Broj 181

Izdaja detalja ili Montenegro, alegro ma non tropo

Voleo bih da razumem sta se dogadja u Crnoj Gori - izgleda da to znaju samo optimisti. Nemam ni trun simpatija za opciju »malog Moma« i njegovih sledbenika. Ali znam da tamo, kao i u Srbiji, postoji mnogo ljudi koji ostaju verni pogresnom politickom izboru kao velikoj zivotnoj strasti! A sa zivotnim strastima stvari su komplikovane - one se, znamo, cesto prenose s kolena na kolena.

Voleo bih da mogu da verujem da je u Crnoj Gori pobedila »demokratsko-reformska struja«. Verovao bih da nije nekih potuljenih detalja koji rovare po toj veri. Detalja kao onaj kad novoustoliceni glavar imenuje svog sefa policije za mandatara nove vlade i to obrazlaze njegovom »golemom privrzenoscu demokratiji«. Ili onaj kad javni tuzilac obznanjuje da ga narod, iz svih krajeva Crne Gore, naprosto salece zahtevima da se pohapse kolovodje haosa i nasilja. Metodama druga Kobe tesko je odoleti. Ipak, detalj koji najvise rovari po lepoj prici o »osvojenoj demokratiji« je izjava jednog od Djukanovicevih potpredsednika da u taboru g. Bulatovica postoji samo sacica »usijanih glava« i »masa zavedenih« (kojima cemo, naravno, pokazati pravi put). Tamo gde ne postoje politicki suparnici i neistomisljenici vec samo pravomisljenici i zavedeni (koje cemo prevaspitati i pretvoriti u pravomisljenike) demokratija je samo lepo stajace ruho.

Strajk gradskih taljigasa

Kad su, prosle zime, celnici koalicije Zajedno upucivali pateticne pozive motorizovanim Srbljima »Neka sve stane!« tom pozivu odazvala se jedva koja desetina. Od vozaca GSP-a mozda trojica-cetvorica. Gradski saobracaj nije stao zbog kasnjenja Srbije za svetom, stao je zbog kasnjenja obecanih stotinak maraka! Nedostatak hrabrosti za Veliku Promenu stanja u zemlji i zadrta kuraz da se promeni stanje u sopstvenom slajpiku - to je prica o danasnjoj Srbiji.

Pitanje koja partija stoji iza strajka uspaljenih gradskih taljigasa je besmisleno. Iza tog strajka stoje opsti bezizlaz i nedostatak zajednicke vizije Promene. Opsti bezizlaz radja traganje za malim, skucenim izlazima i prolazima. Samo za mene i mog pajtasa. Za druge, bas nas briga, porucuju vozaci gradskih taljiga. Sto je vece opste osecanje bezizlaza to je bezobzirnije trazenje uskog prolaza za mene i moju grupicu. Najbolje je ako se, pri tom, oni koji ne pripadaju mojoj druzinici mogu pretvoriti u taoce koji ce nama omoguciti nalazenje prolaza. (Najavljujuci strajk lekara jedan njihov lider nam obecava »da ce doci vreme kad ce bolesni juriti vladu da lekarima poveca plate«!) Sve ce, uskoro, biti kao u onom SF-filmu: naoruzane grupe borice se za kantu benzina, korpu hleba, gajbicu zelenisa.

Gradski taljigasi odustali su, posle sest dana, od totalne blokade »iz humanitarnih razloga« kako rekose. Ali, jedan izdajnicki detalj iz njihovog saopstenja raspreda celo klupko. Detalj-zahtev da sa gradskih ulica budu povuceni »alternativni prevoznici«. Sto je najparadoksalnije: jedna alternativa (nezavisni sindikat) trazi progon druge alternative! Stvari postaju jasnije kad doznamo da je u GSP-u odnos zaposleni-vozilo deset prema jedan, a kod alternativnih prevoznika najcesce 1:1. Kad bi svi zaposleni u GSP-u vozili po jednu riksu imali bismo uspesniji i racionalniji javni saobracaj!

Demokratske delozacije

Delozacije, ili ciscenje srpskih stambenih prostora od raznih nekrsta dosad je bila specijalnost fasistoidnih partija i grupa. Odnedavno, ovu praksu su prihvatili i glavari jedne opstine u kojoj su na vlasti suvi demokrati. Ubedjivali su nas da je to sto su se nekad palili na Pale beznacajna epizoda. Izgleda, ipak, da se ukus volujskog pecenja ne zaboravlja tako lako. Kao ni zanosni poj etnickih cistaca.

Budni cuvari propranog srpstva otkrili su da se u izvesnom stanu, usred Beograda, muvaju muslimanske dobeglice iz Bosne i kriknuli su od svetskog srpskog bola: na jednom mestu postignemo etnicku cistotu, na drugom dobijemo etnicku prljavstinu! Kakav je to nacin! I odlucise da gostoprimac nezeljenih gostiju, koji je »slucajno« muftija beogradski, nema vise sta da trazi u tom »vekovnom srpskom stanu«! Kad su im cak i Seseljevi delozatori natrljali nos zbog tog previse alavog srboljublja okrenuse se pozivanju na ciste, najpropranije principe. »Za nas su svi gradjani jednaki, bez obzira na veroispovest i politicku pripadnost!« Da se jedna ovakva gnusoba pravda principom »jednakosti pred zakonom« logicki je podvig i lekcija iz visoke skole cinizma. To mora da je i nasim veselim demokratama i demokratkinjama postalo jasno pa udarise u zice koje uvek diraju u zivac: zicu uvek i svuda ugrozenih Srba, ugrozenih cak i u svom prestonom gradu. Porodici kojoj je dodeljen stan i predsednici-cuvarki jednakosti gradjana pred zakonom neko je, navodno, pretio fizickom likvidacijom, anonimno, potuljeno. Ko bi to mogao da bude? Budni cuvari propranog srpstva u lov!

Nevini Adolf

Slusam izvestaj bijeljinskog dopisnika Foneta o tome kako je SFOR hapsio jednog od Karadzicevih delija (momka koji je, vele, sam sebe zvao »srpskim Adolfom«). Za novinara-patriotu on je miran, porodican covek, ljubitelj knjiga (vlasnik je dve knjizare), tipicna zrtva svetske nepravde.

»Sve se odigralo munjevito kao na filmu«, saopstava nam bijeljinski novinar. »Porodica je sa devetog sprata posmatrala ovu nemilu epizodu koja se odvijala kao na filmu«. Uvek sam znao da je film antisrpski izum! »Bacili su se na njega, munjevito, kao na filmu! Kakvi su to ljudi!« prica jedan od uhapsenikovih srodnika. Srbi su mirni, dobrodusni, usporenih pokreta kao sve dobricine. Naspram njih su neljudske, dresirane spodobe, masine za hvatanje i hapsenje.

O tome zasto se »srpski Adolf« nasao na haskoj poternici ni reci. Podrazumeva se da su Srbi uvek nevini. A na pitanje zasto je neko voleo da ga zovu Adolfom odgovor je: pa, onako. Vazno je zvati se Ernst. Ili Adolf. Svejedno.

Miodrag Stanisavljevic


© 1998. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar