Puc

Kako je u sklopu rusenja »srpskih liberala« u 
partijskom vrhu izveden novinarski puc u 
listovima Politika i NIN, da bi se osvojila u to 
vreme dva najuticajnija politicka glasila, uz 
istovremeno sprovedene »cistke« u Radio 
televiziji Beograd i Vecernjim novostima, i kako 
je taj duboki tektonski potres ostavio trajne 
posledice na Politiku. 

Brionski plenum ponudio je izvesne nade da ce etatizam ustuknuti, a demokratski proces dobiti zamajac. Ali, vec u sledecoj, 1967. godini uocljivo dolazi do oseke reformskog procesa, da bi burna i dramaticna 1968. postavila na dnevni red sasvim druga pitanja. Studentski nemiri u Beogradu, Zagrebu i drugim univerzitetskim centrima u zemlji _ a zatim intervencija trupa Varsavskog ugovora, koje su ugusile reformski proces u Cehoslovackoj _ probudili su retrogradne snage u zemlji. Demonstracije albanskog zivlja na Kosovu u danima novembarskih praznika, i njihovo gusenje vojnom silom, dovele su politicku atmosferu do usijanja. I sve to u jeku do tada najtemeljnijih promena u politickom vrhu Srbije, u kojima je intelektualno snazna i podmladjena ekipa bila prionula na stvaranje koncepta moderne Srbije, uz snazan vetar liberalizacije drustvenih i politickih odnosa.

Nastupili su novi, nepredvidjeni dogadjaji. Odnosi sa Sovjetskim Savezom su opet pogorsani, zbog vojne intervencije u Cehoslovackoj i negativnog stava Jugoslavije prema tom nasilnickom aktu. Doslo je do direktne pretnje Jugoslaviji, izrazene u proklamovanju Breznjevljeve doktrine ogranicenog suvereniteta, uvedene za zemlje sa socijalistickim drustvenim sistemima. Pod tim pritiscima u zemlji je stvorena vanredna situacija, sto je bilo dobrodoslo razjedinjenom rukovodstvu da kompromis nadje u tihom napustanju ekonomske reforme.

Nesloga u politickom vrhu Jugoslavije, ubrzo se ponovo rasplamsava. Republicka trvenja _ izrazena oko ustavnih promena u 1971. godini _ postaju sve vidljivija. U Hrvatskoj dolazi do snaznog nacionalnog organizovanja u maspoku kojem na celo staje partijsko rukovodstvo, da bi se krajem 1971. godine Tito obracunao sa hrvatskim partijskim vodjstvom na sednici CK SKJ odrzanoj u Karadjordjevu. Srpsko liberalno rukovodstvo preduzima, u medjuvremenu, i neke retrogradne akcije _ posebno prema slobodoumnim intelektualcima okupljenim oko casopisa Pradzis, i sa Beogradskog univerziteta, a takodje i prema listu Student _ ne bi li umanjilo pritisak koji jaca u jugoslovenskom vrhu protiv njega. Ali, dogadjaji koji su upravo predmet ovog rukopisa pokazace da to nije bilo dovoljno. Srpsko rukovodstvo je vec bilo predodredjeno za odstrel i bilo je samo pitanje izbora trenutka kada ce biti pocisceno.

Drustvo u krizi _ »Politika« u usponu

Tako je, kao jedinstvena gradjevina i tehnoloska celina _ u trouglu koji je izlazio na tri ulice, Makedonsku, Cetinjsku i 29. novembra _ izrastao buduci novinski koncern Politike sa mnostvom redakcija i najsavremenijom za to vreme stamparskom opremom u ovom delu Evrope. Glavni radovi odvijali su se u prvoj polovini sezdesetih godina.

U godini 1959. Politika je preuzela NIN koji je bio zapao u materijalne teskoce. Kako se radilo o listu sa velikim uticajem na intelektualce, odluceno je da se NIN ukljuci u porodicu Politikinih izdanja.

U leto 1963. godine pocinju opsezne pripreme za pokretanje vecernjeg lista Politika ekspres.

Nakon toga Politika nastavlja da siri lepezu svojih posebnih izdanja. Pokrece se magazin za zene Politika bazar, zatim za ljubitelje sporta Tempo, pa onda za slusaoce i gledaoce radija i televizije Radio TV revija. Tiraz dnevne Politike sredinom sezdesetih godina prelazi cifru od 300 000 primeraka. Od relativno male redakcije _ sa pocetka pedesetih _ Politikin koncern dostize vise od 1000 zaposlenih, medju kojima je oko 300 novinara.

Sve uticajnija i sa sve vecim brojem zaposlenih, Politika je bila predmet neprekidne brige politickog vrha zemlje. I, naravno, cilj nametanja uticaja obe struje u vec nacetom politickom vodjstvu. To se, razumljivo, odrazavalo i na unutrasnje stanje u »Politici«, prevashodno u dnevnim novinama, a zatim i u politickom nedeljniku, NIN-u. Medju novinarima se naziru podele na konzervativce i reformiste, u skladu sa bitkom koja se vodi i medju politicarima oko koncepta razvoja drustva. Sve se, medjutim, u prvoj polovini sezdesetih godina svodi na sukobe gledista u burnim redakcijskim i partijskim diskusijama, kao i na uocljive razlike u pogledima izlozenim u pojedinim napisima.

Ta raslojavanja su pod budnim okom i sluzbi za pracenje raspolozenja i stanja u pojedinim segmentima drustva. Kako u to vreme jaca uticaj Rankovica i njegove UDB-e, to su dolasci njenih ljudi u Politiku sve cesci. Telefonske intervencije mocnika takodje nisu retkost, pogotovo u atmosferi u kojoj je bilo vazno koliko ce kome Politika posvecivati prostora i paznje i na koji ce nacin plasirati njegova gledista.

Prvi veliki potres, medjutim, desio se u redakciji Politike jos sredinom seste decenije odlaskom Danila Purica sa kormila lista i kuce. U Politiku je za direktora i glavnog urednika dosao Mirko Tepavac, vrstan intelektualac sirokih pogleda i demokratske orijentacije. Predstavljao je sustu suprotnost Danilovom nacinu rukovodjenja, tako da se osetilo ogromno olaksanje.

Bilo je, medjutim, povremenih trzavica u Politici i njenoj redakciji. Posebno u dramaticnim studentskim danima 1968. kada je na ulicama Beograda Politika javno spaljivana u znak protesta sto nije verno prikazivala ni tok dogadjaja u univerzitetskim zgradama, koje su studenti zauzeli, niti njihove zahteve i program. Tih dana bio sam izvestac Tanjuga iz Partijskog staba, u kojem su se nalazili prvi ljudi republickog i gradskog partijskog vodjstva. On je bio smesten u zgradi Gradskog komiteta SK Beograda na Studentskom trgu. Svakodnevno sam se osvedocavao kakvu je cenzuru na izvestavanje zavodio ovaj stab. Iz Politike je u Stabu neprekidno dezurao Zvonko Logar, ciji je zadatak bio da odgovornom uredniku u redakciji telefonom prenosi zahteve i naredbe Partijskog staba. Na njega bi se _ po izlasku novina _ svaljivao sav gnev zbog pojave teksta, fotografije ili bilo cega drugog sto je Stab zabranjivao da se objavljuje. I najliberalniji partijski vrh u zemlji u to vreme, ispoljavao je isti manir u trenucima pojave opasnosti po sopstveni opstanak: zavodio je cenzuru, pravdajuci to visim drzavnim interesima.

U redakciji je, medjutim, pristajanje Politike na takvu cenzuru izazvalo otvorene proteste mnogih novinara. Nemali broj njih, pogotovu iz mladje generacije, provodio je mnoge sate zajedno sa studentima, nosio njihove bedzeve na odeci i mislio kao i oni. Za njih nisu bili vazeci »visi drzavni interesi« kojima je Stab pravdao zavedenu cenzuru, pa su smatrali nemoralnom takvu redakcijsku politiku prema studentskom buntu. A kada je sam Tito napravio svoj cuveni zaokret _ i u obracanju preko televizije podrzao studente _ kritika vodjstva lista postala je jos zesca.

Novi, mada znatno ublazeniji protesti, nastajali su oko pisanja Politike o maspoku u Hrvatskoj, medjurepublickim sporenjima i o sve uocljivijim javnim svadjama. Pogotovu kada su preko tadasnjih novinarskih jurisnika hrvatskog nacionalnog pokreta organizovani sve cesci i sve zesci napadi na Politiku. A preko nje, naravno, na partijski vrh Srbije.

U postrojavanju i prestrojavanju do kojih dolazi u politickom vrhu Srbije tokom 1972. godine stvaraju se dva pola. Prvi predstavlja stvarnu vlast u tom trenutku: partijski vrh, vec obelezen i nacet dogadjanjima u Hrvatskoj. Ali, ipak, iznenadjujuce cvrst i odlucan da sprovede koncept razvoja Srbije u moderno drustvo. Drugi se smesta u Skupstinu Srbije ciji je predsednik Dragoslav-Draza Markovic. Iz njega se na delovanje partijskog vrha gleda kao na pocetak kraja svevlasti Partije olicene u snaznoj drzavi i njenim represivnim organima. Negde na sredini je vlada _ kao izvrsni organ vlasti. U njoj su premijer Milenko Bojanic, reformista, kao i jedan broj potpredsednika i ministara. Ali i druga strana u vladi stvara svoje punktove racunajuci na njihov uticaj u trenutku smene partijske vlasti.

Pocetak rascepa u Srbiji

»Prvi sastanci na kojima su se ispoljile razlike, veoma duboke i za mnoge iznenadjujuce, bili su jos u junu mesecu 1972. godine. Na jednom od uzih razgovora, u kojem su ucestvovali: Marko Nikezic, Latinka Perovic, Bora Pavlovic, Pera Stambolic, Mijalko Todorovic-Plavi, Miroslav Pecujlic, Milija Radovanovic i ja... mogucno jos neko... govorilo se o mestu i ulozi SKJ u drustvenom razvoju, ulozi objektivnih snaga drustva, tezi o spontanosti drustvenog razvoja. U stvari, bilo je neophodno da vidimo u cemu su razlike. Svako je iznosio svoje misljenje slobodnije nego sto se to cini na javnim skupovima... Nije to bila strukturalna, ili duboko sadrzinska rasprava o promenama samog sistema, vec o ponasanju u tom sistemu. I o nasem ponasanju prema institucijama tog politickog sistema i Josipu Brozu« (Mirko Djekic: Upotreba Srbije _ Optuzbe i priznanja Draze Markovica, »Beseda«, Beograd 1990, str. 231_232).

Draza nece negirati da su, ipak, u sredistu bila pitanja korenitih promena u Srbiji, ali ce im dati svojevrsno tumacenje, izrazeno sledecim recima:

»Bilo je govora o modernoj Srbiji _ ali su te fraze zvucale prazno, barem za mene. One nisu bile pracene predlozima o drugacijem organizovanju ekonomije, niti je tada bilo, posle neuspele privredne reforme, novih reformatorskih ideja o privredi, trzistu, ekonomskim zakonitostima. Nije bilo ni ozbiljnijih programa kako doci do razvijene i visoko industrijalizovane Srbije...« (str. 232).

Tacno je da liberali, oliceni u partijskom vrhu Srbije, nisu raspolagali celovitim, dovrsenim programom ekonomske i drustvene reforme. To nisu ni mogli imati u uslovima kada je jednoj reformi bila zavrnuta sija i kada je u zemlji _ pod uplivom minulih potresa _ na sceni bio retrogradni kurs. Ali, rukovodstvo SK Srbije proklamovalo je bilo izbor za samosvojnu Srbiju kao ravnopravni deo Federacije, a ne za Republiku sa posebnom ulogom i obavezama u Federaciji, kako se to do tada govorilo i shvatalo. Zatim se izjasnilo i za sprovodjenje odredjenih demokratskih promena u drustvu, kao i za vodecu, a ne rukovodecu ulogu SK, ne dirajuci time u karakter jednopartijskog sistema. U ekonomiji, bila je to orijentacija na stvaranje velikih sistema pod drzavnom kontrolom, ali i na razvijanje trzisne logike u poslovanju, sto je trebalo _ kako su se tada slikovito izrazavali _ da Srbiju izvuce iz opanaka. I kada je to postala centralna tema javnih glasila, nastali su otpori, doslo je do javnog izrazavanja neslaganja. Cinilo se, istovremeno, sve da se zaustavi rad na odgovarajucim zakonima i prakticnim merama vlade i skupstine. Na celo otpora stao je bio upravo Draza Markovic, trazeci za to potporu u saveznim vrhovima, i od Tita licno.

Sto se, pak, tice pocetka sukoba drzave i Partije u Srbiji, on nastaje znatno pre juna 1972. godine. Front se otvara citava tri meseca ranije, na prilicno cudan nacin.

Vec postavljena mina u politickom vrhu Srbije eksplodirala je prvih dana marta 1972. godine. Njen detonator postala je _ potpuno nesvesna toga _ Politika ekspres, na cijem sam celu bio tek samo nekoliko meseci. Zbilo se to ovako:

U februaru, dok sam se nalazio na jednomesecnom putu po Svedskoj, u redakciji su pripremali seriju tekstova o najvecem divljem gradilistu u zemlji. Ono se nalazilo u Grockoj kraj Beograda, a osnovu serije _ koju je radio jedan od tada najtalentovanijih reportera u redakciji Momcilo Skoro _ cinili su materijali Direkcije za urbanizam grada, pripremljeni za narednu sednicu Gradske skupstine. Na udaru su bile vile nepoznatih, preciznije receno anonimnih licnosti, izgradjene cistim mahinacijama, zasnovanim na moci i uticaju, i to na uzurpiranom gradskom zemljistu. Uz to, i bez valjanih gradjevinskih dozvola.

Reagovanja su nastala posto je u petom nastavku, objavljenom 3. marta, pod naslovom »Tajanstveni spisak«, pisalo i sledece:

»Samo do jednog podatka nikako ne moze da se dodje: on kao da je zakljucan iza vrata sa sedam brava. Nikako da se na videlu pojavi spisak vlasnika raskosnih vikendica, od kojih neke vrede i 150 miliona starih dinara...

Tako je za jednog vlasnika vikendice izgradjen put. Asfaltna traka ide od druma i zaustavlja se pred vlasnikovom kapijom«.

Nevolja je bila u tome sto je upravo ta vikendica, do koje je izgradjen put o drzavnom trosku, pripadala tadasnjem predsedniku skupstine Dragoslavu-Drazi Markovicu. Kada je nastala frka, autor je nastavio da tvrdi da za taj podatak nije znao. Ali, bilo je jasno da su to znali izvori koji su mu materijal dostavili.

Ovaj slucaj tretiran je u javnosti kao izraz uvredjenosti i povredjenosti prve licnosti sa drzavnog vrha Srbije, koja je _ anonimno za siroki krug citalaca, ali ipak prepoznatljivo za nemali broj poznanika i ljudi iz najvisih slojeva _ smestena medju prekrsioce propisa. Sve sto se nakon toga filmskom brzinom odvijalo na politickoj sceni Srbije pokazuje, medjutim, nesto drugo. Najpre, da je odredjenoj struji bilo potrebno da _ u trenutku u kojem je razlaz u politickom vrhu tinjao i bivao prikriven _ taj sukob razbukta i ucini ga sto pre javnim. I drugo, da je reakcija Draze Markovica, uz licnu uvredjenost, sadrzavala i daleko sire komponente prevashodno politicke prirode. Seriju je on iskoristio, smatrajuci da je dosao pogodan trenutak, da pokrene bitku za smenjivanje partijskog rukovodstva u Srbiji, sa kojim se duboko nije slagao oko njegovog programskog koncepta.

Na Drazin zahtev, odrzana je sednica drzavnog i partijskog vrha Srbije, naravno zatvorena za javnost. Na njoj je on napadao partijsko vodjstvo, optuzivsi ga _ na osnovu clanka o tajanstvenom puticu i bespravno podignutoj vili _ da se sluzi necasnim metodama, servirajuci novinama podmukle napade na njegovu licnost i dostojanstvo. Da bi dokazalo kako sa tim tekstom nema nista, srpsko politicko rukovodstvo naredilo je detaljnu partijsku istragu. Tako smo se autor teksta Momcilo Skoro i ja nasli pred partijskom komisijom.

Komisija je odlucila da nas usmeno opomene da budemo pazljiviji i da se ubuduce konsultujemo oko tako podmetnutih materijala, jer oni donose nesagledive posledice. A da bi se stvar koliko- toliko pred Drazom izgladila, nalozeno je bilo Ilustrovanoj politici da objavi fotografiju vile, da objasni na koji je nacin vlasnik dosao do nje i da opise njen skromni gabarit i izgled. Sa porukom koja je iz toga proizlazila: zar predsednik Skupstine ne moze imati vikendicu od pedesetak kvadratnih metara! Kada se ta narucena tvorevina pojavila, izazvala je podsmeh i sprdnju, tako da je efekat bio gori od onog ostvarenog tekstovima u Politici ekspres.

Zavera protiv Draze

Spajanje jednog i drugog _ upereno protiv njega _ dovelo ga je do zakljucka da u Politici ima snazno uporiste otpora i da se time mora sto hitnije i temeljitije pozabaviti. O tome svedoce njegove dnevnicke beleske, pod datumom 4. mart, dakle vec sutradan po objavljenom tekstu o njegovoj vili i puticu. Tog dana on belezi:

»Polozaj stampe u ovom drustvu nije resen na nacin koji bi obezbedjivao interes drustva. Sasine (Nenadovica) reakcije na intervenciju Sekretarijata za informacije Srbije: to nije vasa funkcija, to je vrsenje pritiska na stampu _ na sledecoj su liniji: da je kolektiv Politike, na celu sa njime, jedini zatocnik socijalizma, samoupravljanja i demokratije i da je za obezbedjenje te linije dovoljno osigurati direktnu vezu sa duetom Nikezic_L. Perovic. To je neodrzivo, bez obzira na ovakvu ili onakvu poziciju pojedinaca u odnosu na globalnu ili konkretnu politiku. Po mom uverenju, odgovornost za takav odnos stampe prema drustvu snose, pored odgovornih ljudi u stampi, i Nikezic i L. Perovic, koji se zadovoljavaju sopstvenim uticajem i svojim direktnim vezama...« (Dragoslav Markovic; Zivot i politika, 1967_1978, »RAD«, Beograd, str. 342).

Tadasnji direktor Radio televizije Beograd, Zdravko Vukovic, biva neprijatno iznenadjen Drazinim monologom u kojem ovaj otkriva duboku podelu izmedju njega i partijskog vrha Srbije, kojeg optuzuje za kampanju protiv njega u stampi. Pod datumom 6. mart Vukovic belezi:

»Toga dana predvece Draza Markovic priredjuje koktel za strane novinare, na koji je pozvan i odredjeni broj direktora, glavnih urednika domacih listova i radio-televizijskih stanica. Pri kraju koktela razgovaram sa Drazom. On mi kaze da je ljut na Politiku zbog, kako kaze, sistematske kampanje koja se protiv njega (Draze Markovica) vodi povodom izbora republickog sekretara za kulturu. Pored toga, poslednjih dana je Politika ekspres objavila seriju clanaka o nezakonitoj rasprodaji parcela i izgradnji objekata i vikend-kuca u Grockoj. Draza smatra da su to jasne i direktne aluzije na njega, tj. da mu je izgradjen put do vikendice, iako je taj put pravljen sredstvima nekoliko zainteresovanih ljudi. Draza smatra da je to organizovana kampanja da se on diskredituje, i kaze mi da je trazio da se formira komisija koja ce da ispita tu kampanju i da ukoliko ga Centralni komitet SKS ne uzme u zastitu, odnosno u odbranu od insinuacija da je lopov. A ako Miodrag Marovic-Malisa ostane i dalje glavni urednik Politike ekspres on ce da podnese ostavku na duznost predsednika Republike Srbije.

Draza govori o tome kako funkcioneri Skupstine Srbije, ukljucujuci i njega, nemaju odgovarajuci publicitet u Politici, a ni sama Skupstina. Smatra da stampu drzi Centralni komitet SKS i da Marko Nikezic i Latinka Perovic dobijaju veci publicitet. Zasto jedino Marko, pita Draza, moze biti u polozaju da se njegova izlaganja u celini objavljuju kada on to dozvoli? Kao da je izvrsena podela: da za stampu odgovara CK, a za policiju Skupstina i sl. 'Vi znate', nastavlja Markovic, 'da se vode igre oko rukovodstva u Srbiji, pri cemu se meni dodeljuje uloga onoga koji treba da smeni Marka Nikezica i Latinku Perovic. Sve policijske informacije govore o tome. Zasto se ne bi moglo pretpostaviti da ti, Sasa, zelis da ugrozene uzmes u odbranu?' I dodaje: 'Zasto vi u Politici ne biste mogli biti organizatori da se ja diskreditujem ili kompromitujem?' (U tom momentu u svojstvu posmatraca slusam sve ovo sa iznenadjenjem i cudjenjem i pitam se sta je sve uticalo da Draza izvlaci takve pretpostavke.)« (Zdravko Vukovic: Od deformacije SDB do maspoka i liberalizma, stenografski zapisi 1966_1972, »Narodna knjiga«, Beograd, str. 648_649).

Sutradan, nakon saslusanja pred Komisijom CK, u prostoriju u kojoj smo za trenutak ostali, usla je Latinka Perovic. Zabrinutim glasom obratila se clanovima Komisije i meni i rekla:

»Draza je citavu stvar podigao na rang politickog obracuna CK sa njime. Tako se jedna sitna epizoda iz komunalnog zivota pretvorila u veliko politicko pitanje. Ne znam dokle ce, i zbog cega, Draza sve to naduvavati i koristiti za napad na Marka (Nikezica) i mene, odnosno na nasu politiku i CK. Ali, pokusacemo da stvar smirimo«.

U knjizi Zatvaranje kruga _ ishod rascepa 1971_1972, koja se u izdanju sarajevske »Svetlosti« pojavila 1991. godine, Latinka Perovic je, nakon mnogo godina od ovih dogadjaja o njima napisala:

»Po povratku iz Vojvodine telefonirala sam Drazi Markovicu (pocetak marta 1972). Htela sam da ga informisem o nasim utiscima iz Vojvodine. Upitala sam ga kako je, a on mi ledeno odgovara _ Evo pisem, trazim zastitu od predsednika Republike. Od koga se branis? _ pitala sam. _ Od stampe koju vi iz Centralnog komiteta podrzavate _ odgovara. Predlozila sam mu da razgovaramo, i odmah otisla kod njega. Markovic mi je tada rekao da Politika ekspres vodi kampanju protiv njega, da ga, cak, sumnjici da je opstina napravila put od njegove kuce do glavnog puta i sl. Rekla sam mu i da sve to treba ispitati. Obavestila sam istoga dana Nikezica o svemu.

Odmah smo formirali vrlo kompetentnu komisiju, ali cim je ona pocela da radi pokazalo se da to i nije ono sto je najvaznije« (str. 364_365).

Sukob se seli na »Politiku«

Povod je nadjen vec 9. marta kada se odrzava ranije planirana i dugo pripremana sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije posvecena nacionalnim odnosima u Republici. Draza na toj sednici govori. Redakcija Politike, poucena dotadasnjim njegovim kritikama, nalaze izvestacu Zvonku Logaru da pita Drazu koje bi delove izlaganja zeleo da mu list objavi. I on je to odredio. Sutradan, medjutim, ponovo je nezadovoljan.

Tako je on odlucio da se obrusi na Politiku. A da je istovremeno krenula i intrigantska kampanja iza politicke scene na srpski partijski vrh pokazuju beleske Zdravka Vukovica o razgovoru sa Latinkom Perovic za vreme sednice CK SKS, pod datumom 9. mart 1972. Evo tih veoma indikativnih redaka:

»U toku sednice trazio sam razgovor sa L. Perovic i pitao je o cemu se, zapravo, radi... Latinka mi kaze da je i sama bila iznenadjena ovakvom Drazinom reakcijom, da ga je smirivala. Veoma je zabrinuta za moguce posledice, posebno ukoliko bi doslo do arbitraze predsednika Republike, s obzirom i na druge pritiske kojima je izlozena politika Srbije i njeno rukovodstvo, pri cemu je pomenula jasne insinuacije iz Slovenije o opasnosti od takozvane ekonomske hegemonije Srbije, tehnokratizma u Srbiji i stalne spekulacije o promeni rukovodecih licnosti, posebno u SK Srbije.

L. Perovic me je takodje upoznala da je Draza Markovic _ na sastanku rukovodilaca drustveno-politickih organizacija i predstavnickih tela Srbije _ 6. marta takodje postavio to pitanje i trazio da se cela stvar ispita, pri cemu je ponovio da ce se _ ukoliko se to ne ucini _ koristiti svim sredstvima ukljucujuci i upoznavanje predsednika Republike Tita. To je izazvalo iznenadjenje kod svih koji su tom razgovoru prisustvovali...« (Od deformacije SDB do maspoka i liberalizma, str. 649_650).

Izolovan u odredjenoj meri u javnosti _ sveden na znacaj kakav je u tom trenutku imala funkcija predsednika skupstine _ Draza se nije mogao pomiriti sa takvim statusom, jer su mu licne ambicije bile daleko vece. Smatrao se ocem nacije i iskreno je mislio da mu u Srbiji pripada autoritet i vlast kakvu je Tito uzivao u Jugoslaviji. Padom Aleksandra Rankovica i povlacenjem Petra Stambolica iza scene, on je postao jedini naslednik tih bardova vlasti u Srbiji, sa uticajem i na odlucivanje u Federaciji. Draza je na takav uspon ozbiljno racunao, verujuci u Titovu podrsku, cak i u trenucima kada ga je ovaj odbojno docekivao. Cekao je na svoj cas, lovio ne male greske koje su podmladjeni kadrovi u Srbiji pravili, i koristio ih za pletenje mreze intriga, ogovaranja i nipodastavanja ljudi iz partijskog vrha Srbije. Sa potcenjivanjem je govorio o golobradim junosama okupljenim oko vanzemaljca (Marka Nikezica), aludirajuci na njegova kosmopolitska razmisljanja i evropsko obrazovanje.

Skriveni stab u »Politici«

Ali toga marta 1972. godine, neposredno po zavrsetku rada partijske komisije, dosao je do mene moj stari kolega Petar Stojanovic, novinar NIN-a. Ocigledno je njemu _ posto me je najduze poznavao (bili smo jos 1948. godine u redakciji Mladog borca) _ bilo povereno da ispita moje raspolozenje nakon afere sa vilama u Grockoj. Uverio sam ga da protiv Draze nisam imao, niti imam bilo sta licno, i da nisam ni znao o kome je rec. Upitao me je sta mislim o podelama u vrhu Srbije? Rekao sam mu da me je to iznenadilo, mada sam svestan da su u pitanju razliciti ljudi, da ne kazem svetovi. Pera je posetu zakljucio pozivom Mirka Milojkovica da dodjem kod njega. »On nije ljut na tebe, sto si otisao iz Politike, za razliku od Danila.«

Znao sam za Mirkovo druzenje sa Drazom u »Maderi«, gde je pored njega stalno bivao i Dragan Markovic (tada urednik u NIN-u) i povremeno Dragoljub Trailovic (urednik Politike, do odlaska za dopisnika u Pariz). Bio sam svestan da je to poziv na Drazin mig, pa me je interesovalo sta to njegov prijatelj i istomisljenik ima da mi kaze. Prihvatio sam da toga popodneva sidjem sa desetog na cetvrti sprat u zvanicnu audijenciju kod pomocnika generalnog direktora. Na moje iznenadjenje Pera rece da ce i on biti tamo. Dakle, bio je potreban i svedok tog razgovora.

Posle uobicajenog pozdravljanja i Mirkovog interesovanja kako se snalazim na novom poslu, on je odmah presao na razlog poziva. »Cuo sam za tu neprijatnost sa partijskom komisijom«, poceo je direktno, gledajuci me i mereci utisak svojih reci. »Nije to nista«, rekao je nonsalantno, »znamo da ti nisi namerno to ucinio. Jednostavno, odskora si ponovo u Politikinoj kuci, pa nisi ni obavesten o odredjenim igrama ovde. Nista se dalje oko tebe nece preduzimati, mozes da budes spokojan«.

Slavolivnica

Smatrajuci da razgovaram kao profesionalac sa profesionalcem, a to sto je rekao ne zelim da primim kao bilo ciju milost prekinuo sam ga: »Drugo nisam ni ocekivao. Uradio sam sto i svaki glavni urednik. Procitao sam tekst i ne videci u njemu nikakvu diverziju drustvenog karaktera pustio ga, proverivsi prethodno autenticnost dokumenata«.

Mirko me je pogledao na svoj dobro poznati seretski nacin _ iskrivljene glave, sa levim poluzatvorenim okom _ sto je otprilike znacilo: pricaj ti svoju pricu ali ces cuti sta imas da radis.

»Cuj«, rece zatim, »ti si dobar profesionalac, pre odlaska u Moskvu bio si ovde odlucan i principijelan partijski sekretar, pa racunamo s tobom, potreban si nam«.

Bio je to jasan poziv i predlog: nudimo ti punu amnestiju, uz uslov da budes uz nas u buducim dogadjajima. Zeleci da vidim sta konkretno od mene hoce, pitam Mirka: »A za koje to poslove?« Mirko opet zmirka preko onog iskrivljenog vrata, proverava: izigravam li to ja naivka ili stvarno nista ne znam o onome sto se pod »Politikinim« krovom, a i u Srbiji zbiva pa, napokon, odlucuje da bude direktan i jasan:

»Mi zelimo da sacuvamo 'Politikinu' kucu od potpadanja pod uticaj sa strane. Ti znas na sta mislim. Neki ovde srljaju u to. Uskoro ce, medjutim, doci do rasciscavanja. Nadam se da znas gde ces tada biti«.

Pridigao sam se sto ga je ocigledno iznenadilo. Rekao sam mu: »Pristao sam da budem glavni urednik Politike ekspres pod uslovom da mi se omoguci da to profesionalno i samostalno radim uz svu licnu odgovornost. To sam svojevremeno rascistio i sa partijskim vrhom u Republici i sa prethodnim direktorom Drulovicem. Tu funkciju nisam trazio nego su od mene zahtevali da je preuzmem, ne samo politicari, nego i citava redakcija Politike ekspres. Sukobi u Politikinoj kuci me ne zanimaju sve dok se ne ticu redakcije u kojoj sam, i mene licno. A sto se saradnje tice, imace je svako ko od mene bude ocekivao da posao radim profesionalno i odgovorno. Licne, pojedinacne i grupne politike me ne interesuju. Najmanje sam spreman na hajke, zavere ili denunciranja. A ako se tako nesto od mene bude zahtevalo neopozivo cu napustiti mesto glavnog urednika, pa i profesiju ako je to cena koju valja platiti za zastitu licnog integriteta i tesko stecenog imena u zurnalizmu«.

Inace, nacin na koji je delovala ta grupa zaverenika, koja je svoje pipke bila rasprostrla uglavnom u Politici i NIN-u, svodio se na permanentno stvaranje slucajeva. Galama je dizana i hajka pokretana u redakcijama, bilo da je rec o nekom tekstu ili o predlozima za akciju jednog, odnosno drugog urednistva. Igrali su na vec stvorene podele u redakcijama, s tim sto su svakog kriticki orijentisanog novinara pokusavali da prevedu na svoju stranu. Zvali su ih »mladoturcima«, koji su umesto jataganima i puskama bili naoruzani spletkama i podmetanjima. A oni su imali povoljnu osnovu u vec prisutnim surevnjivostima medju novinarima, u opstoj klimi nesigurnosti i svakodnevnim sukobljavanjima i svadjama. Tako su se tim bacenim buvama, kako su te akcije nazivali u redakcijama, beskonacno morali baviti na redakcijskim i partijskim sastancima, utvrdjujuci ko je ko i sta je sta.

Na savetovanju o stampi, koje se krajem maja organizuje u Beogradu, javno se legalizuje duboka podela na dve struje i dve politike u vodjstvu Srbije. Kao ucesnik na tom savetovanju, publicista i novinar Slavoljub Djukic, belezi:

»... Povodom cestih Markovicevih kritika, mada tako nije receno, bilo je veliko savetovanje o stampi (25. 05. 1972) u organizaciji CK SK Srbije i Socijalistickog saveza. Prisustvovao sam ovom sastanku kao jedan od cetvorice predstavnika Politike (Aleksandar Nenadovic, Vladislav Mitrovic, Petar Popovic i ja). Glavni tuzilac je bio Dragoslav Markovic, koji je kritikovao stampu zbog liberalizma i tehnokratizma, najcesce apostrofirajuci Politiku. On je postavio pitanje kontrole stampe, ponavljao svoju omiljenu tezu da je 'stampa iznad drustva' i rekao: 'Hajde da vidimo ko radi u stampi?'« (Slavoljub Djukic: Slom srpskih liberala _ tehnologija politickih obracuna Josipa Broza, »Filip Visnjic«, Beograd 1990, str. 117).

Covek zbog kojeg je i odrzano partijsko sudjenje stampi u svojim memoarskim zapisima tome dogadjaju posvecuje desetak redaka. Iz njih izbijaju razlicita raspolozenja. Zadovoljstvo _ sto je s tom akcijom uspeo da CK konfrontira sa stampom, ali i nezadovoljstvo _ sto njegov pristup nije prihvacen, pa su i rezultati ovog javnog sudjenja bili suprotni zeljenima. Pred njim nisu bili preplaseni zecevi spremni za odstrel, nego odlucni branitelji novinarske profesije i njenih prava. Evo tih njegovih zanimljivih ocena:

»28. maj. Prekjuce je odrzano zajednicko savetovanje Socijalistickog saveza Srbije i CK SK Srbije posveceno pitanjima sredstava informisanja, aktuelnom stanju, njihovom polozaju i ulozi. Moje izlaganje bilo je dosta drugacije i odredjenije od istupanja drugih. Bilo je polemicnog karaktera kako u odnosu na teze, tako i na iznesena misljenja u toku pripreme savetovanja (Vule Micinovic) ili na samom savetovanju (Jovanka Brkic). (Vukasin Micinovic je bio predsednik Komisije za informisanje CK SK Srbije, a Jovanka Brkic, novinar Borbe, predsednik Udruzenja novinara Srbije _ prim. autora.) Kod jednog dela novinara ono nije bilo dobro primljeno. Takodje, i kod jednog dela politickih aktivista. Znao sam to unapred i ne smeta mi. Naprotiv, to sam i zeleo. Program diferencijacije tece i odvija se brze nego sto se moglo ocekivati. Dobro je. Moramo se, najzad, razjasniti oko nekih stvari...« (Zivot i politika, str. 361_362).

Zarista sukoba

Jos u raspravama o ustavnim amandmanima, u godini 1971, Draza Markovic se kao predstavnik Srbije bio usprotivio odredjenim formulacijama, protiv kojih je bilo i partijsko rukovodstvo Republike. Tito je, na taj njegov stav, zestoko reagovao i u veoma neugodnom razgovoru sa Markom Nikezicem rekao da Drazu treba smeniti sa svih funkcija. Nikezic se tome usprotivio i o svemu obavestio samog Drazu. Ovaj je iz toga izvukao odgovarajuci zakljucak i prihvatio sporne amandmane. U drugoj fazi rada Ustavne komisije, nastavio je da zastupa gledista suprotna stavovima partijskog rukovodstva Srbije. Njegova istupanja na sednicama Komisije, sa kojih je izvestavala stampa, izazivala su kritike u kuloarskim razgovorima. Draza ih je, opet, najpre stavljao na dusu novinarima koji su »iskrivljavali ono sto je on govorio i za sta se zalagao«, a kada bi mu predocili stenograme onda bi takve svoje stavove proglasavao »odbranom Titove politike«.

Sudeci po dnevnickim beleskama, Draza kao da je jedva docekao ovaj i ovakav napad. On zapisuje:

»Toj sednici CK SK Srbije nisam prisustvovao... Bilo je na njoj svega i svacega. Istupanje Milana Stojanovica iz Pozarevca, Bore Simica (clana Sekretarijata CK _ prim. autora) o liberalima koji se ne povlace, jer nece da otvaraju put centralistima, i vec pomenuto izlaganje R. Danilovica. Izgleda da ulazimo u fazu javne rasprave. Dobro je«.

Vec sutradan, nakon Plenuma, dok su citaoci dnevnih listova procitavali i komentarisali otvoreni napad clanova CK na Drazu, on na sastanku uzeg Koordinacionog politickog tela Republike (partijski i drzavni vrh) prelazi u napad. Taj dogadjaj je ovako prikazan u njegovim dnevnickim beleskama:

»23. juna, pre podne, otpoceli smo nasu internu raspravu. Pomenuo sam razlike oko mesta i uloge stampe, a i izrazio neslaganje sa nekim krajnostima u tekucoj politici uopste (podmladjivanje, generacijska smena, drustveni sporazum Beograda oko visokog obrazovanja kao preduslova za obavljanje rukovodecih funkcija u privredi). Svi su bili iznenadjeni otvorenim i odlucnim postavljanjem ovih pitanja. Dogovorili smo se da razgovor nastavimo 5. jula po podne. Videcemo sta ce od toga ispasti. Ocevidno je da se diferencijacija medju nama produbljuje i nastavlja...« (isto, str. 368).

Drazu tih dana posebno muci njegova rak-rana _ Politika. Na osnovu informacija koje mu dostavlja njegov podzemni stab sa cetvrtog sprata ovog novinskog koncerna, on primecuje:

»Posebno se to vidi u Politici. Tu su glavni P. Popovic i S. Djukic, a u NIN-u Frane Barbijeri. Iza svega je 'demokrata' Sasa Nenadovic. Lansirana je lazna dilema: ili demokratija i samoupravljanje _ ili administrativne mere, a to znaci staljinizam, centralizam i rasciscavanje... Ocevidno je, medjutim, sta se hoce: zele se prisvojiti atributi demokratizma, progresivnosti, a zatim sve staviti u polozaj da ako si protiv nekih stavova CK onda si protiv programa i demokratije. Ne bi se moglo reci da ta taktika bas ne uspeva. Bar zasad _ dok su oni javno u ofanzivi a drugi cute...« (str. 371).

Dva puna dana bila su potrebna da se front izmedju dve sukobljene strane definitivno otvori. Ucinjeno je to 5. i 6. jula 1972. godine na Drazinom »terenu« u Skupstini Srbije. Tamo se okupilo pozamasno drustvo: od saveznih funkcionera iz Srbije u drzavnom i partijskom rukovodstvu, preko dva republicka vrha, do pokrajinskih pa i vecih gradskih centara. Sve kasnije objavljene knjige, zapisi iz tih dana, ili secanja o njima _ jedinstveni su u konstataciji da nista vise u Srbiji nije bilo, niti je moglo biti, kao pre toga skupa koji nije imao mandat da o bilo cemu odlucuje.

Stenogram sa tog sastanka, u letnjem zatisju pred bitku, citan je u oba tabora: u partijskim organizacijama, ali i u drzavnim institucijama. Prvim instruktazama partijske organizacije i javnosti rukovodio je partijski vrh, a drugim _ preko brojne armije administrativnih sluzbenika i drzavnih funkcionera _ licno Draza. Prema tom stenogramu sve se, telegrafski izlozeno, ovako odvijalo:

Sef partije, Marko Nikezic, samo je otvorio sastanak, rekavsi da je takav skup trazio Draza Markovic, pa je sef drzave prvi dobio rec. Iskoristio ju je tako sto je odmah presao u direktan napad. Rekao je da u politickom rukovodstvu Srbije postoje razlike i da su ih sednice CK odrzane u poslednje vreme ucinile jasnijim. Posto su one javno izrazene, to znaci da se uslo u sferu javne konfrontacije. Mada su u pitanju pojedinacne izjave _ koje nisu ni negirane niti demantovane od strane CK _ stvar se svodi na to da je linija CK SKS pravilna, ali da se njenoj realizaciji suprotstavljaju odredjeni punktovi. Njih je Rajko Danilovic inicirao u Ustavnoj komisiji, Skupstini i njenim telima (a prema nekim ucesnicima, rec je o drzavnim organima u celini, o vlasti, o organima unutrasnjih poslova).

Posto je pobrojao na sta je Tito udarao _ a CK SKS to sprovodio zavodjenjem niza administrativnih mera, progonima, zabranama i hapsenjima _ Draza je, ocigledno nezadovoljan ucinjenim, trazio jos dublji pad partijskog vrha u ponor retrogradne politike. A onda je presao na svoju omiljenu temu _ javna glasila:

»U poslednje vreme u svim sredstvima informisanja traje jasna linija negiranja rezultata postignutih u Srbiji, a narocito u Jugoslaviji. Ja to vidim. Molim, neka me se optuzi da sam mracnjak. Pogledajte Viba iz nedelje u nedelju (satiricni tekstovi Vlade Bulatovica-Viba u nedeljnoj Politici _ prim. autora). Po njemu Jugoslavija je zemlja eksploatacije radnicke klase u kojoj birokratska vrhuska to radi tako kako to ne cini nijedan kapitalisticki i imperijalisticki rezim. Zatim pisanje o politici cena, sto donosi direktne stete sirovinskoj proizvodnji, poljoprivredi, pisanje o standardu itd. Zavladao je 'demokratski' manir antirezimskog, u stvari, antisocijalistickog ponasanja. To je manir u stampi, to je manir na Univerzitetu, to je manir jednog dela komunisticke inteligencije koji daje pecat ponasanju i dobrih komunista«.

Draza potom direktno prelazi na licni rat sa Politikom i njenim izdanjima: pisanje Politike o njemu je zasnovano na izmisljenoj konstataciji da su on i Skupstina nosioci otpora u demokratskom izboru sekretara za kulturu u Izvrsnom vecu Srbije. A u propuste stampe ubraja zatim i pisanje NIN-a, koje izaziva nepotrebno konfrontiranje sa Armijom _ »bez obzira sta ona predstavlja kao struktura i kod nas i u svetu, to je faktor sa kojim se mora racunati«.

Bilo je jasno da konzervativno krilo trazi jos zesce represije. Takodje, i da mu smeta sto je Centralni komitet konacno shvatio kuda ga ono gura u ustupcima i povinovanju Titovoj opsesiji o »neprijateljima svih boja«. To saznanje jasno ispoljava Latinka Perovic:

»Ako oko bitnih pitanja ne bismo bili saglasni, to bi imalo ne samo visestruke stete, nego bismo institucije kojima rukovodimo mogli pretvoriti u nekakve stranke koje su nam licno odgovorne. To bi bilo katastrofalno za sistem odnosa, za stvarno jedinstvo u Republici. Sa vise strana izrazava se strah od razlika. To dosta izrazavaju kadrovi. Oni se, u stvari, plase da te razlike ne izraze pocetak borbe za vlast u Republici, a tada bi nase institucije mogle biti odvojene od realnih drustvenih problema... Danas je pitanje: sta je to sto je prilika za razjasnjavanje medju nama, sto je stvarna unutrasnja potreba Srbije, gde svaka institucija mora biti otvorena za primedbe drugih; sta je to sto se zeli nametnuti, sto se zeli vestacki isforsirati i sta se time fakticki zeli postici u Srbiji i Federaciji?«.

Latinka napominje da ih iz drugih republika pitaju: da li 5. jula pocinju razgovori u Vasoj vili Vajs (u toj vili u Zagrebu poceo je obracun sa hrvatskim maspokom _ prim. autora)? Ona zatim odgovara na tacku po tacku Drazinih optuzbi i navodi »ofanzivu SKS protiv svih struja od opstinskih slucajeva, Knjizevnih novina, Univerziteta, Jeza, Srpskog filozofskog drustva i tako dalje. I dodaje »da su to bile konkretne politicke borbe«.

»Pitanje stampe nije prioritetno«, kaze Latinka, »iako je potrebno zakonodavno regulisanje. U vreme hrvatske krize, nikakav CK ne bi mogao obezbediti kontrolu i cenzuru, da to nisu ucinili sami komunisti u redakcijama...«.

Suoceni sa cinjenicom da su u manjini, Draza i njegovi istomisljenici gutaju kompromisni zakljucak: da treba uciniti sve da se sa kampanjama i optuzbama prestane, kao i da valja utvrditi uzroke i nosioce politicke atmosfere koja seje nepoverenje, smutnju i koja _ uporedo sa tekucim akcijama _ podzemnim putem zeli da stvori paralelnu politicku stranku u Savezu komunista. To je, medjutim, bilo samo prividno zatisje. Nastupio je letnji odmor. Ali, Draza ni tada ne miruje. On krajem jula upucuje Socijalistickom savezu Srbije (kao osnivacu) i Gradskom komitetu SK Beograda (kao podrucnom partijskom rukovodstvu) pisma u kojima zahteva politicke mere i akcije protiv izvestavanja i pisanja Politike sa poslednje sednice Ustavne komisije Srbije, kao i povodom komentara novinara Politike P. Popovica, objavljenog na Televiziji Beograd, o istoj sednici. »Poceo sam da vodim razgovore i pismima, a ne samo preko stenograma, kako to kaze Latinka«, belezi Draza. »Necu dati mira ni njoj ni Sasi Nenadovicu, dok ne pocnu da se ponasaju korektno i odgovorno...«

I, kao kruna, tu su i ocekivanja da stvar preseku Tito i savezni vrh, uz ciji je podstrek citava akcija i preduzeta:

»Svakako ce se sada umesati i jugoslovenski centar _ Izvrsni biro i Predsednistvo SKJ, a mozda i drug Tito. Mislim da je to i potrebno i korisno. Radi se o pitanjima koja imaju siri i veci znacaj, na ticu se samo Saveza komunista Srbije, vec i Saveza komunista Jugoslavije u celini...« (isto, str. 375).

Politicka bomba Staneta Dolanca

Najavljen glavnim urednicima TV-stanica samo pola casa ranije, na ekranima se te veceri iznenadno pojavio sekretar Izvrsnog biroa CK SKJ Stane Dolanc. Bio je to snimak njegovog dan ranije odrzanog govora partijskom aktivu Dalmacije u Splitu, koji je sadrzao Titovo izlaganje na upravo odrzanoj zatvorenoj sednici Izvrsnog biroa CK. Sa najavom njegovog pisma (drugog u poslednjoj deceniji) partijskom clanstvu i jugoslovenskoj javnosti, razume se.

»Drugovi, ovo treba otvoreno reci«, bio je odsecan Dolanc u svom vec poznatom stilu, »mi smo vec bili u vremenu kada je to bila sramota priznati nekome, kao da treba nekome da skrivamo da smo na vlasti. I pricali su neki kako je Savez komunista idejna organizacija. On to jeste. Ali, komunisti su oni koji su u Skupstini, komunisti su tamo gde se vlast stvara i komunisti drze vlast u svojim rukama i tako cemo i postupati!«.

Toliko, tek da se zna ko je ko i sta je sta. I sta uopste predstavljaju do tada proklamovane i propagandno eksploatisane price o idejnom delovanju SK i demokratizaciji politickog zivota umesto ranije komandne uloge, koju je Djilas jos 1949. smestao u istorijski muzej napustenog staljinizma. Ne, Dolanc nije dozvoljavao da se pogresno shvati kakve to promene nailaze.

Najavljujuci cistku u Partiji, on bez dvoumljenja porucuje:

»Juce je bila diskusija oko toga da li izbaciti, ili se osloboditi, ili reci neka odu, neka napuste Savez komunista svi koji se sa takvom linijom ne slazu. Ali smo zakljucili da necemo govoriti o oslobadjanju, niti o napustanju, nego cemo govoriti o isterivanju. I mislim, drugovi, da treba s time poceti svugde, na svim nivoima, ako treba sutra _ onda sutra«.

Dolanc je, u istom tonu precizirao kako »mi nemamo drugog kohezionog faktora sem Tita i Saveza komunista«, naglasavajuci u izrazito podanickom stilu kako »Tito nije samo licnost, nego je postao _ ako hocete _ jedan politicki pojam, pojam diktature radnicke klase, samoupravljanja, bratstva i jedinstva i Partije, koja je u sustini i gradila svoju politiku na ovim elementima«.

Pismo Izvrsnog biroa dostavljeno je redakcijama tek 28. septembra, a u medjuvremenu temperaturu je podigao neuobicajeni komentar _ sa napadom na Dolanca _ urednika Beogradske televizije Veroslave Tadic. Bio je to svojevrstan poziv javnosti na otpor zaokretu ciji je smisao bez uvijanja na toj istoj televiziji obrazlozen tri veceri ranije. U Dnevniku, 24. septembra, mlada, veoma obrazovana i talentovana urednica pojavila se na ekranu nakon posebne najave Komentara Dnevnika. Tom prilikom Tadiceva je rekla:

»Pre neki dan drug Stane Dolanc najavio je, ako smo dobro shvatili, novu ulogu Izvrsnog biroa, na primer. Povremeno cujemo ideje i spremnost za novi nacin rada i drugih partijskih foruma i organizacija. Sigurno je da u praksi Saveza komunista nesto treba da se menja; u sustini, drustvena uloga u delovanju SK, ili u nacinu organizovanja koji opet tu sustinu menja, moze da se promeni jedino na nacin na koji smo dosli do sadasnje uloge, zadataka i odgovornosti Saveza. To znaci demokratski, kroz razgovor i izjasnjavanja, uz proveru koliko je svaki deo Saveza komunista spreman da vodi efikasnu akciju u ostvarivanju postignutih ciljeva«.

Dovoljno je bilo sto je poimenicno pomenut, u to vreme svemocni Stane Dolanc. I sto je onome sto je on najavljivao suprotstavljen »demokratski nacin« dolazenja do promena u SK, pa da nastane tajfun.

Prvog dana oktobra, medjutim, eksplodira nova medijska bomba: NIN osvice sa uvodnikom svog glavnog urednika Frana Barbijerija pod naslovom: »Cvorovi i raspleti«. U njemu nema Dolancevog imena, ali ima svega drugog sto je, bez ikakve sumnje, upereno protiv zaokreta u jugoslovenskom partijskom vrhu. Tako je Barbijeri pisao:

»Jos jednom se govori o 'mrtvoj tacki'. Trazi se nacin da se iz nje pokrenemo. Radjaju se jos jednom i dileme u kojem pravcu treba da se pokrenemo. Stvorila se i neka atmosfera iscekivanja, kao da neka presudna uloga moze preko noci da donese rasplet. Maltene kao da se sva nasa politicka i drustvena situacija saplela u jednoj vrsti Gordijevog cvora, koji jednim udarcem moze da se presece. Cvor nesumnjivo postoji, ali je pitanje da li je formula Aleksandra Velikog ona koja moze najuspesnije da ga rasece. Za slozene probleme jednog drustva nisu uvek i po pravilu najprikladnija ona resenja koja izgledaju najlaksa. Problemi se trenutno preseku, ali odmah zatim pocinju ponovo da se zaplicu. U ekonomici, neuspeh ili neumesnost u ovladavanju ekonomskim zakonima, najcesce tera na presecanje zakona, cak i na pokusaje da se negira njihovo postojanje. Kada trziste 'ne slusa', izgleda najjednostavnije _ ukinuti trziste. Sve izgleda u prvi mah reseno, dok se ubrzo ne pokaze da od 'nezgoda' ekonomskih zakonitosti i trzista u privredi postoji samo jedna veca nezgoda _ ona koja proizlazi iz njihovog nepriznavanja i gusenja.

U politici je slicno. Neuspeh u politickoj akciji, ili nesposobnost da se ona povede pokretanjem odgovarajucih drustvenih snaga, radja teznju da se politika zameni administriranjem i negiranjem same politike. Otkrije se brzo da je i administriranje politika, ali najnesposobnija od svih da utice na progresivni razvoj odnosa u drustvu. Naprosto zato sto nije u stanju da ga sagleda, pa se na koncu, stalno s njime nalazi u sukobu.

U tom su iskusenja i opasnosti 'lakih' resenja. Najmanje bi ona mogla da nas pokrenu sa sadasnje 'mrtve tacke', s obzirom na to da razgovor o njoj pocinje od tako slozenih dilema kao sto je, na primer, ova: proisticu li danas problemi naseg drustva iz stanja i odnosa u Savezu komunista, ili pak stanje u Savezu komunista reflektuje konflikte u drustvu?...

Alternativa je sva u tome: preseci cvor _ ili razmrsiti cvor. Presecaju najcesce oni koji ne znaju da razmrse...« (NIN, br. 1134, 1. 10. 1972).

Najavljen partijski zaokret docekan je nepovoljnim komentarima i u Vecernjim novostima i Ekonomskoj politici. Pisali su ih njihovi glavni urednici Mirko Stamenkovic i Ljuba Veljkovic, sto im je davalo posebnu tezinu. Redakcija Politike kao da je iscekivala sta ce se zbiti, prenosila je ove tekstove, ali nije imala sopstvenih autorskih priloga. Na partijskim sastancima, medjutim, izrazavano je ostro suprotstavljanje najavljenom radikalnom kursu ciscenja i partijske centralizacije, sto je drustvo vracalo u nekadasnji autoritarni i administrativni sistem upravljanja.

Daktilografkinja

Puc pocinje u »NIN«-u

Drugi razlog za rascep u NIN-u lezao je u tadasnjem poprilicno heterogenom sastavu redakcije. Za razliku od Politike, pa dobrim delom i Politike ekspres _ gde su najveci deo redakcije cinili novinari ponikli u ovim listovima, koji su se u njima probijali do svojih rubrika i funkcija _ u ovaj politicki nedeljnik dolazili su vec oformljeni novinari. Imajuci za sobom dugi staz u drugim novinama i novinskim kucama (Borbi, Vjesniku) odmah su sticali i zvanja i prava na pisanje zapazenih tekstova. Oni su sve vise popunjavali proredjene redove starih NIN-ovaca, koji su, znajuci se medjusobno, cinili kompaktnu celinu i bivali odbojni prema idejama pridoslih o inovacijama lista. Ta podela postala je jos uocljivija kada je, nakon odluke da se menja karakter lista i on iz novine preraste u njus-magazin, dosla poprilicna grupa novih ljudi, sa Barbijerijem na celu. Stari NIN- ovci nisu prihvatali da njihov list postane gola kopija zapadnih modela njus-magazina, sto ce reci: vise zabavnog nego politickog profila, pozivajuci se na NIN-ovu tradiciju i ugled kao politickog nedeljnika. Njihova upornost dovela je do odluke da se prihvati njus-magazinska formula, ali sa negovanjem autorskih tekstova ozbiljne, politicke i kulturoloske sadrzine.

Atmosferu je jos vise pogorsavalo to sto je za Barbijerijevog zamenika doveden predsednik Ideoloske komisije CK SK Srbije Zivota Djordjevic, covek naucno-istrazivackog afiniteta, a ne zustrog redakcijskog nacina rada. Njegova zakopcanost i tvrdokornost u partijskim i redakcijskim raspravama samo je mogla da protiv rukovodstva lista usmeri i one koji su za tako nesto imali najmanje razloga. A zaverenickoj grupi to je dobro doslo.

Pojava uvodnika pod naslovom »Cvorovi i raspleti« sa potpisom Frana Barbijerija bila je znak da se sa pobunom krene. Dakle, u NIN-u, a ne u Politici ekspres, sa kojom je sukob na politickoj sceni Srbije i poceo _ niti u Politici _ na koju se teziste Drazinog udara toga leta bilo naglo pomerilo. Procenjeno je, ocigledno, da je NIN bio najranjiviji, jer je u toj redakciji podela bila najostrija. A sem toga, NIN je svojim uvodnikom udario na savezni vrh i Tita, sto je olaksavalo osvajanje ovog izvanredno znacajnog nedeljnika.

Tako je 13. oktobra krenuo partijski maraton u NIN-u koji je potrajao mesecima. Bitka za osvajanje ovog nedeljnika rasplamsavala se svom zestinom. Na partijske sastanke dolazili su funkcioneri Gradskog i Opstinskog komiteta i branili list, ukazujuci da uvodnik nije ni razlog ni sustina sukoba nego da je u pitanju preuzimanje NIN-a. Drazini ljudi sprovodili su taktiku iznurivanja. Nije im se zurilo. Na politickoj sceni, u medjuvremenu, nastajao je rasplet, pa je i pad NIN-a predstavljao samo pitanje vremena. O toj iscrpljujucoj borbi ostale su da svedoce hiljade stranica zapisnika, u kojima je pedantno belezeno ko je sta rekao. Sve se to zvanicno odnosilo u Opstinski komitet, a nezvanicno _ kopije su se slagale u stabu na cetvrtom spratu. Odatle su isle telegrafski srocene beleske »gazdi« u Skupstinu Srbije. Od svega toga citaoci NIN-a, i javnost uopste, dobili su samo jednu neupadljivu belesku smestenu na drugoj stranici nedeljnika medju pismima citalaca.

Vecina u organizaciji SK uspesno se opirala radikalnim zahtevima pucista odredjenom kritikom i iskljucenjem najkrivljeg _ Vase Popovica _ pokusavala da sukob smiri. Ali, to je najmanje moglo da zbuni, a pogotovu umilostivi one ciji je zadatak bio da preuzmu list, kako je to Draza tih dana pedantno zapisivao u svojim dnevnickim beleskama.

U samoj redakciji Politike, pak, kao i u ostalim listovima u Kuci, lose je odjeknulo NIN-ovo prihvatanje samocenzure kao uredjivacke vrline, s obzirom da se radilo o ideoloskoj, a ne o profesionalnoj odgovornosti. Time se dovodio u pitanje tradicionalni antidogmatski karakter NIN- a.

Prinosenje predobrog i preblagog Sremca _ Vase Popovica, pesnika i boema _ na zrtveni oltar partije kao NIN-ov dar bogovima ne bi li se umilostivili, docekano je, takodje, dvojako. Drazinovci su u njemu videli cistu smicalicu, jer su Vasini ispadi i partijske kazne takvog karaktera pripadali jednom drugom vremenu. Sada su na tapetu bili liberali, a ne neodgovorni pijanci.

Tito preseca cvor

Epilog je, ipak, bio drukciji. Tito je mogao da ucini sta je nameravao, pa i da javno proklamuje kako »biti u vecini ne mora da znaci da si i u pravu«. (Pri tom se pozvao na Lenjina i boljsevike, koji su bili u manjini ali su pobedili.) Stao je na Drazinu stranu sto je izazvalo ostavke Marka Nikezica i Latinke Perovic. Kasnije je usledila lavina promena _ od vrha do samog dna Partije.

Drazine dnevnicke beleske otkrivaju da je na pocetku jeseni dolazilo do njegovih cestih susreta sa Titom. Naravno, u najvecoj tajnosti. Ocigledno, obojica su imali potrebu da detaljno pretresu sve mogucnosti toka razgovora sa vrhom Srbije. Na to ukazuju i protesti Latinke Perovic na redovnim sastancima politickog vodjstva Republike _ kojima i Draza prisustvuje. Ona pita kako to Tito razgovara sa Drazom o situaciji u Srbiji, a ne i sa Markom Nikezicem, kao predsednikom CK? »Rekao sam«, belezi Draza, »da sam razgovarao sa Predsednikom i da mi se cini normalnim da ce pitanja pokrenuta u razgovorima 5. i 6. jula biti osnova za razgovor rukovodstva s njime...«.

Draza je, dakle, odredjivao i temu buduceg razgovora pripremajuci Tita za nju _ koliko je bio zadovoljan ucinjenim iskazuje u redovima koje posvecuje Titovoj presudi liberalima:

»Tito je 16. oktobra dao zavrsnu rec«, pise on. »Odlicno se pripremio, sve je bilo dobro smisljeno, tacno odmereno, ubedljivo, snazno, uz puno mere ali i odlucnosti. Mnogi su bili iznenadjeni. Racunali su na vecinu prisutnih na sastanku, organizovanom po razlicitim kriterijumima, tako da nije predstavljao nikakav forum. Prevarili su se. Tito je ostro napao Gradski komitet SK Beograda, a dva puta se pozvao na mene. Govor je objavljen u stampi. (Izbaceni su delovi gde direktno napada Gradski komitet Beograda i gde se poziva na mene.) Imao je snazno dejstvo...«.

Srusivsi partijsko rukovodstvo Draza moze da se vrati zapocetom ali ne i dovrsenom poslu preuzimanja javnih glasila. On belezi:

»Ostaje vazan zadatak sredjivanja situacije u stampi i sredstvima informisanja u celini. To je hitan posao. Tu je diferencijacija vec otpocela. Treba je produbiti i izvrsiti kadrovske promene...«.

Sa puno cinizma zapisuje kako je pitao Zdravka Vukovica, direktora RTV u odlasku: zar su mislili da clancima Veroslave Tadic, Frana Barbijerija i drugih mogu oboriti Tita i SKJ? I, valjda kao ovlasceni Titov zastitnik, licno preuzima brigu o »kadrovskim promenama« u javnim glasilima. U tom pravcu kombinuje iz dana u dan, kako to svedoce njegove beleske. Najpre, u prisustvu svih koji su ga podrzali, organizuje u Skupstini Srbije skup na kojem trazi hitna smenjivanja u beogradskim redakcijama. Pri tom kao primer otpora »zapocetim rasciscavanjima«, navodi smenjivanje tek izabranog sekretara partijske organizacije u NIN-u zato sto je trazio da Frane Barbijeri podnese ostavku. A, nekoliko dana kasnije izlazi sa konkretnom semom smene glavnih urednika:

»Bice nuzno naci zadovoljavajuca resenja u sredstvima informisanja. U RTV Beograd za generalnog direktora, umesto Zdravka Vukovica, ici ce svakako Milan Vukos. Ko ce na mesto Sase Nenadovica u Politici i F. Barbijerija u NIN-u? M. Stamenkovic i ne misli jos da treba da ide iz Vecernjih novosti. Po mom uverenju bice nuzna i zamena Lj. Veljkovica u Ekonomskoj politici. Treba razmisljati o svemu. Nece biti bas jednostavno naci zadovoljavajuca resenja svuda. Mozda bi dobro bilo ici svuda, privremeno, ne na konacna resenja, vec postavljati samo v. d. glavnih urednika i urednika«.

Tako se i zbilo. I to najpre sa NIN-om. Ono sto se iscekivalo pojavilo se 5. novembra u novom broju NIN-a. Nije vise bilo nikakvog partijskog saopstenja, niti novih posipanja pepelom. Jednostavno je objavljena promena glavnog urednika. O tome je svedocio potpis novog vrsioca duznosti glavnog urednika Dragoljuba Milivojevica. Nije bilo nikakvog teksta o dotadasnjem glavnom uredniku Franu Barbijeriju _ koji bi predstavljao njegov oprostaj od citalaca. To je, inace, bilo uobicajeno kod normalnih odlazaka glavnih urednika.

Dug proces rusenja »NIN«-a

Tako je Frane pisao u ostavci:

»1. Pismo clanstvu SKJ i reci druga Tita nedvosmisleni su u kritici pisanja nase stampe, pre svega beogradskih listova. Od prvog trenutka, smatrao sam _ kako sam u listu i javno izneo _ da u tim kritickim zamerkama redakcija NIN-a treba i moze da prepozna i samu sebe... Za sve nedostatke u listu, pa prema tome i ove, smatram da glavnu odgovornost snosi glavni i odgovorni urednik, posebno pred telima koja su mu to poverenje dala, kao i pred javnoscu.

2. Raspravljajuci o listu, njegovim propustima i greskama, komunisti NIN-a su odlucili da jednoj komisiji povere zadatak temeljitije provere pisanja lista, njegovog angazovanja i opredeljenja. U veoma principijelnoj diskusiji komunisti redakcije su kriticki i samokriticki utvrdili glavne teme i okvire analize, koju im komisija mora da dâ na procenu. Verujuci u izuzetnu korisnost ovog rada, i potrebu da komunisti daju argumentovanu i produbljenu kriticku ocenu rada, ponasanja i opredeljenja svakog pojedinca u redakciji, smatram da cu ovaj posao olaksati stavljajuci na raspolaganje kompetentnim organima NIP 'Politika' svoju funkciju...«.

Veoma brzo, bolje reci munjevito, Barbijerija su lisili iluzija o nekakvom njegovom ostajanju u NIN-u, kako bi »pomogao ozbiljnoj analizi«, »konstruktivnom radu« i slicnim stvarima. Odmah je, po dolasku Milivojevica, bio prebacen na Spoljnopoliticku rubriku Politike _ kao privremen smestaj do donosenja odluke o izbacivanju iz SK.

Ali, ovde valja reci nesto o jos jednoj zabludi mnogih gonjenih i prognanih u to vreme, a o cemu svedoci i tekst Franove ostavke. Mnogi su, naime, smatrali da se insistiranjem na sprovodjenju Pisma Izvrsnog biroa moze doci do preokreta: da je sa linca i rusenja mogucno postupno preci na razumnu politiku i time spreciti potpuni povratak na staro.

Otuda i Franovo insistiranje da se, umesto primenjivanja metoda diskvalifikacija i ponizavanja ljudi, pristupi ozbiljnom kritickom preispitivanju uredjivacke politike. Uzalud. Na sceni je bilo rusenje ne samo jedne vladajuce strukture nego i njene politike, pa u tome nije smelo biti pardona. U dnevnickim beleskama Draza taj aspekt zadivljujuce otvoreno analizira, kada ukazuje na porusena prijateljstva sa mnogim dojucerasnjim drugovima. On zali za sudbinom Marka Nikezica, Latinke Perovic, Mirka Tepavca, Koce Popovica, Mijalka Todorovica i drugih da bi zakljucio kako »nazalost, ipak, milosti nema i ne moze biti«.

Sa ljudima iz javnih glasila obracun je, medjutim, bio daleko zesci, pogotovo sa onima koji su bili na najisturenijim pozicijama. Tako se Frane nije uspeo zadrzati, ne samo u NIN-u, nego ni u Politici. U procesu masovnih iskljucivanja iz SK bio je primoran da ode i iz te redakcije. Pokazalo se da se prava novinarska vrednost ne moze unistiti. Uzeo je penziju i otisao u Italiju da potrazi posao. Kako je u toj zemlji imao mnogo prijatelja, i bio veoma cenjen _ pa je cesto gostovao kao komentator u najpoznatijim italijanskim listovima _ odmah je primljen u dnevnik La Stampa, gde postaje prvo pero za svet socijalizma. Kasnije je postao vlasnik akcija i komentator dnevnika Il Djornale, u kojem je pisao do svog poslednjeg casa.

Odlaskom Barbijerija iz NIN-a, u njemu nisu prestali obracuni. Naprotiv, tek su otpocela raznovrsna kaznjavanja. Zivota Djordjevic je smenjen sa funkcije zamenika glavnog urednika. Poobarani su sa urednickih mesta svi koji su se suprotstavili Drazinoj grupi, uz propratna iskljucivanja iz SKJ, ili izricanja partijskih kazni. Potrajace to tokom citave 1973. godine. NIN ce uploviti u mirnije vode tek kasnije, u 1975. godini, kada ce ga Dragan Markovic _ preuzevsi palicu glavnog urednika _ podici sa dna na koji je bio pao (30 000 primeraka), uz postupno zalecenje rana zadobijenih u toj bespostednoj borbi. Naravno, nakon odlaska jednih i dolaska drugih u NIN.

No, najbolje ce svu tu atmosferu od pocetka udara na list objasniti sudionici ove drame. Zeleo sam da cujem ljude sa obe strane ali neki od njih nisu bili spremni na podsecanja na te »strasne dane«, kako rekose.

Milos Misovic je zanimljiva licnost iz posleratne istorije NIN-a. On je u njemu od samog njegovog nastanka, dakle od 1951. godine. Zapazen je autor mnogih tekstova sa politicke scene Srbije i Jugoslavije, ali i pasionirani istrazivac istorijskih dogadjaja.

Misovic kaze:

»Dan posle Titove reci na sastanku sa rukovodstvom Srbije, kada sam 17. oktobra dosao u redakciju, Dragan (Markovic) i Pera (Stojanovic) pozvali su me da im se pridruzim u zahtevu za smenjivanjem i izbacivanjem iz NIN-a Barbijerija i Djordjevica. Znao sam da je Dragan u stalnim kontaktima sa Drazom, a Pera sa Sanetom (Dusanom Petrovicem, tada predsednikom jugoslovenskih sindikata _ prim. autora). Usprotivio sam se takvom nacinu obracuna i posumnjao u mogucnost da se Frane izbaci, s obzirom na njegov ugled medju novinarima i u NIN-u i u Politici. Trazio sam da se o tome otvori normalna rasprava, na osnovu toga, odredi stepen krivice i preduzmu mere. Nisu me poslusali. Krenuli su djonom. Doslo je do potpunog rascepa u NIN-u. Na Draganovoj strani bili su, pored Pere Stojanovica, i Velizar Savic, Vlada Miletic, zatim tehnicki urednik Milance Rusic, lektor Milenko Milicevic i sekretar redakcije Sumadinka Radonjic. Ja nisam bio ni uz jednu stranu. Trazio sam da se spor posteno rascisti u partijskim i redakcijskim razgovorima. Medjutim, kako je to potrajalo, a mnogi su bili umorni i siti svega, prelazili bi na jednu ili drugu stranu samo da se stvar okonca. Sve je to bilo mucno. Kako optuzivanjima nije bilo granica, dosao sam u situaciju da branim Barbijerija od onih koji su se do juce predstavljali kao njegovi prijatelji.

Onda smo nekako zakljucili prvi krug: kaznili smo Barbijerija opomenom, a Djordjevica _ kritikom. To, naravno, nije moglo da zadovolji pokretace ove akcije. Krajem godine, nakon objavljivanja promena u partijskim rukovodstvima, pozvali su u Gradski komitet SK Beograda sekretare partijskih organizacija i predsednike radnickih saveta iz Politikine kuce. I ja sam u svojstvu predsednika Saveta NIN-a bio na tom skupu. Tada je od nas zatrazeno da Barbijerija i Nenadovica momentalno udaljimo iz redakcije Politike (u koju je Frane u novembru bio presao), da ih jednostavno izbacimo na ulicu. Pitali smo: kako je mogucno da bez posla ostavimo ljude takvog novinarskog ugleda i imena, a da to ne dovede do reperkusija ne samo u kuci Politika nego i u javnosti uopste? Ni u jednoj od ovih redakcija stanje nije bilo normalizovano. Situacija je bila veoma fluidna, beskonacni sastanci su se nastavljali, a sukobi produbljivali. Stoga smo odlucno odbijali da novo ulje dolivamo na vec rasplamsalu vatru.

Na sledeci skup nisu pozvali ni mene, ni Dragisu Boskovica iz Ekonomske politike, kao ni neke druge koji su se najglasnije protivili. Odluku su doneli, ali je u partijskoj organizaciji Politike nisu uspeli sprovesti sve do pred kraj 1973. godine. Tek tada su _ nakon saglasnosti i Sase i Frana _ uspeli da ih iskljuce iz SK, ali ne i da ih ostave bez posla. Frane je otisao u penziju, a Sasa je ostao u redakciji, bez prava na pisanje i potpisivanje tekstova.«

Stampanje

Pogled s druge strane

Mnogo godina od tada, razgovor vodimo kao dva prijatelja _ penzionera, nakon odista neobicnog perioda naseg druzenja i zblizavanja.

Pocelo je to bilo jos u dalekoj 1969. godini, upravo oko NIN-ove ankete o jugoslovenstvu. Partijski vrh Srbije i Beograda osuo je bio paljbu na NIN zbog zagovaranja srpskog nacionalizma u nekim od objavljenih priloga u toj anketi. A nju je osmislio, organizovao i uredjivao upravo Dragan Markovic. Tada sam bio sekretar partijske organizacije novinara Politikinih izdanja i na partijskim sastancima rukovodio raspravom o toj anketi. Znao sam da je Dragan najodgovorniji za nju, pa sam ostricu kritike usmeravao upravo na njega. Ali, on se vesto izvlacio uglavnom cutanjem.

Sled dogadjaja je ucinio da dodjem kod njega i zatrazim prijem u NIN, nakon dvogodisnjeg rada u Politici ekspres. Bio je na funkciji urednika Unutrasnje rubrike, ali je i prema Ucinom priznanju odlucivao o svim skakljivim, a pogotovu kadrovskim pitanjima. Odlucio sam da budem direktan. Rekao sam mu da sam svestan da najmanje od njega imam pravo da nesto trazim nakon 1969, ali da sam dosao da razgovaram kao profesionalac sa profesionalcem. Odmah je odgovorio da su licne simpatije jedno, a posao drugo i da bi on zeleo da me vidi u NIN-u, ali da o tome mora da razgovara (sa Drazom, naravno, znao sam). Posle dva dana obavestio me je da nema prepreka i da 1. marta 1974. mogu da dodjem u redakciju na redovan posao. Kada su prosla dva meseca, a ispod mojih tekstova nije bilo potpisa _ jer Uca nije dozvoljavao da me urednik Spoljne politike Velizar Savic potpisuje _ zalozio se, nakon intervencije Harija Stajnera, mog kolege sa rubrike, da se s time prestane i da budem tretiran kao i svako drugi u redakciji.

I, evo, u tako uspostavljenim odnosima razgovaramo o mracnoj 1972. godini. On je ozbiljno bolestan, gotovo i da ne izlazi iz kuce. Samo je godina pre njegovog neumitnog odlaska sa ovog sveta. Dragan pocinje direktno, cini se iskreno i otvoreno:

»Moje ucesce u citavoj toj stvari ima svoju predistoriju. Postojali su i principijelni i licni razlozi za takvo moje opredeljenje u dogadjajima u Politici u 1972. godini. Naime, nalazio sam se na listi sumnjivih od dolaska Tepavca za direktora (1965. godine _ prim. autora) pa nadalje. To je bio i razlog da sam iz Politike presao u NIN.

Kada je Frane dolazio, slozio sam se sa buducim njus-magazinskim izgledom NIN-a. Ali s njime je stigao i Zivota Djordjevic. Ubrzo sam shvatio da se oko mene i u NIN-u stvara politicka izolacija. Sve sam manje konsultovan i kao da se zelelo da sto manje pisem. Uputio sam pismo CK SK Srbije i trazio da se rascisti sa sumnjama u mene i u ono sto radim. Izvesten sam usmeno da su na Izvrsnom komitetu razgovarali, pozitivno ocenili moj rad u proslosti, i zakljucili da nema razloga da bilo sta menjam i da mogu da nastavim da radim. U NIN-u sam dolazak Nikezica za predsednika SKS propratio uvodnikom u kojem sam ga opisao kao humanistu, demokratu koji ce stvoriti novu atmosferu, da se to vec oseca u radu CK, i tako dalje«.

»Pa ipak si« _ kazem _ »bio na drugoj strani«.

»Verovatno me je prelomio utisak koji sam dobio kada sam saznao za sukob u politickom vrhu Srbije. Dusan Petrovic-Sane obavestio me je o tome i dao mi da procitam jedan od zapisnika sa sednice Koordinacionog odbora, na kojoj je doslo do rascepa. Za mene su bila uverljiva istupanja Perina (Stambolica), Sanetova, Drazina o tome da ih spijuniraju, da se ide na likvidaciju uticaja boraca, da se govori o demokratiji a zabranjuju knjige, da se pritiska kulturni svet i tako dalje. Sane je ocenjivao da je oslonac takve politike bio u NIN-u i Politici. U NIN-u su na tome bili angazovani Frane i Zivota, a u Politici mladi kolegijum i Sasa. Rekao je jos i da je Sasa nezvanicno clan najuzeg partijskog rukovodstva i zavrsio da ce doci do obracuna i da treba ici na partijske sastanke.«

»Znaci li to« _ opet pitam _ »da ti Draza nista o tome nije govorio?«

»Sa Drazom sam cesto sedeo u 'Maderi', uvek je tu bilo povece drustvo, ali za sukob nisam saznao od njega nego, kao sto rekoh, od Saneta.«

Bilo je ocigledno da o Drazi nije zeleo da govori, iako sam upravo od njega, Dragana, dobio memoarske zapise Zivot i politika u kojima je kao sa dlana bio jasno izlozen plan osvajanja Politike i NIN-a. Ipak sam nastavio sa pitanjima, ne direktno o stabu na cetvrtom spratu, nego okolisno da vidim hoce li sam sta reci. »Kada ste poceli sa akcijom u NIN-u? Mislim na sve one koji su trazili odlazak Barbijerija.«

»Onoga dana kada su objavljeni 'Cvorovi i raspleti' zvao me je Pera Stojanovic, tada partijski sekretar u NIN- u, i trazio sastanak o ovome tekstu. On je bio pripremio referat koji ja nisam bio video. Predlozio je mene za glavnog urednika. Taj predlog je iritirao ljude, tako da sam se ja javno ogradio rekavsi da nisam ni video sta je Pera napisao i da nisam znao sta ce predloziti.«

Time je Draganovo kazivanje o dogadjajima u NIN-u i zavrseno. Ostalo je pitanje: zasto nije zeleo da bilo sta kaze o svojoj odanosti Drazi i razlozima za nju? Ocigledno je imao svoje razloge za to...

Treci sagovornik iz NIN-a, Petar Stojanovic, bio je covek koji me je bio i doveo u vezi sa pucistickim stabom Mirka Milojkovica. Sada, kao da na to zaboravlja. Sa zanimanjem slusam njegovu ocigledno unapred pripremljenu pricu, u kojoj se potezu samo one cinjenice koje je nemoguce izbeci ili precutati. Kao sudionik koji se pominje i u Drazinim memoarima _ onaj od liberala smenjeni partijski sekretar u NIN-u _ Pera kazuje:

»Moj obracun sa Franom Barbijerijem poceo je u trenutku u kome sam uzeo tek odstampani NIN i procitao njegov uvodnik 'Cvorovi i raspleti'. Uplasio sam se od onoga sto ce to doneti NIN-u, shvatio sam to kao napad na Tita (Aleksandar je u tom tekstu presekao cvorove) i bio sam u panici. Dogodilo se da sam na izlasku iz redakcije pred kafanom 'Sumatovac' sreo Frana i rekao mu: 'Znas li sta si uradio, sve ces nas unistiti'. Kazao sam mu da je udario na Tita i ko zna sta sve ne. Citav sat i po stajali smo i raspravljali se na trotoaru, da bi smo se u svadji i rastali.

Onako ljut zakazao sam odmah partijski sastanak (kome _ okupljenoj grupi, jer redakcija nije radila? _ prim. autora). I smesta posao da pisem uvodno izlaganje. Frane mi je bio na udaru samo zbog uvodnika, pa sam tako stvar i postavio. Glavnu metu mi je predstavljao Zivota Djordjevic, nepotpisani ali fakticki zamenik glavnog urednika, i glavni partijski komesar i cenzor tekstova«.

Istina je bila da su teze za to izlaganje bile razradjene u Draganovoj sobi, u NIN-u, kao i da je tada bila utvrdjena taktika: najpre napasti Zivotu, a onda tokom rasprave siriti front napada do samog Barbijerija i zatraziti njegovu ostavku. Dat je i predlog da se trazi da NIN preuzme Dragan Markovic. On se opirao, ali nedovoljno energicno, pa su zaverenici za stolom shvatili da tako treba i postupiti. Otuda i Perin predlog za novog glavnog urednika, uz obrt koji nisu ocekivali ni on ni njegovi drugari_pucisti. A Pera nastavlja:

»Tada nisam shvatio da smo _ time sto smo cinili _ u stvari stupili u borbu protiv moderne Srbije sto danas vidim, nego smo smatrali da se mi eto suprotstavljamo rusenju Tita. Nisu mi se svidjale teze liberala da svako radi sta hoce i kako hoce. Tako je u jednom Zivotinom tekstu bilo napisano da se valja dogovoriti oko odredjenih odluka, ali da i posle toga svako ima pravo da postupa kako misli da treba. To sam napao kao primer 'trulog liberalizma'«.

Pera nastavlja sa opisivanjem atmosfere prilikom prevrata u NIN-u:

»Zatrazio sam da Frane i Zivota podnesu ostavke. Napominjem da me je Frane doveo u NIN, da sam ga veoma cenio kao profesionalca, ali da ne mogu drugacije nakon onakvog uvodnika. Svi su bili iznenadjeni. Ipak, video sam da se Dragan pripremio i veoma je argumentovano govorio protiv uredjivacke politike i pomenute dvojice. Nastao je, medjutim, otpor najveceg dela redakcije. Nista drugo nismo uspeli nego da odluku odlozimo za sledeci sastanak.

Na taj drugi sastanak su dosli: Rajko Danilovic, sekretar za ideologiju u Gradskom komitetu SK Beograda i Djordje Vezmar, clan Sekretarijata CK SKS. Prvi je govorio Dragoslav Rancic, koji me je zestoko napao i zatrazio da budem smenjen zbog samovoljnog postupka i razbijanja partijske organizacije. Pridruzili su mu se Sindjelic iz tehnicke redakcije, pa Hari Stajner sa Spoljnopoliticke rubrike i redom drugi. Trazio sam da se glasa o poverenju i oni su mi vecinom glasova izglasali nepoverenje. Izabrali su Harija Stajnera za novog sekretara. Ali, kada su promene u redakciji zavrsene zakljucili smo da i sekretara organizacije treba promeniti. Sada smo imali vecinu i za novog sekretara naseg coveka, Velizara Savica«.

Kraj »zlatnog doba« zurnalizma

Promene u redakciji Politike obavljene u jesen 1969. godine oznacavale su krunu tog liberalnog duha. Politicki listovi ispoljavali su mnogo vecu sirinu, sve vise gubeci atribute dirigovanog novinarstva. Pojavljivali su se u sve vecem broju autorski komentari i clanci istrazivackog karaktera, u kojima su se otkrivale i tamne strane zivota i prilika u drustvu. Informacije su postajale objektivnije i sadrzajnije, u njima je bivalo i gledista suprotnih vladajucim prilikama u drugim zemljama i svetu. Tirazi listova skokovito rastu, oseca se da citaoci mnogo vise veruju stampi. Pisuci o tom periodu, u knjizi Slom srpskih liberala, novinar Slavoljub Djukic, kaze:

»Mislim, cak, da nikad ranije _ a ni kasnije _ beogradsko novinarstvo nije uzivalo takav profesionalni ugled kao pocetkom sedamdesetih godina, razume se, uzimajuci u obzir karakter partijske drzave, a pogotovo polozaj novinarstva u istocnoevropskim zemljama. Mnogi tadasnji novinari, zahvaljujuci silnim ogranicenjima u kojima su u prethodnim godinama radili, zaista su to vreme dozivljavali kao zlatno doba stampe...« (str. 230).

Potez koji je rukovodstvo SKS Srbije napravilo oktobra 1969. godine _ imao je snazan odjek u javnosti. Poziv jednom od najboljih dopisnika iz inostranstva, Aleksandru Nenadovicu, da iz Njujorka dodje na razgovore radi preuzimanja Politike, predstavljao je prvorazrednu senzaciju u novinarskim krugovima. Prvi put glavni urednik dnevnog lista nije postavljan dekretom partijskog rukovodstva, o cemu _ ne samo redakcija nego i sam izabranik _ nisu imali sta da razmisljaju, a pogotovo da se o tome javno izjasnjavaju.

Sem toga, prvi put stvarala se mogucnost da o toj ideji pre njenog ozvanicenja _ i izabrani i redakcija koje se to tice _ dobiju priliku da se javno odrede o ponudi. I da njihova obostrana odluka bude prelomna u realizovanju ove zamisli. Dakle, nesto do tada nevidjeno u beogradskom novinarstvu, od predratnih vremena.

U pocetku sve nije islo glatko. Sasa je odbijao da prihvati tu funkciju, zeleo je da nastavi dopisnicki rad u SAD koji je obavljao briljantno, na opste priznanje redakcije i citalaca. Ali, prvi put su predlog partijskog vrha sa odusevljenjem docekali u Politici.

Razgovarajuci sa kolegama on se ubrzo uverio da su pocele da nastupaju podele u redakciji. I to ne toliko zbog odnosa medju ljudima nego zbog koncepcije lista. Politika se nalazila na prekretnici: hoce li se vracati na stara poslusna vremena, ili ce iskoristiti povoljnu politicku klimu i preuzeti ulogu novina koje ce povuci zapoceti proces modernizacije Srbije i liberalizacije politickog i drustvenog zivota.

Bio sam u to vreme, kako je vec receno, urednik Spoljnopoliticke rubrike Politike ekspres i sekretar novinarske partijske organizacije. Dragos Ivanovic je vodio citavu partijsku organizaciju Kuce. Konsultovali smo se o nastaloj situaciji i odlucili da predlozimo susret sa Drulovicem i Sasom i da to bude lezeran razgovor za vecerom u Klubu Politike, sa ciljem da rascistimo nepoznanice i privolimo Sasu da se prihvati funkcije. Posebno jer je prethodno doslo do naseg (Dragosevog i mog) dramaticnog razgovora sa Sasom i Drulovicem, u kojem smo od obojice zahtevali da se razumno ponasaju i predju preko licnih gledanja na ovo ili ono u korist Politike. Tada je Drulovicu pozlilo i, posto je nakon lekarske intervencije odveden kuci, Mija Lazarevic _ njegov zamenik _ rekao je Sasi da je on odgovoran ako Cica dobije infarkt.

Za vecerom Nenadovic je smireno i pomirljivo primetio Drulovicu _ ali sada kao prekor _ da se nije odupirao ponizenjima koja je dozivljavao na sastancima kolegijuma urednika, kada mu je Bozidar Bogdanovic, jedan od urednika Politike, govorio kako bulazni, ne zna sta govori, i kako nema sopstvenog misljenja niti stava. Rekao mu je da redakcija ne moze da funkcionise ako se na takav nacin osporava glavni urednik, ili direktor, a on je bio i jedno i drugo. Drulovic mu je odvratio da s njim takvih ekscesa nece biti, da je on testirao raspolozenje u redakciji i da njegovom dolasku nije bilo ozbiljnijih protivljenja. Dragos je potvrdio da je raspolozenje u redakciji zaista takvo. I te veceri Nenadovic je konacno prihvatio funkciju glavnog urednika Politike, najavljujuci da ce u Njujorku _ uz pakovanje porodice _ pripremiti i programsku platformu buduce organizacije i rada Politike, o kojoj ce traziti izjasnjavanje citave redakcije. »Trazicu plebiscitarnu podrsku tima sa kojim treba da radim, inace od posla ne moze biti nista«, zakljucio je.

Redakcijski referendum

»Za nas, kojima je poverena Politika kao drustvena tribina, neprihvatljiv je svaki pokusaj da se list upregne u bilo cija (federalna, republicka, gradska) propagandisticka kola. Polazimo od uverenja da Politika mora biti otvorena za sve, ali ne sme biti potcinjena nikome. Odgovornost za sve sto se u njoj objavljuje snose oni koji je uredjuju. Oni to ne mogu ciniti prema federalnim, republickim, opstinskim ili nekim drugim kljucevima, vec prema svojim obavezama u odnosu na svoje citaoce. Profesionalna zacaurenost i regionalna uskogrudost strani su stampi, koja tezi demokratskoj organizaciji javnog zivota«.

Nisam tada bio novinar Politike ali sam prisustvovao Sasinoj promociji. Bio sam srecan kao profesionalac, kada sam slusao ono sto je on izgovarao. Bilo je uzbudljivo videti kako se jedan partijski kadar od pre dve decenije preobratio u samosvojnog profesionalca, hrabrog i odlucnog novinara, spremnog da stiti integritet funkcije na koju dolazi, svoj profesionalni ugled, ali i status svojih saradnika u Politici. I, naravno, nivo lista koji preuzima, kao i ime Kuce koju ce u javnosti zastupati.

Te dogadjaje, koji ce prethoditi _ a po svemu sudeci i prouzrokovati buru _ tri godine kasnije Sasa Nenadovic ovako vidi:

»Sam si bio svedok da nisam zeleo vlast, da sam se opirao dok sam mogao i da sam _ uz mnogo licnih rezervi _ to na kraju i prihvatio. Smatrao sam da cu na izlozenoj platformi okupiti najveci deo redakcije. Nisam ostavljao sumnje u to kako nameravam da reorganizujem redakciju: izlozio sam da hocu da profesionalno ojacam urednicki kolegijum i da ga istovremeno podmladim najtalentovanijim i najpreduzimljivijim novinarima iz mladje generacije. Niko nije mogao biti siguran, ali nikome nisu mogli pretiti smena ili imenovanje nekakvom mojom licnom odlukom. Trazio sam da se o svakom predlogu za svakog urednika izjasni njegova rubrika, i ako ga ne usvoji da dâ drugi predlog. Tako je formiranje kolegijuma potrajalo do decembra, ali se isplatilo. Sklopio sam kolegijum kombinacijom starijih i mladjih. U njemu su bili: Bogdan Pesic, koji se u medjuvremenu vratio u Politiku, Zoran Zujovic, Vojislav Djukic, Dragoljub Trailovic, Vlada Mitrovic i Uca Milivojevic, kao pomocnik za materijalno poslovanje. Uz njih dosli su mladi: Mirko Djekic, Darko Ribnikar, Petar Popovic i Velizar Zecevic. Kolegijum je postao relativno homogen tim. Na njegovim sastancima vodili smo burne rasprave _ bivalo je i demonstrativnih napustanja sednica _ ali se radilo veoma uspesno«.

»Je li bilo otpora u redakciji« _ pitam sagovornika.

»Bio si na promotivnom skupu«, odgovara Nenadovic. »Uverio si se kakva je bila atmosfera. Dosli su bili i oni koji nikada nisu dolazili na redakcijske sastanke da cuju sta se to stvarno dogadja i hoce li to sto Sasa trazi proci. I sta se zbilo: jedini je Miro Radojcic, iz svojih razloga, rekao da ja to ne mogu ostvariti ali da bi on mozda mogao. Rezerve je izneo i Jurij Gustincic, ne verujuci da ja s tim mogu proci kod politicara, a njemu se pridruzio i pomocnik direktora Mija Lazarevic, iako je prethodno zapomagao da ja tu funkciju prihvatim. Milos Mimica me je manje-vise sazaljevao sto sam naivan pa verujem u to sto sam izlozio, a objektivni uslovi tako nesto ne dozvoljavaju ni Politici niti bilo kome drugome. I to su bile jedine sumnjicave osobe. Bilo je to ohrabrujuce. Cak sam intimno zeleo da ih je bilo vise i da su se javili i oni za koje sam znao da ne mogu biti privrzeni promenama, da im je u krvi konzervativizam.

U takvoj atmosferi ogromnog entuzijazma redakcija je krenula da radi. Moram reci da sam se prethodno za sve to bio obezbedio. Najpre sam dotadasnjoj vrhovnoj trojci u Politici (direktoru i glavnom uredniku Drulovicu, i njegovim zamenicima u rukovodstvu kuce, Milojkovicu i Lazarevicu) izlozio svoje principe od kojih nemam nameru da odustajem. 'Ako vec moram da radim taj posao', rekao sam im, 'onda ce se on obavljati u skladu sa mojim shvatanjem autonomnosti redakcije Politike i necu prihvatati nikakvo mesanje u uredjivanje lista. Postovacu kompetencije direktora i necu se ni ja mesati u njegove poslove. Ali, razdvajanjem funkcija necu trpeti ni njegovo uplitanje u redakcijsku politiku. O svemu ce odlucivati sama redakcija'. Niko se od njih tome nije suprotstavio.

Onda sam sa istom pricom otisao kod Marka Nikezica i Latinke Perovic. Prethodno sam im bio poslao kopije mog izlaganja za redakciju i pitao ih imaju li kakve primedbe. Nisu imali. Znam, medjutim, da je Draza procitavsi taj tekst zaprepasceno uzviknuo: 'Sta to hoce Sasa, sta se to radi u Politici?' Tako su reagovali jos neki i to ne samo u politickom i drzavnom vrhu Srbije nego i iz saveznih partijskih i drzavnih organa. Kasnije ce optuzivati Marka i Latinku sto su tako nesto uopste dozvolili. A oni su, zaista, dozvolili da prvi put neko od novinara javno predstavlja program uredjivanja novina!«

»Da li si znao da u Kuci postoji organizovana grupa preko koje je Draza pripremao osvajanje 'Politikinih' izdanja?«

»Nisam ni slutio da postoji takva grupa. Osetio sam nezadovoljstvo kod nekih u rukovodstvu Kuce, a pre svih kod Mirka Milojkovica. Ali to nisam dovodio u vezu sa mnom. Mislio sam da je to izraz sirih neraspolozenja u Kuci, zbog nacina na koji je Drulovic vodio i list i citav koncern. Cak sam bio ubedjen da je Mirko zeleo da bude direktor, a nikako ne i glavni urednik Politike. Cica (Drulovic) mi je, doduse, rekao kako je Mirko _ na njegovo pitanje da li je za moj dolazak _ odgovorio kako sam mu ja prijatelj i kako me rado cita, ali mu ne pada na pamet da me predlaze za glavnog urednika.

Medjutim, imao sam direktne konflikte sa drugima izvan Kuce. To se, najpre, desilo sa Drazinim napadima zbog naseg pisanja o izboru ministra za kulturu u vladi Srbije. Njegov kandidat Milan Vukos mi je bio licno simpatican, ali sam podrzao diskusiju otvorenu na stranicama Politike o kriterijumima za jedno tako znacajno i osetljivo mesto. Draza je to licno primio kao napad na njega i pocelo je sa hajkom na Politiku.

Dogodio se zatim i sukob sa Dusanom Petrovicem-Sanetom. Ponosan na svoj govor na jednom od sindikalnih skupova, reaguje sto je skracen. (Izvestac je bio Miroslav Stojanovic, iskusan novinar.) Zove telefonom i pita: 'Mozemo li da razgovaramo kao komunisti?' Ja kazem da mogu da razgovaram samo kao profesionalac, urednik. On na to besno: kako je u pitanju zavera, interesuje ga ko stoji iza toga... Odgovaram mu da na takav nacin ne zelim da razgovaram i prekidam vezu. Pocinje hajka, on zvoni na sve strane, tamo neki Sasa njemu spusta slusalicu! Eskaliralo je to cak i do 'nepostovanja druga Tita', uz obavezne pretnje: sve ih treba razjuriti, i urednike, i Sasu, i sve novinare iz Politike...

Nekako u isto vreme uspeli smo da protokolarne vesti skratimo i da ih tako sakupljene objavljujemo pod jedinstvenim naslovom na drugoj stranici, i to iz sitnijih slova, jednu za drugom. Izazov birokratiji bio je veliki, a reagovanja neverovatna. Dobio sam teleprinterski tekst u kojem mi se skrece paznja da se aktivnost predsednika Republike mora objavljivati na vidnom mestu i bez skracivanja. Dosla mi je i posebna delegacija kolegijuma Marsalata. (Do tada nisam ni znao da tako nesto postoji, znao sam za Titov kabinet.) Preneli su mi da su upoznali predsednika sa Politikinim nacinom pisanja o protokolarnim aktivnostima i da je on prihvatio njihovo glediste koje je izlozeno u onoj teleprinterskoj poruci. Moja odbrana je bila da takav stav degradira i samog predsednika.«

»Sudeci po primerima koje navodis« _ primecujem _ »kao da nije glavni uzrok oluje koja se priblizavala bila Drazina borba za vlast u Srbiji i nad njom, nego nezadovoljstvo saveznog vrha (i Tita, naravno), stanjem u Srbiji i Politici?«

»Upravo to. Duboko sam uveren da je sve poteklo iz samog saveznog vrha. Tito je bio taj koji je prekinuo demokratski proces zapocet u Srbiji pa je, u sklopu toga, i Politika morala biti ugusena. Ona je ucinila nedozvoljeni prelazak preko granica njihove tolerancije. Jednostavno Politika nije smela da bude neposlusna. A u Srbiji su za to nasli egzekutore.

Draza je u svemu tome imao sopstvene razloge da bude nezadovoljan. Zeleo je vlast u Srbiji za sebe. Ali, njemu u prilog ide to sto nije izbegavao da to javno i prizna. On, recimo, svoj duboko konzervativan odnos prema stampi nije skrivao. Imao sam vise razgovora s njim. Govorio mi je: 'Koga vi to tamo predstavljate? Vas niko nije izabrao, ni tebe kao glavnog urednika, ni taj tvoj kolegijum. Mene jesu izabrali. Kako u tom kontekstu, kada niste izabrani, mozete da odlucujete o meni kao predsedniku Skupstine koga je ona izabrala?' Sa njegovog stanovista legaliteta vlasti, on je bio u pravu. Ali, stampa nije vlast.

I pored svih sukoba i sporenja sa Drazom, nisam smatrao ni tada a ni kasnije, da je on glavni protagonista tadasnjeg rusenja Politike. Bilo je znacajnijih licnosti u jugoslovenskom vrhu, kao sto je, na primer, bio Dolanc. Iako je Draza bio protivnik svega sto smo radili smatrao sam da se sa njim moze razgovarati.«

»Tako te je on smatrao Nikezicevim intimusom, a javno je govorio da se s njim ne moze razgovarati? Pa ni sa tobom, dokle god drugujes sa njim i Tepavcem?«

»Tacno je da sam bio vezan za Nikezica i Tepavca. Ali sam drugovao i drugujem i danas i sa Latinkom. Jednostavno bio sam vezan za novinarstvo, a u njima sam nasao demokratski nastrojene ljude koji su bili voljni da ga oslobode. Istina je i da sam skepticki gledao na citav taj projekat o Srbiji, jer sam bio svestan odnosa snaga i stanja duha u drustvu. Tada su se, odista, sudbinske stvari pokrenule i resavale. Bilo je pitanje: moze li se tako nesto odrzati? Strahovalo se i od moguce intervencije vojske. Sve sam se vise uveravao i da steceni status javnih glasila nema sansi da se odrzi. Ipak sam sve to podrzavao, nisam se mirio sa porazom.«

»A sta je sa misljenjem da si bio neformalan clan najuzeg partijskog vrha Srbije zajedno sa Zdravkom Vukovicem? Samo ste vas dvojica, od svih novinara, prisustvovali sednicama Sekretarijata CK.«

»Nisam se tako osecao, ni ponasao. Pozive za sednice najuzeg partijskog vrha smatrao sam i primao kao potrebu tih ljudi da me neposredno informisu, i gledao sam na to kao na odredjenu dozu poverenja. U NIN-u su, kao sto znas, oba urednika bili clanovi partijskih foruma: Zivota Djordjevic clan CK SKS, a Frane Barbijeri clan Predsednistva Gradskog komiteta SK Beograda. Ja sam, medjutim, formalno bio samo u Glavnom odboru Socijalistickog saveza, mada sam retko odlazio na njihove jos redje sednice. Nisam, dakle, zeleo nikakve partijske funkcije pa mi i prisustvo u najvisem partijskom vrhu nije znacilo nista drugo do mogucnost informisanja iz prve ruke, od cega je korist imala samo Politika.«

»Koliko je to ukljucenje, nazovimo ga tako, u rad partijskog vrha bilo u skladu sa onom politickom autonomijom za koju si se tako zalagao prilikom dolaska u Politiku?«

»Sa danasnje distance posmatrano, izgleda kao da sam bio napustio princip podjednake distance od uticaja i partijskog i drzavnog na Politiku. Bio sam izabrao stranu i to je tacno: drugacije se sa takvom novinom kakva je bila Politika nije ni moglo. Bili smo na demokratskoj strani u tom sukobu. Tada na sve to nisam tako gledao. Smatrao sam da je dobro sto sam dolazio u mogucnost da onima koji imaju moc na licu mesta ukazem na odredjene postupke, predlozim ponesto, a ne da iscekujem u redakcijskoj kancelariji: ko ce se i zbog cega javiti da protestuje i pritiska, da zahteva i naredjuje. Znam da su na toj optuzbi: da sam izneverio sopstvene programske principe, neke ljude u Politici _ a posebno u javnosti _ uverili da su u pravu sto su se tako obrusili na mene.«

»Ipak« _ primecujem _ »obracun nije tekao tako kako su pucisti prizeljkivali da ce ici. Potrajalo je to citavu godinu, nakon tvoje ostavke na funkciju glavnog urednika.«

»Iskljucen sam iz SK tek krajem 1973. godine. Bio je to finale jednog od najzescih staljinistickih progona kod nas. Bio sam najpre zaprepascen, pa onda i uplasen: bio sam zaljubljen u Politiku, verovao sam u nju. Bilo je u tom odnosu i poneceg mitskog, sto nije bilo samo u meni kada je u pitanju bila Politika. I, najednom, sve to se rusi. U ime 'dobrobiti' te iste Politike nastajali su progoni, ponizavanja njenih privrzenika.

Egzekucija je bila poverena partijskim komitetima, najpre Starog grada, pa kada on nije uspeo onda Gradskom komitetu, pa kad i to nije islo _ onda je stvar preuzeo sam CK SKS, naravno u novom sastavu. Ciscenje je bilo dirigovano izvan Srbije.«

Tako je pocela oluja u Politici, da bi ubrzo zahvatila i druge redakcije u Beogradu. Bila je potrebna potpuna vlast nad javnim glasilima da bi se nova pucisticka garnitura u Srbiji ucvrstila u svojim foteljama.

Pisaca masina Remington 1891.

Presuda je doneta

»Stavovi sadrzani u odlukama Predsednistva SKJ i Savezne konferencije Socijalistickog saveza iz 1969. godine odredili su pravac u tom pogledu. Medjutim, cinjenica je da mi, zbog otpora nekih novinara i komunista u beogradskim novinskim institucijama, nismo sproveli te stavove i te odluke. A osnovni princip koji je trebalo da ostvarimo jeste da su to institucije od posebnog drustvenog znacaja, u kojima se istice odgovornost radnih ljudi u njima, ali i s pravom naglasava da njihov status mora biti drugaciji od statusa drugih radnih organizacija. U tom pogledu bilo je nesaglasnosti i medju nama tako da, kada se dodaju otpori nekih komunista u tim radnim organizacijama, nije ni cudo sto smo jos daleko od realizacije duha i stavova sadrzanih u odlukama Predsednistva SKJ«.

Prevedeno na razumljiv jezik, sav ovaj nemusti govor znacio je sledece: mi, mocnici, odrekli smo se da svakodnevno stojimo nad glavama komunista koji obavljaju novinarske poslove. Bili smo uvereni da ce oni sami shvatiti da treba da budu poslusni, i da sami cenzurisu ono sto pisu. Ako nema Agitpropa CK, ima drustvene kontrole, pa ne mogu oni raditi sta hoce i kako hoce. Ali, oni su se pokazali neposlusni, stvaraju neka autonomna ponasanja, tvrde kako kao komunisti odgovaraju za ono sto rade, ali ne nama _ kojima treba da ponizno sluze _ nego javnosti i citaocima, odnosno slusaocima i gledaocima. Dali smo im kodeks ponasanja, odlukama koje smo doneli u politickom vrhu, a oni su ih shvatili kao nekakvu najavu proleca. E, to ne moze. I da bismo to sprecili moraju, najpre, nestati podele medju nama i mora isceznuti taj liberalni duh koji se iz nase sredine siri i ohrabruje takva ponasanja novinara i njihovih glasila! A onda sledi ono sto njima tamo u redakcijama i treba pokazati. To Draza ovako formulise, opet u eufemistickim oblandama:

»U stampi se mnogo govori o pritiscima. Kada je rec o tome zelim da budem sasvim jasan. Mislim da pritisaka ima, razlicitih pritisaka na stampu. Ali, ima i pritisaka stampe, kao i monopola pojedinih grupa u njoj. Nije sustina u tome da li postoje pritisci ili ne. Pravo pitanje je: o kojim pritiscima je rec? Koji su to uticaji prisutni? Ko su nosioci pritisaka, da li su pritisci izraz teznje za monopolom i uzurpacijama, ili su to pritisci organizovane socijalisticke svesti samoupravnog drustva?«.

Koliko suvisnih reci da bi se rekla gola istina koju, inace, Draza kazuje u svojim dnevnickim beleskama, zapisivanim tih dana i objavljenim dve decenije kasnije. On tamo, kako smo videli, pod nesposobnoscu kadrova u redakcijama podrazumeva neposlusnost i privrzenost liberalima, a pod pritiskom organizovane socijalisticke svesti _ odstranjivanje svih nepouzdanih, samovoljnih i neposlusnih _ dakle, temeljnu cistku. I zakljucuje da se mora uspostaviti vlast nad stampom! Njegova, razume se, da bi bio siguran i u onoj nad Srbijom.

Tako se pred njim, poslednjih dana oktobra i tokom novembra 1972, redjaju ostavke: glavnog urednika NIN-a Frana Barbijerija, glavnog urednika Politike Aleksandra Nenadovica, direktora Televizije Beograd Dragoljuba Ilica, glavnog urednika Informativnog programa TV Beograd Veroslave Tadic, zatim glavnog urednika Vecernjih novosti Mirka Stamenkovica, glavnog urednika Ekonomske politike Ljubomira Veljkovica, zatim predsednika Udruzenja novinara Srbije i urednika Borbe Jovanke Brkic, kao i zamenika glavnog urednika NIN-a Zivote Djordjevica i najzad kompletnog urednickog kolegijuma Politike. Odlazili su, takodje, kao nepouzdani _ ali sticajem prilika pod klauzulom »prestanka mandata« _ i Zdravko Vukovic, generalni direktor RTV Beograd i Slobodan Glumac, glavni urednik Borbe.

Time je i zapoceta velika cistka medju novinarima. Kao znacajan punkt na pravcu glavnog udara onih koji su preuzimali vlast u Srbiji Politika je prezivljavala najteze trenutke. Ali, i najzesce se opirala. Tu najstariju, i po demokratskim odnosima najpoznatiju redakciju, nije moglo slomiti ni to sto je bitka za vlast u Srbiji bila vec resena pa je, shodno tome, i svaki otpor postao bezrazlozan. Uprkos tome novinari ove kuce nisu napustali profesionalizam, ni etiku koju je on podrazumevao. Odbijali su bespogovorne naredbe da glavnog urednika, i urednike koji su stali uz njega, najure iz Politike i onemoguce im da se dalje bave novinarstvom. Nisu pomagale ni svakodnevne licne Drazine intervencije, ni smene predsednika partijskih komisija u kojima nije bilo saglasnosti, ni promene direktora Kuce. (U godini 1975. Miroljuba Lazarevica zamenjuje na direktorskoj funkciji Vukoje Bulatovic, tada vec na duznosti clana Izvrsnog komiteta CK SK Srbije, ranije republicki sekretar za informacije.)

Cinilo se ono sto se moralo, da bi se ocuvali redakcija i list, i to dogovorom sa osudjenima. Izricane su partijske kazne, pa kada one nisu zadovoljavale onda su dolazila iskljucenja iz Saveza komunista, ali se otkazi nisu davali. I sam Vukoje Bulatovic se nasao u nebranom grozdju kada je Draza, usred 1977. godine, odredio da Sasa Nenadovic iz Politike predje u Institut za medjunarodnu politiku i privredu. To je izazvalo takvu buru u Politici, da je bilo razumnije odustati od takve ideje nego potpuno poremetiti tek konsolidovanu redakciju.

Ali, najuverljivije o tim zbivanjima mogu svedociti sami akteri dogadjaja. Stoga nastavljam prekinuti razgovor sa Aleksandrom-Sasom Nenadovicem. Kako je to uspevalo Politici da godinama prolongira realizovanje vec donetih presuda, o kojima svedoce i dnevnicke beleske samog Draze Markovica? Sasa objasnjava:

»Odbrana u Politici bila je snazna i odlucna. Zapretio je rascep partijske organizacije. Molio sam da se to jednom zavrsi da ljudi ne bi stradali. Bilo je uzasno na koji su nacin citali te optuzbe. Dolazili bi na beskrajna sastancenja sa napisanim tekstovima protiv mene, Zorana Zujovica, veceg dela kolegijuma, posebno protiv mladih u njemu. Pokusavao sam da odijum usmerim na sebe, da ja preuzmem odgovornost za sve. Nije pomagalo. Osecali su, saznavali tokom tog dugog i mucnog procesa, da sam najmanje ja u pitanju, da iza tog kaprica da mene i clanove kolegijuma najure iz novinarstva stoji nesto mnogo krupnije i za Politiku znacajnije. Izbacivati tako redom najbolje profesionalce iz lista, zbog necijeg licnog cefa, ili nekakvih visih interesa koje svako moze da proglasi kad mu se i kako prohte, znacilo je kraj same Politike, njene etike i njenog imena«.

»Iz SK su te iskljucili tek krajem 1973. godine, dakle citavu godinu posto je Draza zabelezio da je s tobom zavrseno. Ali, ostao si u redakciji, mada kao anonimni pisac tekstova. Kako se to desilo?« _ pitam Nenadovica.

»Opstao sam, iako sedam ili osam godina nisam mogao da koristim svoje ime u listu. Jedina mi je uteha bila sto je veci deo redakcije dugo izdrzavao taj pritisak zajedno sa mnom. Posle svega ostali su oziljci. Secam se jednog iznudjenog teksta, uvodnika u Politici, u kojem se pokusavalo da se svede nekakav bilans rusilackog tajfuna koji je protutnjao Politikom. U njemu je period mog urednikovanja nazvan 'najvecim padom lista u njegovoj istoriji'. Mnogi su zbog tog teksta izbegavali da me pogledaju u oci, od besa i stida istovremeno. Razumevao sam ih, odista nista nisu mogli da urade. Morali su da istrpe tu sramotnu laz, kao sto sam je i ja primao _ cuteci.

Posebno je bilo cudno ponasanje partijske komisije. Kako Politikina komisija i partijska organizacija godinu dana nisu uspevale da se obracunaju sa mnom, formirana je bila Komisija CK SK Srbije, kojoj je na celu bio Momcilo Dugalic. Nikada me nisu ni pozvali na razgovor. A u Politici u partijske komisije, koje su smenjivale jedna drugu, rasporedjivani su ljudi a da nisu ni pitani za saglasnost. Jedan ili dvojica obavljali su taj posao pedantno, dok su se drugi izvinjavali, poput Ive Kusanica ili Milana Vlajcica, koji su mi govorili da oni nece da rade u Komisiji ukoliko ja nisam s tim saglasan.«

Egzekucija duga godinu dana

Dragos je, sem toga, bio politicki veoma angazovan. U vreme Nenadovicevog dolaska za glavnog urednika Politike, bio je sekretar partijske organizacije Kuce i svom snagom se upregao da se najavljene promene u redakciji i listu sto potpunije i sto brze obave. Danas je jedan od vidjenih clanova beogradskog intelektualnog kruga, kao i predsednik Saveta uglednog lista Republika.

Pitam Dragosa: »Sta se u redakciji Politike zbivalo nakon usvajanja Nenadoviceve ostavke?« Odgovara:

»Sasinoj ostavci pridruzio se citav kolegijum. Tako je na novembarskim sastancima formiran nov uredjivacki tim. U njemu je bio Vojislav Djukic, kao glavni urednik sa dva pomocnika Dragoljubom Milivojevicem za organizaciju rada u redakciji, i Vladislavom Mitrovicem, za materijalno-komercijalne poslove. Tu su onda bili i Sveta Ljubisavljevic, na mestu urednika Spoljnopoliticke rubrike, Bozidar Bogdanovic, koji je za ucesce u prethodnom pucu nagradjen mestom urednika Unutrasnje rubrike, dok je Aleksandar Mancic preuzeo Privrednu, sada izdvojenu rubriku. Na drugim rubrikama su uvedena privremena stanja vrsilaca duznosti urednika, cija su mesta kasnije konsolidacijom rada redakcije, sukcesivno popunjavana. Valja reci da je Uca Milivojevic ubrzo otisao u NIN, pa je Vlada Mitrovic preuzeo njegove poslove. Draza je, medjutim, jos u avgustu poceo da trazi licnost za glavnog urednika. Voja Djukic je tako pricao da je toga leta bio pozvan na veceru kod Draze, na kojoj je razgovarano o mogucnostima da preuzme Politiku nakon rusenja partijske garniture u Srbiji. On tada nije dao odgovor, trazio je da najpre ispita stanje i raspolozenje u redakciji. I kada se u privatnim sondazama uverio da nece biti protivljenja njegovom dolasku, on je tu funkciju prihvatio i obavljao ju je, mogu reci, vrlo korektno.

Partijski sastanci zapoceti toga novembra trajali su jedno tri meseca, a onda su naglo prekinuti. Ali, zakratko. Vec krajem proleca zapocet je drugi krug, pod stalnim pritiskom Draze da se definitivno rascisti sa liberalima na celu sa Sasom. Formirana je nova partijska komisija u sastavu: Mihailo Kovac, koji je u medjuvremenu iz Komunista prebacen u Politiku kao 'partijsko pojacanje', Ranko Djukic iz pucisticke ekipe, Bozidar Dikic, i dvojica koji su se u toj grupi nevoljno nasli: Ivan Kusanic i Milan Vlajcic. Komisija je pristupila pojedinacnom saslusavanju svakog clana Sasinog kolegijuma. Predvideli su partijske kazne za 14 novinara, koji su se eksponirali kao liberali.

Onda je Misa Kovac kao predsednik komisije sacinio citavu knjigu od stotinak stranica, sa ubistvenim kritikama svakog od tih ljudi pojedinacno, da bi politiku koju je kolegijum vodio pod Nenadovicevim rukovodjenjem proglasio destruktivnom, neprijateljskom i amoralnom.

Ni u komisiji nije doslo do saglasnosti oko ovog teksta. A kada se on pojavio pred partijskom organizacijom docekan je kao najprljavija tvorevina koja je ikada ugledala svetlo dana pod Politikinim krovom. Zakljucak je bio da od tog monstruoznog materijala Slava Djukic, kao neutralna licnost, 'slobodan strelac' _ bez funkcija i tada i pre toga _ sacini nov izvestaj.

Nov, daleko uravnotezeniji izvestaj se onda pojavio pred partijskom organizacijom, ali ni tada sa izricanjem drasticnih kazni nije islo. Tek u oktobru, koliko se secam, sve je okoncano. Na Sasino insistiranje, doneta je odluka o njegovom iskljucenju iz SK. Ostali su pokaznjavani i poslati na razne poslove po redakciji, ili za dopisnike u zemlji. Time je kicma redakcije bila slomljena. Od tog udara Politika se nikada nije oporavila, i pored prividne stabilizacije postignute nakon godinu-dve dana«.

»Sredinom sedamdesetih godina« _ podsecam Dragosa _ »doslo je do labavljenja stega i postupnog pada Drazinog uticaja. Mi u NIN-u smo, barem, to osetili, doduse pod urednikovanjem Drazinog prijatelja Dragana Markovica. Zar i u Politici u toj i sledecim godinama nije doslo do 'lakseg disanja'?«

»Ja sam vec pomenuo postignutu stabilizaciju i smirivanje stanja u redakciji u tom periodu. Tome je Voja Djukic izvanredno doprineo svojim razumom, profesionalnim odnosom prema svima, ukljucujuci i kaznjene, pa i prema Sasi, kome je bilo najteze. Ali, u 1975. i on mora da ode sa duznosti glavnog urednika, pred nezadovoljstvom mocnika. Ponovo se ta funkcija spaja sa direktorskom, pa Vukoje Bulatovic preuzima oba posla. Bila je to promena od koje smo zazirali, mada se Vukoje kao direktor korektno ponasao. Dogodilo se, medjutim, da je ispoljio opreznost i uvazavanje postojecih odnosa u redakciji, pa je trazio da Voja Djukic, kao njegov zamenik, vodi redakcijske sastanke, a on bi samo ponesto rekao, bilo da bi nas informisao ili da ukaze na najvaznije poslove.«

Pogubne posledice

Naravno da, uz ovako porazavajuce konstatacije o seci poslenika javne reci u citavoj Srbiji, Slava Djukic ima sta da kaze i o onome sto se zbivalo u samoj Politici. On je, upravo, bio presao iz Borbe u Politiku u godini 1969, na pragu velikih promena koje su je bile zahvatile. On nije dobijao nikakve funkcije, vec je zadrzao poziciju samostalnog i uglednog komentatora, kakav je bio i u Borbi. Ali ovde sa daleko vecom rezonancom u javnosti, s obzirom na tadasnji ugled i tiraz Politike. Kao takav mogao je objektivno da procenjuje i ocenjuje i domete promena i njihov nagli prekid rusenjem redakcije krajem 1972. godine.

Stoga ovog zanimljivog, osobenog i analiticnog sagovornika najpre i pitam: »Sta su promene«, ciji je svedok bio, »znacile za Politiku i novinarstvo uopste?« On odgovara:

»Nisam bio ni u kakvom kolegijumu u 1972. godini. Imao sam povoljnu poziciju da nekako individualno nastupam na onim beskrajnim sastancima. Svi smo bili svesni da taj kolegijum mora da ode i svako je tezio kompromisu. Najveci broj nas se trudio da spase i sacuva te ljude iz kolegijuma, kako za Politiku tako i za novinarstvo uopste. Pokazalo se da je bilo dobro sto je _ nakon dugotrajnog opiranja najveceg dela redakcije razlicitim predlozima _ prihvaceno da glavni urednik bude neko iz Politike i sto je izbor pao na Voju Djukica. Bio je to cudak. Veoma je tesko pisao tekstove, mucio se, ali je bio jedan od najboljih urednika koje sam ikada imao. Znao je da bude i lican _ da tera svoje _ ali bio je vrstan profesionalac i znao je da zastiti coveka kada bi shvatio da vredi kao novinar. Da nije bilo njega na mestu glavnog urednika _ svasta bi se desavalo u Politici i sa njenim novinarima. On je spasavao ljude. Bio je srecan izbor, jer je predstavljao odlicnu amortizaciju u napetim odnosima u redakciji.

Karakteristican je u tome detalj sa iskljucenjem Frana Barbijerija iz SK. To je trazila partijska organizacija NIN-a iz koje je on dosao u Politiku. Nasa organizacija to odbija pod izgovorom da ga mi ne mozemo kaznjavati za ono sto je uradio u drugoj redakciji koja ga nije iskljucila. Ali, Frane moli da se to uradi da se ne bi otezavala ionako teska situacija oko Sase. I Voja Djukic tim povodom drzi govor dug deset kucanih stranica, koji mu je napisao _ Frane!«.

»Kako je uspelo da se Nenadovic zadrzi u redakciji posle odlaska Barbijerija u penziju i prethodnog izbacivanja iz SK?« _ pitam Slavu. On se smeska i odgovara:

»Sasin metod odbrane bio je sjajan. To se posebno videlo nakon promene glavnog urednika, kada je na to mesto dosao Vukoje Bulatovic. Tada je ponovo poceo pritisak na redakciju da Sasa ode iz Politike. Posle svakog razgovora s njim, na njihov zahtev ili predlog kuda da ode (instituti i sl.), on napise pismo i zapreti da ce ga objaviti. A oni su se bojali tih njegovih pisama i povlacili su se. Tako da je ostajalo po starom: Sasa je radio, cak i pisao, ali se nije mogao potpisivati ispod svojih tekstova. Prvi put je bio potpisan u NIN-u pocetkom osamdesetih godina, kada sam postao glavni urednik tog nedeljnika. I to je izazvalo lom. Ali, nastala su bila druga vremena i, ne samo da je sve proslo, nego je ubrzo i Politika pocela da ga potpisuje«.

»Da li se secas nekih od aktera tih dramaticnih dogadjaja?«

»Tragicna je licnost bio Velimir-Veca Petrovic. Bio je partijski sekretar kada je sve pocelo. Od njega se trazilo da bude nemilosrdan, a on takav nije mogao da bude. Bio je mek, gotovo placljivog glasa, molio je i preklinjao, nije znao da naredjuje. Nasao se na velikim mukama. Bio je odan Partiji, a _ kao profesionalac i prijatelj mnogih koje je trebalo odstraniti _ nije zeleo da cini to sto je morao bespogovorno da izvrsi. Pokusavao je da nadje kompromise, da formalno izrice kazne koje, naravno, nisu zadovoljavale, ne bi li tako sacuvao ljude. Nalogodavci su, medjutim, bili neumoljivi, trazili su i trazili i _ on nije mogao da izdrzi. Pogotovo kada su ga smenili i na njegovo mesto postavili Mihaila Kovaca. Srce mu nije izdrzalo i on je i fizicki ubrzo nestao.

Misa Kovac je, pak, doveden u Politiku da obavi posao ciscenja redakcije, pa je ubrzo i postao sekretar izmenjene partije. Ali, ni on nije uspevao da odgovori nameni. Njegovo jednostavno nije prolazilo i on je rezignirano prihvatao volju vecine. Tada je bilo vazno kako ce se formulisati zakljucak o partijskoj kazni, pogotovo o iskljucenju. Od formulacije je zavisilo moze li se taj novinar zadrzati u redakciji. Tako je upravo Sasa sastavio tekst zakljucaka o sopstvenom iskljucenju, posle mnogo sastanaka i sukobljavanja. I pri tom je sam konstatovao, ne bi li smirio redakciju: 'Shvatite da je ovo najvise sto se moze uciniti'.

Na drugoj strani, od samog pocetka postrojili su se: Bozidar Bogdanovic, Jelena Radovanovic, Milenko Maticki i Zika Zivulovic. Za drugog Ziku _ Minovica, izgledalo je kao da je bio blizak liberalima. Cak je i Latinku bio angazovao oko svoje knjige Politicka palanka. Ali, ubrzo je prihvatio da vodi poznatu Politicku hroniku.

Vukoje Bulatovic, kao glavni urednik ostace upamcen po dve stvari: postavio je ultrase na urednicka mesta i potpisao je clanak koji je napisao Zika Minovic, a u kojem je napadnut Dobrica Cosic. Ipak, on nije dokrajcio Politiku. Ucinio je to drugi, nekoliko godina kasnije. Bio je to Aleksandar Bakocevic, koji je uspeo da definitivno samelje Politiku svojom devizom: 'Ja sam ovde da sprovedem politiku CK'!«

Mirko Djekic je bio zanimljiva licnost u beogradskom novinarstvu, dok iz njega _ krajem osamdesetih godina _ nije definitivno otisao. U Politiku je dosao 1966. godine kao mlad, sposoban i talentovan pisac ekonomskih tema.

U Politici je u dva maha bio stradalnik. Prvi put, u dogadjajima kojima se upravo bavim, kao clan kolegijuma iz redova mladjih, sto je i bio razlog za poseban odijum prema njemu i njegovim vrsnjacima. U sudaru sa Drazom Markovicem bice, naravno, gubitnik. Da bi opstao kao pisac, prihvatio je dopisnicko mesto iz Dubrovnika, u kojem je proveo tri godine. Vracen je u redakciju 1976. godine da pripremi ekonomski dodatak Politike koji, medjutim, nikada nije ugledao svetlo dana.

Medjutim, ubrzo je presao u NIN, na poziv Dragana Markovica s kojim je prijateljevao. U NIN-u ce doziveti pobedu nad Drazom Markovicem. Drazina kadrovska kombinatorika bila je dozivela neuspeh, jer ju je minirao Petar Stambolic. Na celo SKS dolazi Ivan Stambolic sa garniturom svojih vrsnjaka, medju kojima Mirko Djekic uocava obrazovane, savremene i pragmaticne ljude, sa vizijom Srbije slicnom onoj koju su deceniju ranije lansirali liberali. Ali, kada se nasao na mestu glavnog urednika NIN-a, u vreme pada mladog Stambolica i dolaska na vlast Slobodana Milosevica, Djekic postaje zrtva _ suprotstavljajuci se onome sto je donosila Osma sednica CK SKS _ i biva pociscen u novom talasu obracuna sa novinarima u Srbiji.

Mada Drazin protivnik u dva politicka sudara, Mirko Djekic se odlucuje _ sada vec kao bankar _ da povede dug razgovor sa ovim politicarem i da to pretoci u knjigu. To kontroverzno delo, objavljeno 1990. godine pod naslovom Upotreba Srbije _ optuzbe i priznanja Draze Markovica, izazvace razlicite reakcije. Prema jednima bio je to Drazin manevar da sa sebe zbaci krivicu za sve sto je uradio u sedamdesetim godinama u Srbiji. Drugi su, pak, u ovoj ispovesti videli njegov pokusaj povratka na politicku scenu Srbije.

Ali, vracam se na zbivanja u sedamdesetim godinama, razgovarajuci upravo o njima sa Mirkom Djekicem. Kako ih on vidi sa ove ne samo vremenske, nego i profesionalne distance, posto vise nije aktivan novinar?

»Kada je poceo obracun _ i kada se postavilo pitanje mog opredeljenja _ znao sam na koju cu stranu. Nisam imao dilema, mada sam bio svestan da je politicka borba izgubljena. Ipak, verovao sam da se u ekonomici mogu uciniti neki prodori. Drazu sam dozivljavao kao konzervativca koji ne razume ljude i razgoni sposobne direktore, zagovornike moderne, razvijene Srbije. Potcenio sam njegovu lukavost, sposobnost da plete paukovu mrezu oko svojih protivnika. Imao je dovoljnu dozu makijavelizma da Titovu netrpeljivost prema Nikezicu, Latinki, Tepavcu, Koci (Popovicu) i Mijalku (Todorovicu) iskoristi za svoje ciljeve. I on je to veoma spretno i organizovano cinio.«

Dzepna pisaca masina 1891.

»U knjizi razgovora sa Drazom, nakon bezmalo dve decenije, konstatovao si da je upravo u stampi u to vreme napravljen najveci pogrom, zesci nego u samoj Partiji i privredi« _ podsecam Mirka.

»Da«, potvrdjuje on. »Konstatovao sam to kao sopstveno iskustvo, suocen sa 'neznostima' svojih kolega, Drazinih jurisnika iz Politike. Podsetio sam ga da drugi smatraju kako je gore bilo u privredi, gde su odleteli mnogi direktori najpoznatijih preduzeca. Ipak, priznao je da je najzesce bilo u stampi. Moram reci da bi, barem sto se Politike tice, bilo mnogo gore da se Voja Djukic nije nasao na njenom celu. On je uspesno igrao dvostruku ulogu. Cinio je ono sto je morao, ali je i spasavao koga je god bilo mogucno spasiti. Cak je zadrzao u kolegijumu iz ranijeg njegovog sastava i Dusana Pesica, uprkos opiranju mnogih pravovernika.«

»Kada si se vratio iz Dubrovnika, nakon tri godine odsustva, kakvu si situaciju zatekao?«

»Atmosfera je bila mirnija, izgledalo je da su trvenja prestala. Ali podele su se i te kako osecale. Nikada vise nije moglo biti kao ranije. Razlika je samo bila u tome sto su se pobednicima prikljucili svi oni koji su se kolebali tri godine ranije _ tada su izigravali neutralce, a sada su rado zaposedali urednicke funkcije. Sto se mene tice, zaustavili su rad na ekonomskom dodatku, u kojem sam mislio da cu opet moci da profesionalno radim. Ali, ne samo zato sto sam 'visio' u redakciji, vec i ta atmosfera u njoj, predstavljali su dovoljan razlog da trazim da predjem u NIN, u kojem se veoma brzo i rapidno situacija menjala, pod urednickom rukom Dragana Markovica. Tamo su pucisti sve vise udaljavani pa su, poput Velizara Savica, Vlade Miletica, Nebojse Dragosavca, odlazili u druge redakcije i na druge poslove, a sanse su dobijali profesionalci.«

Naravno da je bilo interesantno sresti se sa covekom koji je u sedamdesetim godinama dao odredjeni pecat dogadjajima u Politici. Rec je o Vukoju Bulatovicu, realizatoru Drazine volje i njegovih programa za prevrate u redakcijama, koji je u vreme Drazinog udara bio sekretar za informacije u vladi Srbije. Naravno da on nije bio licnost koja je donosila odluke, ali je predstavljao poverljivu osobu za njihovo ostvarivanje kao najodgovorniji funkcioner za stampu u tadasnjem Izvrsnom vecu.

Sta on o svemu tome danas kaze?

»U Politiku sam dosao, naravno, po Drazinom izboru, u februaru 1975. godine. Nije se bilo zadovoljno razvojem stanja u ovoj redakciji, pa i citavoj Kuci. Znao sam sta mogu, a i sta ne mogu da uradim, pa sam se tako i ponasao. Znam da se od mene zaziralo, kao i sto znam sta se o meni govorilo i mislilo. Ne da bih sebe branio _ nego istine radi _ moram reci i nekoliko manje poznatih cinjenica. Govorio sam, na primer, na onom poznatom savetovanju o stampi. Zalagao sam se da o novinarstvu prevashodno govore novinari. Referat je ocenjen kao uravnotezen, sto u tim prilikama zaostrenih strasti i duhova u politickom vrhu Srbije nije bilo ni lako ni bezbolno uraditi. Draza takvim pristupom nije bio zadovoljan, i to je napisao i u svojim dnevnickim beleskama. Sem toga, na sednici CK SKS, na kojoj su celni ljudi podneli ostavke, bio sam jedini koji nije govorio.

Tacno je da su u Urednistvu bili novi ljudi, medju njima i oni zasluzni za osvajanje Politike 1973. godine. Ali, trudio sam se da se prema dokazanim profesionalcima postupa korektno. Tako sam se ostro usprotivio pokusaju da se smanje plate nekim od bivsih clanova kolegijuma, a medju njima i Zoranu Zujovicu, koji je imao jednu od najvisih plata mada nije bio ni na kakvoj funkciji. Najzad, u poslednje dve godine mog vladanja Politikom Sasa je svoje tekstove poceo da potpisuje inicijalima. Vise nisam ni mogao ni smeo da uradim.«

»Pa ipak, 1977. bilo ti je naredjeno da Nenadovica definitivno izbacis iz Politike. I to si prihvatio da uradis?« _ podsecam sagovornika.

»Bio mi je to najtezi razgovor koji sam ikada vodio sa Drazom. Ubedjivao sam ga da je to nemoguce uraditi, a da se ne izazovu novi potresi u Politici. Ostao je uporan. Sta sam mogao? Valjalo ga je uveriti da cu uciniti sve da se to i obavi, ali nisam se toga drzao kada se to poteglo u Politici. Otpor je bio tako snazan da sam partijskom rukovodstvu izlozio sav rizik koji nastaje ako se Drazin zahtev usvoji. Bio sam clan Izvrsnog komiteta CK SK Srbije u to vreme i moje misljenje je uticalo da partijski vrh pritisne Drazu kako bi se malo primirio u hajci na Politiku.«

Kada se sabrao crni bilans velike sece po Srbiji cifre su bile impresivne. Partijski je kaznjeno, udaljeno sa rukovodecih mesta ili sasvim iz novinarstva, oko stotinu ljudi. Dobar broj onih najsposobnijih profesionalaca radio je pod Politikinim krovom, uglavnom u maticnom listu i NIN- u. U privredi je koncept zalaganja za modernu Srbiju, za stvaranje savremenih velikih sistema i trzisne odnose, »platilo« oko 900 direktora koji su izbaceni iz fotelja. U Savezu komunista Srbije cistka je obavljena od vrha do dna _ od Centralnog komiteta, rukovodstava i sastava svih njegovih tela, preko pokrajinskih i opstinskih komiteta do sekretara partijskih organizacija. Od nepodobnih su ocisceni i Socijalisticki savez, kao i druge drustvene i kulturne organizacije i ustanove.

Milos Misovic mi je, u razgovoru za ovu knjigu, rekao da je proucavajuci taj period dosao do podatka da je 12 000 skolovanih ljudi moralo da napusti mesta na kojima je do tada sedelo i da promeni posao! Sve su to bili, uglavnom, mladi ljudi koji su na taj nacin ometeni ili zaustavljeni u razvoju, vraceni u anonimnost, mada su na te funkcije dolazili na osnovu ispoljenih vrednosti, a ne privrzenosti partijskom vrhu Srbije. »U tome je Drazin veliki, nepopravljivi greh. Srubio je cvet srpske inteligencije, ne samo novinarstva. I zbog toga ce on ostati kao tamna mrlja u istoriji, kao covek koji je _ dodvoravajuci se Brozu _ obavio secu kadrova, od koje Srbija nikada vise nije uspela da se oporavi«, zakljucuje Misovic...