Ko behu disidenti

Disidenti su sticali postovanje sve veceg broja ljudi koji nisu mogli, smeli ili umeli da se pobune sami, te su u disidentima gledali vesnike, mozda i nosioce promene onoga sto se mnogima cinilo vecnim i sudbinskim

Lazar Stojanovic

U jednom drugom vremenu, kad ovaj prostor nije licio na danasnji Beograd, a oni mladi ljudi nisu ni nagovestavali da bi mogli postati ovi, nicim vise mladi - drugi su bili i razlozi da se zivi i mre, drugim se stvarima radovalo i uzbudjenje su izazivale ideje sasvim drukcije od ovih sadasnjih. To je vreme predratno, doba koje je izvesno trajalo do rusenja zida u Berlinu, a svakako je prestalo izbijanjem rata na Balkanu. Pocelo je prometejskom pobunom Milovana Djilasa, prvim jasnim i glasnim osporavanjem nametnutog projekta sveopste srece, drustvene pravde i ostvarenog smisla istorije. Za pedantne, rec je o periodu od najmanje trideset tri godine, 1956-1989, a najvise trideset sedam godina, 1954-1991.

Vrhunac tog razdoblja, dozrevanje masovnog neslaganja s poretkom, prvo u glavama, potom na ulicama i u stampi, obuhvatio je pet godina, 1966-1971. Nakon toga, do pada Zida, neobicna skupina likova poznatih po glasnim osporavanjima drzavnog socijalizma iz razlicitih uglova, inace zvanih disidentima, bila je snazno prisutna na javnoj politickoj i kulturnoj sceni. Posredovali su ideje i zelje velikog broja osvescenih ljudi, ali nisu imali nikakve organizovane sledbenike.

Posle pada komunisticke imperije ti usamljenicki glasovi nisu vise imali mnogo politickog smisla, jer se poverovalo da je organizovanje u sveze ozakonjene stranke jedini pravi i prirodan put promene grupe na vlasti u drzavi. Vise od polovine disidenata pokusalo je da se prilagodi novim pravilima politicke borbe i nisu uspeli, gotovo bez izuzetka. Da jesu - ne bismo se danas pitali sta to oni htedose i zasto ih istorija pregazi tako lako i bez ostatka. Posto nisu, zasluzuje da se ispita zasto nisu. Jer, neobicno je i neocekivano da ljudi koji su svesno, uporno i dugo rizikovali karijere, imetak, slobodu, a i zivot u pojedinim slucajevima - tako lako, cutke i gotovo svi prihvate da budu politicki marginalizovani, ili sami odluce da sidju sa politicke scene. To bi moglo da pomogne da se razume ponesto od hirovite prirode nedoraslih demokratija, da se rasvetle neke previdjene ili potisnute strane aktuelnog mehanizma osvajanja i odrzavanja vlasti u renoviranim drzavama nekadasnje imperije, a i da se sagledaju neke manjkavosti disidentstva koje nije uvek i nije iskljucivo bilo pametno, razumno i hrabro.

Temeljno bavljenje disidentima bivseg komunistickog Istoka podrazumevalo bi pipavo i dugotrajno istrazivanje koje bi najvise prilicilo nekom doktorskom, magistarskom ili barem diplomskom radu. Zadrzacu se pretezno na beogradskim disidentima, ne zato sto mislim da su vazniji od svih, nego zato sto ih najbolje poznajem. Nastojacu da izbegavam imena, osim kada je rec o ljudima za cije se znacajne postupke ne zna, jer za ovu temu bitne su pojave, a ne likovi bivse javne scene. Pogotovo zato sto je moda da se dele packe i pausalne kritike za povrsno poznata dela iz blize proslosti. Ako jednom budu delili neka priznanja, nastojacu da ne propustim nijedno zasluzno ime, obecavam.

Poceci misljenja uzvodno

U tom rezimu pojavio se i prvi disident, Djilas. U vezi sa njegovom kritikom drzavnog socijalizma, kojoj je prethodilo ucestvovanje u uspostavljanju tog poretka, poceo je da se upotrebljava i termin »disident«, latinski »otpadnik«. Kasnije se taj izraz koristio i za one koji nisu otpali, nego su oterani, te su se pobunili nakon toga, a i za one koji sa partijom i vlascu nikad nisu ni imali znacajnu vezu. Poput impresionista u slikarstvu, disidenti su taj naziv skovan za potrebe pogrde prihvatili kao svoje pravo ime.

Sledovao je Mihajlo Mihajlov. Obojica su odrobijali svoja ubedjenja i nisu ih promenili. Demokratski svet ih je podrzao. Ostavili su snazan utisak na veliki broj ljudi nepodloznih drzavnoj propagandi, ali nisu imali javne sledbenike, jer se to surovo progonilo. Oko njih je podignut zid cutanja i mnoge kasnije licne i grupne pobune do polovine sedamdesetih su nastojale da se drze podalje od njih dvojice, da bi opstale.

Rezim je sa godinama postajao meksi, pobune su bile cesce i masovnije. Studentski pokret je 1968-71. uveo u javnost tridesetak sto sredovecnih, sto mladih disidenata. Vecina njih osporavala je rezim sa stanovista demokratskog socijalizma, blisko socijaldemokratiji. Nekoliko uglednih intelektualaca razvilo je kritiku rezima na nacionalnoj osnovi. Najmanja, ali ne manje glasna grupa kriticara zasnivala je svoj pristup na gradjanskoj demokratiji, na ser Karlu Poperu, Helsinskoj povelji i permisivnoj interpretaciji ljudskih prava. Komunikacija medju tim razlicitim krugovima i pojedincima razvijala se sporo, ne samo zbog uzajamnog nepoverenja, nego i zato sto je rezim najvise zazirao od povezivanja opozicije i posebno jako je obeshrabrivao upravo takve pokusaje. Medjutim, primeri su delovali, disidenti su sticali postovanje sve veceg broja ljudi koji nisu mogli, smeli ili umeli da se pobune sami, te su u disidentima gledali vesnike, mozda i nosioce promene onoga sto se mnogima cinilo vecnim i sudbinskim.

Drugi izvor inspiracije bile su knjige. Sa godinama su postajale sve dostupnije. Drzava je najvise cenzurisala dnevne informacije, pisanje stranaca o Jugoslaviji i komunizmu u ostalom svetu, narocito pisanje o Brozu. Knjige je citalo malo ljudi, te je policija valjda smatrala da se ne isplati ulagati mnogo da bi se sprecilo malo, nesto sto nije tako opasno po rezim. Ipak, pri pretresima su uredno oduzimali knjige »neprijateljskog« sadrzaja i neretko su ih upotrebljavali kao dokazni materijal na sudjenjima.

Vec razlaz sa Staljinom pratilo je, na primer, objavljivanje pedesetak knjiga, medju kojima desetak vrlo kvalitetnih i znacajnih, koje su kriticki analizirale sovjetsku imperiju, prvenstveno njenu istoriju, privredu i represivni poredak. Cak i izdanja kanonskih mislilaca komunizma, Marksa i Engelsa, u Jugoslaviji su bila kvalitetnija i kompletnija u odnosu na sovjetska. Adam Smit i Rikardo bili su prevedeni, tako da bar strucnjaci za ekonomsku teoriju nisu morali da veruju da je Marks izmislio politicku ekonomiju, a dostupnost dela Karla Kauckog cinila je i socijaldemokratsko misljenje mogucim, ako ne i zvanicno prihvatljivim. Uz ovo, mogao se citati Frojd, Nice, Bergson. Cak je u jednoj solidnoj hrestomatiji, Panorama savremenih ideja od Gaetana Pikona, moglo da se nadje i ponesto filozofije religije. Prevodjeni su Kami i Sartr, gledali su se americki i francuski filmovi. Ko je hteo da misli, mogao je i do kraja pedesetih ponesto da shvati, mada ni privatno nije moglo kriticki da se raspravlja ni o kakvom politickom pitanju bez rizika od progona. Naime, mnogo se prijavljivalo, policija misli delovala je i u bracnim posteljama, zastrasujucih primera bilo je na pretek.

Prava sloboda misljenja razvila se sezdesetih godina u kulturi i u vezi sa njom. Zvalo se to modernizam i bilo je nepozeljno, ali se tolerisalo. Mnogi udzbenici bili su prevodi sovjetskih, ali se, recimo, mogla studirati psihologija koja se u granicama sovjetskog carstva nije predavala, te su se tu koristili prevodi americkih udzbenika. Posedovanje i citanje knjiga na stranim jezicima nije se progonilo, osim kad je rec o knjigama koje se ticu politike i bliske istorije. Kulturni centri najvecih drzava Zapada radili su u Beogradu prilicno slobodno, kao i crkve, ali je komunistima bio zabranjen pristup tim, po definiciji neprijateljskim ustanovama.

Na kongresu filozofa na Bledu pobedonosno je istupila generacija mladih filozofa koji su sa pozicije marksizma kao filozofije slobode krenuli da osporavaju koncept diktature proletarijata i drzavne kontrole misljenja i govora. Bilo je to vise jereticki nego disidentski, ali je imalo veliki odjek i ohrabrilo je mnoge da misle slobodnije, narocito na fakultetima drustvenih nauka. U listu za kulturu Danas pojavljivao se prilican broj tekstova koji su, u granicama rasprave o kulturi, iskusavali pojedine dogme teorije odraz-izraz Todora Pavlova, bugarskog dijalektickog materijaliste koji je dominirao filozofijom sovjetskog sveta polovinom veka. U Beogradu je to tada radilo lakse i bilo je manje opasno nego u Pragu, Varsavi, Budimpesti i Berlinu, da i ne govorimo o Sofiji, Bukurestu, Moskvi, Tirani i Pekingu. U Ljubljani je bilo manje represije, ali je i sredina bila manja i slabije artikulisana. Tamosnji casopis Perspektive bio je najvisi domet kritickog misljenja u Jugoslaviji pocetkom sezdesetih. Naravno, zabranjen je. Zagreb je pratio Beograd u stopu, a kad je rec o modernoj estetici, egzistencijalizmu i fenomenologiji isao je znatno ispred njega. Grupa mladjih filozofa i sociologa osnovala je casopis Pradzis u kojem se raspravljalo o cesto skakljivim temama iz politicke filozofije i teorije drustva. Unutar drzave putovalo se slobodno i centri kulturnog i javnog zivota bili su dobro medjusobno povezani.

Krupnu promenu u zvanicnom konceptu rada, prometa robe i vlasnistva i znacajan pomak u oblasti gradjanskih sloboda donela je privredna reforma iz 1965. Reforma je bila mrtva vec 1969, ali su otvorene granice drzave i promet ljudi i ideja se umnogostrucio. Pocele su slobodnije da se citaju strane novine i da se slusaju strane radio-stanice. Kad je 1966. smenjen ministar svemocne policije, cinilo se da pocinje neko novo i nezaustavljivo oslobadjanje. Svi su putovali na Zapad, makar samo u soping ili da prodaju svoju radnu snagu.

Vec 1967. videlo se da rezim puca po savovima i da ce talas promene, ako potraje, dovesti do kolapsa vlasti komunistickog vrha drzave. Disidentski stav dozrevao je u glavama i osecao se u kulturi i drustvenim naukama. U privredi se razvijao liberalan i racionalan koncept trzisnog poslovanja i stasala je generacija kompetentnih menadzera. U vladajucoj komunistickoj partiji bilo je sve vise glasova za demokratizaciju, cak za rudimentarni politicki pluralizam.

Djilasa su pustili iz zatvora, Pekica poceli da objavljuju. Cak su dozvolili Djilasu da otputuje u Ameriku, nadajuci se valjda da nece pozeleti da se vrati. Vratio se. Napadali su ga ostrasceno i otrovno, ali ga vise nisu hapsili, samo su ga izolovali. Smatralo se da je opasno da mu se pridje. I bilo je.

Medju enklavama slobodnog misljenja isticao se casopis Pradzis oko kojeg se okupila veca grupa filozofa i sociologa iz glavnih kulturnih centara drzave, najvise iz Beograda i Zagreba. Ta ista grupa osnovala je letnju filozofsku skolu na Korculi, u kojoj je ucestvovalo mnogo mladog slobodoumnog sveta i svracao je prilican broj stranaca. Knjiga koje je vredelo citati bilo je sve vise. Raslova kritika marksizma u Istoriji filozofije Zapada mogla se kupiti, a o Karlu Poperu jos se samo suskalo. Ko je znao engleski, medjutim, mogao je da nabavi i cita sta hoce, samo je morao da cuti o tome. Disidenti su bili tu, ali se jos nisu otvoreno oglasavali.

Mesta gde se ponesto slobodoumno radilo ili se barem dosta slobodno pricalo, vise o kulturi nego o politici, ali se tada to manje razlikovalo nego danas - bila su tri redakcije, jedno pozoriste i jedna kuca za osnovno filmsko obrazovanje i proizvodnju niskobudzetnih filmova, kao i nekoliko katedri na univerzitetu. Nedeljnik Student i mesecnik Vidici bili su studentske ustanove, pod upravom univerziteta. Nedeljnik Susret bio je omladinski list, za koji je bio nadlezan gradski komitet omladine. Akademsko pozoriste »Branko Krsmanovic« bilo je vezano za univerzitet, ali mnogo slabije nego novine. Kino-klub »Beograd« osnovala je, mislim, gradska uprava. U okviru Univerziteta umetnosti mesto najzivljeg prometa ideja bila je Akademija za pozoriste, film, radio i televiziju, danas Fakultet dramskih umetnosti. Filozofski, Filoloski i Pravni fakultet bili su najmanje dogmatska mesta kad je rec o drustvenim naukama. To narocito vazi za grupe za filozofiju, sociologiju i psihologiju na Filozofskom i za grupu za svetsku knjizevnost na Filoloskom fakultetu.

U to vreme bilo je vazno zakloniti se iza takozvane konstruktivne kritike, odnosno, ne osporavati principe i monopol tadasnje vlasti, nego izdvojiti neki segment zivota, neku temu ili neku struku i gurati u okviru toga kriticko misljenje, kao da ono nema nikakve veze sa drustvenim kontekstom. Bilo je nekoliko pisaca i filozofa koji su mislili drukcije, nesto studenata i mladih intelektualaca koji su sanjali o promenama, ali o tome se, jednostavno, nije smelo govoriti. Znalo se da se to surovo kaznjava. Secanja na iracionalne progone svakog misljenja razlicitog od zvanicnog u periodu 1945-65. jos su bila sveza. Mislilo se slobodno, a izrazavalo se mimikrijski. Policija je potpuno prozimala drustvo, te se zaziralo i od najblizih. Potkazivanje se smatralo izrazom visoke patriotske svesti, a precutkivanje se kaznjavalo kao prikrivanje. Zabranjene misli nisu se smele izreci ni u pijanom stanju.

Pobuna

Pokret se odrzao sve do 1972. Nakon smirivanja demonstracija nije vise bio mnogo masovan. Teziste je ostalo na univerzitetu, ali se u vise ustanova kulture, udruzenja i neformalnih krugova dugo osecalo njegovo delovanje. Represija je jacala. Bilo je nekoliko hapsenja i zatvorskih kazni. Prvo su osudili Vladu Mijanovica, 1969. Dobili su novi strajk studenata, ali je on svoje morao da odrobija. Nije mu se moglo pomoci. Zatim su osudili Pavluska Imsirovica, Jelku Kljajic i Milana Nikolica, potom i Danila Udovickog - sve kao »trockiste«. Zatim profesora Mihajla Djurica, advokata Milovanovica, predsednika advokatske komore Subotica. Posle slamanja liberala u srpskoj partiji oktobra 1972. krenuo je veliki talas hapsenja. Od ljudi aktivnih u studentskom pokretu tada je uhapsen Danilo Udovicki. Novine su zabranjivali stalno i progonili su novinare, i strane i domace. No, mnogi kvalitetni ljudi drzali su se cvrsto. Znalo se ko su disidenti. Nisu se krili. Rizikovali su svesno i mnogo i rezim nije bio u stanju da ih ukloni sa scene ni represijom.

U recenom kontekstu razvijao sam se i ponesto radio i ja, pre svega zato sto sam imao generacijsku srecu da izbegnem teska vremena pre 1965.

Moze da izgleda paradoksalno sto sam 1965, nakon objavljivanja reforme, usao u partiju. Za to je bilo nekoliko razloga koji mi se i danas cine dobrim. Jos u gimnaziji bio sam prilicno angazovan u stvarima koje su se tada smatrale marginalnom politikom. Bilo je to iskljucivo u vezi sa djackom samoupravom, kulturom, akcijama i stampom.

Na studijama psihologije sam se druzio sa nekoliko sjajnih ljudi, s kojima sam mogao da razgovaram otvoreno i koji su i sami smatrali da je partija zapravo ropotarnica prezivelih shvatanja. Dvojica medju njima bili su u partiji. Uverili su nas cetvoricu da je to jedino mesto gde se o bilo kojem znacajnom pitanju u vezi sa univerzitetom, a ponekad i sa nekom sirom drustvenom situacijom, moze razgovarati bez potrebe da se covek zaklinje na vernost dogmama, cak da dosta toga protiv tih dogmi moze da se uradi upravo u partiji, a izvan nje ne moze bas nikako. Nakon reforme tako je nekako stvarno i bilo. Rezultat toga pokazao se '68, kada se videlo da veliki broj clanova na univerzitetu upravo tako gleda na partiju i kad smo uspeli da nekoliko organizacija postavimo nasuprot vrhu te partije. Kljucno je bilo osporavanje nacela demokratskog centralizma, na kojem je partija zasnivala svoj crkveni model vladanja organizacijom, a i drustvom u celini.

Sto se mojih uverenja tice, ona su u odnosu na drustvo bila liberterska (nastojao sam na neposrednoj demokratiji, sto nije bilo nesaglasno sa samoupravljanjem koje je bilo proklamovano, ali nije funkcionisalo ni horizontalno, a vertikalno nije ni postojalo). U odnosu na privredu bio sam i ostao dosledan liberal (verovao sam u privatizaciju, konkurenciju, javnu odgovornost vlasti za javna dobra i u prvenstvenu vrednost kapitala i kvalitetnog upravljanja oslobodjenog od ideologije). U odnosu na kulturu i gradjanske slobode bio sam anarhista (branio sam prvenstvo licne slobode, neogranicene slobode izrazavanja, umetnickog stvaranja i naucnog istrazivanja). Kad god sam mogao i sto sam bolje umeo praktikovao sam ova svoja uverenja i sirio ih kad god sam imao priliku. Znacajno je, i za mene svakako povoljno, sto su i zvanicni, javni stavovi partije bili saglasni mojim. Jedino, od ustava do partijskog programa, kroz sva dokumenta te drzave, uz proklamovanje prava i sloboda provlacila su se ogranicenja koja su prakticno svodila ta prava na praznu pricu. Protiv mehanizama koji su omogucavali monopol partije na vlast, nadzor nad misljenjem i komesarsko poslovanje u stampi i kulturi borili su se svi koji su '68. krenuli u otvoreno osporavanje tog poretka, a mnogi su, kao i ja, na to bili spremni vec koju godinu pre toga.

Moje druge studije, od kojih sam zeleo da napravim zanimanje, bile su rezija filma na Akademiji za pozoriste, film, radio i televiziju. Bila je to elitna skola na kojoj se moglo slusati nekoliko sjajnih »staraca« i gde je zvanicna ideologija uglavnom funkcionisala samo kao povremeni uzgredni obred. Osim nekoliko ljudi koji su studirali u Sovjetskom Savezu i troje-cetvoro policijskih dousnika poznatih svima, tu nije bilo nikoga ko je podrzavao vlast partije nad drustvom, a bilo nas je mnogo u toj partiji.

U Studentu sam poceo da objavljujem od 1966, a 1968. postao sam urednik. Kasnije sam bio urednik u Vidicima. To su bile artikulisane opozicione sredine. Zbog tih svojih poslova sam u vise navrata dolazio u sukob s vlastima, a u dve prilike sam se i sam iznenadio sto me nisu uhapsili. Prvo je to bio tekst »Napred u posumljavanje otoka«, satiricno optuzivanje vlasti za zlocinacko postupanje prema zatvorenicima na Golom otoku, koji sam objavio u jesen '68. u Studentu povodom dvadesetogodisnjice pisma Informbiroa. Saslusavali su me, pretili, plasili, ali su, cini mi se, ocenili da je studentski pokret jos vruc, a ja sam ipak bio neki vidjeniji lik u toj prici. Drugom prilikom, 1971. u leto, izveli su me na sud kao glavnog urednika Vidika zbog tematskog broja posvecenog politici, pravu, stampi i kulturi u Trecem rajhu. Dizajn je takodje bio moj i smerao je, kao i tekstovi, na isticanje velikih i upadljivih slicnosti Hitlerovog i Brozovog poretka i kultova njihovih licnosti. Branio me je poznati advokat i jedan od nekoliko najkvalitetnijih gradjansko demokratskih opozicionara, Srdja Popovic. Broj je zabranjen, ali je tuzilac najavio i postupak protiv mene. Jedan sudija kojeg ni pre ni posle toga nisam sreo, Ljubomir Radovic, jednostavno je odbio zahtev tuzioca. Uspelo mu je, ali njega su ubrzo posle toga penzionisali, kao liberala, mislim.

Pravio sam i dva filma koji su mnogo ozlojedili vlast. Kolazni film »Zdrav podmladak« koji sam napravio zajedno sa Tomislavom Gotovcem, denuncirao je staljinisticku propagandu u poznatim posleratnim filmovima. Gledaoci su se prilicno smejali, jer je sve bilo jasno i smesno zbog gluposti. »Plasticni Isus« je dugometrazni igrani film koji sam zavrsio uoci odlaska u vojsku, novembra 1971. Bio je to moj diplomski rad na Akademiji, a i redovni profesionalni proizvod Centra filmskih radnih zajednica, tada glavnog proizvodjaca filmova u Beogradu. Imao sam podrsku gotovo sviju na Akademiji i mnogih u kinematografiji dok sam ga pravio. Cudo je da sam uspeo da ga napravim i uz tu podrsku, a bez nje ga svakako ne bi bilo. Bio je to sam kraj najliberalnijeg perioda u dotadasnjoj istoriji Jugoslavije, a i najslobodnija situacija u citavom komunistickom svetu. U tom smislu, takodje sam imao srecu da budem na pravom mestu u pravom momentu. Osecao sam tada, a i sada tako gledam na to vreme, da radim i govorim u ime mnogih.

S onu stranu resetaka

Inace, jos uvek sam bio u partiji i tu sam iskusio, na svoje prilicno iznenadjenje, da staljinizam koji smo svi mi opozicionari zamerali partijskom vrhu, nije samo metafora, nego stvarna i surova praksa u vojsci. Nisam mogao da verujem svojim usima kad sam cuo oficire kako izbacuju strasne podanicke parole i takmice se u izrazima odanosti vodji i rezimu. Mislio sam da tako neceg ima jos samo u Severnoj Koreji i Kini. Malobrojni vojnici, clanovi partije, listom su cutali na sastancima i nas bi redovno odstranili posle opsteg obrednog dela, da bi raspravljali bezbednosna i druga unutrasnja pitanja jedinice. Tu i tada se vise nije moglo napolje iz partije.

Doslo je vreme da se spremam za izlazak iz vojske, kraj oktobra 1972, ostalo jos dve-tri nedelje. Tada je objavljeno poznato Titovo pismo kojim je zapoceo obracun sa nepocudnima u Srbiji, pocev od republickog partijskog vrha, do mojih drugara iz studentskog pokreta. Dosli smo i mi na red, ne kad smo se nadali, nego kad je Brozu to bilo zgodno. Mesec dana pre toga dobili smo novog komesara bataljona, mladog kapetana Vuka Obradovica, dve-tri godina mladjeg od mene. Zvanicno se taj njegov polozaj zvao oficir za MPV, moralno-politicko vaspitanje.

Tih dana vodili su nas u berbu kukuruza. Padala je kisa. Sve je bilo odvratno i umnogome je podsecalo na ropski rad. Dosta ljudi se razbolelo. Uvece me zove dezurni kasarne, ne znam coveka. Svratio mi prijatelj i kolega iz Beograda, sasvim nenadano. Pusti mene oficir na tri-cetiri sata. Ocigledno nije znao da za mene vaze posebna pravila. Isprica mi taj prijatelj da je pre tri godine takodje sluzio u gardi, u Valjevu. Generacija pre njega, koju je zatekao u kasarni, ispricala mu je da je taj puk pod uzbunom doveden pred Beograd tokom demonstracija '68. Izjadamo se i razidjemo. Mene pocne da trese teska groznica i provedem noc znojeci se od povisene temperature.

Sutradan se javim u ambulantu gde lekarski pomocnik utvrdi da mi nije nista i vrati me u cetu. Na povratku me saceka poziv, meni i jos jednom vojniku, sjajnom jednom coveku, Sekulovicu, magistru metalurgije iz Niksica, da se odmah javimo kapetanu Obradovicu. Utegnemo se, ne znamo sta nas ceka i idemo, kao dva Svejka. Vuk nas primi ljubazno. Kaze, zove nas jer smo clanovi partije, treba da se raspravlja o negativnim pojavama i propustima u jedinici, jer je Tito, u otvorenom pismu pre desetak dana, pozvao sve partijske ustanove i clanove na samokriticko preispitivanje. Kapetan bi hteo da cuje, kaze, imamo li mi nesto u tom smislu, te predlozi da mozda kazemo kako bi neke sitnice u obuci mogle da se poprave.

Meni se ucini da je zgodna prilika da se pozalim na svoju situaciju i kazem da bih mogao da je iznesem kao primer sikaniranja mimo pravila, a i bez objasnjenja. Ne zna on, kao, o cemu ja to. Navedem mu da nisam prekomandovan kao svi drugi, da po drugi put prolazim obuku, da mi uskracuju izlaske, da me par sedmica pre otpustanja vode na poljske radove na kojima sam se i razboleo, i jos stosta. Ne slozi se on i poce, kao prijateljski, da mi drzi slovo o borbenoj gotovosti, da smo svi mi vojnici i kad smo u civilu, da ja moram da znam da je sve to, pa i taj kukuruz, pripremanje za borbu protiv onih koji bi napali zemlju spolja. Uzvratim mu pricom od sinoc, o upotrebi valjevskog puka nase divizije u cisto policijske svrhe i kazem mu u lice da ni mrtav tako nesto ne bih izvrsio. Uzdrzavao se impresivno. Predjemo na famozno pismo. Objasni on da je to jacanje partije, a ja njemu da to Broz smenjuje Nikezica i ostale, upravo kao sto je prosle godine uradio u Hrvatskoj, te da to meni bas i ne lici na neko jacanje. Kao clanovi partije mi smo, bajagi, ravnopravni i sve moze da se kaze, te ja njemu jos svasta kazem, ali mirno, cinjenicno, pazeci da ne uvredim neposredno ni Broza, ni partiju, ni vojsku, ni nekog oficira, ponajmanje njega licno. Otrpi Vuk sve to, otpusti nas, a Sekulovic koji je sve vreme razgovora cutao, rece mi kad smo izasli da sam, po njegovom misljenju, dobro i umesno govorio i da bi to mozda moglo i da popravi te moje poslednje vojnicke dane.

Moja se groznica istog dana razvila u tesko obostrano zapaljenje pluca i isti onaj lekarski pomocnik smesti me u stacionar, kao da me tog jutra nije odbio. Ostave me na miru nedelju dana. Onda se pojavi komandant puka sa glavnim lekarom, utvrde da mi se zdravlje bitno popravilo, te me, po prijavi kapetana Obradovica, kazne sa nedelju dana zatvora, jer sam se, navodno, pogrdno izrazavao o vojsci. Zatim me izbace iz partije. Prisustvovao sam sastanku i rekao im da je to sve potpuno neosnovano i da cu se zaliti. Nijedan vojnik nije rekao ni rec, dok su oficiri, kao u pozoristu, utvrdjenim redom iznosili protiv mene razne optuzbe i pogrde, sumnje i ideoloske diskvalifikacije, cak i oni s kojima rec nikad nisam progovorio. To me nije mnogo impresioniralo, ali me stvarno ozlojedilo kad je od komandanta divizije stigla kazna od mesec dana zatvora, jer mi je to produzavalo vojni rok za citave dve sedmice.

Uto me otpuste iz stacionara i prime u kasarnski zatvor. Posle samo jedan sat stigne dzip iz Beograda sa potpukovnikom kontraobavestajne sluzbe, nekim Lenkom, tako se predstavio. U prisustvu naseg pukovskog obavestajnog oficira, koji inace nikad nije ni pokusao da razgovara sa mnom, ispitivao me je o svemu i svacemu iz moje civilne proslosti petnaestak sati, sto nisam shvatio mnogo ozbiljno. Pokusavao je da me impresionira naivnim trikovima. Onda su me uvece spakovali u dzip i odvezli u Beograd, u zatvor Vojnog suda, uz obavestenje da sa mnom hoce da razgovara istrazni sudija. Umesto njega, sutradan su se pojavili neki KOS-ovci i krenuli da mi prete sudjenjem za spijunazu. Toga sam se stvarno prepao, jer od te vrste optuzbi tesko je braniti se, sudjenja su tajna, kazne su visoke, a javnost po pravilu misli da tu mora da je neceg stvarno bilo.

Laknulo mi je kad je istrazni sudija pokrenuo postupak zbog navodne neprijateljske propagande. Krunsko delo bio je razgovor s Vukom Obradovicem, spakovan u otrovnu formu, sa izjavama istrgnutim iz konteksta, bizarnim montazama i raznim prigodnim ukrasima. Potpuno izmisljene pismene izjave dvojice oficira, koje su me teretile za spijunazu, povucene su bez dalje price. Branio sam se da se ne secam, jer sam u tom trenutku bio vrlo bolestan i u bunilu, a prethodne noci sam mnogo pio. Obe stvari sam mogao solidno da dokazem lekarskim nalazom i izjavom prijatelja koji mi je bio u poseti, no to nije zanimalo ni istragu, ni kasnije sud. U proces su uvedeni i vestaci, dve gospodje koje su radile u vojsci, psihijatar i psiholog. Bile su mi vrlo sklone, ali je sud odbio da dopusti da one ocene motive mog verbalnog istupa. Posto su mi pretresli stan, probrali su neke emigrantske novine iz obilja svakovrsnog stampanog materijala kritickog u odnosu na rezim i teretili su me da sam ih ilegalno uneo u zemlju. Zatim su, iako je to vec bilo presudjeno u moju korist, izvukli onaj broj Vidika posvecen nacizmu, kao i moj film »Plasticni Isus« koji nije bio ni podnet komisiji za pregled filmova, a kamoli pusten u javnost, jer je producent, jos nakon Karadjordjeva, odlucio da je pogorsanje politickih prilika takvo da je bolje sacekati i ja sam se s tim slozio. Film se pretvorio u glavnu stvar na sudjenju, kojoj je posvecen citav dan od ukupno dva koliko je glavni pretres trajao.

Vuk je, inace, svedocio da sam ja rekao sve kako u optuznici pise, a Sekulovic, drugi svedok, da se on ne seca. Posle su ga zbog toga maltretirali do kraja vojnog roka, a bio je tek na polovini. Vuk je tvrdio da sam njemu delovao savrseno pribrano i da sam nastojao da ga uverim u svoje neprijateljske ideje, valjda da ga vrbujem, sta li. Kad sam ga kasnije gledao kao portparola vojske, aktivistu SK-pokreta za Jugoslaviju, generala koji se zaklinje pred majkama vojnika - nikad nisam uspeo da potisnem sliku onog malog karijeriste koji je odmah nakon prijave i svedocenja protiv mene jos jednom vanredno unapredjen i o njemu je drzavna televizija odmah lansirala hvalospevnu emisiju, portret zvani »Kapetan Vuk«. Niko, naravno, nije javno pominjao njegove zasluge za bezbednost. Sve bi to bila puka anegdota iz davne proslosti, da taj bivsi komesar sada nije vodja socijaldemokrata. Tesko mi je da poverujem u autenticnost politickog preobrazaja policijskih dostavljaca. Znam mnoge valjane socijaldemokrate koji su to dugo i utemeljeno. Nijedan mu nije u partiji. Ima u tome neceg opasnog i zlokobnog.

Dakle, dobijem ja na tom sudjenju godinu dana zatvora. Iako je rasprava bila zatvorena za javnost samo kad se prikazivao film, ni u drugo vreme nikome nije dozvoljen pristup, osim mojoj majci i zeni. U toj prvostepenoj presudi su moje krivice i otezavajuce okolnosti spakovane u cetiri tacke: razgovor s kapetanom, »Plasticni Isus«, Vidici i emigrantske novine. Domaca stampa nije obavestila javnost o tom slucaju, ali su strane agencije odmah objavile da je mladi reditelj osudjen zbog filma. U tom procesu branio me je advokat Trninic, vrlo dobro, ali u to vreme na sudjenjima za politicke delikte od odbrane se uspeh nije ni ocekivao.

Iznenadjenje je stiglo u vidu civilnog istraznog sudije koji me je obavestio da se otvara nova istraga protiv mene kod Okruznog suda u Beogradu, ponovo za delo neprijateljske propagande i to za film »Plasticni Isus«. Odbio sam da razgovaram, obavestivsi ga da je taj film vec bio predmet postupka protiv mene, a dva puta da se sudi za istu stvar, to ni u jugoslovenskom pravosudju nije uobicajeno. Otisao je sa smeskom. Posle nedelju dana urucena mi je pravnosnazna presuda Vrhovnog vojnog suda iz koje je film jednostavno izbacen, kao da nije ni bio predmet sudjenja, a svi ostali elementi ostali su isti, ukljucujuci i kaznu. Dakle, niti je prvostepena presuda ponistena, niti se sud oglasio nenadleznim, niti se kaze da se taj postupak izdvaja, niti da me za to delo oslobadjaju krivice - nista od toga, film su jednostavno ispustili iz presude kao da o njemu nije ni bilo reci.

Time je otvoren put za civilno sudjenje. Dok je trajala istraga, teska artiljerija medija pripremala je teren za monstr-proces. Nikad nisam ni video sve te tekstove. Neki od njih stizu do mene sa decenijama zakasnjenja. Naime, pod izgovorom da bi tokom istrage bilo nepozeljno, stetno po istragu, da osumnjiceni bude upoznat sa reakcijama u javnosti, sve tekstove koji su se ticali »Plasticnog Isusa« ili mene, zatvorske vlasti, islednik ili neko treci, uredno su isecali iz novina na koje sam u zatvoru bio pretplacen. Prema broju i velicini tih rupa u novinama mogao sam da zakljucim koliko rdjavo stoji moja stvar. Podrazumevalo se da nijedan od tih tekstova nije mogao biti u prilog meni, jer su svi mediji bili pod cvrstom kontrolom drzave, pojacanom i metodicno prosirenom posle vodjinog pisma stanovnistvu na celu sa partijom. Rupa je bilo zbilja mnogo, velikih i malih, gotovo svakodnevno. Kratkotrajne posete najblizih rodjaka u prisustvu islednika jednostavno nisu mogle da posluze za prenosenje bilo kakve relevantne informacije, a advokata sam mogao da vidim nasamo tek nakon istrage, a i to uz prisluskivanje, sto sam kasnije utvrdio.

Istraga je nastojala da proces usmeri protiv vece grupe ljudi. Prirodno, sve sam cinio da to sabotiram. Uspeo sam da prikrijem vezu mnogih ljudi s tim mojim filmom, insistirao sam na vrlo visokom stepenu svoje samostalnosti tokom rada u odnosu na sve saradnike, mentore, ustanove i poznanike. Znao sam, uostalom, da sebi ne bih bitno pomogao uplicuci druge, a njima bih mogao da nanesem veliku stetu. Stalno sam sa istraznim sudijom ratovao oko zapisnika u tom smislu, a i oko raznih pokusaja podmetanja znacenja i iskrivljenog navodjenja mojih reci. Nije mi dozvoljeno da vidim sta izjavljuju svedoci. Znao sam da cu biti osudjen, kao i u prvom procesu, jer je u tom pogledu vladao apsolutni automatizam: svaka istraga za dela protiv drzave vodila je optuznici, sudjenju i presudi na bezuslovnu zatvorsku kaznu. Jedino se nije znalo koliko godina robije ce se dobiti.

Po okoncanju istrage prebacili su me iz vojnog zatvora u Beogradu, gde sam proveo citavih sedam meseci u samici, u Zabelu kod Pozarevca, na izdrzavanje kazne po prvom procesu. U odnosu na istrazni zatvor, tu je bilo mnogo vise slobode i zivelo se sa gomilom drugih osudjenika. Prvih dana izgledalo mi je kao da sam pusten na slobodu, nisam mogao odmah da se priviknem na veci prostor, na kretanje, na ljude i razgovore.

Zivelo se bedno. Dousnika je bilo kao komaraca u mocvari. Vazilo je pravio da robijas moze pomoci sebi samo prijavljujuci druge. S druge strane, bilo je dvadesetak robijasa osudjenih za navodne politicke i privredne delikte (tokom naredne dve godine njihov broj narastao je na pedesetak), intelektualaca i drugih postenih ljudi sa kojima se moglo razgovarati nista manje kvalitetno nego na univerzitetu ili po beogradskim kruzocima. Zanimljivo je da su ti razgovori mogli da se obavljaju i u prisustvu dousnika, jer ovi jednostavno nisu bili u stanju da prate bilo kakav teorijski diskurs. Mi politicki bili smo u svemu izjednaceni i pomesani sa ostalima, osim sto smo bili jace pokriveni dousnicima i, velika stvar, nisu nas tukli. Druge jesu, cesto i uglavnom arbitrarno.

Malo je moglo da se uradi u zatvoru, ali ponesto se ipak radilo. Solidan front formirao se oko zastite nekih osnovnih prava, narocito prava da se primaju stampane stvari, sto su zatvorske vlasti stalno pokusavale da ogranice i ometu. Solidarnost medju politickim zatvorenicima bila je prilicna i nije bilo sektasenja u odnosu na razlike u shvatanjima. Bilo je tu nekoliko uglednih advokata, profesora, bivsih drzavnih cinovnika, direktora preduzeca i mladjih intelektualaca koji su se isticali u studentskom pokretu, kao i desetak Albanaca.

Odatle su me odveli na sudjenje u Beograd. Branila su me dva advokata, Desimir Kovacevic i Dusan Trninic, vrlo dobro. Rasturili smo tu optuznicu za neprijateljsku propagandu, navodno pocinjenu u filmu. Odbili smo interpretacije i podmetanja koje je tuzba poturala, javno raskrinkali njihove svedoke, istakli da je vec sudjenje krsenje osnovnih prava na slobodu izrazavanja. Razume se, nista to nije vredelo, ali iskoriscena je prilika da se pred prepunom sudnicom nesto kaze. Nikakve javne podrske nije bilo, jer je u tadasnjim represivnim uslovima nije ni moglo biti. Izrecena mi je kazna od godinu i po, sto je spajanjem sa prethodnom kaznom od godinu dana svedeno na ukupno dve godine.

Zalio sam se protiv te presude, kao i moji advokati. Valjano smo osporili njihove prilicno traljave argumente i brojne prekrsaje postupka. Zalio se i tuzilac. Posto, valjda, porucioci te predstave nisu bili zadovoljni visinom kazne, Vrhovni sud Srbije odbio je nase zalbe, a usvojio tuziocevu, te mi je povisio kaznu za godinu dana, na ukupno tri godine, uz obrazlozenje koje je bilo sasvim aljkavo, pravnicki gledano losije od prvostepene presude. Pisao sam zahtev za zastitu zakonitosti, osnivajuci ga na brojnim i teskim povredama Zakona o postupku i Krivicnog zakona, no to je, sasvim ocekivano, odbijeno. Te svoje papire prosvercovao sam preko robijaskih veza napolje i prilican broj ljudi je to procitao.

Posto je u mom slucaju sve bilo sasvim prozirno i jasno, stvar je dobila prilican publicitet u inostranstvu i na jugoslovenske vlasti vrsen je ozbiljan pritisak da me se oslobodi. U tom smislu zvali su me u upravu zatvora, nudeci mi da pisem za pomilovanje, uz obecanje da ce me pustiti na slobodu. Trazili su da izrazim kajanje, da obecam da necu ponoviti takvo delo i da ih lepo zamolim za milost. Meni je to bilo previse i odbio sam ponudu, te sam svoje tri godine odsluzio do poslednjeg dana.

Beda slobode

Ne vise od pedeset ljudi u gradu, neformalna grupa koja se sastojala od bivsih aktivista studentskog pokreta, profesora iskljucenih sa univerziteta, nekoliko advokata i mladjih intelektualaca - ipak je organizovala neki otpor koji se nadaleko video. Medijima je bilo nemoguce prici, no ljudi su se sastajali, raspravljali, kruzilo je nesto spisa, knjiga i peticija.

Pokret pisanja peticija u kojima su se trazile izmene pojedinih represivnih zakona ili otklanjanje represije poceo je 1977, peticijom kojom se trazilo da se vrate pasosi koji su nekima od nas bili oduzeti na osnovu i danas vazeceg diskrecionog prava policije. Iako su ljudi potpisivali to s velikim strahom i bez vere u uspeh, a licno Broz je saopstio u govoru na televiziji da ni pod kakvim pritiskom nece dati tih nekoliko pasosa, akcija je potpuno uspela, ponajvise zato sto je bila sinhronizovana sa sastankom Komisije za evropsku bezbednost i saradnju koji se odrzavao u Beogradu, a lokalnom rezimu bilo je stalo da prikrije koliko moze svoju represivnu prirodu. Ne samo sto smo dobili pasose, nego smo otkrili da su peticije sredstvo kojim mozemo vrsiti delotvoran pritisak na vlasti. Bilo je progona i pretnji u vezi sa tim peticijama. Bilo je privodjenja, oduzimanja dokumenata, a u Zagrebu je jedan mladi covek izgubio i zivot, pod vrlo sumnjivim okolnostima zato sto je sakupljao potpise za jednu peticiju. Protagonista ove strategije bio je advokat Srdja Popovic koji je u to vreme i sam bio zrtva represivnog procesa zbog navodne neprijateljske propagande koju je pocinio prilikom odbrane u jednom politickom procesu. Suspendovali su ga i osudili uslovno, ali je iza njega stalo mnogo ustanova i uglednih licnosti slobodnog sveta, te drzava nije mogla da ga uhapsi.

Iskoristio sam svoj pasos i otputovao u Britaniju, gde sam ostao vise od pola godine. Saradjivao sam sa demokratskom emigracijom cije je postojanje jugoslovenski rezim brizljivo krio, predstavljajuci celokupnu emigraciju kao ustasku i cetnicku. Zatim sam otisao na put po Aziji, a onda su mi ponovo oduzeli pasos na godinu dana. Kad sam ga ponovo dobio, otputovao sam na Daleki istok. Uto je Broz umro i posle vise od godinu dana izbivanja, vratio sam se u Beograd. Nista se nije bilo popravilo, ali je vrlo aktivna grupa disidenata, grupa profesora iskljucenih sa Filozofskog fakulteta, uspela da se izbori za posao. Dobili su odeljenje pri Institutu drustvenih nauka. Mene su uzeli za sekretara. Bili smo bliski i dobro smo saradjivali.

Jos 1976. poceli smo sa jednim oblikom organizovanja i otpora koji se posle uspesno razvio. Bio je to Otvoreni univerzitet, sastajanje i slobodno raspravljanje po stanovima, po ugledu na slicne akcije u Ceskoj i Poljskoj. Opisivali smo ta nasa sastajanja kao javna i otvorena, a upotrebu privatnih stanova pravdali smo cinjenicom da su nam javne tribine bile zatvorene. O tome smo se dogovorili u uskom krugu: Ilija Moljkovic, Vladimir Mijanovic, moj brat Vojislav Stojanovic i ja pozvali smo dvadesetak disidenata, uglavnom mladjih, izlozili im ideju i - stvar je krenula. Ocekivani policijski pritisci usledili su punom merom, ali su se nasa druzenja odrzala. Godinu dana nakon toga u tu akciju usla je i grupa iskljucenih profesora, te se stvar odigravala u dva paralelna toka, kasnije u tri. Sedam godina je to tako trajalo dok vlasti nisu odlucile da silom razbiju i obeshrabre ta sastajanja. Uhapsili su, aprila 1984, grupu od 28 prisutnih dok je Milovan Djilas izlagao istoriju nacionalnog pitanja u komunistickoj Jugoslaviji. Posle nekoliko dana pustili su tu grupu, a pokrenuli su sudski postupak protiv sestoro ljudi, izabranih kako se to vlastima cinilo najzgodnije. Njih su optuzili za organizovanje tih sastanaka u cilju protivustavne promene poretka. Bio sam u prvoj grupi uhapsenih, ali ne i medju optuzenima, mislim zato sto sam u to vreme vlastima vec bio tvrd orah: moje hapsenje donelo bi im vec u startu vise stete nego koristi. Kazem to zato sto smo se, kad su nasi prijatelji i kolege optuzeni, Ilija Moljkovic, moj brat i ja pismom obratili sudu, izjavljujuci da smo mi, a ne uhapseni, organizovali te skupove koji su bili predmet progona. Niko nas nije pozvao da nas saslusa tim povodom, jer bi to podrilo proces. Vlada Mijanovic je bio medju optuzenima, te njega nismo ni pominjali kao inicijatora tih akcija, iako je to bio.

Taj proces sestorici, kako smo ga zvali, bio je istorijski time sto je uspeo. Proces se raspao i vlast je, svima vidljivo, porazena. Izrecene su dve kazne. Miodrag Milic je svoju i odrobijao. Jedan mlad covek, Radomir Radovic, izgubio je zivot pod nerazjasnjenim okolnostima, uz mnoge indicije da je rec o smrti pod policijskom torturom. No, bitka je dobijena i od te tacke rezim pocinje da zamenjuje represiju samoodbranom. Pocinju da se javljaju pukotine, koje tri godine kasnije prerastaju u krizu.

Valjda u vezi sa tim slabljenjem represije i kontrole, otvara se za mene prostor da ponovo objavljujem i reziram. To se nije otvorilo samo, nego me je nekoliko prijatelja pozvalo da radim. Drzave nije bilo u tome. Objavljivao sam u Knjizevnim novinama, na poziv Mileta Perisica, a rezirao sam prvo kod Borke Pavicevic u »Novoj osecajnosti«, a zatim kod Ljubise Ristica u subotickom pozoristu. Moja upornost u nastojanju da se vratim poslovima za koje sam mislio da treba da ih radim i vera da taj povratak u profesiju zavisi samo od otklanjanja politicke represije - zasnivala se na zabludi. Naime, godinama su me liberalniji medju mocnicima u beogradskoj kulturnoj carsiji tapsali po ramenu i hrabrili, govoreci da se zna sta ja mogu i umem, te da ce, cim »ovo« prodje, za mene biti i mesta i sredstava. Medjutim, kad je »to« proslo, nicega za mene nije bilo s te institucionalne strane. Sva vrata bila su zatvorena i sve sto mi se otvorilo pocivalo je na plemenitom i prijateljskom gestu pojedinih ljudi koji su me pozvali da radim, ne bez rizika po sebe. Rizik vise nije bio vezan za moguce politicke progone, nego za carsiju koja se pokazala mocnijom nego sto sam ranije verovao. U nekim kafanskim, akademskim, redakcijskim i kancelarijskim krugovima odlucivalo se sta ide, a sta ne, ko je ko i kakav odnos prema toj licnosti treba da se zauzme. Drzavu su zamenili ili barem s njom podelili vlast neki mali centri moci, uglavnom oko vidjenijih pojedinaca i nekih ustanova. Tako je ostalo do danas, s tim sto je sve postalo jos ruznije i jos zagusljivije.

Svoj povratak u zivot, umnogome tezi nego moj nekadasnji pocetak, morao sam da obavim potpuno sam. To je bilo moguce tek nakon izvlacenja mog filma »Plasticni Isus« iz bunkera UDB-e i to primenom pravne strategije koju sam takodje sam morao da smislim. Od tada, od 1991, stopu po stopu otvaram sebi prostor u javnosti. Umesto da to bude u saradnji sa drugima koji su zainteresovani za demokratske promene i kvalitetniju kulturu, zbog neslaganja sa politikom srpskog nacionalnog pokreta to radim sam i cini se da to jedino tako i moze, ako covek nema sopstvenu instituciju, partiju ili barem skolu.

Epilog

Nekad je glavni posao disidenata bio da dokazu da rezim vrsi represiju i laze. Danas se to podrazumeva, a politika je postala gola borba za vlast i nadmudrivanje u parlamentarnoj aritmetici. U tom poslu disidenti svakako nisu najbolji. Najveci deo disidentske energije i moralnog kapitala pojeo je imperijalni nacionalni pokret koji je vec porazen, iako niko nije nastojao na ponizavajucem priznavanju i potpisivanju poraza. Barem cetvrtina bivsih disidenata diskvalifikovana je za dalji zivot u politici zagovaranjem rata koji su zatim izgubili, a prljavstine iz tog rata sve vise se pomaljaju iz rusevina nacionalnog pokreta. Druga cetvrtina ljudi nije vise tu i nema nameru da se vrati. Ako bi se i vratili, pitanje je ko bi ih prepoznao i sta to u ovom politickom pejzazu oni treba da rade. Gotovo svi od preostale polovine koja je jos uvek ovde drze se defetisticki i predaju se starenju, ne videci nikakav smisao u ukljucivanju u bilo kakav javni zivot ovde.

Trenutno glavno politicko pitanje u ovoj sredini, hoce li se stvarati nacionalna demokratska drzava, uz nuzne teritorijalne ustupke delova zemlje u kojima vecinski zive druge nacije, ili ce se nuditi neka gradjanska drzava u koju bi se pozvali svi koji su trenutno pod represijom ovog rezima - nije uopste strateski odluceno, nema preovladjujuceg stava. Niko ne nudi nikakav program od znacaja, a ne cini se da bi neki disidenti, grupno ili pojedinacno, bili dobrodosli da to ponude. Verovatno »ovo« mora prvo da se raspadne, da bi, iz nuzde, neko ipak poceo da misli i radi. S obzirom na fizicko starenje i nikakvu povezanost, malo je verovatno da bi u tom casu neki disidenti usli u politicki zivot.

Zanimljivo je, ipak, da je kvalifikativ postao pozeljan. Pojedini politicki lideri vole da se dice disidentskom prosloscu, cak i kad takve uopste nije bilo. Narocito je popularno da se neki periodi rada za rezim u proslosti danas proturaju kao disidentstvo u mnogim biografijama savremenih uglednika. To nije rdjav znak. Od raskrinkavanja takvih nema nikakve vajde, niti je neko spreman da to slusa. To jeste rdjav znak.

Disidenti, prilican broj njih, jos uvek poseduju znacajan moralni kapital i nesto energije. Mozda ce se, narocito ako dodje do ponovnog masovnog osporavanja tekuceg rezima, i poneki disident odluciti da svoje snove iz mladosti pokusa da pretoci u politicku misiju. Samo, sanse su male, teren rdjav, a pravila igre su se bitno izmenila.