Minare sveta*

Albrecht Durer, drvorez, 1511.

Vojceh Bonovic i Lukas Tisner: Kada ste se prvi put sreli s islamom? Da li je to bilo u vasem rodnom Pinjsku?

Risard Kapuscinjski: Ne, nije u Pinjsku... Ali je bilo prilicno davno - moj susret s islamom traje preko 40 godina. Susreo sam se njim 1956. godine, za vreme svog prvog velikog putovanja po Indiji, Pakistanu i Avganistanu. Bile su to zemlje kroz koje su 1946_47. prosli neverovatno krvavi religiozni sukobi izmedju muslimana i pristalica hinduizma. Iako sam tamo stigao nekoliko godina posle okoncanja tih sukoba, tragovi te drame jos uvek su bili svezi. Od tog vremena neprekidno se srecem s kulturom muslimana, iako ne uvek na terenima koji su tradicionalno povezani s islamom.

Pa ipak, pocnimo od mape, odnosno koje prostore nase planete danas naseljavaju muslimani?

Islam je danas u ogromnoj ekspanziji, sto proizlazi iz same sustine te religije. Ona je od samog pocetka veoma dinamicna. Danas ih je oko milijardu ljudi i taj broj se uz to naglo povecava. -...-

Koji su razlozi savremene ekspanzije islama?

U sustini to je religija siromasnih i obojenih naroda. A upravo taj deo covecanstva je sve brojniji. Evropa stari, u muslimanskim zemljama, medjutim, stanovnistvo je veoma mlado, dinamicno, mada siromasno. Postoji i drugi razlog. Islam je veoma jednostavna religija. Da bi bio musliman treba se izjasniti da si to i upraznjavati pet pravila vere, za sta nije potrebna neka intelektualna priprema. Za proste ljude, narocito u Trecem svetu (takodje u velikim gradovima Juzne Amerike i Evrope) veoma je vazan osecaj identifikacije s islamom, jer pocinju da se osecaju clanovima neke zajednice, porodice. A dobro nam je poznato kako znacajnu ulogu u savremenom, multikulturnom i haoticnom svetu igra osecanje identiteta. A islam to tim ljudima pruza - mujezin ih ujutru budi, imaju svoju dzamiju (to nije samo mesto molitve vec i susreta s bliskima), svoje ume - zajednice, kada su u nevolji imaju kome da se obrate za pomoc.

Islam je po svoj prilici jedina velika svetska religija koja dozivljava znacajne »misionarske« uspehe.

Naravno. Medjutim, moramo imati u vidu da islam za razliku od hriscanske religije ne zna za pojam misije. On se siri na drugaciji nacin.

Albrecht Durer, drvorez, 1498.

Cini se da postoje brojne varijante islama, koje povezuju njegove vernike na razlicitim kontinentima. Americki, evropski, azijski, africki islam znatno se medjusobno razlikuju. Da li je to isti islam? Muhamedova religija u Evropi podlegace sve vecim pritiscima sekularizacije. U Americi islam pre svega postaje religija crnaca, koji zive u velegradskim getima. Drugacije je u drugim delovima zemaljske kugle.

Zanimljivo je da se islam za razliku od drugih religija uspesno opire procesima sekularizacije. Upravo to uznemiruje zapadne politologe i sociologe. Semjuel Hantington kritikuje svoje zemljake zbog mesanja »vesternizacije« i modernizacije. Amerikanci su smatrali da im je dovoljno dati koka-kolu, televizor i auto pa da pocnu da lice na Amerikance. Medjutim, to se ne dogadja - stanovnici islamskih zemalja prihvataju zapadnu tehnologiju, ali ne i njegove vrednosti. I povrsna opservacija potvrdjuje ovu tezu. To po svoj prilici proizlazi iz toga sto islam kao ni pravoslavlje nije iskusio ni reformaciju ni prosvecenost. Ako se u islamu i pojavljivao neki pravac modernizacije, njegove pristalice su proklinjane i izbacivane iz zajednice.

Za muslimana to iskljucivanje predstavlja najvecu kaznu. Jer, postoji sledeca izreka: jedan musliman jos uvek nije musliman... To proizlazi pre svega iz iskustva zivljenja u ekstremnim pustinjskim uslovima, u kojima jedinka nije znacila nista. Evropljanin nije u stanju to da razume. U zapadnoj civilizaciji akcenat se stavlja na individualizam. Jer, slobodna jedinka je najkreativnija, najnezavisnija i »ono je sto je«. U tradiciji islama je obrnuto - za muslimana biti sam znaci pogibiju. Covek prepusten samom sebi ne moze da funkcionise ni u religioznom ni u bioloskom smislu. Biti u zajednici znaci biti u necem sto stvara coveka.

Upravo zbog toga musliman u Parizu ili Londonu ostaje u vezi sa svojom dzamijom. Njegov prvi refleks je dati prilog za izgradnju dzamije. Kasnije, tamo ce se sretati sa drugim vernicima i slusati verske vodje. Naravno, pridrzavace se i najznacajnijeg muslimanskog nacela, salija - molice se pet puta dnevno. Kada vidimo kako se u odredjenom satu iz gomile izdvaja grupa muslimana, koji pocinju da se mole, to ostavlja snazan utisak. To je jedinstven ritam pokreta tela i molitvenih formula utvrdjen pre cetrnaest vekova. -...-

Da li je to u vezi sa snaznom povezanoscu sa zajednicom?

Na izvestan nacin sve je opste. Obaveza prema zajednici je davanje milostinje, javno ispovedanje vere, molitva, cak post. I hodocascenje u Meku - hadziluk se uvek odvija grupno. Hadziluk je, uostalom, san svakog muslimana. Ostvarivsi ga dobija za ceo zivot titulu - hadzi. Zbog toga ce biti veoma ponosan, uvek ce isticati da je hadzi Ibrahim - onaj koji je hodocastio. To stvara odredjenu hijerarhiju, jer ce se otad hadzi Ibrahim nalaziti medju pomazanicima i blagoslovenima.

Islam je veoma kohezion, prozima sve oblasti zivota. Jer, ne treba ispustati iz vida da islam nije samo vera vec »sve«, kako kazu muslimani. Odnosno, zakon. Islamsko pravo - serija - detaljno utvrdjuje nacela ponasanja muslimana, posebno njegove obaveze prema Bogu, susedu (Drugom) i samom sebi.

Albrecht Durer, drvorez, 1494.

Islam je osim toga »i politika...«, kako je govorio Homeini.

Da. Politika, ekonomija, etika, filozofija... Cak se za nekog ne moze reci da je prestao da veruje, jer ako je prestao da veruje prestao je i da postoji. Za razliku od hriscanstva islam ne poznaje nacelo: »Caru carsko, Bogu bozije«. U svetu islama drzava i religija su jedno. Specifika islama je u totalitetu.

Pa ipak, vratimo se evropskom kontekstu. Brojni komentatori ukazuju na to da nacin prijema emigranata iz islamskih zemalja doprinosi tome da su te sredine sklone svojevrsnoj »getoizaciji«, okupljanju oko religioznih vodja. Odnosno da religiozni obziri ne odlucuju o takvoj sudbini muslimana u Evropi. Jer, mnogi od njih beze iz svojih otadzbina zato sto ne zele da popuste pred presijom politicke religije. Mozda im Evropa, uprkos sloganima o toleranciji i prihvatanju razlicitosti, ne stvara uslove za zivot.

Ovo je dobar primer koji potvrdjuje nacelo da cak i onaj koji ne zeli da upraznjava nekakav ekstremni oblik islama i predje u drugu kulturu, u sebi otkriva muslimana. Na primer, moze biti protivnik feredze ili se buniti protiv afganskih taliba, medjutim, to ne znaci da ce prestati da bude musliman, ako se nadje u drugoj civilizaciji. I dalje ce izvoditi religiozne radnje, iako ce to biti islam u »blazem« vidu. Ta promena nece dotaci same korene vere.

U ovom momentu dolazimo do osnovne teme - razlicitosti kultura islama i Zapada. Islam je kao religija sedam vekova mladji od hriscanstva. Evropa se temelji na hriscanstvu, koje prolazi kroz neprestane transformacije (reformacija, prosvecenost, ekumenizam...). Ono je religija koja svoje mesto trazi u promenljivim istorijskim uslovima. Islam, medjutim, ostaje veoma stabilan. Jer se temelji - sto je bitna razlika - na tradiciji porodice, plemena i koncepcije drzave, gde ne postoji podela na svetovnu i religioznu sferu.

Prema tome, te kulture se ne slazu. Uz to su u razlicitim etapama svoje istorijske koegzistencije cesto medjusobno ratovale. Karlo Veliki je u VIII veku zaustavio ofanzivu islama u srediste Evrope. U DzVII veku opsadom Beca to je ucinio Jan III Sobjeski. Prema tome, islam je politicka, a katkad i vojna sila koja je napadala (a cesto i napada) Evropu i zapadnu civilizaciju. Naravno, i Evropa se prema islamu odnosi odbojno a cesto i neprijateljski. Zahvaljujuci zapadnim medijima doslo je cak do promene u jeziku. Kaze se »islamista«...

Jedna orijentalistkinja je nedavno u »Tigodnjiku povsehnom« (»Opstem nedeljniku«) ukazala na to da se rec »islamisti« iskljucivo odnosi na proucavaoce islama...

Tacno! Kaze se i »islamski fundamentalista«, a sada i »islamski terorista«. U krajnjem ishodu rec »islam« prestala je da funkcionise samostalno, uvek je u nekom rdjavom kontekstu. Prosecan zapadni covek koji svoje znanje o svetu crpi na televiziji, jedino zna da su muslimani ili fundamentalisti ili teroristi. Ne poseduje nikakvo objektivno znanje o civilizaciji islama.

Stavise, cesto se ne uocava razlika izmedju muslimana koji poticu iz razlicitih kultura - na primer iz Alzira i iz Pakistana. Cesto se koristi zajednicki naziv - Arapi.

Da. I Malezani su Arapi... Svi su Arapi... Preovladao je stereotip da je islam arapska kultura.

U ovom momentu valjalo bi istaci da islam razmatramo na razlicitim nivoima konkretizacije. Dakle, to je jedna od velikih planetarnih religija, koja prodire na razne kontinente, u kulture, jezike, zbog toga ima razlicite nacionalne i regionalne varijante. Islam u Sjedinjenim Americkim Drzavama pre svega upraznjava afroamericko stanovnistvo geta, uzasavajucih slamova velikih metropola. Ti crni muslimani sebe nazivaju The Nation of the Islam - islamskim narodom. Tamo je to, dakle, religija siromasnih, cesto nezaposlenih stanovnika velikih gradova. Takve muslimanske cetvrti nedavno sam video u Detroitu. To je sokantan prizor. U toj cetvrti ima tridesetak crkava i sve su zatvorene. Tamo su nestali Poljaci (i drugi belci), ali se pojavilo islamsko stanovnistvo. Sledecu grupu americkih muslimana cine emigranti iz Indonezije, Malezije, Filipina i sl.

Na terenu Evrope islam je etnicki i kulturno izdiferenciraniji. Dakle, imamo magrebski tip islama (koji potice iz Severne Afrike), s jakim tradicijama antikolonijalisticke borbe. Magrebski islam je duboko narodnooslobodilacki i upravo on je odigrao progresivnu ulogu. Taj tip islama je veoma ocigledan u Francuskoj. U Nemackoj se pojavljuje drugaciji tip islama. Tamo muslimani pre svega poticu iz Turske i Bosne. Oni su sekularizovaniji, iako do odredjene mere.

Veoma izdiferenciran islam moze se sresti na prostoru Bliskog istoka. Pre svega u Severnoj Africi i u citavom regionu Sredozemnog mora. Tamo se pojavljuje i veoma ekstreman Gadafijev islam, koji pribegava terorizmu, ali i dosta »liberalan«, otvoren tuniski islam i na kraju islam koji obuhvata Afriku - Sahele i Sahare, Istocnu i Zapadnu Afriku - koji je istinski tolerantan i ne zna za terorizam i fundamentalizam. Poslednji tip islama poklapa se sa prostorom Bantu kulture, koja je bila miroljubiva, u nacelu se oslanja na saradnju.

Jos veca diferencijacija postoji u Aziji. Tamo postoje ekstremisticki pokreti, kao recimo talibi u Avganistanu ili neke varijante siizma u Iraku i Iranu kao i veoma prosveceni islam - na primer u Maleziji, gde zive mnogi istaknuti intelektualci i mislioci.

Dakle, treba imati na umu da koristeci rec islam strahovito osiromasujemo opisivanu stvarnost. Uostalom, to je jedna od najvecih mana evropskog mentaliteta, odnosno da smo skloni da pojednostavljujemo i namecemo vlastite kategorije (stanovnik Afrike nikada za sebe nece reci da je Afrikanac, vec da je recimo pripadnik naroda Asante...).

Na taj nacin neizbezno stvaramo sebi neprijatelje. Jer, ako povezemo Afrikance i Afromerikance u jedno drustvo, u njima nastaje osecanje snage koja je suprotstavljanje dotadasnjem identitetu i formiranje novog, »sirokog«.

Naravno. A povrh toga osecace se ponizeni. Kao kad bi se neko podsmevao poljskoj kulturi i tvrdio da su Poljaci narod pijanica i lopova. I mi bismo se osecali pogodjeni time.

Primer za pogresan stereotip je i opste uverenje da su muslimani skloni nasilju. Ali, uprkos tome u sta nas uveravaju mediji, islam je miroljubiva religija. To je religija ravnoteze, kontemplacije, strpljenja. Musliman je prvenstveno covek vere, pobozan, neko ko ne trazi racionalnu motivaciju svoje vere. Zbog toga je teoloska diskusija za njih tako reci nemoguca.

S druge strane, srednjovekovni arapski filozofi, kao Averoes, smatrali su da postoje dve istine - istina vere dostupna prostom coveku i razumska istina dostupna jedino posvecenima u tajne. Znaci, u islamu je postojala tradicija intelektualne spekulacije nad istinama otkrovenja.

Tacno. U Koranu je skrivena izvesna unutrasnja istina i vernik je duzan da koraca stazama te istine. Nuznost duhovnog razvoja, trazenje istine, koja priblizava Bogu, naziva se tarika. Musliman je vec na tom putu ili ga trazi. U tome se krije lepa egzistencijalna formula - muslimani veruju da je u svakom bicu i svakoj stvari neka skrivena tajna. Nacelo tariki prozima celokupnu tradiciju sufizma, mistike islama. U tom smislu mozemo govoriti o dvema istinama - o istini neprosvecenih i istini izabranih, intelektualno upucenih u tajne.

Ovde smo kod sledece bitne razlike izmedju onog koji ispoveda Alaha i hriscanina. Islam je kao i judaizam i hriscanstvo religija Knjige. Prema muslimanima, medjutim, Koran je neposredno dat od Boga. Prema tome, to je religija otkrivenja reci, a ne otkrivenja Boga_coveka, zbog toga onaj koji osporava Knjigu, osporava postojanje Boga. Ova razlika tumaci, mada ne opravdava reakciju muslimana na Ruzdijeve Satanske stihove, jer se po misljenju ortodoksnih muslimana u tom romanu podsmevao Koranu. -...-

Neke zemlje islama su veoma bogate i Zapad upravo ka njima usmerava svoje apetite. Kontakti Zapada sa svetom islama najcesce imaju ekonomsku pozadinu.

Naravno da su najvece naftne rezerve u svetu u arapskim zemljama i u tome je njihova atraktivnost. Sa tim su povezana dva pitanja. Prvo, islam je promenio svoje oblicje - ostao je religija siromaha, mada je sam postao bogat. Bogate arapske zemlje pocele su ulagati ogromne sume novca u razvoj zajednica (izgradnja dzamija, stampanje Korana...) - u sirenje islama. Zahvaljujuci tome nastaje veliki broj dzamija i skola Korana, u Africi, Albaniji i Bosni. U tome se vidi svesna politika muslimana, premda treba imati u vidu da je ova planetarna religija bez centra i neke vrste glave Crkve. Ta delatnost proistice iz duha zajednice.

Drugo je cinjenica sto se u muslimanskim zemljama nalaze najvece rezerve nafte i one su uzrok napetosti koja postoji izmedju sveta islama i Zapada. Ta napetost ispunjena je ogromnim strahom. Jer, ako na muslimanske zemlje gledamo ocima drzavnika Sjedinjenih Americkih Drzava, danas jedine velesile, shvaticemo histericne reakcije na terorizam i nasilje u islamskim zemljama koji katkad poprimaju vid incidenta. U periodu hladnog rata SAD su u strahu da SSSR ne postigne veliki uticaj u zemljama nafte, pocele ogromno da investiraju kapital na Aljasci i u Teksasu, sto je imalo za cilj povecavanje rezervi nafte. U trenutku kada se hladni rat zavrsio, Amerikanci su shvatili da njihovim interesima u arapskom svetu nista ne preti, da mogu odustati od skupih investicija i bez ikakvih prepreka uvoziti naftu iz Persijskog zaliva. Jer, upravo jeftino gorivo pokrece americku civilizaciju, ciji se uspeh temelji na automobilu i grejanju na naftu. Americke rezerve nafte cine samo 3% svetskih rezervi, a 50% konzumiranja nafte u SAD temelji se na uvoznom gorivu. Ako bi »arapska slavina« bila zavrnuta, SAD bi bile paralizovane. Region Persijskog zaliva je prema tome prostor od zivotnog interesa za Ameriku kao velesilu i to uzrokuje da je mirna diskusija o islamu prakticno nemoguca.

Ta situacija se u poslednje vreme pogorsala, kada se ispostavilo da se konkurentski izvori nafte nalaze u regionu Kaspijskog mora. Taj region je vazan, jer ce u buducnosti odatle nafta poteci u Japan i Kinu. Tu se sukobljavaju interesi triju strana - islama, Rusije i Amerike. Prema tome, to je i potencijalni uzrok napetosti izmedju islama i Amerike. -...-

Sta covek latinske civilizacije moze nauciti u dodiru sa svetom islama?

Veoma je vazan stav koji cemo prihvatiti. Ne smemo zaboraviti da nas odnos prema islamu formira moc televizijskih mreza. Uglavnom nemamo vlastite poglede ni znanje - koristimo te kanale informacija. Kako je zadatak ovih mreza formiranje nepoverenja prema muslimanskom svetu, nasa tacka gledista je obelezena pristrasnoscu. Obicno diskutujemo raspolazuci manipulisanom porcijom informacija, koja nam se daje da bismo u nesto verovali.

Zeleli to ili ne moramo se pomiriti s cinjenicom da zivimo u svetu multikulturalnosti, koji ce biti jos raznorodniji. Danas se vise ne moze ostati u kulturnoj izolaciji. Prema tome, zadatak nam je da u tom svetu nadjemo svoje mesto, a prvo nacelo ovog nalazenja je nacelo tolerancije, prihvatanja da ne postoje vise i nize kulture - kako je govorio Bronjislav Malinovski. Nacelo tolerancije mora pratiti zelja za spoznajom - moramo steci osnovno znanje o kulturi islama - biti dobronamerni. Takav stav nije samo refleks dobrog srca, od njega zavisi bit nase civilizacije, a prema tome i nase zemlje. -...-

Tesko je odupreti se opsesivnim mislima da su muslimani ipak skloni ekstremizmima. Mase koje u Iranu i Iraku skandiraju nisu ipak svet margina. Upravo toga se Evropljani najvise boje. Skloni su da poveruju u tolerantne i miroljubive muslimane, ali se ipak boje da kada im njihovi imami narede da ubijaju, da ce ih vernici bez pogovora poslusati.

Pomenuli ste imame, treba dodati da oni postoje samo u siizmu, a siiti cine samo 10% muslimanskog stanovnistva. Samo u siizmu postoji religijska struktura ili hijerarhija. U sunizmu ta vrsta mobilizacije je retka. I sto je jos karakteristicno - ta mobilizacija je defanzivna. Siiti protestuju kada su ponizeni. Kada im nesto preti reaguju masovno i u tom masovnom pokretu su savrseno organizovani, jer su to naucili upraznjavajuci zajednicke molitve. Takva masa ostavlja zaista snazan utisak: ima jedan cilj, jednu emociju, ali to nije grupa koja napada. U vreme iranske revolucije divio sam se njihovoj disciplini - u milionskim manifestacijama u Teheranu na trotoarima nije unistena nijedna travka, dok je gomila prolazila kraj bolnica, sledila je potpuna tisina. Tom masom ljudi niko nije upravljao! Podseticu na jos jednu cinjenicu: iako je Homeinijeva revolucija bila izrazito antiamericka, nikom od 55 000 Amerikanaca koji su ziveli u Iranu nije falila vlas sa glave.

Mogao bih da podsetim i na uzasavajuce slucajeve, ali se takvi incidenti dogadjaju u svakoj kulturi i ne mogu se eliminisati. Zar na ulicama Njujorka od oruzja godisnje ne gine 2000 ljudi i to se ne moze spreciti.

Uostalom, mnoge pojave su strahovito iskrivljene. Na primer, u Alziru je danas ocigledan gradjanski rat, koji vlada sastavljena posle vojnog udara ne priznaje. Zvanicno se kaze da nekakvi banditi ubijaju nevino stanovnistvo, ali se ne moze razresiti ko je u koga pucao ili ko je koga zaklao. Neki Alzirci smatraju da to cini vojni rezim da bi u ocima sveta jos vise ocrnio svoje protivnike. To su sfere, za koje kao iskusan reporter mogu reci: ako sâm nesto nisi utvrdio, proucio, nikom ne mozes verovati. Da bi se doprlo do istine potrebna je ogromna pronicljivost. Valja to imati na umu kada slusamo komentare svetske politike.

Naravno da propaganda postoji i u muslimanskim zemljama. Radio je mocan, jer je jeftin, lak, moze se koristiti i tamo gde nema struje. Musliman je veoma ponosan kada na svom radio-aparatu cuje da je svet islama mocan, da je svet islama svet Boga. Za vreme rata u Persijskom zalivu preko radija su se citale specijalne vesti o smrti muslimanskih vojnika. Culo se: »Cestitamo roditeljima - i sledilo je odredjeno prezime - ciji je sin tu i tu poginuo u borbama«! Bili su veoma ponosni, jer imaju sina koji je poginuo kao mudzahedin. Ti roditelji su, ukoliko su bili imucni, kasnije bliskima delili specijalne slike sina_junaka.

Jos jednom ponavljam - islam je u sustini miroljubiva religija.

Hvala na razgovoru.

Izbor i prevod s poljskog

Biserka Rajcic

________________________

*) Iz: Minaret snjiata, z Ryszardem Kapuscinskim rozmanjiaja Njojciech Bononjicz i Lukasz Tischner, »Znak«, rok L, 1/1998 (512), str. 16_27.