Ivo Andric

(odlomak iz Andriceve Besede prilikom primanja Nobelove nagrade)*

Na hiljadu raznih jezika, u najraznolicnijim uslovima zivota, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pricanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedaca koja izlaze u ovom trenutku iz izdavackih kuca u velikim svetskim centrima, ispreda se prica o sudbini covekovoj koju bez kraja i prekida pricaju ljudi ljudima. Nacin i oblici toga pricanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pricom i pricanjem ostaje, a prica tece dalje i pricanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da covecanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove prica samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluca i ritmom svoga bila, stalno istu pricu. A ta prica kao da zeli, poput pricanja legendarne Seherezade, da zavara krvnika, da odlozi neminovnost tragicnog udesa koji nam preti, i produzi iluziju zivota i trajanja. Ili mozda pripovedac svojim delom treba da pomogne coveku da se nadje i snadje? Mozda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od zivota-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedac mozda prica sam sebi svoju pricu, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pricanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas cesto zivot baca, i da nam o tom zivotu, koji zivimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaze nesto vise nego sto mi, u svojoj slabosti, mozemo da saznamo i shvatimo; tako da cesto tek iz reci dobrog pripovedaca saznajemo sta smo ucinili, a sta propustili, sta bi trebalo ciniti, a sta ne. Mozda je u tim pricanjima, usmenim i pisanim, i sadrzana prava istorija covecanstva, i mozda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obradjuju proslost ili sadasnjost.

Kada je rec o pripovedanju koje ima za predmet proslost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o proslosti trebalo da znaci prenebregnuti sadasnjicu i donekle okrenuti ledja zivotu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi slozili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog sto se zove sadasnjost u ono sto smatramo prosloscu, da s lakocom, kao u snu, prelaze pragove stoleca. Najposle, zar se u proslosti kao i u sadasnjosti ne suocavamo sa slicnim pojavama i sa istim problemima? Biti covek, rodjen bez svoga znanja i bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdrzati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredvidjene postupke svoje i tudje, koji ponajcesce nisu po meri nasih snaga. A povrh svega, treba jos izdrzati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti covek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli proslost od sadasnjosti, pisac susrece tu istu covekovu sudbinu koju on mora uociti i sto bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane zivo tkanje price koju on zeli da saopsti citaocima, i to sto lepse, sto jednostavnije, i sto ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim nacinom i kojim putevima? Jedni to postizu slobodnim i neogranicenim razmahom maste, drugi dugim i pazljivim proucavanjem istorijskih podataka i drustvenih pojava; jedni poniranjem u sustinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakocom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: »Sta je istorija? Klin o koji ja vesam svoje romane«. Ukratko, moze postojati sto nacina i puteva kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino sto je vazno i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objasnjenje svega i to svima i jednom zauvek, drevne reci: »Cogitavi dies antiljuos et annos aeternos in mente habui« (Razmisljao sam o drevnim danima i secao se godina vecnosti).

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, obicaja. Sve je to manje ili vise zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopste toliko vazno da li jedan pripovedac opisuje sadasnjost ili proslost, ili se smelo zalece u buducnost; ono sto je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova prica, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne moze biti propisa ni pravila. Svak prica svoju pricu po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasledjenih ili stecenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izrazajnih mogucnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono sto prica, i svakog treba pustiti da slobodno prica. Ali dopusteno je, mislim, na kraju pozeleti da prica koju danasnji pripovedac prica ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mrznjom ni zaglusena grmljavinom ubilackog oruzja, nego sto je mogucno vise pokretana ljubavlju i vodjena sirinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedac i njegovo delo ne sluze nicemu ako na jedan ili na drugi nacin ne sluze coveku i covecnosti. To je ono sto je bitno. I to je ono sto sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom razmatranju koje cu, ako mi dopustite, zavrsiti kao sto sam i poceo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

_____________________

*) Iz: Citanka, za I razred srednje skole, Beograd 1995, str. 78-79.