Sta sprecava demokratizaciju

Pravi izazov nije odgovor na pitanje kakva je politicka situacija u ovoj zemlji, nego odgonetanje zasto je ona takva

Ljubomir Madzar

U dijagnozi politicke situacije u Jugoslaviji jedva da iko objektivan moze da napravi gresku. Prepoznati tu situaciju i objektivno je okarakterisati doista nije nikakav spoznajni izazov: to sto se dogadja toliko je drasticno da pogresnu dijagnozu moze da pruzi samo onaj ko nece da vidi istinu, tj. onaj koji je definitivno i beznadno pao kao zrtva nekakvih furija licnih interesa. Neka se, iako uveliko vec izuobicajen, ovom prilikom parafrazira i, vecini nas jos uvek dobro poznati, a donedavno i za maltene istu vecinu neprikosnoveni Marks.

No, jedno je prepoznati zlo i bez predrasuda ga dijagnosticirati, a nesto sasvim drugo utvrditi njegove uzroke. Pravi izazov nije odgovor na pitanje kakva je politicka situacija u ovoj zemlji, nego odgonetanje zasto je ona takva. Ovaj kratak napis ne moze, dakako, biti mesto za razradu celovitog i sveobuhvatnog odgovora. To sto se desava u jugoslovenskoj politici predstavlja jako veliko zlo, a veliko zlo niti moze da ima mali broj uzroka niti ti uzroci mogu da budu sitni. Svaki krupan uzrok trazi iscrpnu argumentaciju, a svi oni zajedno bice da iziskuju citave knjige da bi se u celosti sagledali i kako valja obrazlozili. Ovde ce samo biti dotaknut jedan deo uzroka iz jedne njihove kategorije, a to su oni objektivne naravi. U najvecem delu demokratske javnosti, ukljucujuci i njen strucni i profesionalni deo, razlozi za naopake politicke tendencije i frapirajuce dogadjaje najcesce se traze u sebicnom, gangsteroidnom ponasanju i odgovarajucoj krivici konkretnih aktera - politickih i drugih organizacija i, jos cesce, konkretnih licnosti.

Interesi cinilaca destrukcije

Okrecuci se objektivnim determinantama politickih deformacija, ovde se zapravo pokusava krenuti tragom onih analiza na koje su ekonomisti odvajkada sviknuti i koje neguju vec nekoliko stoleca. Kad se u privredi pojave znaci patoloskih promena, sami subjekti odgovarajucih dogadjaja i procesa odlucivanja su poslednji element na koji bi ekonomisti mogli da pomisle tragajuci za uzrocima. Uzrocnike i uzroke ekonomisti gotovo bez izuzetka traze u strukturi sistema unutar kojih subjekti donose svoje odluke, a osobito u motivacionoj strukturi koja u opstoj strukturi sistema predstavlja jednu od nosecih komponenata. Za monopolske profite, smisljeno redukovanje proizvodnje i redistributivne strategije koje se svode na eksploataciju ostatka drustva - ekonomisti skoro nikada ne okrivljuju same monopoliste. Naprotiv, oni teziste svojih izucavanja bacaju na siri institucionalni milje koji omogucava i podstice takve obrasce ponasanja i koji, zapravo, za same aktere monopolske eksploatacije sve alternativne varijante ponasanja cini jednostavno neisplativim. Za konkretne poteze iz kojih proisticu neke drustvene stete ekonomisti, dakle, ne krive one koji su te poteze povukli nego siri institucionalni ambijent koji bas takve poteze za posmatrane aktere cini atraktivnijim nego neke druge, drustveno korisnije.

Moze li se slicno rezonovanje primeniti i u politici? Svakako ne u potpunosti i ne na nacin koji bi znacio zanemarivanje vazne okolnosti da je politika oblast od najsireg drustvenog interesa i da je dimenzija moralne odgovornosti u njoj neuporedivo vise naglasena nego u privrednom poslovanju i pratecim finansijskim transakcijama. Pa ipak, ne moze se dejstvo objektivnih motivacionih i drugih sila u potpunosti zanemariti. Iza patogenih i patoloskih politickih pomeranja i poteza stoji jasno prepoznatljiv interes pojedinih aktera. Ovde se daju zamisliti dve mogucnosti.

Prva je da oni nisu razumeli niti svoj niti drustveni interes, te da su poteze iz kojih su na raznim nivoima proistekle stete povukli iz neznanja. Za tako nesto bi se oni tesko mogli proglasiti moralno odgovornim, narocito ako su posredi, kako to cesto biva, objektivne saznajne barijere u pribavljanju informacija za donosenje racionalnih odluka. Za ovu priliku ostavlja se po strani moguca odgovornost za takve neodmereno ambiciozne pretenzije u pogledu drustvenog inzenjerstva, koje upadljivo prevazilaze spoznajne moci drustva i njegovu sposobnost da odvec ambiciozne planove ostvari bez nesrazmerno velikih drustvenih troskova i steta.

Druga je mogucnost da su subjekti politickog odlucivanja sasvim dobro razumeli konfiguraciju interesa i nacina njihove realizacije, te da su, prepoznavsi jasno sopstveni interes, (u)cinili ono sto je za njih najbolje. I u ovom slucaju se pitanje moralne odgovornosti za posledice ne moze rascistiti do kraja i bez vecih nedoumica. Ako svaki od nas u svom zivotu i radu nastoji da donese odluke koje mu najvise odgovaraju, sa kakvim pravom ocekujemo od drugih da budu samozatajni, te da zarad sirih interesa zrtvuju svoje sopstvene? Naglasavajuci jos jednom da odgovor na ovo pitanje niposto nije jednoznacan, u nastavku ce biti istaknuta upravo ona strukturna svojstva politickih sistema odlucivanja koja u procesima upravljanja politickim dogadjanjima produkuju perverznu motivaciju i, slicno teoriji monopola u ekonomiji, pomazu da se, doduse delimicno, politicke nedace i pogibelji objasne nepovoljnim objektivnim konstelacijama za koje se odgovornost ne moze nedvosmisleno locirati ni na jednog konkretnog subjekta.

Koreni politickog oportunizma

Mozda je manje ili vise eksplicitna, odnosno skrivena, nacionalisticka orijentacija vecine politickih stranaka u Srbiji i Crnoj Gori najbolja ilustracija pomenutog kratkorocnog oportunizma. Nacionalizam je bio, a u dobroj meri ostaje i nadalje, platforma na kojoj su se mogli mobilisati ogromni politicki potencijali i akumulirati veliki izborni kapitali. Onaj koji iz nacelnih razloga nije mogao niti hteo da poseze za tim izdasnim vrelom glasova lisio se najmocnijeg sredstva za obezbedjivanje politicke podrske i na seriji izbora na razlicitim nivoima vlasti sam je sebe osudio na poraz i neuspeh. Stranke koje su (zlo)upotrebile nacionalizam prigrabile su najveci deo politicke moci i zagospodarile Srbijom i Jugoslavijom. Rezultati njihove vladavine su poznati: ekonomska katastrofa, medjunarodna izolacija, nezapamceni gubitak ugleda u svetu, ubrzano naucno i tehnolosko zaostajanje...

Krajnje je defektan onaj sistem koji omogucava da se politicki kapital uvecava i izborne pobede osiguravaju na negativan nacin, tj. orijentacijom na politiku koja u krajnjoj liniji vodi u propast, ali u medjuvremenu, i na kratak rok, omogucava pobedu i vladavinu onima koji pribegavaju tim, u osnovi duboko nemoralnim sredstvima. Defekt u sistemu je utoliko veci sto se nacionalisticka politika hvata za jednu od najprioritetnijih i zapravo nezaobilaznih ljudskih potreba, a to je potreba za bezbednoscu. Nacionalisticka strategija se u osnovi svodi na eroziju i rusenje postojecih bezbednosnih struktura - i to rasplamsavajuci mrznju i sireci konflikte sa drugim etnickim celinama - a potom nudjenje platforme na kojoj ce toboze biti ucvrscena bezbednost, i to tako sto ce se »pobediti« drugi etnicki entiteti, tj. sto ce se potrebni preduslovi na ovom zivotno vaznom planu osigurati na tudj racun! Nacionalisti zapravo nude resenja za probleme koje svesno sami stvaraju i na toj osnovi stavljaju pred svrsen cin biracko telo, cineci ga potpuno nemocnim da se odupre nacionalistickim ucenama.

Ambijent u kojem se ogromne politicke prednosti mogu ostvariti na destruktivan nacin, u kojem bolje prolazi onaj koji, oglusujuci se o imperative autenticnog narodnog interesa i elementarnog morala, izborne prednosti ostvaruje kroz ubitacno nepovoljnu vremensku arbitrazu kratkorocnih dobitaka i dugorocnijih neuporedivo vecih steta - takav ambijent predstavlja pravi izazov i namece dugi niz specificnih teskoca i gotovo nesavladivih prepreka za svaku konstruktivno orijentisanu i dugorocnom ozdravljenju privrede i drustva okrenutu politiku. Za neobican ambijent potrebna je i sasvim specificna, istinski nestandardna strategija. Formulisanje takve strategije veliki je, najpre intelektualni, a potom i akcioni i finansijski izazov.

Rast negativnog kapitala

Izjedanje bogatstva ima nekoliko oblika. Prvo, godinama vec amortizacija je znatno veca od bruto investicija: zemlja izjeda svoj fiksni kapital u meri u kojoj kroz ulaganje amortizacije ne obnavlja trajne proizvodne fondove koji su nasledjeni iz njene socijalisticke proslosti. Drugo, sektor drustvenih, mesovitih i zadruznih preduzeca operise sa velikim gubitkom. Procene variraju iz godine u godinu, a potom za svaku godinu takodje variraju u prilicno sirokom rasponu zavisno od orijentacije autora, koriscenih statistickih izvora, primenjene metodologije i svrhe kojoj je namenjena konkretna analiza. Medjutim, vecina procena koncentrise se u blizini vec poslovicne cifre od 10 odsto. To je nacin na koji privreda gubi svoj obrtni kapital. Gubljenje obrtnog kapitala vodi u nelikvidnost, opstu finansijsku nedisciplinu, eroziju i onih skromnih trzisnih mehanizama koji u privredi postoje i teski nered i finansijski haos. Potkopava se i ono skromno poslovno poverenje koje je jos preostalo posle tolikih spoljnih i ekonomsko-politickih udara (ukljucujuci dve skorasnje hiperinflacije i medjunarodnu blokadu privrede). Jednako pogubno je i dalekosezno kvarenje alokacije resursa, jer u duboko ukorenjenom finansijskom rasulu svako fakticki prisvaja onoliko tudjih sredstava koliko moze, a resursi odlaze ne na najbolje alternative, nego na one upotrebe na koje ih usmere samovoljni, od zakona na najlosiji nacin osamostaljeni i medjusobnom kreditiranju nepopravljivo okrenuti privredni subjekti. Na bezakonju stasalo medjusobno kreditiranje ostavlja trajne nepovoljne posledice ne samo na planu alokacije resursa, nego i na planu njihove mobilizacije: finansijski iscrpena i bez gotovine ostala preduzeca nisu u mogucnosti da placaju radnike niti da nabave sirovine za sledeci proizvodni i poslovni ciklus, pa finansijska erozija ne samo sto, sa nekim vremenskim pomakom, podrazumeva smanjenje stope rasta i malaksavanje ritma proizvodnje, nego i nemogucnost odrzanja onog obima proizvodnje koji je vec dostignut u neposrednoj proslosti. Ekonomsko urusavanje prirodna je posledica finansijskog iscrpljivanja i odgovarajuce erozije obrtnih sredstava. Trece, tehnolosko zastarevanje, izazvano i tragicno redukovanom investicionom aktivnoscu, povlaci za sobom i naglaseno ekonomsko obezvredjivanje proizvodnih fondova. Ovi fondovi svoju vrednost mogu da izvedu i realizuju jedino iz trzista proizvoda koji se pomocu njih fabrikuju; zbog zastarelih fondova ti proizvodi, medjutim, ne zadovoljavaju trazene standarde u pogledu kvaliteta i razlicitih funkcionalnih svojstava, pa ne mogu da izdrze konkurenciju ne samo na inostranom, nego cak ni na domacem trzistu. Neminovno gube vrednost oni fondovi koji izbacuju proizvode (i usluge) koje trziste odbacuje ili tek delimicno i uslovno prihvata. Cetvrto, opsta nepovoljna poslovna klima, izazvana velikim nekomercijalnim rizicima, brojnim spoljnim udarima, institucionalnom nestabilnoscu, retroaktivnom primenom zakona, opstim neprijateljskim stavom jedne ekonomske politike koja je dobrano opterecena socijalistickim nasledjem, nedelotvornom makroekonomskom politikom i jako niskim ugledom koji, u celini gledano, zemlja ima u svetu - ima za posledicu spektakularnu eroziju poslovnog optimizma i, stavise, trajni i intenzivan poslovni pesimizam koji se na poznati nacin odrazava na planu vrednovanja kapitala kao njegovo izrazito i tesko popravljivo obezvredjivanje. Peto, zemlja je prezaduzena. Samo njen spoljni dug iznosi nekih 9 milijardi dolara. To znaci da se samo po osnovu pripisa kamata taj dug povecava za nekih 650 miliona dolara godisnje. To cini oko 65 odsto godisnjeg prirasta drustvenog proizvoda cak i ako se prihvate, inace komotno odmerene, oficijelne procene dolarske vrednosti jugoslovenskog drustvenog proizvoda. Time se dodatno obezvredjuju, ionako malovredne, zvanicno isticane stope privrednog rasta, koje su zapravo vise nego efemerne buduci da se iskazuju kao stope rasta drustvenog proizvoda a ostvaruju se u uslovima ubrzanog smanjivanja proizvodnog potencijala i zabrinjavajuce dimenzioniranog a vremenski kontinuiranog smanjivanja bogatstva naroda.

Sinteticki rezime jugoslovenske ekonomske situacije moze se dati u vidu dve jednostavne ali sadrzinski bogate konstatacije: imovina kojom raspolaze ovo drustvo kruni se i obezvredjuje, a dugovi - kao jasno opredeljen vid negativnog kapitala - rastu geometrijskom progresijom. Osiromasenje zemlje tece po mnogo raznih osnova koje se prirodno svrstavaju na dva komplementarna fronta: erozija proizvodnog potencijala i smanjivanje imovine, koja bi se vodila kao aktiva u konsolidovanom bilansu stanja, i narastanje obaveza prema spoljnom svetu koje bi se u istom bilansu vodile kao pasiva. Rastuci raskorak izmedju ova dva indikatora opste ekonomsko-finansijske situacije zemlje zatvara se brzo rastucim najopstije shvacenim gubicima kao sintetickim izrazom drzavnog i narodnog osiromasenja.

Ekonomska politika bi morala da bude svesna ovog razornog procesa, za koji je D. Avramovic jednom prilikom, iako u drukcijem kontekstu, efektno istakao da predstavlja neku vrstu atomske bombe. Vlast zapravo odrzava politicki mir, ili socijalnu ravnotezu, kako se to terminoloski uobicajilo u njenim krugovima, troseci nasledjeno bogatstvo i dozvoljavajuci da se gomilaju dugovi koji bi i zbog pravnih pravila i moralnih razloga morali da se vracaju. Za onoliko koliko se izjede nacionalnog bogatstva i onoliko koliko se ne vrati nasim poveriocima (iako nas ugovori na to obavezuju) - upravo za toliko trosi se vise nego sto bi se smelo i uz najblaze standarde u pogledu odnosa prema bogatstvu naroda. Ti se standardi svode na zahtev da ono, ako se vec ne povecava, bar ne bi smelo da se smanjuje.

Ko racuna i sa buducnoscu

Jednako su nabijena rizikom i predstojeca nastojanja da se SRJ ukljuci u medjunarodne trgovinske i finansijske organizacije. Pristupanje STO (Svetska trgovinska organizacija), primera radi, podrazumevalo bi spektakularno smanjenje postojece carinske zastite: kao krajnji cilj postavice se smanjivanje sadasnjih carinskih stopa za oko 6 puta i potpuno ukidanje trgovinskih (kolicinskih) kontingenata. Iako je kod ovako krupnih operacija predvidjen prelazni rezim, nema sumnje da ce smanjivanje carina i promena spoljnotrgovinskog rezima predstavljati strahovit udarac za jugoslovensku privredu. Izlozena konkurenciji inostranih proizvodjaca, ona ce tesko moci da sacuva i postojecu nimalo zavidnu rentabilnost; zapravo u jos daleko vece gubitke zapasce ogromna vecina proizvodjaca. To znaci jos brze topljenje kapitala, nesposobnost pokrivanja i varijabilnih troskova i ispadanje iz proizvodnje velikog broja subjekata koji nisu u stanju da izdrze medjunarodnu konkurenciju. To u isto vreme povlaci veliko i politicki gotovo neizdrzljivo smanjenje zaposlenosti, ali i drugih makroekonomskih agregata, ukljucujuci i sam drustveni proizvod.

Zbog svega toga, onaj ko igra na kartu destrukcije ima golemu prednost u odnosu na onoga koji nudi razumnu, buducnosti okrenutu politiku. U realizaciji projekta demokratske i ekonomske transformacije zemlje ova krajnje nepovoljna konstelacija politickih cinilaca i njihove perverzne motivacije mora se neprestano imati na umu: politicka promena u takvim uslovima vise je nego teska. Ovakav preokret politicki je tesko izvodiv. Aktuelna politika, omogucavajuci narodu da trosi bogatstvo akumulirano u proslosti, u tekucem vremenu zaista mu nudi vise nego politika koja bi istinski bila okrenuta buducnosti. U politickom okruzenju u kojem je kratak rok toliko vazan bice da - bar u odsustvu snazne i kontinuirane spoljne podrske - nema nikakve sanse onaj koji drustvu nudi spas od sigurne dugorocne propasti po cenu niposto zanemarljivih zrtava na kratak rok i u blizoj, ne bas precizno odredjenoj buducnosti. Uz sve, to sto nudi konstruktivno koncipirana i na ekonomsko spasenje orijentisana politika svodi se na vremensku razmenu sigurnih sadasnjih smanjenja potrosnje za neminovno neizvesna buduca poboljsanja.

Sasvim je ocigledno da prethodno opisana ekonomska politika, kao i jednako destruktivna politika u uzem smislu reci (cista politika) kao njeno krajnje ishodiste i funkcionalna osnova, svoj cvrst oslonac ima u postojecoj defektnoj svojinskoj strukturi privrede u kojoj dominiraju oblici kolektivisticke svojine - drzavna i drustvena. Kolektivna svojina omogucava relativno lako i beskonfliktno izjedanje nacionalnog bogatstva kao ekonomske osnove drustva. Za komponentama imovine nad kojima nisu definisana individualizovana svojinska prava, tj. koje ne pripadaju nikome, sigurno je da niko nece mnogo zazaliti, niti ce biti motivisan da preduzme bilo sta da bi ih zastitio. Nijedan pojedinac nije motivisan da se uzdrzi od sadasnjeg trosenja postojeceg bogatstva, kojim putem uvecava sopstvenu potrosnju, da bi u nekoj siroko odredjenoj buducnosti uvecao standard i blagostanje buducih narastaja kao takvih, tj. tudje dece. Za temeljan, a toliko neophodan preokret ekonomske politike - a time i preokret ciste politike kao njenog operativnog jezgra i ishodista - mora se iz osnova menjati nasledjena disfunkcionalna vlasnicka osnova drustva. To je ono mesto gde se u shemu opste demokratizacije drustva uklapa privatizacija.

Aktuelna vlast za privatizaciju sigurno nije zainteresovana. Ona bi joj izbila iz ruku najmocniji instrument politicke kontrole, ono po cemu ima nenadoknadive prednosti u odnosu na svoje politicke takmace. Ona bi je takodje lisila mogucnosti da kroz trosenje bogatstva subvencionira tekucu potrosnju, te tako odrzava »socijalnu ravnotezu«, tj. cuva nacin na koji svoju neogranicenu vladavinu produzava kroz neodredjenu buducnost. Zahvaljujuci drustvenoj svojini i kontroli koju preko nje ima nad privredom, ali i nad drugim oblastima drustvenog zivota, sadasnja vladajuca koalicija ima ogromne prednosti nad svim alternativnim politickim snagama i ima velike izglede da svoju vlast sacuva sve dok u tekucu potrosnju ne prebaci i poslednje ostatke drustvenog bogatstva. To je ogromna prepreka svakog napora da se pokrene demokratski preobrazaj zemlje.

Strategija aktuelne vlasti izgleda prilicno jasna: cuvati politicku premoc sve dok to dozvoljava raspolozivost, makar i uveliko okrnjenog, bogatstva, a kad do neizbezne buduce smene vlasti ipak dodje, politicki naslednici ce preuzeti praznu, isusenu skoljku potpuno iscrpene i ekonomski obezvredjene zemlje. To je opsta pozadina na kojoj se odvijaju politicki procesi u jugoslovenskim prilikama. To su u isto vreme i ogromne teskoce sa kojima se mora racunati pri koncipiranju svakog pokusaja da se stvari preokrenu i tekuci degenerativni procesi obustave. To su, dakako, i parametri koji opredeljuju uslove realizacije eventualnog projekta demokratske obnove jugoslovenskog drustva. Projekat bi podrazumevao (nekakvo) resavanje herkulovskog zadatka koji se sastoji u tome da se u transparentnom demokratskom politickom procesu savlada i iz upravljackog sedla izbaci politicka sila koja gospodari preostalim bogatstvom naroda i, po logici najbeskrupuloznijeg oportunizma, iz tog bogatstva subvencionira potrosnju i korumpira izborno telo, ovekovecujuci svoju vladavinu. Ovo potkupljivanje je utoliko lakse sto ono izvesnim delom uopste ne ide na racun sadasnjih glasaca, nego na racun buducih narastaja koji nisu zastupljeni u politickom procesu, a zastita njihovog interesa nije u zatecenu motivacionu strukturu ugradjena niti kroz jasno definisanu, precizno identifikovanu i dovoljno individualizovanu svojinu.