Jalova liderska harizma

Osvojivsi cetiri stolice na nedavno odrzanim parlamentarnim izborima lideri vodecih opozicionih stranaka u Vojvodini su izjavili da su zadovoljni, ne obaziruci se pri tom na to jesu li time zadovoljni Vojvodjani

Prica o autonomiji Vojvodine stara je, verovatno, koliko i sama Vojvodina. I njeni osnovni elementi su gledano uopste uglavnom bili postavljani kao ekonomska, privredna, kulturna i socijalna polazista, a mnogo redje i kao politicka. U tome je pitanje autonomije Vojvodine razlicito od Kosova, jer je Kosovo, u ovom trenutku bar, iskljucivo politicko pitanje.

Otuda, kada je rec o Vojvodini, i nije tesko ne razumeti i osnovne razloge zbog cega je ovoj pokrajini autonomija ukinuta pre desetak godina. Jer, Srbija je tada - podstaknuta nacionalnim zanosom - na izvestan nacin ili vec znala da ce uci u jedan iscrpljujuci rat, ili je pak s druge strane iz prostog instinkta da ce ostati ekonomski slaba, jednostavno morala da uspostavi kontrolu nad svojom severnom pokrajinom pod geslom »ili cemo svi ziveti (prezivljavati) zajedno ili cemo svi zajedno i umreti«.

Nedugo zatim otpoceo je i rat, dug i iscrpljujuci. Stvari su se slegle tako sto, uistinu, kao sto se i pretpostavljalo - iz tog rata niko nije izasao kao pobednik. Nad Srbijom se u medjuvremenu u nekoliko navrata stezala omca medjunarodnih sankcija, izolacije i osude, a trebalo je uprkos svemu (gluposti i besmislu) preziveti. I najzad, prezivelo se ali tako sto je Vojvodina - vec uveliko bez svog ekonomskog, privrednog i kulturnog integriteta i identiteta - dobrim delom iscrpljena, pogotovo njena poljoprivreda kojoj drzava ne samo da se jos uvek nije oduzila vec joj »u znak zahvalnosti« za to uzvraca raznim uredbama, poreskim nametima, dazbinamam, fendovanjem i citavim nizom novih iluzija kao da tom iscrpljivanju nema kraja.

S druge strane gledano, i nesto pre pocetka rata, pa zatim za vreme i posle rata, ponovo je aktualizovana prica o autonomiji Vojvodine, s tim sto se ovoga puta stvarno nasla u procepu izmedju iluzija i stvarnosti u kojoj je, cak i za one koji su pricu zapodenuli, bilo tesko da se razluci sta je moguce a sta ne, odnosno je li ta prica uopste i moguca na prostoru jednog surovog politickog pozorista koje je nastalo.

Kao ideja, autonomija Vojvodine, odnosno vracanje njene ekonomske, privredne i kulturne samostalnosti, na svetlo tog »surovog politickog pozorista« promovisana je najpre od nekolicine lidera.

Na samom pocetku pojava ove ideje dozivela je s jedne strane odusevljenje (Vojvodjana) i nipodastavanje i osudu (vladajuceg rezima) s druge strane. Ali je ubrzo toliko eksploatisana sa razlicitih strana da vise ni oni koji su ovu pricu zapodenuli nisu znali ko je od njih to ucinio prvi i ko je - kao na matrici komunisticke hijerarhije - u tome vazniji. Tako je krajnji ucinak svega - sto se u poslednje vreme lepo moze videti - povlacenje u svoje stranacke tabore. Pojedini lideri tih tabora su vec prilicno izraubovani u svojoj harizmi stvorenoj na ideji o autonomiji Vojvodine da, zapravo, u Vojvodini vise niko normalan nije u stanju da poveruje kako ce te i takve autonomije stvarno jednoga dana i biti.

Primera radi, osvojivsi cetiri stolice na nedavno odrzanim parlamentarnim izborima lideri vodecih opozicionih stranaka u Vojvodini su izjavili da su zadovoljni tim ucinkom, ne obaziruci se pri tom na to jesu li time zadovoljni i Vojvodjani kojima je - gotovo sigurno - vec postalo jasno da se sa cetiri poslanika u republickom parlamentu i dva u saveznom za Vojvodinu definitivno ne moze uciniti nista! Jer, ono u cemu su lideri tih vodecih opozicionih stranaka u Vojvodini uspeli jeste jedino to da sebe (sa nesto izuzetaka) dovedu do poslanicke stolice. A posledica takvog rezona ocita je u stvarnosti - te iste lidere po Vojvodini, na tribinama koje organizuju, niko vise i ne slusa.

Sve sto se desava moze da znaci samo dve stvari. Prvo, da se Vojvodjani nisu odrekli zelje da im se ponovo vrati ekonomska, privredna i kulturna samostalnost (dakako u okviru Srbije i Jugoslavije), i drugo, da tako nesto definitivno vise nije moguce na osnovu bilo cije, ili bilo kakve, liderske harizme.

Sinisa Stankov