Gorka zetva patrijarhova

Pismo patrijarha srpskog g. Pavla albanskim studentima su, barem upuceniji u tok zbivanja u nasoj Crkvi, i ocekivali. Ono nije stav episkopata ni Sinoda vec njegovo - patrijarhovo i otuda i veliki odjek kako u zemlji tako i u inostranstvu; rezimska stampa ga je dva dana precutkivala, potom nekako »progutala«, sve u strahu da se Crkva ne nametne kao posrednik u razresavanju kosovskoga cvora. Nisu u pitanju samo dobre namere - u koje mi i ne sumnjamo - niti je u njemu bitan onaj spisak zelja. Patrijarhova zabrinutost ima dublje korene i mnogo ozbiljnije razloge - sve je stiglo do opasne tacke i nastalo je vreme jednog ispita savesti - i licne i kolektivne - od kojeg se vise bezati ne moze. Pogresna politika rezima, posebno od pocetka osamdesetih godina, poznata po totalnoj i totalitarnoj srbizaciji Kosova, izazvala je albanski nacionalizam koji danas nastupa sa zahtevima pred kojim se niko lako snaci nece. Da li Albanci imaju »pasose drzave Srbije« - valjda nam je drzava SRJ - i slicne nepreciznosti, koje svakako umecu namerno oni koji rediguju patrijarhove govore, vise i nisu nesto vazno. Drugaciji su bili i uzroci rata u Hrvatskoj i Bosni nego sto ih Njegova svetost vidi ali i to sada odlazi u drugi plan - pogresna politika Milosevicevog rezima je imala podrsku SPC pa je u sve uvlacen i sam patrijarh. Sada smo tu gde smo i kako smo. Rezim je ucinio sve sto su od njega trazile najradikalnije struje, locirao je vojsku, koncentrisao ogromne policijske snage, vrsio je teror i nevidjenu represiju i - nikakvoga resenja i nije bilo i jos ga nema. Nasilje nije bilo sredstvo i sada i patrijarh osudjuje nasilje prema albanskim studentima i - to nije mala novina - govori o zlu »nacionalnoga jednoumlja«. To je prvi novi znak koji budi velike nade. Sada su na sceni dva jednoumlja na nacionalnoj osnovi - srpsko i albansko i sada nije lako resavati problem.

Malo istorije - one daleko pre osamdesetih godina - nece biti na odmet; srasla sa drzavom, sto bi se u nekim slucajevima i moglo razumeti, SPC je vekovima srastala sa autokratskim rezimima, zatvarala se u uske nacionalne okvire koji su nesto nespojivo sa duhom i smislom hriscanstva; mi vekovima nismo uspeli da dobijemo albanske pravoslavne vladike - a pravoslavnih Albanaca inace ima - a Ruska ih pravoslavna crkva ima cak i medju Aleutima; o braci rimokatolicima da i ne govorimo - crni i crveni kardinali su u Rimu sasvim normalna pojava jer vera nam je data preko ruba plemena i nacija. Zakasnilo se - i to veoma - za duhom vremena. Sada kada na Kosovu ima blizu dva miliona Albanaca, kada je situacija stigla onamo kuda je stigla, SPC ce se naci u ulozi nekakvoga »stranoga tela« u okviru demografskoga stanja koje covek ipak ne moze da menja po svojoj volji i kako bi hteo. Naravno, stari patrijarh to dobro zna, i neki znaci govore - nase su nade okrenute u tom smislu - da se sprema da kako-tako obuzda one nacionalisticke struje u samoj Crkvi koje su dokazani saucesnici svega zla koje je Milosevicev rezim doneo i Albancima i Srbima i Balkanu u celini. Mnogo sta u patrijarhovom pismu govori da bi stvari i tako mogle krenuti ali zna se da su jos veoma mocne snage koje otvoreno u vidu nekakvih »apela« daju otvorenu podrsku autokratskom rezimu paljanskih poglavara kakvi su Karadzic i general Mladic. U svakom slucaju, nad nekim akcentima u patrijarhovom pismu najdublje ce se zamisliti i srpski i albanski nacionalisti, i ako odatle krene dijalog u kojem bi prevladala svest o vrednosti mira i zajednickoga zivota, stvari bi se mogle pokrenuti nabolje u smeru trajnijih resenja problema Kosova na kojem bi sukobi mogli da zapale i prostor mnogo siri od Balkana. Ovih dana smo slusali mudre opomene svetog apostola Pavla iz Rimljanima poslanice - 14. 19. - »Starajmo se, dakle, za ono sto doprinosi miru i uzajamnome napretku«. Drugog i boljeg resenja tesko da ima. To nije mala novina u ovom pismu. Stvar je, medjutim, u tome kako ce je koja strana shvatiti.

Tu notu valja razumeti - Crkva mora imati smisla za manjine jer hriscani su vekovima bili manjina, »malo stado«.

Ukoliko bi prevladala radikalna opcija - bilo s koje strane - i Srbi bi mogli doziveti ono sto su vec doziveli na prostoru bivse Jugoslavije, a Albanci bi se nasli u ulozi koja nikako zavidna nije. Pismo govori i o tome da je sam patrijarh - mnoge indikacije to potvrdjuju - odlucio da progovori u svoje ime. Ne znamo kako ce biti, tesko je prognozirati buduci odnos snaga, ali je jedno jasno - sam je patrijarh odlucio da zapocne jednu gorku politicku zetvu. Sejali su svi, i oni oko Njegove svetosti, ali neko mora da pocne. Jer, ako nece on ko ce, i ako nece sada - kada ce! Stoga albanski studenti ne bi trebalo da zure sa odbacivanjem jedne ovakve inicijative - ona je za pocetak dobra.

Mirko Djordjevic