Disidenti i »disidenti«

(povodom razgovora sa M. Mihajlovim)

Neka izvine gospoda - stvarni i nabedjeni disidenti - zbog mog, bez sumnje, »otkacenog« stanovista, ali ima kod njih izvesnog »solunastva«. Svi bi oni, sem retkih izuzetaka, hteli nekakav »orden za zasluge«, iako je veoma mali broj onih medju njima koji bi ga zasluzili.

G. Mihajlov istice primer Trockog, koji je »koristio komunisticku stampu« za propagiranje svojih ideja. To je bilo sasvim prirodno, jer je on bio, i ostao, tvrdokorni komunist, koji se sa Staljinom razisao po pitanju svetske revolucije, odnosno »izgradnje socijalizma u jednoj zemlji«, a na Zapad nije pobegao zbog nekakvih demokratskih nazora, nego da spase svoj zivot. Takvih je bilo bezbroj; medju njih je spadao i Solzenjicin koji je u svojim literarnim delima kritikovao surovost staljinistickog rezima, ali takodje ne sa stanovista demokratskih principa. Ako se Djilas od takvih razlikovao time sto je svoje reformisticke ideje objavljivao u partijskom organu, to, naravno, nije mogao da ucini bez precutne saglasnosti Tita, koji je i time zeleo da dokaze da je »liberalni« vladalac. (Sasvim je normalno da je Djilas morao da bude skrajnut iz CK, pa i zatvaran, ali mu je i na robiji bilo omoguceno da pise, i to dela »neprijateljske« sadrzine.) Da ga je Broz smatrao za disidenta, koji bi, svojim pisanijama, mogao da ugrozi njegov rezim, ne bi mu omogucio takav tretman, niti »tajno« iznosenje rukopisa u inostranstvo. I Djilas je, uprkos svom statusu »opasnog« disidenta, i dalje mirno ziveo u zemlji, i primao penziju. Da je bio egzistencijalno ugrozen i maltretiran, kao mnogi anonimusi, javnost bi ga, zaista, smatrala za saosecajnosti vrednog disidenta. A on to nikada nije bio, iako ga M. Mihajlov svrstava medju njih, cak mu dodeljuje i celno mesto.

Pri takvom kriterijumu bi i »sezdesetosmaski« studentski pokret mogao da bude oznacen kao disidentski, iako je i on imao samo »kozmeticke« ciljeve, tj. da poboljsa komunisticki rezim, a ne da ga i menja. Tako je i vecina »disidenata« ostala privrzena socijalizmu, sem sto je unutar tog sistema zahtevala izvesnu liberalizaciju. A disidentom se smatra samo onaj koji se u svetu komunistickog jednoumlja zalagao za demokratiju i njene institucije, a ne za »ulepsavanje« postojeceg rezima!

Sto se, pak, nacionalista tice, ni njih ne mozemo smatrati protivnicima komunistickog internacionalizma; oni su, jednostavno, konjunkturni lovci u mutnom, rukovodjeni iskljucivo licnim ambicijama. Jer, oni ili nisu bili iskreni komunisti, cim su se, preko noci, preobratili u nacionaliste, ili s njihovom odanoscu naciji nesto nije u redu. Narocito zato sto su iz jednog jednoumlja zakoracili u drugo, nista manje nedemokratsko i nehumano. Mislim da je nepotrebno navoditi primere, jer su oni pred nama.

Sva ta halabuka o disidentstvu na jugoslovenskim prostorima je fals i predimenzionirana, jer pravih »otpadnika« u nas nije bilo (sem nekoliko cutljivih bezimenjaka, koji se svojim stavom ne busaju, »solunaski«, u prsa).

Stevan Lanji