Crkva i demokratija

»Demokratija je politicka ideja koja je najvise u skladu s ljudskom prirodom«

Sve su gusce magle na nemirnom Kosovu.

Nad nekim se paradoksima moramo zamisliti, posebno nad onim koji prate nasu Crkvu u nemirnoj pokrajini poslednjih meseci. Istina, zluradi kazu da se srpska truba cuje s Kosova, ali sada svira povlacenje. U vecnim nasim kosovskim davorijama ima - i sasvim su prepoznatljivi - i novih tonova. U jednom intervjuu datom splitskom Feralu mitropolit Amfilohije govori smirenije, na nekim se mestima sluti kao da ce se pokajati, a koliko do juce sve je bilo drugacije - u naucnom zborniku Jagnje Bozje vladika zahumsko-hercegovacki g. Atanasije je sasvim ozbiljno, sa strategijskim smernicama i vojno-taktickim pojedinostima, izlozio svoje ratne ciljeve, objasnjavajuci gresku cara Dusana koju bi dicna JNA trebalo da ispravi okrecuci se ka jugu, ka moru i Dubrovniku. Sada se, kako se cini, sve pomalo smiruje. A smiruje se vec od patrijarhovog pisma i obracanja albanskim studentima. Ti znaci nisu mali. Oni - kako god ih citali - bude izvesne nade.

Ti znaci govore da se na Kosovu ipak mora traziti neko resenje jer posledice eventualnog sukoba lako su predvidljive.

Na Kosovu su ugrozeni i Srbi i Albanci, govori vladika rasko-prizrenski g. Artemije i to - kako pise Nasa Borba od 6. februara ove godine - »od policije i raznih grupa i grupica poput udruzenja Bozur i njegovog predsednika Kecmana koji poziva Srbe na sveti rat«.

Proslost, i to ne ona daleka samo, no i ona nedavna, jos uvek baca senku na drzanje nase Crkve, ona davi kao mora i kao utvara i sprecava nas da normalno prosudjujemo o svemu sto se nad Kosovom nadvija. Krajem januara je »crkveno-narodni sabor« zakljucio da je SPC »jedini legitimni predstavnik srpskog naroda na Kosovu«, sto je samo po sebi problematicno. Nasa Crkva je znacajan faktor ali nema dokaza da ona moze biti zamena za sve druge, takodje relevantne faktore, i na jednoj i na drugoj strani; jos uvek se ne uvidja - pomenimo samo to - da su ti »crkveno-narodni sabori« arhaicne, sasvim anahrone institucije koje u okviru modernih drustvenih struktura ne znace mnogo - najozbiljniji crkveni istoricari su jasno pokazali da te institucije ni u srednjem veku nisu bile ono sto se sada misli da su bile; to su bile tipicne feudalne institucije na kojima je vlastela odlucivala bez ikakvog ucesca naroda, a najcesce i protiv volje naroda. Mi se tesko rastajemo s prosloscu. Iz njene se senke tesko izvlacimo. Nece biti da je mnogo mudro ni to sto se politicka partija koja se trenutno najvise bavi kosovskim problemom vec u nazivu imenuje kao - »pokret otpora«. Jedno je politicka partija u modernom znacenju pojma, a sasvim nesto drugo pokret otpora kakav i na albanskoj strani vec - po svemu sudeci - postoji u vidu OVK o kojoj se toliko govori.

Resenje bi se moralo traziti drugacije i neki znaci govore da se i nasa Crkva, polako ali sve sigurnije, okrece tome. Tu nevolje nisu male. Decenijama nista nije uradjeno da se stvori poverenje makar medju vernicima SPC i Albancima hriscanima; mi smo retka medju crkvama koje nemaju vladiku druge nacionalnosti, pa se sada u svakom pogledu, pa i u tom, mozemo naci u situaciji manjine koja ne moze da pokrene neki stvarni dijalog, jer tako mali u moru drugih naroda nemamo sanse za vecu ulogu, jos manje pak da se kao vernici i kao Crkva nametnemo kao »jedini legitimni predstavnik«. To se sasvim jasno vidi na Kosovu ali i mnogo sire i tu - upravo tu - treba imati razumevanja za nasu Crkvu i njeno mucno i sporo oslobadjanje od senke proslosti.

Kada je, na primer, nedavno g. Dodik objasnjavajuci buducu politiku svoga »kabineta« pomenuo da ce raditi i »na odvajanju drzave i Crkve« nastala je prava zabuna; neki su se sasvim dobronamerni komentatori cudili jer su mislili da je Crkva vec odvojena, dok su drugi zlurado likovali nad nastalim problemima - citaoci Republike nisu ni imali slicnih problema jer su na stranicama ovog lista brojni njegovi saradnici razlozno objasnjavali sve pa i probleme famozne »simfonije« i smisla clana 28 »ustava« koji u srpskom entitetu vazi; da je to i trebalo ciniti pokazuju i zbivanja pocetkom januara u Crnoj Gori, ciji je ministar vera g. Tomovic, ni manje ni vise, rekao ovo - »Vlada, drzava, vjera od sada ce biti zajedno, i ako Bog da, niko nas vise nece razdvojiti«. Crkva nije reagovala na pravi nacin, a u ministrovoj izjavi se prepoznaje ono sto je g. D. Cosic u svojstvu sefa SRJ izjavio pred patrijarhom Pavlom, sto je ovaj naravno mudro otklonio. Ako se g. Cosicu nesto slicno moze oprostiti - on je lose obavesten u tim stvarima - to se ne prasta g. Tomovicu koji ima i teolosko obrazovanje, pa se buka koja se oko toga podigla mora i razumeti.

Bilo kako bilo, za SPC treba imati razumevanja - ona je frustrirana raspadom drzave, stvarni je gubitnik i sto je najteze, jos uvek se ne snalazi u blizem okruzenju u novonastalim drzavama. Sve su svetske agencije javile - Tanjug je to preneo u dva navrata - da je K. Gligorov u Moskvi imao i jedan »diskretan ali vazan susret« sa patrijarhom ruskim, koji se tice onih »veoma komplikovanih odnosa MPC i SPC«, koja navodno racuna na podrsku ruske Crkve.

Niko ne zna ni kako ce se stvari na tom planu odvijati i u Crnoj Gori, ali bez obzira na teskoce sve znake nade treba ohrabrivati. Sve molitve svoje moramo sada upucivati u tom pravcu kako bi se prevazislo tesko stanje ne samo na Kosovu vec i mnogo sire. Drugim recima, setne davorije nase koje decenijama jece sa Kosova, pracene pateticnim i opasnim retorskim frazama ideologa, valja zameniti razumnom recju i svescu da na Kosovu nismo samo mi i da se zajedno sa drugima mora traziti resenje. To podrazumeva i otvaranje nase Crkve u smislu na koji ukazuju pominjani znaci, a ono ce najbrze krenuti kada neko - i vreme je - u nasoj Crkvi prevali preko usana i rec demokratija koje se mnogi tako boje. Za vreme nedavne posete Kubi, papa Jovan-Pavle II je skandalizovao ne samo ideologe Kastrovog rezima, vec i mnoge u nekim strukturama crkvene jerarhije izjavom kakva je ova - »Demokratija je politicka ideja koja je najvise u skladu s ljudskom prirodom«. Takav nam je skandal i u krilu nase Crkve potreban.

Jednom reci, SPC na Kosovu mora nastupiti zajedno sa drugima koji su tu i kojima je to takodje - »kolevka«.

Mirko Djordjevic