Broj 181

Srbija u kucnom pritvoru

Promenjeni ili napusteni - to je sekspirovska dilema naseg politickog trenutka

Mirko Tepavac

Pre sedam godina, predsednicki kandidat reformske stranke, mladi, sada vec pokojni beogradski vizantolog Ivan Djuric, vise puta je ponovio: »Srbija izolovana da izolovanija ne moze biti!«. Na njegovu i nasu zalost, pokazalo se da moze.

Vecina nasih danasnjih nevolja svode se u stvari na jednu, sustinsku: Srbija (Jugoslavija) je otudjena i izolovana od politickih, ekonomskih i kulturnih tokova Evrope i sveta. Da nesreca bude veca, do izolacije nije doslo samo zbog odnosa sveta prema nama, nego upravo zbog naseg odnosa prema svetu. Toliko izolovani su danas samo jos Irak i Libija (prebogate naftom, ali i podrzane od velikog dela arapskog sveta) i ostrvska drzava Kuba (dobro povezana sa nizom latinoamerickih i hispanskih drzava) i, najzad, upropascena i izgladnela Severna Koreja s kojom bi bilo tuzno svako poredjenje. Ima, doduse, primera da neka autokratska drzava nije dozivela totalnu izolaciju, ali nema primera da izolovana drzava nije bila autokratska.

Neslavni primat u Evropi

Ako ne zauzima prvo mesto na listi izolovanih zemalja u svetu - Srbiji u Evropi to neslavno prvo mesto, bez ozbiljne konkurencije, pripada vec skoro citavu deceniju. Nijedna drzava u novijoj evropskoj istoriji (sem, donedavno, Albanija) nikad nije bila toliko izolovana, koliko je danas Srbija, koja je bas u tom periodu zabelezila i najstrmiji pad proizvodnje i standarda u Evropi. U izboru izmedju opstanka i propasti, vlast je izabrala svoj opstanak i po cenu opste propasti. To je gruba ali cela istina. Izolacija ogranicava ili sasvim onemogucuje razvoj, siromasi i unesrecuje narod, ali odlaze propast autokratske vladavine, koja, bas kao takva, jedino moze i da je lako zasluzi i dugo izdrzi. Nacin vladanja, s jedne, i odnosi sa svetom, s druge strane, cine jednu, zakonitu celinu. Sa velicanstvenim »dogadjanjem naroda« pre desetak godina, dogodila se i tome odgovarajuca vlast.

Tako se ponavlja uvek isti stereotip u potpuno razlicitim delovima sveta: medjunarodna zavera uperena je protiv ponosnog naroda koji ne dopusta da mu tudjini zapovedaju. Domaci placenici se sluze najprljavijim sredstvima da se domognu vlasti (na kojoj se oni vec nalaze) koja se nesebicno zrtvuje za dostojanstvo naroda i njegov opstanak. Srbija posrce, ali njene se vodje saginjati nece! Ko kaze da nismo ni smeli krenuti putevima koji nikud ne vode, izdajnik je i tudji sluga. Tako smo dosli do samih granica neofasizma i nacionalstaljinizma. Po prauzroke naseg propadanja mozemo da se vratimo i do Turaka ili komunista, ali cemo brze doci do istine ako odemo samo do VIII sednice i antibirokratske revolucije.

Nas nerazmrsiv cvor

Ovim nesavrsenim svetom - svi znamo - ne vlada ljubav nego interes. Pa kada je tako, kakav se nacionalni interes stiti sukobljavanjem sa celim svetom. Ko je u tom svetu - bilo iz interesa ili ljubavi - iskreno podrzao ono sto smo mi ovih godina cinili. Vise desetina »antisrpskih« rezolucija Saveta bezbednosti doneto je jednoglasno, i ne mnogo manje odluka Kontakt grupe potpisala je i Rusija, koju smatramo sebi najnaklonjenijom. Sada se vec i medjunarodni patronat nadnosi nad Srbijom, jer niko ne odobrava ono sto ona vec vise godina cini sa Kosovom i odskora i sa Crnom Gorom. Niko nece, ni nama ni drugima, priznati suvereno pravo na postupke koji destabilizuju region i groze sirim konfliktima. Sto se vise Srbija zatvarala tokom poslednjih godina, pozivajuci se na zastitu suvereniteta, to se vise njenih unutrasnjih problema internacionalizovalo. Posle izborne kradje novembra 96. i intervencije OEBS-a i Gonzalesa - ni nasi lokalni izbori nisu vise iskljucivo nasa stvar. A od demokratizacije na koju se tada Milosevic obavezao, do sada jos nema nista.

Kako Jugoslavija misli da opstane u uzem i sirem okruzenju, koje pociva na drugacijim standardima, koji nisu smisljeni samo da nama napakoste... Utakmica je vec odlucena, rezultat je konacan a mi jos uvek igramo na pobedu. Vracamo kazaljke na casovniku, gadjamo sudije kamenicama, zalimo se da su se svi udruzili protiv nas... Odbijamo da ratnim zlocincima sude tudji sudovi, a nasi nikoga jos nisu osudili. A zlocinci, ni ovdasnji ni tamosnji, nisu »nasi« nego haski, Kosovo nije »srpsko« nego kosovarsko, Crna Gora nije oko u glavi, nego glava sa sopstvenim ocima, Republika Srpska nije deo Srbije, nego Bosne i Hercegovine, Vojvodina je srpska, ali je i madjarska, slovacka, rumunska, rusinska, kolonisticka i izbeglicka. Nase stavove o sukcesiji i kontinuitetu niko ne prihvata ni posle nekoliko godina natezanja, povratku u OUN, OEBS, clanstvu u Evropskom savetu - gde je sada prakticno vec cela Evropa - nismo se priblizili ni za milimetar. Crna Gora se ne miri sa izolacijom, trazi otvaranje i ostace sa Srbijom ako i ona pocne da se otvara... Mnogo problema za tako malu zemlju, svi povezani u jedan cvor koji uporno pokusavamo da presecamo, umesto da ga strpljivo razvezujemo.

Mostovi umesto barijera

Krajnje je vreme za jasan i glasan govor o nasem stanju i izgledima. Nista se vise na ovim prostorima silom ne moze ni dobiti ni zadrzati. Kosovo uz Srbiju ne drzi vise ona sama i njena, sve veca policijska represija, nego bas ista ta omrznuta medjunarodna zajednica koja istrajava na nepromenljivosti granica, ali trazi resenja, koja ce na kraju mozda samo neki novi Dejton moci da nametne.

Dok se glave i duse ne prociste od zabluda, kultova opsena i demagogija, nece biti uslova za hvatanje koraka sa zivotom dinamicnog modernog sveta. Bezmalo, vecinu glasova i na ovim poslednjim izborima dobile su stranke i lideri - sto vlade, sto opozicije - koji se jos konacno ne odricu maksimalnih nacionalnih programa i takmice se u »nesaginjanju« i osudjivanju sveta. Krilatica »I Evropa i svet« bila je i ostala fraza bez pokrica, a vlast nesmetano nastavlja da se stiti visokim zidom nacionalizma i ksenofobije. Oni koji su nekad mrzeli komuniste, sada mrze Amerikance, zapadnjake, slabe Srbe i mundijaliste. Radikalska pamet i patrijarhalni moral, duboko su se ukorenili u glavama i dusama vaskolikog srpstva, dok je poraz Srbije postao i poraz svakog Srbina, ma gde da danas zivi.

Ovu vlast nece eliminisati opozicija, nego neizbezan, nepovoljan tok predstojecih dogadjaja. Ljudi od struke i savesti upozoravaju na neminovnu dalju degradaciju privrede i drustvenog standarda. Potpun raskid sa prosloscu i to u prvom redu sa ovom koja jos traje - agresivno nacionalistickom, antireformskom i antievropskom, nezaobilazan je preduslov za svaku promenu.

Nas nacionalni prostor je duhovno zagadjen demagogijom i laznim predstavama mesta Srbije u nepostojecem svetu od kojih se realan tesko raspoznaje. A mi, kao i svi, u krajnjem rezultatu smo, ipak, samo ono sto u ovom svepovezanom svetu, drugi priznaju da jesmo. Standarde nacionalnih i gradjanskih sloboda ne odredjuje nasa slobodna volja, nego nasa civilizacija. Sta to, uostalom, svet od nas trazi sto ne bi mi sami, u svom interesu, trebalo da ucinimo!

Promenjeni ili napusteni - to je sekspirovska dilema naseg politickog trenutka. Do otreznjenja moze doci samo bolnom katarzom koju nece izbeci ni narod ni vodje, ni ratnici ni akademici, ni vernici ni svestenici. Tek tada ce barijere izmedju nas i sveta moci da zamene mostovi komunikacija i prosperiteta.

Posaljite nam vas komentar