Broj 183

Fatalna nepomicnost

Otkako je pre desetak godina dosla u sukob sa istorijom i svetom oko sebe, srpska drzavna politika, opterecena nacionalnom opsesivnoscu, gotovo se ni za dlaku nije promenila

Dragos Ivanovic

Nista se ne vraca, ali neke stvari u Srbiji, sto se tice njene drzavne politike i nacionalnih opsesija, bas ne odmicu od pocetka. Ako kraj osamdesetih i pocetak devedesetih godina uzmemo kao nultu tacku naseg velikog nesporazuma sa istorijom i svetom oko sebe, onda cemo lako ustanoviti da ni vreme, taj veliki iscelitelj, nije nista moglo da naudi nasim tvrdokornim zabludama.

Frapantna slicnost

Neke slicnosti ondasnjeg i danasnjeg vremena su prosto frapantne. Tada, krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih, zvanicna Srbija nije pokazala ni trunke spremnosti i sposobnosti da razume sta se dogadja u ostalim republikama tadasnje Jugoslavije. Na njihove teznje da steknu neki samostalniji status u okviru postojece zajednice, preko konfederacije ili neke druge labavije drzavne formacije, odavde je odgovoreno arogantnim odbijanjem i pretnjom oruzjem. Sudar ovih nepomirljivih krajnosti i nije mogao da zavrsi drugacije nego ratom.

Ono sa cim smo se suocavali u razmerama ondasnje Jugoslavije, sada nam se gotovo u dlaku ponavlja i u ovoj novoj drzavi. Cak i u istim pojavnim oblicima. Slobodan Milosevic je upro iz petnih zila da srusi Djukanovicevo vodjstvo u Crnoj Gori, kao sto je nekada radio i sa vodjstvima ostalih jugoslovenskih republika. Nije se potrudio ni toliko da stare metode barem malko osvezi novim stilom. Preko svog protezea Momira Bulatovica organizuje antibirokratsku revoluciju, kao sto je nekada organizovao mitinge istine po Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Razlog je uvek isti - krajnja netrpeljivost prema drugacijim idejama, narocito prema svakom pokusaju reformskih i demokratskih promena. Pri tom, otvoreno pokazuje da ne daje ni busene pare za postovanje prava koja Crnoj Gori pripadaju kao ravnopravnoj federalnoj jedinici. I kao sto je pre desetak godina pogazio Ustav, tako je i ovoga puta u svoje osvajacke ambicije nezakonito upregao savezne organe, pre svega finansijske i pravosudne.

Da li postajemo izuzetno demotivisana nacija kada je rec o traganju za necim drugacijim

Grcevito drzanje starih zabluda preti najtragicnijim posledicama na Kosovu. Posle samovoljnog i neustavnog anuliranja kosovske autonomije 1990. situacija se u ovoj pokrajini neprekidno degradirala. Sada smo dosli dotle da tamo postoje dve paralelne vlasti; ljudi svakodnevno ginu, citava podrucja su van drzavne kontrole, strahuje se od gradjanskog rata, koji je, mozda, vec i otpoceo. Ceo svet ga poziva na dijalog o ovoj vrucoj temi, a Milosevic ignorantski cuti, ukopan u svoju apsurdnu politiku od pre deset godina, na kojoj sedi kao na buretu baruta oko kojeg dogoreva fitilj. Kolika zaista treba da bude cena za jedan njegov mali, razuman iskorak?

Istrajavanje na zabludama

Slicnost danasnje situacije na Kosovu i u Crnoj Gori sa onim sto se ranije dogadjalo sa Slovenijom i Hrvatskom, samo je jedna ilustracija fatalne nepomicnosti nase drzavne politike i nacionalne misli. Ali, postoje dokazi da se ove slicnosti sire i na sve druge oblasti politickog i drustvenog zivota. Pogledajmo samo ponasanje »velikih« opozicionih stranaka. Kao sto je nekada imao njihovu podrsku za ekspanziju prema bivsim jugoslovenskim republikama, tako je danas ima i za svoj ignorantski stav prema Kosovu. Vuk Draskovic, na primer, ne formira kao nekada Srpsku gardu, ali zato pribegava mitoloskoj prici o »Staroj Srbiji« (kao da tamo, sem Srba, nema nikoga drugog), celnici njegove stranke traze intervenciju »konjice i policije«, a kao politicko resenje za Kosovo preporucuju se dvodomne skupstine, sa supremacijom Srba i pretvaranjem Albanaca u gradjane drugog reda. DSS, opet, hoce regije, sto Kosovu ne osigurava ni gradjanska prava, niti autonomiju. To bi, otprilike, bile neke samoupravne mrvice slicne onima koje je pre desetak godina Milosevic namenio ostalim Ju-republikama kada je zastupao takozvanu modernu federaciju.

Ceo svet ga poziva na dijalog o ovoj vrucoj temi, a Milosevic ignorantski cuti, ukopan u svoju apsurdnu politiku

Ni danasnje stanje u ekonomiji ne izmice slicnosti prema onome sto smo imali nekoliko godina ranije. Nedavno su ekonomisti, povodom godisnjice Avramovicevog programa, jasno rekli da su svi mogucni rezultati ove reforme unapred upropasceni, da smo opet na prosjackom stapu, bez izgleda na neke boljitke. Drzavna pljacka je gora nego ikad. Ranije su to radili Jezda i Dafina, a nedavna hapsenja Kostica i Djordjevica pokazuju da su kradje na najvisim mestima i »burazerska privatizacija« prosto nezaustavljive. Nista zato sto je Uredba o finansijskoj disciplini morala da bude povucena. Naci ce se vec neki drugi nacin da se zavuce ruka u dzep gradjanina. Recimo, kao stalna rezerva ostaje povremeni udar na kurs dinara sto je i provereni nacin da se od ljudi otme i poslednja devizna crkavica. I kao poslednja potvrda ocuvanja status ljuo dosao je novi-stari mandatar Mirko Marjanovic koji, ocigledno, nece nista da promeni, cak ni to da spremno optuzi novinare za sve ono sto njemu samom nije poslo za rukom.

Zalutali mimo modernog sveta

I kao cetvrta slicnost danasnjeg sa ondasnjim vremenom ostaje nase ukorenjeno nepoverenje prema svetu, mada je ova oblast, u poslednje vreme, opterecena i nekim kontroverzama. Pocetkom devedesetih, na primer, puni agresivnog samopouzdanja, odbijali smo usluge UN i Evropske unije jer smo mi, zaboga, »suverena zemlja«. Sada smo sa najviseg mesta u slicnom bezobraznom maniru ministrima inostranih poslova Francuske i Nemacke, Vedrinu i Kinkelu, porucili da nisu dobrodosli sa svojom platformom o Kosovu.

Ponekad, medjutim, izgleda da nasa nepopustljivost pocinje da se topi bas na spoljnim odnosima. SAD su nas ovih dana nagradile sa cetiri olaksice zbog dobrog drzanja prema Republici Srpskoj. Ali, kao sto smo nekada izgubili olaksice u spoljnoj trgovini, niko sada ne moze da bude siguran u sta ce sutra da se prometne ova danasnja americka milost. Krucijalno pitanje za nas se svodi na to da li smo mi uopste u stanju da pratimo duh i tempo demokratskih reformi koje su zahvatile i Crnu Goru i Republiku Srpsku. Ako nismo, a mnogi su s razlogom skepticni u nasu spremnost za tako nesto, onda ce ponovo biti - zbogom povlastice, dobar dan sankcije! Eto, koliko su mere i dometi danasnje Srbije postali mali kada ne moze vise da prati ni drzavne standarde Republike Srpske, doskora najmonstruoznije medju poznatim drzavama!

Naravno, nije sve isto kao i pocetkom devedesetih, ima i nekih razlika. Danas vise nema one naglasene nacionalisticke euforije i olakog posezanja za puskom i nozem. Ali, nema, gledajuci cak i u siroj javnosti, ni neke izrazite zelje za promenom. Posle demonstracija 1991. i gradjanskog protesta 96/97. krivulja otpora kao da se slomila i ponovo zarusila u neki mracni defetizam. Zar ne zvuci kao tuzan paradoks da su najupecatljivije proteste poslednjih meseci priredili upravo penzioneri! Mnogi vec sebi otvoreno postavljaju pitanje: da li postajemo izuzetno demotivisana nacija kada je rec o traganju za necim drugacijim?

Nije mali broj nasih prijatelja koji odavno imaju utisak da je Srbija definitivno ispala iz voza istorije i da je ostala da cami na nekom slepom koloseku. Jednostavno - izglobili smo se iz modernog sveta.

Posaljite nam vas komentar