Lapot

»I zive oni tako, necujni i neveseli,
i mile kao sjenke, kao vrijeme i sati...«

U uslovima kad se maltene svi osecaju kao marginalci, stariji ljudi zacas mogu da budu proglaseni jednim od krivaca za sve. Mladje kategorije stanovnistva uveliko skripe zubima, i govore da otplacuju svojim zivotom glupost starijih generacija, koje su »sve upropastile« a sada »dobijaju penziju od nasih para, mi ih izdrzavamo«. Na sastanku Debatnog kluba udruzenja gradjana »Distrikt 0230« u Kikindi raspravljalo se, nedavno, o ljudskom pravu na zdravlje, i pretresana je stravicna situacija u zdravstvu. Nekolicina prisutnih srednjoskolaca izjavi da postoji resenje za tu veliku nevolju. Kakvo? »Treba pobiti sve penzionere i teske bolesnike, oni samo trose, a nista ne stvaraju, pa taj novac usmeriti na mladje«, objasnili su. Ako je takvo raspolozenje prema starim ljudima, nije nikakvo cudo da su oni redovne zrtve nasilja. Guraju ih na ulici, psuju, narocito kad se ceka u redovima pred salterom ili kasom... svima su na smetnji. Narocito su ugrozene starije zene, koje su lose obucene. U Kikindi je pre nekoliko godina grupa maloletnika spalila staricu koja je zivela sama - kao vesticu.

Podrucje severnog Banata ne stari, jer je odavno ostarilo: procenjuje se da je oko 20% stanovnistva starije od sezdeset godina. Na stranu sad price o negativnom natalitetu, o izumiranju stanovnistva - novih narastaja nema, ali se ni prema starima zbog toga ne postupa nista bolje. Na delu je polagani genocid, samo sto su nekad stariji ljudi ubijani maljem u glavu, i to se zvalo »lapot« (»Ne ubijam te ja, oce, nego ovaj hleb!«), a sada se ceo postupak izvodi sporije, prefinjenije. Penzije sramotno kasne, stizu »na kasicicu«, a ni u punom iznosu ne dostizu za goli zivot. Mnogo starijih ljudi i nema nikakvu penziju. Narocito su u ovoj kategoriji brojne zene, koje su vek provele radeci u seoskim i gradskim domacinstvima kao neplacena radna snaga - supruge, majke, domacice, negovateljice starih i bolesnih - da bi onog casa kad i same ostare i obole, tako da vise ne mogu da rade i sluze, ostale bez ikakve pomoci.

Strasno je siromastvo u mladosti, ali mlad covek barem moze da se nada da ce jednog dana biti bolje - stari su izgubili sve nade. Ali, iako se smatra da su stari, po prirodi svojih godina, najkonzervativniji deo stanovnistva, a to vazi i za Kikindu s okolinom - ipak ima i svetlih primera. Kad je, svojevremeno, 1993. godine, stanovnistvo, osobito starije, bukvalno umiralo od gladi, grupa penzionera iz Kikinde zatrazila je prijem kod tadasnjeg predsednika opstine. On nije pokazao nameru da ih primi i saslusa, pa su ga gnevne deke i bake sacekale u hodniku. Tom prilikom, prica se i danas po gradu, jedna energicna starija gospodja izudarala je gospodina predsednika opstine - kisobranom. Zamislimo bakicu, tezine tridesetak kilograma, racunajuci tu zembilj i mantil, kako nasrce na velikog, jakog muskarca, na vlasti, i u pratnji obezbedjenja. Penzioneri ni posle toga nisu saslusani. Ni danas, dok protestuju, niko da obrati paznju na njih. Da li je to i nasa sudbina, koja nas ceka?

Gordana Perunovic Fijat