Peripetije s novom srpskom vladom

Od jula 1997, kada su raspisani izbori, ili od septembra kada je izabran novi parlament, Srbija je u visemesecnom ocekivanju nove vlade. Neuspeo pokusaj da se, prema Ustavu, vaspostavi nova republicka administracija ne moze se tumaciti samo sporoscu i neinventivnoscu odgovornih. Rec je o necem daleko ozbiljnijem - nijedna od tri glavne stranke u parlamentu (SPS, SPO i SRS) nije u stanju da vodi drzavu i to svakim danom dokazuje sve vise. Cak i pod pretpostavkom da se sklepa, bilo kao koaliciona, bilo kao manjinska, nova vlada ocigledno nece biti dugog veka.

Dokazi za ovaj manjak drzavnicke zrelosti mogu se naci na svakom koraku. U svakoj normalnoj demokratskoj drzavi cinjenica da nijedna stranka nije dobila apsolutnu vecinu glasova predstavlja zanimljiv parlamentarni izazov da se prave kombinacije o novom kabinetu, koje bi odgovarale i trenutnom odnosu politickih snaga i aktuelnim potrebama zemlje. Nase su stranke, nazalost, od druge sorte, pa smo zato zapali i u politicku i u parlamentarnu krizu iz koje ne mozemo da izadjemo evo vec mesecima. SPS, kojem je izborna aritmetika ovog puta pomrsila racune i ostavila ga bez parlamentarne vecine, nasao se zbunjen. Naviknut da vlada apsolutisticki, njemu nije do podele vlasti sa SPO, a jos manje sa radikalima.

SPO bi, opet, kako sam kaze, da malo omeksa tvrdokornu socijalisticku vlast, pa SPS nudi vladu narodnog preporoda. Medjutim, sem trivijalnih frazetina, tu nema ni reci o nekom stvarnom preporodu. Svanulo bi jedino dobrom broju stranackih kadrova ukoliko bi SPO dobio svu silu onih ministarskih i direktorskih mesta na koja je bacio oko. Socijalisti procenjuju da Draskovic za tako enorman zahtev nema pokrice u svojoj snazi i uticaju, a uostalom sta ce im balast koalicione podele kabineta kada za naredni period planiraju da jos rigoroznije idu za svojim uskim interesima, kao sto je, recimo, ova uredba o finansijskoj disciplini.

U jednom trenutku je izgledalo kao da su se vrata odskrinula i za saradnju izmedju SPO i SRS. Posle izvesnog anonimnog poziva u javnosti i samom Draskovicu se ucinilo da bi, preko jedne tehnicke vlade, ove dve stranke mogle na legalan nacin da otklone monopol socijalista nad glavnim polugama vlasti, ukljucujuci i medije. Konstrukcija je izgledala i logicna i realna, kada je i za nju nedostajalo drzavnicke zrelosti, iskrenih motiva i neophodnog medjusobnog poverenja. Na ovu tehnicku ponudu SRS je odvratio da sa SPO ne bi isao »ni u setnju«, a kamoli u vladu. Uostalom, ko bi posle iskustva sa Studiom B mogao da poveruje da SPO hoce stvarne demokratske promene u medijima, ili ko bi bio toliko lakomislen da Seselja prihvati kao demokratskog reformatora kada ga jedino zanima vlast nacionalnog autokrate.

I tu se krug nasih nadanja za nekim pozitivnim promenama tragicno zatvara. Zlo za Srbiju lezi u tome sto ni u vladajucoj stranci, ni u opoziciji, koja je zasela u parlamentu, nema pravih partnera za ozbiljne promene da bi se ova zemlja izvukla iz gliba. One svoju agoniju prenose jedna na drugu, preteci da zarazu prosire i na celo drustvo.

Dragos Ivanovic