Zapis o Fransoa Fireu

Nedavno objavljena i vec sporna Crna knjiga komunizma koja je uzvitlala duhove kao retko koja knjiga poslednjih decenija, posvecena je uspomeni na preminulog istoricara Firea. To nije slucajno jer nesporno je - makar to - da je ovaj istoricar utemeljio jednu modernu skolu savremene istoriografije.

Iluzije su glavna tema njegovih vec davno objavljenih knjiga kakve su Karl Marks i Francuska revolucija iz 1986. i veliki, nezaobilazni Kriticki recnik Francuske revolucije objavljen 1988. u saradnji sa Monom Ozouf. Vec sa tim delima, po sopstvenom priznanju, odvaja se od »srecne generacije koja je pisala istoriju istorije« i posvecuje se jednoj istoriji-problemu koja znacenje dogadjaja - bilo da je to bitka kod Vaterloa ili Staljinova smrt - trazi na »osi vremena«, u smislu jedne istoriografske metode koja spaja istoriju-pricu i istoriosofiju. Istorija ni za njega nije »egzaktna nauka« vec trazenje smisla; on i kaze da je to ono »sto ja produbljujem kroz iskustvo svoga zanata«.

Revolucija kao fenomen, kao velika kataklizma u drustvenim odnosima je ono sto se iscitava u svim njegovim spisima - od pomenutih do neokoncanih polemika koje je vodio. S ruskim komunizmom i njegovim slomom se okoncala jedna iluzija - ta se rec u glosarijumu Fireovom ne moze smetati s uma - ali je ta iluzija imala svoju istoriju koja nije ni zapocela u Rusiji. Nije, naime, Francuska revolucija posla od usko klasnih ili nacionalnih nacela, vec od univerzalnog principa - iz hriscansko-prosvetiteljskog nasledja - od principa coveka i gradjanina, ali ostvarila je u jednom vremenskom toku tek interese jedne klase - gradjansko-burzoaske; imala je revolucija i svoju stranu najsurovijeg terora, imala je svoju istoriju i istoriju svoje iluzije, i ostvarila se - to Fire naglasava - ili »zavrsila se tek 1978. godine«. Tu se ona pocinje odvajati od iluzije - tu se otvara nova mogucnost, no to je ono sto je oko Firea najvise uznemirilo duhove. Ostaje otvoreno veliko pitanje - a Fire ih je smelo otvarao - o tome da li ce republikanske ustanove uspeti - i kako? - da ponude »novi drustveni ugovor«, bez iluzija, naravno. S Ruskom, boljsevickom revolucijom stvari ne stoje jednostavno, i stoga je njena iluzija i morala biti okoncana kako i jeste okoncana. Ona je bila istorijska imitacija Francuske revolucije, ali sa suzenim nacelima - svedenim na usko klasno, koja su zagovarala i nastavak i »dovrsenje« Francuske revolucije, u smislu da ce ona i biti i »poslednja i konacna« pred ulazak u vecno »carstvo slobode« ili u pravu, stvarnu istoriju. Iluzija je odnela prevagu, utopija se bukvalno nasla »na vlasti« pa se velika nada, u zemlji bez ikakvog demokratskog nasledja, pretvorila u veliku i groznu moru.

U knjizi L'Atelier de l'Histoire nastaloj 1982. sa naslovom koji je zaista karakteristican - rec-sintagma »radionica istorije« je cesta u njegovim spisima - istoricar je sasvim jasan. Istoriografija je postupak - u drugoj prilici on kaze i zanat - »koji je stvorila ucena Evropa izmedju DzVI i DzIDz veka« ciji se smisao sastoji u »rekonstrukciji cinjenica, ali cinjenice su jedno dok je zakon koji ih izaziva nesto drugo«; stoga je danas moguca istoriografija »kao intelektualna istorija koja eksplicite konstruise podatke, polazeci od pitanja koja su konceptualno elaborirana«; sa Francuskom revolucijom se »radja demokratija« rekao bi Fire, ali zakoni demokratije se stvaraju u vremenu i prostoru - na »osi vremena« i to postupno sto ce reci da nisu zauvek dati, dati jednom zauvek ni samim nacelima velike revolucije koja se mogu - to je jos jedno poglavlje iluzije - dogmatizovati i svesti na svoju suprotnost; Ruska je revolucija pokazala kako se to zbiva i kako se okoncava jedna takva iluzija; ne sastoji se istorija samo u »prici« koju vecno vaspostavljaju ucene erudite, vec u proveri iskustva, »ona je« - naglasice Fire u jednoj knjizi - »neodvojiva od razuma danasnjega sveta, koji joj namece svoja pitanja, koji joj obezbedjuje i razlog njenoga postojanja«; bitno je da »dokazi budu osigurani« pa makar to bilo - i tako i biva - i »na stetu lepote istorije-price«.

Prolazi vreme, kaze Fire na jednom mestu, istorije-price i dolazi vreme istorije-problema. Drugim recima, na vidiku je jedna istoriografija koja ce akribiju kazivanja dogadjaja spajati sa osmisljavanjem, sa jednom mogucom »revalorizacijom« koja se mora - to je imperativ - oslobadjati iluzije; nije nista nepoznato ni o Napoleonu ni o okolnostima Staljinove smrti, ali je smisao i jednog i drugog »dogadjaja-problema« ono sto nam je potrebno.

Svi poslovi ni u Fireovoj »radionici istorije« nisu okoncani, moze se cak reci da pocinju.

Sa Fireom zapocinje - tu se ipak svi slazu - kriticko promisljanje proslosti, svega onoga sto je od istorije uistinu nacinilo pravu »kraljicu medju naukama«. No - postoje i razne vrste opsednutosti istorijom, postoji mitomanska opsednutost ali i kriticka. Preminuli istoricar je zagovarao ovu drugu. Sve preostalo iz njegove »zanatske« - on ne kaze majstorske - radionice govori o tome.

M. Dj.