Broj 185

Drzave, drzavnici i stradalnici

Ako se brzo i radikalno ne promeni sadasnji neodrzivi status Kosova, neizbezan je dugotrajan rat, koji Srbija ne moze dobiti, kao sto ratom nisu Francuzi dobili Alzir, Amerikanci Vijetnam, Rusi Avganistan i Ceceniju

Nije sve izgubljeno, jos ima sta da se izgubi!

Ako se brzo i radikalno ne promeni sadasnji neodrzivi status Kosova, neizbezan je dugotrajan rat, koji Srbija ne moze dobiti, kao sto ratom nisu Francuzi dobili Alzir, Amerikanci Vijetnam, Rusi Avganistan i Ceceniju.

Ma koliko nezadovoljna ponasanjem Srbije, medjunarodna zajednica ipak kategoricno odbacuje izdvajanje Kosova iz Jugoslavije, ne dopusta promene granica i osudjuje terorizam i oruzanu pobunu kao sredstvo politicke borbe. Pa ipak, mi ogorceno osudjujemo mesanje sveta u nase unutrasnje poslove, bez cijeg »mesanja« Kosovo do sada vec verovatno ne bi bilo u sastavu Srbije i pored sve njene vojske, policije i logisticke podrske nacionalne elite iz politickih stranaka i visokih ustanova. Danas Srbiji Kosovo garantuje svet - sto ona sama to vise nije u stanju - a milosevicevsko junacenje ga dovodi u pitanje, kao i mir oko Srbije, pa i gradjanski mir u njoj samoj.

Kosovsko pitanje u Jugoslaviji preti da preraste u albansko pitanje na Balkanu. Ako kao takvo bude moralo da se resava, moze doci u pitanje ne samo pripadnost Kosova Srbiji, nego i pripadnost »uzoj« Srbiji njenih juznih delova, nastanjenih Albancima. Albanski ekstremisti se nadaju da ce eskalacija sukoba osnaziti tezu da Albanci vise ne mogu da zive sa Srbima a u tome im svesrdno pomazu ovdasnji ekstremisti, policijskim nasiljem, koje podstice i motivise upravo takav terorizam. Nagledali smo se toga vec u Hrvatskoj i Bosni, ali pouka kao da nikad nije dosta...

Nije tesko zamisliti da previranja u susednoj Albaniji izbace na povrsinu nacionalno radikalniji rezim, koji bi se ucvrscivao homogenizirajucim poklicima za ujedinjenje celokupnog albanstva u jednu nacionalnu drzavu, po uzoru na skorasnju srpsku i hrvatsku formulu. Sa malo statistike i maste, lako se moze zamisliti kako ce izgledati etnicka karta juznog Balkana narednih decenija, ako se ima u vidu da Albanci beleze impresivan natalitet, a da vec sada ima vise Albanaca na Kosovu i u okolnim drzavama, nego u samoj Albaniji.

Sta uciniti za pocetak

Medjunarodna zajednica nije dopustila veliku Srbiju (ni veliku Hrvatsku), pa ne dopusta ni veliku Albaniju. Svaka »velika« nacionalna drzava na ovom prostoru moze da nastane samo ratovanjem i surovim etnickim ciscenjem. I jedno i drugo je ovde vec vidjeno i ni jedno ni drugo se ovde vise ne sme beskrajno ponavljati. Kad bi to Evropa dopustila ovde, ubrzo bi pred helsinska vrata stale u red sa istom vrstom zahteva i mnoge druge drzave, a sigurno i neke u nasem susedstvu, koje bi po osnovu etnickih ili istorijskih prava zahtevale nova odvajanja i pripajanja. Otvorenost i laka prohodnost - a ne premestanje granica - jedino garantuju civilizovanu nacionalnu i medjunacionalnu privrednu, kulturnu i politicku komunikaciju koja je buducnost Evrope i sveta.

Odbacimo zato pouzdavanje u silu, jer ni silniji danas ne mogu bas sve silom. Pocnimo, bez taktiziranja i otezanja, ozbiljne razgovore uz posrednistvo i garancije sveta i OEBS-a, voljni da se razumemo i sporazumemo. Okanimo se osudjivanja sveta, pozovimo ga u pomoc, jer je jasno da, ni milom ni silom, nista vise ne mozemo sami da resimo. Za pocetak bi mozda bilo neophodno da se - kao obavezujuci okvir za pocetak razgovora - zatrazi od kosovskih Albanaca da se javno odreknu zahteva za nezavisnost od Srbije i Jugoslavije i osude terorizam, a od zvanicne Srbije i Jugoslavije da se javno obavezu na priznavanje Kosova kao autonomne politicke zajednice i federalne jedinice u zajednickoj drzavi. (Mozda i uz vremensko ogranicenje nekog prelaznog resenja, koje bi nakon odredjenog broja godina moglo da bude modifikovano uz obostranu saglasnost.) To bi bio kraj pretenzija na secesiju ali i kraj oruzanog starateljstva Srbije nad Kosovom. Albanci se moraju odreci odvajanja, a Srbi potcinjavanja.

Dobrovoljni davaoci tudje krvi

Terorizam, koji je iznikao na dugom odlaganju neizbeznih promena, nestace jedino ako presahnu izvorista iz kojih je i ponikao. U protivnom, terorizam ce steci opstu podrsku, a onda cemo imati posla sa sirokim oruzanim pokretom, oslonjenim na nezadovoljstvo dva miliona kosovskih Albanaca, sa kojim se nece lako izaci na kraj ni uz bilo ciju pomoc. Ako se ovako nastavi, Srbija ce ubrzo ostati bez Kosova, a Kosovo zauvek bez Srba. Radikalski patriotizam je vec ucinio sve sto je do njega stajalo da se to dogodi sto pre.

Srbija je izgubila podrsku sveta, nema vise podrsku ni svog federalnog partnera, Crne Gore, a gubice sve vise i podrsku sopstvenih gradjana, cija dobra trecina nisu Srbi. Samo nacionalna opozicija slozno »ne da Kosovo« sa energijom koja nije uporediva sa osudjivanjem visegodisnje policijske torture nad njim, koja eskalira od trenutka raspada Jugoslavije. Trazi pravdu i slobodu za Srbe, a osporava je Albancima.

Mnogo je oko nas onih koji se bore sa slicnim nedacama, ali su svi oni ipak vec prosli kroz vece teskoce od onih koje ih jos ocekuju. Srbija jos jedina - nije! Jos nam je preostao poneki prijatelj u svetu, jos ima sta da se proda i ko jos sta jeftino da kupi, jos ima mladih, skolovanih i pametnih, koji nisu otisli u daleki svet, jos poneko moze posteno da zivi od svoga rada i jos ima onih koji se nisu dovoljno obogatili i osilili. Jos ima naivnih glasaca i nametljivih kandidata za nacionalne vodje, vojvode i vojskovodje, jos ima neotvorenih rana i raka. Jos ima dobrovoljnih davalaca tudje krvi!

A Kosovo je cvoriste svih protivurecnosti nase sadasnjice, proba politicke kulture i drzavnicke zrelosti. Na toj raskrsnici pada ili pobedjuje i demokratija i reforma, pa i nacionalna sudbina.

Mirko Tepavac


© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar