Izbor izmedju realnih mogucnosti

Republika menja ruho. Izabrali smo nov format i prelom. I partnera - dnevni list Danas - s kojim cemo izlaziti pred citaoce svake druge subote. Izabrali smo saradnju, mimo uobicajenog cepkanja i sudaranja. Racunamo, kada smo u tezim okolnostima izabrali stanoviste gradjanskog samooslobadjanja za polaziste svog projekta delovanja, da ce se potvrditi smisao novog izbora. Ne prihvatamo trajnu marginalnost. Ona preti autizmom i nestajanjem. Ne pristajemo na slobodu u skucenom rezervatu. Ona vise sluzi rezimu da pred svetom pokazuje svoju toboznju toleranciju, dok cini sve da je sputa i skrajne. Bez sire slobode licimo na maketu za utehu jednima i manipulaciju drugima.

Ni nojevsko gnjuranje u pesku ne moze da ukloni zastrasujuce prizore ubijanja, sakacenja, mrcvarenja, raseljavanja, razaranja i raspadanja. Pustos odozgo, pustinja odozdo. Dozivljaju kataklizme pridonose i histerije ceste pri kraju veka, jos i milenijuma, kada obicno naviru vizije propasti i spasa.

Izbor izmedju propasti i spasa, medjutim, nije jedini izbor, ni u okviru religije. Svetovni izbor, naime, pretpostavlja slobodnu volju subjekta i objektivne mogucnosti razlicitog zivotnog puta. Bas te pretpostavke - i subjektivne i objektivne - sve manje su vidljive od bujice straha, mrznje i nasilja; ona je i prethodnica i pratilac rata. Sve izgleda kao sudbinski odredjeno. I uspon u nebesa (»nebeski narod«) i pad u pakao rata (»osvetnicki narod«) namecu se kao neumitna sudbina koja iskljucuje slobodu izbora. Zamah vaskolike nekrofilije tezi ukidanju biofilije, poput vecnog rata Thanatosa protiv Erosa. Ali, ovozemaljskim ratovima, napokon, dodje i kraj. Tada se jasno pokaze da je neko odlucivao o ratu, da je slobodno birao izmedju mira i rata. Bas sam cin izbora najupornije skrivaju oni koji se trse neogranicenom moci. Sve mogu, ali ne i da slobodno biraju!

Skrivanje slobode izbora, pre svega odgovornosti i krivice, najvise racuna sa skrivanjem ili unistenjem svih onih koji svoj slobodan izbor ne kriju. Drevni despotizam radije ih je uklanjao, dok ih sadasnji sklanja, kao da ne postoje. Nekada su apsolutisti proklamovali »Mrtvima sloboda, a zivima rest«, dok ih danas redje salju u zatvor, jer im i s ove strane brave efikasno unistavaju ne samo subjektivitet vec i uslove zivota. Dajuci ideolosku legitimaciju (klasnu, nacionalnu, rasnu ili versku) razularenim afektima, neodgovorna (»sudbinska«) vlast proizvodi koncentricne krugove mrznje i nasilja (»konclogori« su tek njihova lokalizacija), kao da je mrznja prema mrziteljima, nasilje protiv silnika, osveta nad osvetnicima, takodje, delo »prsta sudbine«, a ne, opet, slobodni izbor subjekta izmedju stvarno razlicitih, ma koliko skucenih mogucnosti.

Republika je bila i ostala jedno (nikako »jedino«, kako poneko umislja svoju izuzetnost) od mesta gde su gradjani slobodno izrazavali svoja misljenja i delom pokazivali da slobodno biraju izmedju razlicitih stvarnih mogucnosti. Time su pokazali da ni bezmalo svemocna i krajnje brutalna vlast ne moze da zatre svaki trag slobode. I pre rata smo dokazivali da on nije slepa nuznost i da se razliciti sporovi i sukobi, ciju realnost nismo poricali, mogu resavati u slobodno izabranim parlamentima, a ne na ratistima. Koliko je pristalica takvih gledista bilo, to nije lako ustanoviti, ali svakako ih je bilo, i ima ih, mada se ponekad odsecno tvrdi suprotno. Jos cesce se njihovo postojanje i delanje precutkuje, potiskuje ka skrivenoj strani istorije. Informacije o toj strani istorije tesko je naci u knjigama i medijima, cak i kada se razmnozavaju brze od broja ociju i usiju kadrih da se snadju u medijskom metezu (stihijnom i dirigovanom). Na popristu »borbe neprestane« dominiraju razni mocnici, praceni vise rastucim cinizmom koji nipodastava svaki izbor, nego otporom, kritikom i vizijom stvarnog izlaska iz sadasnjeg vrtloga.

Postujemo i apstraktna razmatranja mogucnosti izlaza iz sadasnjeg stanja. Tu spada, recimo, bavljenje modelima i uslovima racionalne privrede i demokratske drzave, prema obrascima savremenog razvijenog sveta. Ali prednost dajemo onim akterima koji vec delaju u tom smeru, koji ne cekaju »pravi trenutak« da »odlucno grunu« u ostvarenje dalekih ciljeva. A takvih aktera koji vec isprobavaju sredstva za ostvarenje pozeljnih ciljeva ima i u nepovoljnim uslovima, oni vec probijaju put kojim se krecu ka postavljenim ciljevima. I bas njih rezim skriva od javnosti, kao da uopste ne postoje, ili ih retko pominje kao primer svoje velikodusne tolerancije.

Internacionalizacijom ovdasnjih sukoba takvi akteri su jos vise marginalizovani. Medjutim, stvarne promene nema bez delatnih domacih aktera, ma koliko oni sada bili neprimetni i nemocni da preokrenu tokove zbivanja. Najblizi su nam, dakle, oni koji su i sami slobodno izabrali svoj put i vec delaju na ostvarivanju odredjenih ciljeva - mir, demokratija i razvoj.

Republika i Danas nisu jedini koji nastoje da ucine vidljivim i ono sto se skriva, i na strani rezima i kod opozicije i »alternativaca«. Oslanjajuci se na pravo gradjana na objektivno informisanje, trazicemo ravnotezu izmedju informativnih i analitickih tekstova, postujuci udeo i ostalih medija u uspostavljanju demokratske javnosti. Buduci da smo se izborili za svoje postojanje, slobodu vise ne smatramo samo apstraktnom nego i realnom mogucnoscu. Ako se, pak, pokaze da je nase ocekivanje da raste krug gradjana koji zaista imaju potrebu za objektivnim informisanjem i kritickim misljenjem tek jedna iluzija, iznova cemo procenjivati stvarne mogucnosti delovanja i izabrati ono sto smatramo prikladnim datim uslovima.

Bez rizika tesko da bismo uopste spoznali stvarne mogucnosti, i svoje, i drugih.

N. P.