Umetnost i angazovanost

»Decenijskim promasajem« - nazvana potpuno nerazumna i neobjasnjiva proslogodisnja promena jugoslovenskog predstavnika na bez sumnje najprestiznijoj medjunarodnoj likovnoj izlozbi - Bijenalu u Veneciji. Marina Abramovic, autor svetskog formata koju je predlozio vrlo kompetentni selektor, istoricar umetnosti Petar Cukovic, zamenjena je, tupom voljom tadasnjeg ministra kulture Crne Gore, jednim provincijskim ilustratorom viceva znacajnim iskljucivo na lokalnom slikarskom podrucju, cije likovne sale nisu ni za koga od interesa - pogotovo ne za visokoobrazovanu i informisanu publiku koja prati najvece svetske umetnicke manifestacije. I dok je jugoslovenski paviljon zvrjao prazan, Marina Abramovic je u centralnom privukla apsolutnu paznju, uz to, njen rad »Balkanski barok« dobio je Veliku nagradu Bijenala - »Zlatni lav«.

Bloody Balkan Baroljue

Osnovna ideja nagradjenog performansa »Balkanski barok« lezi u njegovom snaznom antiratnom protestu, u estetickom kriku umetnice zbog krvavog razaranja jedne respektabilne evropske drzave. Medju mnogim radovima tzv. telesne umetnosti koje je tokom sedamdesetih godina izvela nalazi se i onaj pod nazivom »Dogadjaj s vatrom«. U prostoru oko velike plamene petokrake ona je ucinila jednu ritualnu, body-art radnju koja se sastojala od secenja vlastite kose i noktiju na rukama i nogama. Lako je u njemu prepoznati nekolike znacenjske ravni. Simbol petokrake je najjaci. Zasnovan je na jedinoj ideologiji koja je u titoizmu istovremeno oznacavala i komunizam i tradiciju partizanskog rata i socijalisticku revoluciju. Preplitanje njene zivotne i umetnicke ideologije simbolickim jezikom je izrazeno odstranjivanjem delova tela. Individualni umetnicki cin u osnovi jedne progresivne, levicarske idejnosti vizuelizovan je tim jednostavnim oblikovnim radnjama.

Venecijanski performans Marine Abramovic, kojem bi ime moglo biti i »Bloody Balkan Baroljue«, zapravo daje finalnu sliku jugoslovenskog politickog pejzaza tokom poslednjih pedeset godina. Ako je ova prica sa tragicnim krajem zapocela levicarskim, komunistickim utopijama, njen zavrsetak se zbio u najkrvavijoj mogucoj realnosti generiranoj kolopletom najrazlicitijih nacionalsocijalistickih ludila. Njome su reciklirane traume radjanja i umiranja, ujedinjavanja i raspadanja, smisla i besmisla... Ovaj ionako stravican balkanski vek izgleda da je morao zakonito da zavrsi jos jednim pirom masovnog ubijanja i razaranja, jos jednim - »baroknim« dankom u krvi.

Magnetni triptih

Imali smo prilike da prethodnih godina gledamo i angazovane performanse beogradske grupe »Magnet« koja svoje politicke poruke odasilje mnogo direktnije. Do sada su oni izveli dva ciklusa »javnih umetnickih radova«: 1996. realizovali su »FaluSerbia«, »Poslednja tajna vecera«, »Otkrovenje«, »Isterivanje djavola« i »Zlatna poluga«, a 1997. »Rekvijem za Srbiju«, »88 jaja za novu opozicionu vlast« i »Zaklani ste, nase saucesce«.

Iako postoji neposredna povezanost proslogodisnjih akcija »Magneta« sa sadasnjim, ipak se kao jedan poseban fenomen izdvojio triptih izveden prosle godine. Promena od prizeljkivane erekcije (uspravljanja) i penetracije (prodora u svet) postdejtonske Srbije (»FaluSerbija«) do konacne istine (»Rekvijem za Srbiju«) ovog istorijskog trenutka ima smisao zaokruzenja aktivnosti grupe »Magnet«. Zapaza se tacno lociranje generatora krize: vrhovna vlast, simbolicni vrh kulturnih i umetnickih institucija (ideologija Memoranduma je iz veleumnih kabineta SANU izasla na ulicu i uzrokovala aktuelnu crveno-crnu neman), i ukazivanje da je, a to je novost - nekada opozicija a danas nova vlast, pokazala sindrom ni cinjenja ni necinjenja koji je izgleda zajednicki onima koji vladaju u ovakvoj vrsti rezima. Promena sistema je upravo pravi cilj koji bi omogucio odstranjivanje tekucih destruktivnih uzroka.

Njihova upozorenja su direktna. A ako je potpuno izvesno da je stari rezim i na znatno krupnije proteste oguglao, nikako nece biti dobro ako i novoformiranu vlast u urbanim centrima bude zahvatila ista neosetljivost i autizam. I nikako nece biti dobro ako za kulturu zaduzeni u novoj vlasti ovakve kulturne aktivnosti budu razumeli samo kao umetnicki neobuzdan cin za jednokratnu upotrebu. Ono sto su Marina Abramovic i »Magnet« uradili upravo je javno, esteticko i eticko skretanje paznje na opstu zapustenost i duhovnu pustos devedesetih koju smo nasledili iz propalog samoupravnog eksperimenta ali sa katastrofalnim epilogom. A iza te propasti nastupila je aktuelna pustos.

Jovan Despotovic

Posaljite nam vas komentar