Kosovski bozuri venu

Jos nije kasno da se traze nacini zajednickog zivota, ali sutra moze biti dockan

Uskoro ce se navrsiti punih deset godina od onoga dana kada je g. Milosevic na vec nemirnom Kosovu izjavio da »ni oruzane bitke nisu iskljucene«, a vesti koje nam ovih dana pristizu sa tog mesta govore da famozna fraza nije bila prazna floskula aparatcika-demagoga koji nije birao sredstva da se domogne vlasti; dobro pripremana operacija jedne u svakom pogledu brutalne pacifikacije Kosova, koja se na jeziku rezimske stampe naziva »resavanje kosovskog pitanja«, dostigla je razmere koje su zaprepastile svet; nije tacno poznat broj mrtvih i ranjenih, ali sudeci po svemu on nije mali a i sama operacije nije vremenski ogranicena. Reke izbeglica vec doticu do Makedonije i Crne Gore, a mi, kao i do sada, nista ne znamo sto bismo morali znati - ni sta je ta OVK, ni kako to da toliki angazovani vojno-policijski efektivi nisu zarobili nekog svedoka kako bi javnost imala uverljiviju sliku o razmerama zajednicke tragedije Srba i Albanaca; urednicima beogradskih listova koji su nesto pokusali u tom smislu, javni tuzilac vec preti Milosevicevim krivicnim zakonikom. A iz dana u dan se kopaju grobovi i svet se uzasava od pomisli na novu Bosnu. Sto se politickih stranaka u Srbiji - pa i u SRJ - tice, one se bukvalno utrkuju u pruzanju podrske rezimu, tako da se, recimo, usamljeni glas GSS jedva i opaza.

Ni terorizam ni separatizam - to valjda vec znamo - nista dobro doneti nece, i to ni Srbima ni Albancima, a zlo je sigurno zajednicko.

Jasne su, istina, jos neke stvari. Resenje se nece moci pronaci sa akterom kakav je g. S. Milosevic, jer tokom ovih deset krvavih godina ipak smo nesto naucili iz istorije Balkana.

Zlo nece biti samo albansko vec i srpsko, i svih ljudi koji zive na ratom vec zahvacenom Kosovu.

Umesto reci mira i trazenja puteva pomirenja, u Pristini se lepe slike Karadzica i generala Mladica sa jasno srocenim porukama koje deluju zastrasujuce - »Uspeli smo - nastavljamo!«. Deset je godina minulo kako pod nogama uspaljenih mitingasa venu pogazeni kosovski bozuri, iselilo se davno svih devet Jugovica, i konacno ce svenuti ti prekrasni simboli jednog vremena ako ih budu cuvali »junaci« kakvi su Karadzic i Mladic, cije »svetle« tradicije nastavljaju Arkanovi jurisnici na danasnjem Kosovu. O tome se nimalo ne vodi racuna. Zaboravlja se da ce krv koja se tamo proliva - i albanska i srpska - pasti na glavu nama svima. To bi ljudi u Crkvi morali znati.

Bez obzira na zlo koje je vec pocinjeno, treba se okrenuti sutrasnjem danu, mora se gledati preko ruba dana danasnjega. Na to nas opominje i jevandjelista Matej u 6. 34 - »Dosta je danu svakome zla svojega«. Jos nije kasno da se traze nacini zajednickog zivota, ali sutra moze biti dockan, jer i Albanci i Srbi i drugi, kako god bilo, zivece na Kosovu - a gde bi drugde! - zajedno jedni uz druge. Za mir i pomirenje nikada nije kasno.

Mirko Djordjevic