Dan poslednji (I deo)

Cetvrti nastavak; Masinski fakultet, 10. januara 1970; 9,00 casova

Predsedavajuci, Dragovan Lukic, sekretar Univerzitetskog odbora:

Predlog je formulisan ovako: da se sednica nastavi u ovom sastavu, jer je na pocetku omogucena radna atmosfera, a da se ovlasti Radno predsednistvo da u onom trenutku kada ta atmosfera, po oceni i delegata i Radnog predsednistva vise nije radna, prekine rad u ovakvom sastavu i nastavi se samo u delegatskom sastavu. Molim delegate da se izjasne o ovom predlogu. Ko je za ovaj predlog neka digne delegatsku kartu. (...) Ja sam izbrojao 153 karte. Ko je protiv, molim da digne kartu. 57. Uzdrzanih? 15 uzdrzanih. 225 ukupno se izjasnilo (protesti, prigovori, zagor). Radno predsednistvo predlaze - posto ima posle ovog izjasnjavanja vecinu u Skupstini, za predlog koji joj je podnet, da treba nastaviti normalno sa radom ove sednice.

Nastavljamo po prvoj tacki dnevnog reda: diskusija o Studentu u ostvarivanju politike Saveza studenata Beograda.

Dusan Pajin, delegat Filozofskog fakulteta:

Predsedavajuci:

Vitomir Stogov, delegat Filozofskog fakulteta:

Shodno i primereno vremenu u kome zivimo - sad pocinjem da citam - (moje izlaganje ce biti, mozda, malo nerazumljivo, ali nerazumevanja se ne treba plasiti, ako se u sustini istinski volimo) (zagor) - jedini osecaj koji me istinski prozima ovih dana je jedna bezmerna tuga. Ocajan sam jer negde u sebi slutim da zivim u potpuno dovrsenom svetu; da zivim u vremenu koje kontrolise sopstveni sat. Postoji jos samo grcenje; predstoji jos samo jauk nase krvi. Laz i glupost u samim su temeljima naseg sveta - sveta kojeg svi mi zivimo, sveta koga se plasimo, sveta koga se gadimo, sveta u kome nestajemo. Mi zivimo svoju vlastitu laz kao svoj vlastiti temelj, reprodukujuci ga - dakle, taj svemir, totalno, a ljubeci fanaticno do u samu beskonacnost njegovog identiteta. Zivimo misleci da volimo a ne znamo da mogucnost greske vise uopste ne postoji. To je svet kojim fatalno vladamo, to je svet koji... (glas: »Prekid struje«)

Predsedavajuci:

Vitomir Stogov:

Predsedavajuci:

Vitomir Stogov:

Predsedavajuci:

Vitomir Stogov:

Ako treba da glasam za ili protiv redakcije Studenta, ja glasam za ljubav (smeh, zagor, kratak aplauz).

Predsedavajuci:

Zoran Popovic, delegat Ekonomskog fakulteta:

Posmatrajmo, sada, redakciju Studenta sa jednog drugog aspekta. U broju od 16. decembra Student je bio prvi list koji potpuno odrice bilo kakvu umetnicku vrednost filmu »Bitka na Neretvi«, i to u dva krajnje ostra clanka. Iako su se, recimo, u mnogim listovima sirom sveta mogli procitati naslovi kao: »Ovaj film treba smatrati jednim od najvecih filmova koji su ikada proizvedeni«, ili: »Ovim ostvarenjem jugoslovenska kinematografija pokazala je sposobnost da proizvede dela od najvece umetnicke vrednosti«. Medjutim, vec na sledecem listu, preko cele strane, objavljuje se ogromna reklama ovog filma, koju je Student sigurno dobro naplatio. To je kontrast koji odmah pada u oci. Jer, ako neko poseduje nekakve moralne principe, onda ne moze da nesto ostro kritikuje i reklamira u isto vreme: jedno s drugim ne ide, ili ne bi nikako trebalo da ide, pa makar su u pitanju i materijalni razlozi.

Slican je i slucaj, istovremeno, i s nagradama Privredne komore Srbije. U broju od 23. decembra, Student je u krajnje sarkasticnom clanku objavio da su direktori nekih preduzeca dobili novcane nagrade za uspeh u rukovodjenju i pokazane rezultate, aludirajuci na to da su radnici i ovde zapostavljeni. Medjutim, tri dana kasnije nagrade su dodeljene i radnicima, sto u Studentu nije objavljeno. Ocigledna je tendencija - a to nije nikako prvi put - laznog prikazivanja stanja nasih radnih ljudi, o kojima se u ovoj zajednici vodi, toboze, vrlo malo racuna. Ovakvih propusta, clanaka koji su nerealni, tendenciozni i destruktivni, ima, takoreci, u svakom broju Studenta. Ako bismo hteli da ih hronoloski sve analiziramo, trebalo bi veoma mnogo vremena. Zelim jos jednom podvuci da je Student, ovakav kakav je danas, list koji mi neodlozno moramo izmeniti. Medjutim, posto su njegovi saradnici ljudi cija je ideologija potpuno suprotna Savezu komunista, i koji teze na svaki nacin da kompromituju vodecu snagu u nasem drustvu, tada puna odgovornost moze pasti jedino na Redakciju i Savet Studenta. Zato, ukoliko zelimo da nas list bude stvarno nas, da on realno odrazava stanje na Univerzitetu i u drustvu, a mi to svakako zelimo, moramo menjati citav redakcijski kolegijum. Hvala (aplauz).

Ivan Radic, delegat Pravnog fakulteta:

Ja se s takvim stavovima jednog lista ne mogu sloziti. Zar su vesala, kako je jedan kolega rekao i kako je u Studentu unatrag iznoseno, zar su vesala, resetke i mrtvacke glave simboli ovog socijalistickog drustva?... Student moze da dozvoli sebi da na vecem delu svojih stranica, iz broja u broj, stampa polemike pojedinaca, a da zapostavi citav niz vrlo vaznih pitanja, koja su daleko vaznija kako za nas univerzitet tako i za celo drustvo. Mislim da Student dosad nije dovoljno paznje posvecivao univerzitetskim problemima, koji su za univerzitet od vitalnog interesa. Navescu samo pitanje reforme, reforme univerziteta: u ovom momentu za nas goruce i najvaznije pitanje. Student je poceo da pise o ovoj problematici tek u svojim zadnjim brojevima.

Reci cu nesto i o sastavu Redakcije lista Student. Mislim da sastav Redakcije, kakav je dosad bio, nije pravo i najbolje resenje. Tu su predstavnici dva-tri fakulteta, pre svega drustvenih. Tehnicki fakulteti su zapostavljeni, i ne samo tehnicki vec i jedan veci broj fakulteta na univerzitetu. Zato nije ni cudo sto se o problematici rada Saveza studenata sa tehnickih, Medicinskog i drugih fakulteta vrlo malo pise. Zar taj deo naseg univerziteta, koji se popularno naziva »tehnicka inteligencija«, nije sposobna da se bavi zurnalistikom, da pisu u Studentu, da budu clanovi redakcije, pa cak i urednici? Nisam za redakciju na delegatskom principu, jer to nije pravo resenje, ali sam za redakciju u koju ce uci oni najsposobniji i najtalentovaniji, oni koji ce sa uspehom izrazavati i zastupati stavove vecine studenata.

I na kraju, kao zakljucak: Ja sam za Student, ali ne za Student kakav je danas, ne za Student ciji ce patron biti Srpsko filozofsko drustvo. Ja sam za Student koji ce predstavljati vecinu studenata Beogradskog univerziteta a ne list jedne grupe. Nisam za Student nalickan i zacesljan; ja sam za Student nakostresen, sa cuperkom kose na vrhu - za kriticki list, kako je rekao jedan nas kolega, cija ce kritika biti argumentovana i dobronamerna, za list koji ce svojom kritikom teziti da pruzi resenja za prevazilazenje svega sto je negativno. Ja sam za list cija ce idejna orijentacija biti prihvatljiva za vecinu studenata i profesora, za vecinu komunista naseg univerziteta. Ja sam za redakciju koja nece imati monopol - u kojoj ce biti oni najsposobniji, oni koji ce ovaj list uciniti stvarno nasim listom. Samo takav, i samo takav list, kao glasilo studenata i profesora, moze da ima punu podrsku sviju nas. List ciji ce dijapazon pitanja o kojima ce pisati biti daleko siri, bogatiji i raznovrsniji nego sto je danas (aplauz).

Branko Vlaisavljevic, delegat Veterinarskog fakulteta:

Zoran Kadenic, delegat Filoloskog fakulteta:

Hteo bih da kazem da smo ovde, u stvari, skoro svi koji smo diskutovali - osim nekolicine, diskutovali ne o materijalima koje nam je Univerzitetski odbor pripremio, vec smo najvecim delom diskutovali, u stvari, o zakljuccima Univerzitetske konferencije Saveza komunista. I pri tome bih napomenuo da postoji jedna greska, u koju su svi, koji su diskutovali, padali. Oni su padali u to da diskutuju sa pojedinim tackama tih zakljucaka, ne ocenjujuci zakljucke u celini. Mislim da to nije prihvatljiv metod diskusije. Jer, pre svega, tek ako se slozimo sa osnovnom postavkom: da li je taj dokument politicki ispravan ili nije - ne ulazeci u dokumentaciju, ne polemisuci s tom dokumentacijom u tom trenutku kada se odlucujemo, tek onda mozemo, posle usvajanja zajednickih stavova, da predjemo na diskusiju o pojedinim tackama. Evo zasto. Ja smatram da su zakljucci Univerzitetske konferencije sasvim ispravni, zato sto politicki ocenjuju odgovornost Redakcije Studenta za jedan broj clanaka, koji su u Studentu objavljeni a koji imaju... antisocijalisticki smisao, da tako nazovem - da ne ulazim u pojedinosti, jer, na kraju krajeva, prvi sam ovde pledirao da ne ulazimo u pojedinosti. Iz vise izvora, sa vise mesta, u razgovoru sa vise ljudi, saznao sam za nekoliko osnovnih postavki, koje bih ovde hteo da kazem. U zaglavlju Studenta stoji da je Student list beogradskih studenata. Meni to nije jasno. Taj list finansira Savez studenata, redakciju tog lista bira Savez studenata, glavnog i odgovornog urednika postavlja Savez studenata, savet toga lista isto tako bira Savez studenata. Meni nije jasno zasto onda to nije list Saveza studenata. Kao sto znamo svi, Savez studenata prihvata program Saveza komunista. Sad da vidimo kakav je odnos: ja tvrdim da list Student mora biti list Saveza studenata, a ne list beogradskih studenata, a vec sam razlozio zasto. Ako prihvatimo ovo, samim tim to znaci da list Student mora da polazi sa pozicija programa Saveza komunista. A ja kazem da - ne u vecini nego u jednom dobrom broju clanaka - Student nije polazio sa tih pozicija. Kazem, ovde ne zelim da ulazim u dokumentovanje, mada bih mogao da navedem, ali 10 minuta nedovoljno je za bilo kakvo dokumentovanje, koje bi se moralo zasnivati na najmanje 60-70 primera, i tako dalje. Ako prihvatimo da i list Student mora da se pridrzava programa Saveza komunista, u tom slucaju neprihvatljiva su gledista da kriterijumi po kojima se objavljuju clanci u Studentu mogu biti sledece prirode: da prihvatimo koncepciju da u listu Student moze da se objavi svaki tekst koji je knjizevno, literarno ispravan. Ja se s takvim stanovistem ne bih slozio. Jer, u tom slucaju mi dajemo Studentu slobodu, koju je, uostalom, Student i imao. Ja ovde tvrdim ne da je Student bio zatvoren nego da je bio previse otvoren, isuvise otvoren. To obrazlazem: isto kao sto zatvorenost moze biti stetna, i suvisna otvorenost moze biti stetna. Prema tome, ja bih rekao - i tu bih se sasvim slozio sa zakljuccima Univerzitetske konferencije - da je Redakcija lista politicki odgovorna za jedan broj clanaka, koji je objavila u Studentu, a koji nemaju bas socijalisticki karakter. I pri tom mislim da ova skupstina ima puno pravo da postavi pitanje te politicke odgovornosti i da ne izglasa poverenje Redakciji Studenta (kratak aplauz).

Goranko Djapic, delegat Filozofskog fakulteta:

Prvo: sam pojam stavljanja na tapet. To bi zvucalo kao ispitivanje, kontroliranje, preispitivanje i, konacno, pomilovanje ili kazna.

Dakle, radi se o sudjenju. Ja ovdje vidim tuzioca, koji je to bar formalno, i vidim porotu. U poroti - a ona je to bez obzira na svoju voljnost, vidim diferencijaciju simpatija i rijeci.

Samo, iza tuzioca stoji aparat zvan drzava. Hrabrost i »mladalacka odlucnost« formalnog tuzioca stoji iza stita moci.

Sa druge strane toga nema.

Ipak, cijeli taj proces i ne bi bio nista neobicno i nedemokraticno kada bi, recimo, SSRNJ s vremena na vrijeme pozivao na slican tapet Borbu ili Politiku, ili bilo koji uvazeni i u isto vrijeme visokotirazni list. Ali ne. I ta »cestita« stampa jest tuzilac. Dakle, jasno je: cjelokupan zbir institucija sude i presudit ce jednom listu.

Tvrdi se da Student nije bio otvorena tribina svih studenata Beogradskog univerziteta.

Svaka tvrdnja je besmislena ukoliko nije argumentirana. Ova to, razumije se, nije. Jer tko je bio dovoljno nadaren perom i pisao, dospio je na stranice Studenta. Neka tuzilac koji se nonsalantno razbacuje etiketama procita bar malo neke brojeve Studenta tiskane u proteklih godinu i pol dana.

Prebacuje se listu da je postao polemicki, maltene, rov grupe sa raspustenih ogranaka Saveza komunista Filozofskog fakulteta. Dovoljno je, medjutim, otvoriti neke brojeve lista pa vidjeti da bas nije tako. Recimo, Orhan Nevzati je ispunio bar cijelu stranu. I, uostalom, evidentno je da je Student otvarao svoje stranice i onima koji se dosljedno sa njim nisu slagali. Da li ste nesto slicno citali u Borbi ili u Politici? Ili bi trebalo da se podsjetimo kako to radi u polemikama list Komunist? Na primjer, taj list vrlo ostro i terapeutski napadne jednog clana SK koji se potpuno ili skoro potpuno »ne slaze« sa linijom Saveza komunista. Naslov clanka koji je uzput nepotpisan, glasi: »Siromah Vita«. Kada je doticni »siromah« napisao pismo listu Komunist da bi opovrgao, po svom ubjedjenju, neargumentirane i cesto licno uvredljive optuzbe, koristeci pri tom svoja ustavna prava sankcionisana Zakonom o stampi, Redakcija ili, pardon, kolektiv Komunista samoupravno odlucuje da to pismo ne objavi. Dakle, ovdje se radi o etiketiranju koje ne dozvoljava odbranu napadnutome. To znaci da 20 000 000 zitelja ove drzave slusa »tako-i-tako« o »siromahu Viti«, a on, on prosto ne moze da otvori usta od samoupravnih odluka.

Srecom, Student nije tako malerozan. On je stampao, a to i mora, pa i krajnje negativna misljenja o svome radu.

Listu je prebaceno da ne pise dovoljno o problemima Univerziteta, a da se previse angazira politickim temama.

Prije svega, list je i te kako pisao o problemima univerziteta. Dokaz su bar dvije, pa cak i tri stranice koje su te probleme obradjivale. Posto u to svatko moze da se uvjeri, daleko vise paznje posvjetit cu optuzbi u kojoj se tvrdi da se Student previse angazira politickim temama.

Sta to znaci »previse angaziran politickim temama«? Tko je taj koji odredjuje sto jest ili nije »previse«? Znaci li to da postoji jedan centar moci koji demokraciju pusta kao vodu iz slavine, pa onda odredjuje kad je necega bilo previse? To »previse« meni djeluje vrlo autoritarno, vrlo strogo i vrlo naredbodavno. Politickim temama se ne moze biti »malo« ili »previse« angaziran. U njima se moze biti istinski angaziran ili sluganjski pseudoangaziran. Cijelom studentskom svijetu nitko nikada nije i ne moze ukinuti pravo da se totalno »uplice« u sve sfere zivota, pa i u one »svete«. To pravo se ne moze ukinuti nijednom covjeku koji se osjeca covjekom - a da bi to bio, nema te svetinje o kojoj on ne bi smio da govori. Ustati protiv ovoga, ili kusati institucionalizirati studentski pokret, dakle, kusati ga staviti u klisee, pa taj klise odrzavati formama prinude, direktno je antimarksisticki i kontrarevolucionaran stav. Revolucija nije zavrsena; ona traje ili je nema (aplauz). A traje samo kroz mase, i to ne mase vec zbir samosvjesnih individua.

Pravo je, dakle, studenata, kao buducih nosilaca strukture, da o toj strukturi govore. Svako institucionaliziranje otpor je vladajuce elite koja se boji slobodne misli i slobodne rijeci, koja se boji promjenjivosti i kriticnosti koju donosi sloboda i paganski duh naroda.

Otuda to drhtanje, ta skleroza, taj primitivizam akcije prema jednome listu Student.

Daleko sam od tvrdnje da je Student cvijet slobode, ili savrsen u svojoj djelatnosti. Ali to sada zapravo nije ni bitno, niti je ista bitno u vezi kolicine ovih ili onih tema. Bitno je da postoji nekoliko listova koji su donekle otvorili svoje stranice kritickom peru, koji se, sto bi rekli neki tuzioci, odaju - a u ovom slucaju odaje - kritici svega postojecega. Bitno je to da je to list koji je izasao izvan dirigirane i jednodimenzionalne stampe. Drugim rijecima, to je list u kome nalaze mjesta napisi koji su kriticki i koji problematiku promatraju objektivno. Jednom rijecju, dio istine ili sama istina posjetilac je na stranicama Studenta. Doduse, mozda nesto stidljivo ponekad, ali ta stidljivost je razumljiva kada se nadjete u bestidnoj okolini. Bitno je provijavanje novog nacina misljenja. Jer, prijetilo je da svi potezi »bogova« budu stavljeni i zauvijek stavljani pod kriticku lupu. Prijetilo je misljenje u nasim glavama. Prijetio je ponos samosvjesnog covjeka. Prijetila je jedna nebalkanska djelatnost, djelatnost slobode misli.

Slobodan pokret, slobodna asocijacija, vlast i pokreti masa ne mogu a da nemaju slobodnu stampu; slobodnu stampu koja ce biti glas savjesti, glas kritike kao jedine garancije da Revolucija traje i da ce stvar slobode trijumfirati. Osnov ovakve misli jest marksizam. Marksizam - koji u svojoj biti trazi spontanost mase, slobodu individue i njeno pravo kao garanciju prava ostalih na slobodnu rijec, moze samo da pozdravi slobodnu stampu. Uostalom, Marksove rijeci o slobodi stampe, i u kontekstu opceg govora o slobodi, isuvise su jasne da bi ih trebalo vise tumaciti.

Otuda je besmisleno, dvadeset cetiri godine poslije cina Revolucije, jedan list Student stavljati pod lupu autoritarnog kaznjavanja. Otuda je besmisleno, dvadeset cetiri godine poslije cina Revolucije, osudjivati jedan list da stoji na pozicijama kritike svega postojecega. Zar ni poslije dvadeset cetiri godine ovom svijetu nije jasno da je »kritika svega postojecega« osnov, ponavljam: osnov marksisticke filozofije? Ili je to, mozda, nekima isuvise jasno?

Zar se prisutni nijednoga trenutka nisu upitali kako se uopce moze u jednoj zemlji, koja gradi dvadeset cetiri godine socijalizam, stvoriti u sali ovakova kafkijanska atmosfera? Atmosfera pritisaka, iskljucivosti, histerije, mrznje, patoloske iskljucivosti prema jednome listu. Zar se nitko nije upitao kakova je poledjina jetke i ocigledno vrlo neargumentirane osude jednoga lista? Zar nitko nije primijetio mocnu ruku birokracije? Niste li vidjeli kako osude iz svih institucija lice kao jaje jajetu?

Pa, konacno, gdje su te snage raznih mjesta i foruma? Gdje je njihova angaziranost u svakodnevnim brigama drustva? Gdje je njihova komunisticka akcija oko ovoga ili onoga antisocijalistickog akta, kao sto je fenomen surove socijalne diferencijacije?

Ali kada najvisi forumi pokrenu kampanju, onda sarafi aparata nadaju dreku, pokrenuvsi citav mehanizam jedne kampanje. Kada dirigenti odluce tako nesto, onda ja i vi - svi u sali, gledamo se preko barikada, branimo ili napadamo jedan list, igrajuci u jednom velikom marionetskom kazalistu.

Zamorno je govoriti o metodama pritisaka i metodama represije, o tome kako je to direktno kontrarevolucionarno, vec je zabavnije govoriti o nekoliko optuzbi, koje bi bile komicne kada bi drzava bila komedija, ali tragicno je sto ona to nije. Radi se o tvrdnjama da se Redakcija Studenta prepustila raznim cetnickim, anarholiberalistickim idejama, koje, »zna se«, po pravilu potjecu sa fakulteta filozofskih.

Razumije se, nije tesko dokazati da cetnickim, na primjer, idejama ni praha nije. No, nesto je drugo veoma tesko. Vidite, kada bi me na ulici zaustavio Marko, pa mi rekao da mu je rekao Janko, kome je to rekao Petar, da su se u Redakciju Studenta infiltrirali cetnici, ja bih rekao: ulicni trac, kao ulicni trac. Ali, nazalost, tako nesto nije rekao ni Marko, ni Janko, ni Petar. Tako nesto rekli su visoki, ako ne i najvisi funkcioneri vlasti i pripadnici gornje strukture Partije.

Iako sam obican gradjanin, ja se usudjujem da upitam te ljude: gdje su im argumenti, ukoliko ih nisu zaboravili, ili mozda smatraju da to njima uopce nije ni potrebno?

Naravno, jos bih mogao dodati da je to eklatantan primjer autoritarnog monologa sa javnoscu ovoga drustva. Pa onda je razumljivo sto im smeta Student koji ih tjera na razgovor. Medjutim, meni je palo na pamet da to nije prvi put da se koriste metode lijepljenja etiketa »cetnik« u ekskomuniciranju ljudi koji su izazvali gnjev partijskih vrhova. To jos ne bi bilo neobicno, jer u ovom svijetu takova blacenja su kao kisa ili dan. Neobicno je to da nitko dosad nije glasno rekao koliko ta praksa pojedinih funkcionera nanosi stete bratstvu i jedinstvu. Jer, nakon dvadeset cetiri godine od Revolucije oni podizu bez ikakovih dokaza aveti nacionalizma. Oni dizu pokojne cetnike, ubrizgavaju im krv i smjestaju ih u redakciju Studenta i u Kapetan-Misino zdanje. To malo makijavelizma izaziva mnogo sovinizma. Jer citalac stampe u Socijalistickoj Republici Hrvatskoj odmah pomisli: Gle kako se tamo razmnozava sovinizam!

Predsedavajuci:

Goranko Djapic:

Izmedju ostalog, optuzbe su, recimo, i ovako srocene: Tamo ima informbirovaca! Razumije se da ni ovo nije argumentirano. Ali ja cu sada nesto argumentirati. Sjecate li se da je u Studentu izlazila u nastavcima, prije pola godine, mozda nesto vise, »Ispovijest Anatolija Marcenka«? To je, to jest ta ispovijest, najevidentnija je osuda staljinskog, ili bolje receno poststaljinskog perioda u Sovjetskom Savezu. Smijesno je i govoriti da bi jedan informbirovski list ovako pisao. To je apsolutno jasno. Pored toga, jasno je svima ovdje u sali da Student nikada nije bio informbirovski list. Izvinite, drugovi iz gornje strukture Partije, ali neki u redakciji u doba Informbiroa nisu bili jos gradjani ovoga drustva, a ostali su bili mali djecaci ili djevojcice, koji i da su htjeli nisu mogli da procitaju tu Rezoluciju. Ili mislite da su kasnije savjesno prionuli na njeno citanje? Smijesno. Pa ipak tragicno - jer to nije rekao ni Marko, ni Janko, ni Petar (dug aplauz).