Jos jedna procerdana godina

Krajem prosle godine, kako to vec dugo biva kod nas, javnost je bila zatrpana drzavnim projektovanjem svetle ekonomske buducnosti u novoj godini. Predvidjen je vrtoglav rast i industrijske proizvodnje, i izvoza, i zivotnog standarda. »Inflacije nece biti. Rascemo najvise na svetu« - grmeli su drzavni funkcioneri sa svih televizijskih kanala. Brzopotezno su usvojeni budzeti u kojima je svakome obecano onoliko koliko je pozeleo.

U toj, namerno izazvanoj buci i zbrci, nekako se izgubila 1997. godina. A ona, iako naoko stabilna i relativno uspesna, nije bila dobra.

Naime, prosle godine fizicki obim industrijske proizvodnje je porastao za skoro deset posto, cene su porasle nesto manje od 10 posto, realne zarade su povecane cak 20 posto, kurs je tokom najveceg dela godine bio stabilan, ponuda robe je bila zadovoljavajuca.

Medjutim, rast ekonomske aktivnosti je ostvaren po cenu ogromnih gubitaka, zbog kojih nas realni drustveni proizvod pada. Relativno stabilni kurs i cene placeni su tesko odrzivim spoljnotrgovinskim deficitom od 2,5 milijarde dolara, olako potrosenim parama od prodaje 49 posto telekomunikacija, povecanim gubicima izvoznika i visokim kamatnim stopama. Pri tom su stabilnosti cena doprinele i drzavna kontrola cena i pretnje preduzecima raznoraznim represivnim merama od strane cuvenih koordinacionih timova Vlade Srbije, ali i disciplina socijalistickih direktora. Doduse, time su povecani i gubici.

Plate i penzije su realno porasle, jer je zahvaljujuci ogromnom deficitu spoljnotrgovinske razmere kolac za raspodelu bio bar 20 posto veci od onoga koji se proizvodi u zemlji i raspoloziv je za domacu potrosnju. Doduse, sve sto se proizvede i uveze uglavnom se i potrosi - nema stednje, te nema ni investicija. A bez investicija, tehnoloskog napretka i novih radnih mesta, nema ni rasta, ni prosperiteta, ni boljeg zivota.

Tako je, nakon hiperinflacionog sloma 1993, prosla godina bila cetvrta po redu godina iluzije ekonomskog oporavka i rasta.

Time Srbija, nazalost, i 1997. dodaje tragicnom zbiru, za trzisne reforme i zdrav ekonomski oporavak, izgubljenih i procerdanih godina. Iako je 1997. bila proglasena godinom reformi, od reformi nije bilo nista. Nije bilo ni tragova spoljne i unutrasnje liberalizacije, neki znacajniji razvoj privatnog sektora nije primecen, stepen monopolizacije privrede je povecan, alokacija kapitala je bila i ostala pod drzavnom kontrolom, subvencioniranje neuspesnih drzavnih i drustvenih preduzeca je nastavljeno, politika tvrdog budzetskog ogranicenja nije ni na vidiku, gubici i destrukcija kapitala rastu, privatizacija je odlozena za 1998. godinu, strukturno prilagodjavanje privrede i sistema javne potrosnje nije pocelo. Ukupno gledano, efikasnost i profitabilnost privrede su pogorsani. Nasa produktivnost je jednaka samo 1/2 produktivnosti u Albaniji.

Srbija jos uvek nije pocela da resava nijedan od svojih ogromnih i rastucih ekonomskih problema. Ona ima drustveni proizvod jos uvek upola manji nego 1989. godine i industrijsku aktivnost 65 posto manju nego 1989. godine. Ona ima jednu od najvecih stopa nezaposlenosti u Evropi i bar pola miliona viska zaposlenih. Njena privreda je neto gubitnik cija se proizvodna baza smanjuje svake godine. Nema ni obrtni, ni investicioni kapital. Ne investira, ne otvara nova radna mesta, sputava privatni sektor na svaki nacin. Njeni vitalni infrastrukturni sistemi, od elektroprivrede, preko puteva i komunalnih usluga, do zdravstva i skolstva, na izdisaju su. Njene ekonomske distorzije i tenzije su ogromne: dispariteti cena, visoki troskovi rada, visoke kamate, deficit platnog bilansa, prekomerna javna potrosnja, monopolizovana privreda, neefikasna privredna struktura, veliki spoljni i unutrasnji dug, da spomenemo samo neke. Inflacija i recesija joj uveliko kucaju na vrata.

Srbijanska ekonomija je skolski primer ekonomije u dubokoj krizi. A izlaska iz krize bez trzisnih reformi i strukturnog prilagodjavanja nema. Svi pokusaji da se promene odloze vode zemlju dublje u krizu i njeno ozdravljenje cine sporijim, skupljim i bolnijim. Nazalost, tranzicije, koja je vec uveliko odmakla u bivsim socijalistickim zemljama, a narocito u Madjarskoj i Poljskoj, u Srbiji nema.

Doduse, mozda je sve samo jedan veliki nesporazum. Moguce je da se analiticari i rezim ne razumeju i da srpska vlada kad kaze reforme zapravo i ne misli na pretvaranje Srbije u modernu, efikasnu, otvorenu privredu zapadnoevropskog tipa. Izgleda da ona misli na pretvaranje Srbije u tipicnu juznoamericku zemlju od pre petnaestak godina - zemlju u kojoj su ekonomska i politicka moc koncentrisane u rukama nekoliko stotina porodica, uz ponesto inostranih kompanija i kapitala u sprezi sa domacim mocnicima i enormno bogatu manjinu i siromasnu ogromnu vecinu.

Aleksandra Posarac