Broj 177-178

Inflacijom u privatizaciju

Da li cemo, dok jos nije ama bas sve izgubljeno ili prekasno, shvatiti koliko smo ostali usamljeni, inkompatibilni sa svetom i svetskim kretanjima

Prakticno istog dana, 1. novembra, kada je stupio na snagu Zakon o transformaciji svojine u Srbiji, poskupeli su odlukom drzave benzin i naftni derivati. Ekspresno je reagovalo crno trziste i kurs (ta cena svih cena) skocio na pet dinara za jednu nemacku marku. Toliko hvaljena »stabilnost«, kako nasi ministri i zvanicnici vole da zovu aktuelno mirovanje cena, ispoljila je svoju fragilnost.

Pocetni impuls novoj inflaciji, ponovo indukovan iz drzavnih organa, opravdan je jakim socijalnim motivom: redovnom isplatom penzija. Tako je, van svih ekonomskih rezona, bacena koska gladnom narodu i konfrontiran jedan osiromasen sloj svim drugim, isto tako osiromasenim gradjanima. U obrazlozenju novih cena navodi se i da ce one pogoditi samo vlasnike luksuznih automobila. Ministar je ustvrdio i da one nece izazvati lancani porast cena. Umotan u socijalnu oblandu i negirajuci osvedocene ekonomske zakonitosti, progutan je i ovaj najnoviji »reformski« potez republicke vlade, naisavsi na mlaku reakciju gradjana, opozicionih stranaka i sindikata.

Da li su pocetak primene zakona o privatizaciji i nove inflacije (na koju su, uzgred budi receno, po tvrdjenjima umnih glava iz SANU gradjani ove drzave, posle »prelezane« hiperinflacije u 1993. godini, imuni) puka slucajnost ili smisljeni akt kojim bi trebalo i ovu privatizaciju obesmisliti _ ostaje da se vidi. Pouceni gorkim iskustvom, tesko mozemo poverovati u naivnu slucajnost. Jos je teze, medjutim, prognozirati kretanja, ne samo zato sto su ekonomisti skeptici po prirodi svoje profesije, vec zbog toga sto je ovde i danas svako prognoziranje ravno svesnoj ludosti: sve je moguce, a narocito ostvarenje najruznijih scenarija iz sveta zlurade maste.

Pocetak primene tako vaznog zakona, posebno u zemlji koja dramaticno zaostaje za ostalim zemljama u tranziciji, sam po sebi zasluzuje paznju. Kad bi se, da je to moguce, apstrahovao ambijent u kojem ce se zakon primenjivati, a on je ekstremno nepovoljan, lako bismo dosli do zakljucka da po duhu i slovu ne odgovara brzoj, opstoj i konacnoj privatizaciji koja je u ovom trenutku jedino potrebna Srbiji. Ali, takva privatizacija izmice tepih ispod nogu ovoj vlasti.

Jedna drzava, dva sistema

Usvojeni zakon ne donosi ni preko potrebni dodatni kapital bez kojeg nema istinskog pokretanja proizvodnje sa mrtve tacke.* Zakon je baziran na tzv. insajderskoj privatizaciji koja jeste atraktivna za zaposlene, ali tu se zavrsavaju sve prednosti. U ekonomskom smislu je neefikasan model sa sporim dejstvom i disperziranim malim vlasnicima. Sta tek reci o sirokom spisku onih koji ce se privatizovati pod dirigentskom palicom i ekskluzivnom voljom drzave?

Treba podsetiti i da je manja federalna jedinica iz sastava SRJ pred tzv. drugom fazom privatizacije, da su u njoj vec formirani institucionalni fondovi i ukinuta drustvena svojina. Tamo se privatizacija nalazi na raskrsnici: kako efikasno privatizovati drzavne fondove i prakticno uci u nov ekonomski sistem privredjivanja s diktatom privatne svojine, s inicijativom i rizikom nominalnog vlasnika u uslovima trzista _ tog nemilosrdnog, ali daleko pravednijeg arbitra od drzave, koja je osvedoceno najneuspesniji od svih poznatih poslodavaca. Da bi se na toj raskrsnici nasao pravi put potrebna je otvorena privreda, slobodna i normalna komunikacija sa svetom, sa medjunarodnim finansijskim i trgovinskim organizacijama, kao i makroekonomska politika koja podstice i garantuje radikalnu reformsku orijentaciju. Ni jednog ni drugog, medjutim, danas u SRJ nema. To Crnoj Gori otezava privatizaciju, koci i umanjuje njene nesumnjive napore na putu prikljucka Evropi i svetu i otvara niz daleko tezih i suptilnijih pitanja.

Opore cinjenice

Danas je SRJ medju najsiromasnijim zemljama u Evropi, narocito kada se poredi njena startna pozicija iz vremena pocetka promena u postsocijalistickom svetu i onoga sto se sada odigrava na ekonomsko- socijalnoj sceni. Jedna od retkih zemalja koja se ne samo nije priblizila devedesetim godinama, vec nije dostigla ni polovinu proizvodnje i drustvenog proizvoda iz tog vremena. Dok zvanicnici uveravaju da je proslogodisnji drustveni proizvod po glavi stanovnika blizu 1600 dolara, nezavisni ekonomisti tvrde da on nije ni 1000 (1989. godine za Crnu Goru i Srbiju iznosio je 3940 dolara). Stopa nezaposlenosti je, cak i po zvanicnim podacima, oko alarmantnih 27 odsto (sto je evropski rekord), a kada se iz radnog kontigenta eliminise fiktivna zaposlenost, nezaposlenost dostize dramaticnih 40 odsto. Gubici ce do kraja ove godine premasiti sumu od 20 milijardi dinara i cine jedan iz trilinga teskih deficita (uz spoljnotrgovinski i deficit javne potrosnje). Da se ne spominje dug inostranstvu, stara devizna stednja i slicne »crne rupe« jugo-privrede.

Prosecne zarade su jos samo statisticka kategorija, jer sve veci broj zaposlenih niti redovno prima zaradu, niti im osiromasene firme uplacuju doprinos za penzijsko osiguranje. Zarade su prevelike za malaksalu privredu, a nedovoljne za normalan zivot. Da bi se samo prehranila cetvoroclana porodica, neophodne su vise od dve prosecne zarade. Zaposleni Jugosloven treba da radi citav mesec da bi kupio obican kaput, a vise od tri godine rada mu je potrebno za kupovinu »nacionalnog« automobila »jugo«. Ali, zato Jugosloven ima tu privilegiju da najmanje jedanput (a kada je srece i vise puta) godisnje bira vlast (saveznu, republicku ili lokalnu). Kad vec nema hleba i posla, neka bar bude igara. Pa ko duze izdrzi!

Netipicna poruka teskom bolesniku

Ovih dana iz sveta gradjanima Jugoslavije dolaze sinhronizovane i nedvosmislene poruke o buducnosti. Podsecaju nas da je izbor na nama. Hocemo li se opredeliti za reforme, demokratiju, postovanje ljudskih prava ili cemo nastaviti s politikom samoizolacije, inacenja sa svetom, iluzijom da idemo nekim, opet svojim »originalnim« putem? Porucuju nam i da oni na nasu odluku strpljivo cekaju. Takvu smo poruku nedavno imali prilike da cujemo s govornice Medjunarodnog savetovanja o izazovima i mogucnostima tranzicije u Jugoslaviji iz usta Marka Medisa, a u ime Stejt departmenta.

Samo nekoliko dana kasnije, u obracanju gradjanima Jugoslavije, potpuno netipicnom u dosadasnjoj praksi, Evropska unija je u formi specijalne rezolucije naglasila da zeli »mirnu, uspesnu i demokratsku SRJ, koja ce zauzeti mesto koje joj pripada u evropskoj porodici«. Upozorava se i da »nacionalistickim i etnocentricnim pozicijama nema mesta u savremenoj Evropi«, kao i da je »politika koja je proizasla iz takvih pozicija nanela stetu SRJ«, a njene gradjane »ucinila jednim od najsiromasnijih u regionu«. Pet dana ranije, govoreci o osiromasenju gradjana SRJ, Medis je na pomenutom savetovanju naglasio i da su takve zrtve uzaludne.

Ima li ovde energije i volje za istinske, civilizacijske promene, za ispunjenje interesa vecina ljudi i zadovoljenje njihovih zivotnih potreba ili jos uvek _ i pored svega _ treba te »male interese« porediti s onim »velikim«, fiktivno istorijskim i strateskim? Da li cemo, dok jos nije ama bas sve izgubljeno ili prekasno, shvatiti koliko smo ostali usamljeni, inkompatibilni sa svetom i svetskim kretanjima?

Snezana Nikolic

___________________

*) Procenjuje se da ukupan drustveni i drzavni kapital u Srbiji vredi nesto vise od 51 milijardu DM, s tim sto je vrednost drustvene imovine ispod 41 milijarde. Racuna se da ce 3,6 miliona gradjana iskoristiti pravo na besplatne akcije i njihova ukupna vrednost (oko 29 milijardi DM) bice oko 60 odsto ukupne vrednosti drustvenog kapitala. Za prodaju s popustom ostaje malo _ nesto iznad 12 milijardi DM. Ako se pretpostavi da ce prosecan popust biti 40 odsto, za gotovinsku prodaju preostace samo 7,4 milijardi DM i to u narednih sest godina (prema modelu Nikole Zelica iz konsultantske kuce »Factis«).

Posaljite nam vas komentar