeg tumacenja fenomena komunizma u nasim istorijskim prilikama, i tu su istoricari komunisti, ne-komunisti i anti-komunisti na poslu ostrascenih partijskih sporova i vulgarnih stranackih nadmetanja u kojima od istoriografije nema ni traga. Jasno se raspoznaje samo jedna ideoloska matrica koja se »popunjava« prema stranackim potrebama; idealizuje se, na primer, nasa gradjanska klasa, tacnije ono sto je od nje dotrajalo do novijih vremena, ali se sasvim smece s uma i njena istorijska odgovornost upravo u vezi sa komunizmom u nasoj balkanskoj varijanti; govori se o komunistickom totalitarizmu bez naucne uverljivosti, onakve kakvu pruzaju autori koje smo navodili, sa jasnim politickim ciljem da se nadje »pokrice« za nacionalisticki totalitarizam.

Problemi na koje je ukazao akademik Cirkovic ipak nisu samo stvar istoriografsko-politickog »folklora« - takozvane revolucije na Istoku nisu se okoncale stvaranjem trajnijih ustanova kakve su pravna drzava i institucije demokratije, pa su drustva uistinu ono sto se odavno i naziva tako - »nedovrsena drustva«.9 Naravno, kriticka istoriografija, ako to zaista jeste, treba da ide izvan konjunkture pa i preko rubova jedne takve determinacije; umesto toga, imamo poplavu knjiga koje su sasvim opravdano i bile zaboravljene, a kada se one i objavljuju izostaje svaki kriticki komentar - legende i mitovi imaju privlacnu snagu, imaju i poslovicno »zrnce istine«, ali sigurno ne mogu, niti bi to trebalo, da budu zamena za kriticku istoriografiju; posebno se, na primer, eksploatisu religijski sadrzaji u kojima moc simbola ima svoje mesto, ali ni ta moc ne bi smela da bude oslobodjena kritickoga prosudjivanja - i vera je data coveku da je prihvata u granicama svoje imaginacije i svoje racionalne sposobnosti. »Utopijski cin i angazman - kaze se u pristupu Crnoj knjizi komunizma - je po svemu sudeci sasvim legitiman kao sredstvo za kritiku drustva«. Druga je stvar kada se utopije realizuju, kada se grade terorom i prinudom, sto se najcesce i dogadjalo. Posao istoriografije je da i takve pojmove kakvi i jesu utopija i iluzija na svoj nacin racionalizuje. Ta je racionalizacija moguca samo na jedan nacin - metodom kritickoga misljenja i prosudjivanja.

Nije F. Fire prvi medju istoricarima koji je tumacio pojmove kakvi su utopija i iluzija, ali je on u novije vreme redak medju istoricarima koji ih sagledavaju u dimenzijama njihove ambivalentnosti i antinomicnosti. Utopije su inspirativne jer i same podsticu kriticku svest - a iluzija je saputnik covekove imaginacije koja je pak neodvojiva od stvaralackog cina. Ti su pojmovi lako shvatljivi samo na jedan nacin - u krugu kriticke istoriografije koja stoji na cinjenicama, na onom kako je »nesto bilo«, kako je govorio jos stari L. Ranke.

_________________________

1 Baveci se ovim problemom mi smo jos godine 1975. objavili analizu Siloneovog dela pod naslovom Iskusenje vlasti u casopisu Kultura i taj esej je kasnije usao i u knjigu Osmeh boginje Klio u izdanju »Novog dela« iz Beograda 1986.

2 Dante: Pakao, Beograd 1977, prepev V. R. Kosutica, a scena se odnosi na prizore iz treceg pevanja u kojem je »krug« koji posmatraju pesnik i Vergilije kao mesto gde su zatocene »duse strasljivaca«.

3 Dante Aligijeri: Bozanstvena komedija, CID Podgorica 1996, prevod i biljeske Dragana Marovica - uspeo prevod iste scene u kojoj se prepoznaje lik pape Celestina V koji je tu smesten upravo zbog toga sto je podneo ostavku.

4 Definiciju takve partije dao je J. V. Staljin jos 1921. u jednom svom radu, gde je partija definisana kao monaski red izabranih i posvecenih; mi je navodimo prema nedovrsenom izdanju Staljinovih sabranih dela iz 1946. gde ona na strani 71 glasi - »Komunisticka partija je svojevrsni red vitezova maconosaca unutar Sovjetske drzave koji usmerava njene organe i nadahnjuje njihovu delatnost«. Mora se priznati da su Lenjinova teorijska stanovista o Partiji ovde veoma uspelo izlozena i svedena na meru ciji se ucinak inace veoma dobro zna.

5 Kod nas su sa zakasnjenjem prevedeni radovi Kauckog - Terorizam i komunizam, izdanje »Filip Visnjic«, Beograd 1985. - ali su malo poznati njegovi kasniji radovi mislioca koji je umro u Amsterdamu 1938. i imao vremena da posmatra istorijsku praksu boljsevizma, posebno sistema staljinskih »gulaga«; jos manje je poznata i izucena recepcija kauckijanskih ideja u krilu nase socijaldemokratije, a nesto slicno bi bilo stvaran podsticaj raspravi kojom se i mi bavimo u ovom radu, koja se otvorila u evropskim okvirima, upravo nakon pojave Fireovih spisa.

6 Ukazivali smo u vec ovde navodjenoj nasoj studiji Srp i cekic - i krst da ni Marksovo odredjenje religije kao »opijuma« nije tako rigorozno kako bi se moglo pomisliti; opijum u razumnijim i u odmerenim dozama pomaze da se olaksaju muke i patnje, i u covekovom zivotu i u istoriji, ali je Lenjin religiju shvatao kao najopasniju vrstu »otrova« i tako je i postupao, pri cemu nije nepoznato da izmedju opijuma i otrova ima veoma velike razlike; taj mali i cisto leksicki primer »pokriva« jednu praksu koja oznacava poglavlje u istoriji ruskog totalitarizma, a takvih primera ima u izobilju u spisima Lenjina i drugih boljsevickih vodja koji su zacetnici jednog totalitarizma; na primer, protiv tako shvacenog »otrova« oni su isli najbrutalnijim terorom i nikako drugacije.

7 Sintagmu »prilagodjena istorija« je nedavno, u jednoj polemici na kongresu istoricara, upotrebio V. Velebit povodom nekih voluntaristickih rasprava o zbivanjima vezanim za Drugi svetski rat. Ona, medjutim, zahteva poblize objasnjenje i odnosi se na antikomunisticko i na komunisticko tretiranje pomenutih dogadjaja. Naime, imali su i komunisti bogatu »skolu« svoje prilagodjene istorije - oni su, na primer, decenijama citavu noviju istoriju svodili na istoriju radnickog pokreta, antifasisticki otpor su tumacili samo kao delo svoje partije, pa su i samu istoriju svoje partije, od prilike do prilike, od kongresa do kongresa, prilagodjavali bez ikakvog ozbiljnijeg istoriografskog kriterijuma. Najveca nevolja je, pak, u tome - i to bi zahtevalo citavo istrazivanje - sto je nesto slicno dobilo razmere kakve se ne srecu ni u davnim vremenima romanticarske istoriografije; rec je o nekakvom posebnom vidu istoriografske supkulture koju neguju neki pisci i publicisti, koja se spusta do grube karikature - u toj »istoriografiji« cinjenice nemaju skoro nikakvu vrednost; cinjenice vrede samo toliko koliko sada i ovde odgovaraju.

8 Opaske akademika S. Cirkovica, fakticki vazne i metodoloski nuzne, navodimo prema najnovijem osvrtu na problem koji je dat u razgovoru s povodom, prema listu Nasa Borba, 31. januar_1. februar 1998. godine - a povod nije samo poslednji kongres istoricara vec nesto sto pokriva najsiri prostor u savremenim istoriografskim raspravama.

9 Ova teza, ugradjena i u pominjanu Crnu knjigu komunizma je istaknuta odavno kod F. Firea jos u njegovom delu iz 1978. Penser la révolution francaise u kojoj jedno poglavlje nosi naslov - Francuska revolucija je zavrsena. Puni smisao takve dovrsenosti je objasnjen uverljivim razlozima i iz njega se razume stanje koje se naziva neodredjeno tranzicija - a u takvom istorijskom stanju nije mnogo cudno cvetanje jedne voluntaristicke istoriografije koja u nasim prilikama zivi svoje zlatno doba, na sta S. Cirkovic i misli.

Posaljite nam vas komentar