Merila za razlikovanje

Trebalo bi uvesti i neki drugi kriterijum, koji izmice M. Mihajlovu, i ispitati svaki pojedinacni slucaj

Dakle, ako dobro razumem M. Mihajlova, disident je onaj ko je izrazavao svoje misljenje i za to odgovarao pred sudom i osudjivan na kaznu zatvora; neko ko je zauzimao kriticki stav prema rezimu, a da pri svemu tome nije pokusavao da napusti zemlju i da deluje ilegalno.

Razume se, Mihajlov pominje i casopis Pradzis i saradnike oko njega. Pradzis je marksisticki casopis; vazio je kao opozicioni i, kao takav, sve do zabrane, bio je pod prismotrom vlasti koja je, paradoksalno ali tacno, uzimala marksisticku ideologiju kao svoj znak i stit. Da li su saradnici Pradzisa disidenti ili ne? Zasto su se nasli na udaru vlasti kada nikada nisu pristali da se udalje od Marksa i marksizma?

Po Vujakliji, disident je otpadnik ili onaj ko se odvaja u misljenju, a rezim u komunistickim zemljama smatra disidentom svakog ko mu se, ma iz kojih razloga, suprotstavlja. Medjutim, kako ono sto je isto istovremeno nije isto u istom stepenu i na isti nacin, tako i izmedju disidentstva jednog Djilasa, jednog Mihajlova, jednog Saharova, jednog Solzenjicina, kao i izmedju pradzisovaca medjusobno i Cosica trebalo bi uvesti i neki drugi kriterijum, koji izmice M. Mihajlovu, i ispitati svaki pojedinacni slucaj.

U tu svrhu nece biti nekorisno podsetiti se jednog teksta A. Zinovjeva:

»Jedno je disident Andrej Saharov, a sasvim drugo disident Andrej Silkov. Pri tome mislim... na onu razliku sto je prvi ustao samo protiv pojedinih nedostataka sovjetskog drustva i ostao u granicama legalnosti, dok je drugi otvoreno izjavio na sudjenju 1983. godine da ne prihvata sovjetsko drustveno uredjenje, sistem vlasti i ideologiju. Disidenti tipa Saharova mogu da zakljucuju kompromise sa sovjetskim vlastima, pa cak i da im sluze. Disidenti tipa Silkova takvu cast ne mogu da dozive. Oni idu na sto dublji sukob sa sovjetskim drustvom... Disidenti tipa Saharova vec su odigrali svoju ulogu. Oni pripadaju proslosti. Disidenti tipa Silkova - za sada su usamljeni slucajevi«.

Po mom misljenju Zinovjev pogadja u srz stvari. Tacno je da postoje razliciti tipovi disidentstva, a disident nije samo onaj koji je dosao pod udar totalitarnog rezima, vec pre svega onaj ko je, ostajuci nadohvat ruke tog rezima, istrajao u nastojanju da se sistem vlasti koji taj rezim predstavlja i zastupa - iz osnova promeni, tacnije da nestane.

Disidentstvo je - po svemu sudeci - nerazdvojno povezano sa komunizmom: biti cist od komunisticke ideologije i prakse, i pri tom njena zrtva, jedan je od uslova za nepatvoreno, iskreno, rekao bih prirodno disidentstvo. Primer za to je demokrata po svom mentalnom sklopu Vaclav Havel. Havel je i demokrata po uverenju, antikomunista po vokaciji (protivnik totalitarizma) i on po tome predstavlja uzor vladara koji ne koristi vlast da bi potcinio one nad kojima vlada nasilnim sredstvima vec strpljivim ubedjivanjem i svestranom argumentacijom.

Disidenti koji su odbacivali komunisticki sistem kao balast koji onemogucuje zivot a ne samo progres, razlikuju se od disidenata koji sezu do poboljsanja prakse i stvaranja uslova za kakvo-takvo slobodno misljenje i stvaralastvo.

Valjalo bi, radi jasnoce, uvesti jos jedan termin: naime, oni koji su delovali kao Havel bili bi disidenti, a oni koji su delovali kao Saharov bili bi jeretici. Amplituda bi se protezala od potpune negacije komunizma i zahteva za njegovim ukidanjem, do manje ili vise energicnih zahteva za njegovim reformisanjem.

Nikolaj Timcenko