Prekrajanje istorije

Sta je istina o disidentima Pradzis grupe u Jugoslaviji?

(Mihajlo Mihajlov, »Disidentstvo - stvarnost i legende«, Republika, br. 181, 1998)

U pomenutom tekstu Mihajlo Mihajlov iznosi povrsno i iskrivljeno saopstenje o delovanju Pradzisa u celini i posebno o grupi profesora u Beogradu koji su bili izbaceni sa Filozofskog fakulteta 1975. godine. On pise: »Bili su proglaseni disidentima (misli na osmoro profesora Filozofskog fakulteta - Z. G.) i oterani sa fakulteta. Nastradali su, u stvari, zbog Pradzisa, ali su otisli na institut koji je specijalno za njih napravljen i nisu nastavili s borbom... Njima su stvorili taj institut i oni su tamo otisli, bili su zadovoljni«.

Pisac »sazima« dogadjaje i ne zanima ga istina. Prema njegovom kazivanju izgleda kao da su ti profesori cim su izbaceni sa fakulteta otisli u taj institut »koji je specijalno za njih bio stvoren«, sto implicira cak naklonost vlasti prema njima. Dugogodisnji razvoj kriticke misli i borba ovih intelektualaca za slobodu i demokratiju lici na epizodu sa srecnim zavrsetkom.

Cinjenice pokazuju nesto drugo:

Prvo, osmoro profesora Filozofskog fakulteta nije nastradalo samo zbog Pradzisa - jer zasto se isto nije dogodilo zagrebackoj, ljubljanskoj i drugim grupama u okviru Pradzisa - vec zbog svog naglasenijeg kritickog stava prema postojecem rezimu i zbog optuzbe da su bili pokretaci studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu 1968, odnosno zbog toga sto su »kvarili omladinu«.

Drugo, osmoro profesora Filozofskog fakulteta je odlukom Skupstine SR Srbije izgubilo svoja mesta na Univerzitetu uz zabranu predavanja na celoj teritoriji Jugoslavije. Stavljeni su na berzu rada, gde su proveli od januara 1975. do pocetka 1981. godine. Dakle, bili su bez posla sest godina. Prethodno su im bili oduzeti pasosi (interesantno je napomenuti da su po iskljucenju sa fakulteta svi dobili pasose nazad, ali nijedan profesor nije emigrirao).

Trece, cinjenica je da niko od njih nije mogao deset godina nista objaviti u Jugoslaviji; jedino su objavljivali u inostranstvu.

Cetvrto, tek je 1981, pod pritiskom Medjunarodne organizacije rada, kojoj su se pomenuti profesori zalili zbog politicke diskriminacije, stvoren Centar za filozofiju i drustvenu teoriju u okviru Instituta drustvenih nauka, u kojem su ovi profesori nastavili svoju kriticku delatnost. Treba samo pogledati spisak i sadrzaje knjiga koje su objavljene u tom centru, od knjige Cavoskog i Kostunice o visestranackom sistemu izmedju 1945-47, preko sudske zabrane knjige Nebojse Popova (Sukobi - izazov sociologiji), do knjiga o drustvenim pokretima u Poljskoj i Madjarskoj i analize takozvanog realnog socijalizma, ukljucujuci i »samoupravni realni socijalizam«. Tada se svako moze uveriti u suprotno od onoga sto konstatuje Mihajlov, naime, da su ovi profesori prestali da se bore i »bili zadovoljni«. A da rezim nije bio zadovoljan radom tog centra dokazuju i zabrane skupova koji su u njemu organizovani, kampanje oko »reorganizacije«, teskoce oko registrovanja upravnika, odnosno direktora Centra i kasnije Instituta, kao i mnoge konkretne cinjenice. O svemu tome moze se videti u knjizi N. Popova Contra fatum. Slucaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968-1988. (»Mladost«, Beograd 1989).

Najzad, Pradzis nikada nije bio zvanican casopis, o cemu svedoce sudske zabrane, ostri napadi politickog rukovodstva, ceste kampanje i, na kraju, zabrana i casopisa i Korculanske letnje skole.

Interesantno je da Mihajlov u ovom slucaju ne uzima u obzir dva bitna kriterijuma koja navodi u svom tekstu kao objasnjenje disidentstva: neodlazak u emigraciju i publikovanje radova u inostranstvu (zbog nemogucnosti stampanja u zemlji), sto sugerise odredjenu ideolosku pristrasnost u definiciji disidentstva. Kao i neki drugi autori i on, izgleda, smatra da se u »realnom socijalizmu« moglo biti disidentom samo sa antikomunistickih pozicija, a ne i sa antistaljinistickih a u ime demokratskog socijalizma, u odnosu na koji je »samoupravni realni socijalizam« u Jugoslaviji bio perverzija.

Tretirati kao disidente uglavnom one koji su najveci deo svog veka proveli cutke, kao »unutrasnji emigranti«, sa izuzetkom samo Mihajlova i narocito Djilasa, zato sto su bili predstavnici "desne" struje, nije samo omalovazavanje onih drugih, koji su snosili konsekvence za svoju disidentsku delatnost, vec i svojevrsno prekrajanje istorije koje zanemaruje cinjenice, kao sto je slucaj u ovom napisu.

Zagorka Golubovic