I nepismeni Milos znao je za toleranciju

Konstantin Obradovic

Pre puno godina procitao sam u nekim novinama o zanimljivom, iako strasnom slucaju koji se dogodio u ovoj nasoj Srbiji tridesetih godina DzIDz veka za vlade kneza Milosa. U nekakvom selu, naime, pocele se dogadjati razne nesrece - iznenadni pobacaji, grad unisti letinu, zapali se suma iz cista mira i sve tome slicno, dok seljani nisu zakljucili da je rec o vradzbinama. I odredili da je krivac neka samohrana baba, inace gadna zena; ona je, eto, vestica koja im »baca cini«, pa oni lepo skleptaju babu i spale je na lokalnom groblju. Stvar se rascuje i dodje do samog Knjaza. Iako i sam seljak, tek koliko juce sisao s Rudnika, a jos i veliki samodrzac, on je ocigledno imao nekog »ponjatija« o onome sto se danas naziva »pravna drzava«, sto ce reci da i u onoj njegovoj Srbiji postoji vlast i da samo ona moze da isledjuje krivice i »krivice«, te da se nikud nece stici ako gomila uzme »pravdu« u svoje ruke. Naredi se istraga, sprovede je kapetan ili kako se vec tada zvala (obliznja) varoska vlast, bilo je tu i batina i drugog »kastigovanja« krivaca, a najgore je prosao kmet koji je u selu tada bio vlast, pa i policija. O svemu je napisan detaljan izvestaj koji je neko, posle vise od jednog veka, nasao u drzavnoj arhivi i od toga napravio zanimljivost za novine.

Citava mi je prica ostala negde u secanju pokrivena novim slojevima pamcenja, dok me vest u Politici od 20. januara ove, 1988. godine nije na nju podsetila. Javlja, dakle, Politika nazionale da su neki gradjani Valjeva, varosi u ovoj danasnjoj Srbiji, a u osvit treceg milenijuma, hteli da lincuju bracni par, svoje sugradjane. A zasto? Zato sto su Jehovini svedoci! Iako bas nisam sklon da verujem u ono sto pise ova i ovakva Politika, ovo sam ipak poverovao. Ne znam zasto bi lokalni dopisnik tu sad nesto izmisljao? Pa tu, barem, nema nikakve politike. Ili mozda ima, naopako!

Najkrace, komsije su tim ljudima ucinili zivot nemogucim. I to ne delajuci tajno, onako krisom, nocu, vec otvoreno, usred bela dana: bacili su ni manje ni vise no oko 1000 (i slovima hiljadu) petardi na kucu u kojoj su ti nesrecni Svedoci stanovali, kamenice koje su im bacali u avliju morali su kofama da iznose i sve tome podobno, dok nisu odlucili da se isele. Uz obecanje - srecom, komsije ih nisu spalile kao onu jadnu babu s pocetka ove price - da ce i dalje verovati u Jehovu. Nesrecnici valjda ne znaju da je Hitler, recimo, trpao Jehovine svedoke u koncentracione logore. Ovde, izgleda i srecom, dotle jos nismo stigli, ali smo stigli dotle da vlast, za razliku od one kneza Milosa, na sve to nije reagovala. Posto je novinar ne pominje, a ljudi su se iselili, pretpostavljam da je nije ni bilo, da ih vlast nije zastitila. A bogme ni Crkva, kako izgleda. Iz njenog ugla gledano, ti su ljudi, kao sektasi, svakako u zabludi, ali zar hriscansko milosrdje ne nalaze da se i bezboznicima i krivovercima pomogne u nevolji?

Srbija je nekad vazila kao zemlja verske tolerancije. Na Berlinskom kongresu kad je nekim balkanskim drzavama priznavana nezavisnost, od Srbije nije trazeno, kao uslov tog priznanja, da stiti verske manjine. U doba kralja Milana, dakle, smatrana je u tom pogledu »pristojnom« zemljom. Ova je zemlja, navodno, demokratska, gde su manjinama priznata sva prava »prema najvisim svetskim standardima«, ratifikovali smo Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima, ustav i zakoni garantuju slobodu veroispovesti, a onda ovo? I jos ponesto: onomad, recimo, u srpskoj skupstini poslanici su odbili da za predsednika nekog od skupstinskih odbora izaberu poslanika Dzemaila Suljevica. Pogadjate zasto, zar ne? A onda se poneko ovde iscudjava sto nam medjunarodna zajednica, oni cuveni »svetski mocnici«, stalno nesto »popuje« o ljudskim pravima.