Sta znaci insistiranje na dijalogu u resavanju krize na Kosovu

Dijalog ne vode istomisljenici niti oni ciji se interesi sasvim ili pretezno podudaraju. Jedno je, medjutim, sigurno - dijaloga nema bez jedinstvenog polazista

Hoce li, uopste, biti dijaloga o Kosovu? Sudeci po svemu sto se u vezi sa Kosovom moze cuti poslednjih meseci, dijalog je jedini spas. A njega, bar za sada, nema.

Dijalog ne vode istomisljenici niti oni ciji se interesi sasvim ili pretezno podudaraju. Jedno je, medjutim, sigurno - dijaloga nema bez jedinstvenog polazista. Oni koji hoce da vode dijalog, moraju se, prethodno, dogovoriti o jednom. O minimumu zajednickog interesa. Samo o minimumu. I moraju znati sta je dijalog. Jer, voditi dijalog nije tek razgovarati. Nije tek pojaviti se na istom mestu, u isto vreme i za istim stolom. Ili se rukovati pred kamerama i odrzati zajednicku konferenciju za stampu. Mozda ce se neko i zacuditi, ali dijalog je i znanje i vestina. Dijalogu se uci. A opet malo je pravih »dijalogicara«. Kao i svaki pravi talenat, i ovaj je retkost.

Problem zivota na Kosovu i sa Kosovom jeste problem svakog gradjanina Srbije. Mnogo je politicara, analiticara, strucnjaka i javnih licnosti, koji vec godinama objasnjavaju zasto je to tako. Od »tvrdog« pragmatizma medjunarodne zajednice i njene diplomatije, preko »eshatoloskog pragmatizma« jedne tesko uporedive i sasvim neupotrebljive »politike« na domacem terenu, do mitomanske strasti i fatalistickih projekcija propovedne poezije i proze. Prema strucnjacima, za Kosovo je, ovde-onde, ponudjeno cak devet razlicitih resenja. Sva ona mogla bi se braniti, argumentovano.

Sta se dogadja? Nista sto bi zaista bilo novo. Albanci traze dijalog, uz ultimatum. Za otcepljenje. Pominju se, doduse, i neka malo labavija resenja kao probna. Oni su, i dalje, i masovno, u svom gandijevskom otporu srpskom rezimu. Vladari Srbije i Jugoslavije, tek usput i kad su bas pitani, pomenu svoju »ideju« za resavanje problema. Prema medjunarodnim standardima. Standardno. Crkva, »Bozur« i dovitljivi nacionalisti vode »srpsko-srpski dijalog«. Opozicija, uglavnom, ne zna sta ce. Sa sobom. Kojoj se privoleti strani. Tu se izdvajaju »principijelni nacionalisti« koji za problem Kosova nece ni da cuju. Kosovo, za njih, uopste ne moze biti problem, sem ako im rezim bas tamo ne ukrade kapitalan broj glasova.

Desava li se, ipak, i nesto novo? Ipak se desava. Na Kosovu, tvrde i Albanci (u likovima svojih najvidjenijih i najuticajnijih lidera) i Srbi (svi koji su mogli biti pitani), postoji OAK, Oslobodilacka armija Kosova. Bili su i na naslovnoj strani Vremena. Doduse, maskirani. Iako je tesko sada procenjivati perspektivu i uticaj nekih izgleda »nasminkanih« poteza srpskih i crnogorskih predstavnika sa Kosova, postoje i kod njih izvesne promene. Da postoje, najbolje svedoci ponasanje njihovih »pokrovitelja« u Beogradu. Vladika Artemije i Momcilo Trajkovic uzalud su molili da ih prime predsednik Srbije i predsednik srpske skupstine pred njihovu diplomatsku misiju u Francuskoj i SAD. Nisu ih primili cak ni sefovi poslanickih klubova. Ni oni opozicionih stranaka. O tome su, uz izraze razocarenja, obavestili javnost.

Kosovo je za sve vruc krompir. Oni van granica SRJ polako se, iako oprezno, pozicioniraju u odnosu na ovaj problem. Albanija je, posle diplomatske i kurtoazne izjave na Samitu na Kritu, zauzela precizniji stav, zastitnicki prema Albancima na Kosovu, ali oslonjen na medjunarodno pravo i stavove Zapada. A Zapad pokusava da mesavinom principijelnog stava o nepovredivosti granica i stalnim pritiskom na Beograd (a to znaci na Slobodana Milosevica), dobije »moguci maksimum«.

Sve je, u stvari, pod znakom pitanja. Gledano »objektivno«. Puno vremena je proslo za ovako tezak problem i neodrzivi status ljuo. Ovi novi momenti mozda mogu naterati rezim i albanske lidere da pocnu sa dijalogom.

Da bi on zadovoljio elementarne pretpostavke ove forme (u kojoj je i sav sadrzaj) i da bi dao rezultate za ohrabrenje, nuzan je onaj pocetni mali konsenzus. Za to je dovoljno i ovo sto svakodnevno cujemo i od jednih i od drugih. Da ne zele stradanja ljudi. Posto toga, na obema stranama, vec ima, to znaci da ne zele masovna stradanja. Neka nam to i dokazu. Dijalogom.

Nastasja Radovic