Broj 183

Poljski disidenti (I)

Kratka istorija demokratske opozicije u Poljskoj

Biserka Rajcic

Bez obzira na pozitivan ishod poljskih dogadjaja 1989. godine, mnogi susedi - Evropa i Amerika - Poljake smatraju narodom opsednutim istorijom. Naravno, donekle su u pravu. Medjutim, valja se zapitati zbog cega se Poljaci toliko bave svojom prosloscu; nista nije ni slucajno ni bezrazlozno.

Rec je o istoriji Poljske tokom poslednja dva-tri veka, o trima podelama u DzVIII veku i gubitku nezavisnosti do 1919. Rec je o istoriji drzave i istoriji naroda. Pre svega, »politickog naroda«. Naroda kao kulturne i duhovne zajednice, jer je etnicki, jezicki i religijski bila veoma raznorodna.

Dve patriotske struje

Do podele Poljske krajem DzVIII veka pod narodom se podrazumevao tzv. sljahtinski narod, odnosno ona je bila sljahtinska ili plemicka drzava. Obican narod ili treci stalez, kao i manjine, nisu se racunali. Sa gubitkom nezavisnosti najvise je gubio plemicki stalez. Da bi makar nesto sacuvao od onoga sto je imao podredjivao se okupatoru. Za uzvrat dobijao je polozaje i privilegije. Pre svega u administraciji i vojsci. Bio je to izbor manjeg zla, evolucije umesto revolucije, slikovito receno (veoma tipicno za Poljake). Ali, postojala je i druga struja, deo naroda koji je, uslovno receno, bio za revoluciju, ustanke, bune, ratne okrsaje u borbi s okupatorom. S Prusima, Austrijancima, Rusima. Oni su ti koji su ucestvovali u Koscuskovom ustanku (1794), u Novembarskom (1831) i Januarskom (1863), u bunama 1848. i u nizu drugih. Prva struja nazivala se organicnici ili trezveni entuzijasti. Zalagala se za promene koje ce se ostvariti »organskim radom« ili dugotrajnim naporima. Druga se zvala revolucionarna, ustanicka, ofanzivna. I jedna i druga bile su patriotske. Osnovni cilj njihove borbe bio je povratak nezavisnosti drzave, ocuvanje identiteta naroda i njihove kulture. Kako se poljsko pitanje nije moglo ni brzo ni lako resiti, kako se veoma veliki broj Poljaka nasao u emigraciji, stvoren je program tzv. podzemne drzave, veoma siroko zamisljenog konspirativnog rada. Posebno popularan u Velikopoljskoj, koja se nalazila pod pruskom okupacijom. Jer, upravo medju realistickim i razumnim Poljacima i mogla je da se rodi koncepcija »organskog rada«. Postala je vremenom popularna i u drugim delovima Poljske, osobito posle propasti Januarskog ustanka (1863). Popularna, jer je posle ovog ustanka pritisak na Poljake pod svim okupatorima pojacan. Poljaci su morali da se bore za najosnovnije stvari, za nacionalnu veru, prosvetu i kulturu. Tada se pojavila ideja solidarnosti. Pre svega se ocitovala u organizovanju kurseva za ucenje vlastitog jezika, veronauke na poljskom i istorije Poljske, kao i u samizdatu, jer je Poljacima bilo zabranjeno da na svom jeziku izdaju knjige. Jedan od najistaknutijih vodja pokreta organicnika, veliki protivnik ustanaka i konspiracije, Maksimilijan Jackovski uporedio ju je s podzemnim radom krtica. Taj rad se pokazao veoma delotvornim, jer je zahtevao neprestano angazovanje velikog okupatorskog policijskog aparata. Osamdesetih godina DzIDz veka, narocito u Kongresuvki ili Kongresnoj kraljevini dostigao je masovne razmere. Pored tzv. tajnih kompleta ili kurseva na svim nivoima, od osnovnoskolskih preko srednjoskolskih do visokoskolskih, koji su zavrsavani punovaznim diplomama, veoma popularno je bilo i tzv. samoobrazovanje. Samoobrazovanje ili neka vrsta narodne i nacionalne neustanicke konspiracije. U svojim organizacionim strukturama i ono se nadovezivalo na podzemnu ili paralelnu drzavu. Tako je ostalo sve do oslobodjenja i ujedinjenja Poljske 1919, sve vreme Prvog svetskog rata, posebno za vreme Drugog svetskog rata i tako reci sve vreme postojanja Narodne Poljske ili komunizma, do promena 1989.

Bez demokratskog drustva ne postoji pravi narod, ili narod bez kojeg se ne moze misliti na nezavisnost, na reforme u svim domenima zivota

»Puzajuca revolucija«

I poljske revolucije ili ustanci u DzIDz i DzDz veku su se razlikovali od revolucija i ustanaka drugih naroda. Na svoj nacin bili su romanticniji. Posebno Januarski ustanak 1863. I medju organicnicima bilo je mnogo sanjara i entuzijasta, koji su podjednako sagorevali u miroljubivom radu i ustancima i bunama. Romantizam je odlika Poljaka, pre nego realizam. Mada su i u ustancima mnogi imali hladne glave i i te kako umeli politicki da misle. U svom romanticarskom zanosu ipak su previdjali - jake protivnike. Pruse i Ruse, a ni Austro-Ugarska nije bila macji kasalj. Najgore je ipak prosla omladina. Ne toliko po broju pobijenih u ustancima koliko zavrsavajuci u Sibiru. I sto je porodicama ustanika oduzimana imovina. Sto su godinama i decenijama posle toga bili na oku policiji, tajnoj policiji i cenzuri. Sto su ginuli za druge, posebno u Napoleonovo vreme. Zbog toga se svi ti ustanci u poljskoj istoriografiji tretiraju kao porazi i katastrofe. Naravno, ni mocnim Rusima, Prusima i Austrijancima nije bilo lako s Poljacima. I pored vojne nadmocnosti imali su velike gubitke.

Tajna ili paralelna drzava u DzIDz veku je novina. Nesto nepoznato, nepredvidljivo, nesto sto se nije smelo ne uzimati u obzir. Medjutim, ta tajna drzava nije bila nesto idealno, kako nam se moze ciniti. Recimo, uzor harmonije. Poljaci su suvise veliki individualisti, a individualistima ponekad nedostaje temeljniji uvid u stvari, skloni su improvizaciji, ne trpe disciplinu. Sve to cesto vodi haosu i prevelikoj ceni za ostvarenje postavljenih ciljeva. Ta cena vodila je katkad i rezignaciji, i depresiji, a katkad trazenju zaborava u terevenkama i zabavama. Takvo raspolozenje posebno dominira izmedju trece podele Poljske 1794. i Novembarskog ustanka 1831. I pored toga neprestano se ponavljalo pitanje sta da se radi, ili dizati ustanke ili ne dizati.

Poljsko drustvo se rano izdiferenciralo na revolucionare i organicnike, medjutim, cistih biografija nije bilo. Mnogi su pocinjali u jednom taboru a zavrsavali u drugom. Na takve odluke uticali su unutrasnji i spoljasnji faktori. Sve je, medjutim, povezivalo jedno: ponovo izgraditi Poljsku u njenim granicama iz 1722. Ta Poljska bila je svetinja. Ta Poljska znacila je sacuvati poljsku naciju i kulturu. Da bi se to ostvarilo trebalo je biti i realista. Trebalo je razmisljati i delati na duge staze. Korak po korak. To je i program »puzajuce revolucije« iz vremena Solidarnosti. Za pocetak zadovoljavali su se autonomijom, nekom vrstom samouprave i kulturne autonomije. Zbog toga se pozitivisti ili organicnici pre svega pozivaju na drustvo, a ne na narod, propagiraju drustveno-civilizacijski model poljskog drustva. Jer, ako se drustvo kolektivnim naporom uzdigne i modernizuje to ce se odraziti i u oblasti privrede, prosvete i kulture. Odnosno, tako jako drustvo moci ce da izvrsi pritisak na okupatore, dovede do reformi i povecanja stepena nezavisnosti. Taj metod rada poljski pozitivisti nazivali su »unutrasnja samoodbrana«. A to je znacilo da bez demokratskog drustva ne postoji pravi narod, ili narod bez kojeg se ne moze misliti na nezavisnost, na reforme u svim domenima zivota. Odnosno, da samo visoka nacionalna svest omogucuje ozbiljan rad na nezavisnosti. Uzdali su se u vlastite snage, jer posle neuspelih ustanaka (1831, 1863), a pre toga triju podela Poljske nisu mogli ni na koga racunati, cak ni na evropske revolucionare, kojima su Poljaci u raznim prilikama pomagali, a ovi im nijednom nisu uzvratili pomoc. Revolucionarna struja bila je kosmopolitskija. Verovala je u bratstvo naroda. Rukovodila se sloganom: Za vasu i nasu slobodu!

Znacaj kulture

Bez obzira na sve svoje mane Poljaci su kulturan narod, tacnije kultura je u toj zemlji igrala znacajnu ulogu. Do trece podele Poljske 1794. ona je veoma evropska. Stvaraju je pre svega Poljaci, ali i dosta stranaca. Italijani, Francuzi, Nemci. Poljaci su svetu dali i veoma mnogo naucnika. U svim oblastima. Tako da se u koncept mirnog oslobadjanja od ropstva uklapalo i osnivanje Drustva prijatelja nauka, koje je okupljalo intelektualnu elitu. Rad Drustva ocitovao se u sirenju nauke, prosvete i istorijske svesti. Poslednje se, izmedju ostalog, ispoljilo u kolekcionarstvu, u zastiti istorijskih i kulturnih spomenika, koji su osnova za buduce muzeje, a pre svega za Narodni muzej. Razvoj skolstva znacio je nepodleganje rusifikaciji i germanizaciji, pracenje evropskih dostignuca u toj oblasti, a pre svega negovanje vlastitog jezika i duhovnog stvaralastva. Takav rad urodio je plodom. Pre svega u Kongresnoj kraljevini nastaloj na Beckom kongresu 1814-15. Iako je bila polunezavisna drzavna formacija ispunila je Poljake velikom radoscu i nadama. Mnogi, narocito mladi Poljaci, medjutim, nisu se slozili s tim i 1831. podigli su ustanak. Posle propasti Ustanka nezavisnost Poljske se znatno smanjila. Na prostoru pod ruskom okupacijom red i mir cuvala je carska vojska. Pohvatani ustanici odvozeni su masovno u Sibir. Lisavani su imetka. Zabranjivana im je religija. Zabranjivano im je skolovanje na maternjem jeziku. Doslo je do pojacane rusifikacije. Veliki broj Poljaka emigrirao je na Zapad. Tamo se organizuju da bi nastavili Ustanak. Sto se 1833. i dogadja. Ali, zavrsava se porazom. Pa ipak, ta emigracija, zvana Velika odigrace znacajnu ulogu u resavanju poljskog pitanja. Zahvaljujuci emigrantima Evropa postaje svesna poljske situacije. Kako su u emigraciji, pre svega u Parizu, najveci poljski umetnici - Sopen, Mickjevic, Slovacki, Krasinjski, Norvid i mnogi drugi - oni se ukljucuju u umetnicki zivot francuske i drugih prestonica Evrope, a neki ce, kao Sopen, postati i slavni. Tako da pored umetnicke igraju i politicku ulogu. Pre svega u stvaranju legiona koji ce pomoci Poljacima u Poljskoj da se oslobode. Emigracija je veoma aktivna i 1846-48. Nazalost, ni tada ne postize ono sto je zamislila - opstepoljski ustanak, koji je trebalo da dovede do oslobodjenja Poljske. Medjutim, jedan deo Poljske - Galicija - tada dobija odredjenu autonomiju, koja joj je omogucila da u vecoj meri nego u delovima pod drugim okupatorima razvija prosvetu i kulturu.

(nastavak u sledecem broju)

Posaljite nam vas komentar