Rat, zlocini i pravo

Obicno se misli da nema dovoljno dobrih pravnih propisa o ratu, koji bi zadovoljili pravdu. Ali, nema ni pravde koja bi zadovoljila politicki oportunitet onih ljudi cije teznje za vlascu ih navode na to da ne priznaju humanitarna pravila o ratu ili da ih relativiziraju zavisno od politike koju zastupaju. Vec sedam godina, kod nas se postavlja pitanje da li su ratovi na tlu nekadasnje Jugoslavije, od 1991. do 1995. godine, bili medjunarodni ili unutrasnji oruzani sukobi, i, u vezi sa tim, da li su zlocini pocinjeni u njima medjunarodni zlocini ili »samo« konfliktni odnos izmedju drzave i pobunjenika, koji drzava rjesava mimo humanitarnog prava.

Povodom stanja na tlu nekadasnje Jugoslavije, od 1991. godine nadalje, Savjet bezbjednosti je, Rezolucijom 771 od 13. 08. 1992. godine, potvrdio primjenjivost humanitarnog prava i pozvao sve strane u sukobu da ga postuju. Savjet bezbjednosti je potvrdio i medjunarodnu krivicnu odgovornost onih koji tesko krse humanitarno pravo, bez obzira na to da li ga krse u unutrasnjem ili medjunarodnom oruzanom sukobu. Poente vise rezolucija Savjeta bezbjednosti opominju da su zlocinacka ponasanja u tim ratovima medjunarodni zlocini, nezavisno od toga kakva je pravna priroda tih ratova. Po Statutu Medjunarodnog krivicnog tribunala za nekadasnju Jugoslaviju, cetiri kategorije krivicnih djela (teska krsenja zenevskih konvencija /1949/ i Protokola I, povrede zakona i obicaja rata, zlocin genocida i zlocini protiv covjecnosti) su stavljene u nadleznost Suda. Za zlocin genocida i zlocine protiv covjecnosti, razlikovanje medjunarodnih od nemedjunarodnih oruzanih sukoba je irelevantno. U slucaju Tadic Dusan, Tribunal je zakljucio da isti postupci koji predstavljaju teska krsenja zenevskih konvencija i Protokola I, u stvarnosti predstavljaju ozbiljne povrede ratnih zakona i obicajnog prava oruzanih sukoba. Zato mogu biti kaznjivi i u slucaju kada su pocinjeni ne samo u medjunarodnom, vec i u unutrasnjem sukobu. Kao medjunarodni zlocini oni su u domenu nadleznosti Medjunarodnog krivicnog tribunala. Stvaranje Tribunala za Ruandu, za krivicno gonjenje zlocina izvrsenih u iskljucivo unutrasnjem oruzanom sukobu, dalo je jos jacu snagu zakljucku da zlocini pocinjeni i u unutrasnjim sukobima mogu biti medjunarodni zlocini.

Neke presude Medjunarodnog suda pravde, praksa Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta i stvaranje pomenutih medjunarodnih krivicnih tribunala su empirijska potvrda tog pravnog shvatanja. Medjunarodna praksa i vec stvorena opinio iuris nalaze da odlucno znacenje nema klasifikacija situacija (tj. da li se radi o medjunarodnom ili nemedjunarodnom oruzanom sukobu), vec da je pravno osnovana i bitna klasifikacija samih postupaka u ratu (tj. zlodjela izvrsenih u oruzanom sukobu). Ti postupci predstavljaju tesko krsenje humanitarnog prava, i tom klasifikacijom se jednako stite zrtve i medjunarodnog i nemedjunarodnog oruzanog sukoba. Ni u odbrani zemlje ni u zastiti ustavnog poretka, vojska ne smije da vrsi zlocine protiv covjecnosti. Zrtve rata su zasticene u svim okolnostima. Pitanje njihove zastite je prestalo da bude teorijsko pitanje. Naprotiv, takva zastita je osnova za krivicni progon osumnjicenih za zlocine protiv covjecnosti izvrsene u bilo kakvom oruzanom sukobu, i ima svoje znacenje za individualizaciju krivicne odgovornosti, a otklanja satanizaciju naroda kojem zlocinac pripada.

Sa jednog sireg gledista, to je i zadovoljenje pravde koja uspostavljeni mir oslobadja teznji za osvetom, jer osveta moze postati poziv na novi rat. To je i uspostavljanje zakonitosti koja ne dopusta relativizaciju pravila humanitarnog prava zavisno od politickog oportuniteta drzavne vlasti, jer su ta pravila apsolutno obavezujuci pravni propisi.

Milivoj Despot