Desant

Kako je ubacivanjem grupe partijskih kadrova, 
uz secu dotadasnjih urednika, pokusano da se 
od novina za narod stvori srpski partijski list, i 
zasto taj glavni cilj nije ostvaren posto su 
nezvani gosti i nesudjeni komesari postali i srcem 
i dusom Politikini ljudi. 

Taj sukob bio je dobrodosao konzervativcima u partijskoj strukturi da zaustavljaju svaku ideju o stvarnim promenama u drustvu. A takve ideje _ u kampanji oslobadjanja od staljinizma _ nicale su medju liberalnijim clanovima Partije, posebno u intelektualnim krugovima. Takva otreznjenja postala su primetna i medju nekima iz najuzeg partijskog vrha, ne u zelji da sistem sustinski menjaju u demokratskom i gradjanskom duhu, nego da ga nekako izdvoje od onog kakav je vladao u istocnoevropskim i nekim azijskim zemljama.

Ipak, taj talas nije mogao ostati bez odjeka, posebno medju inteligencijom, s obzirom na uticaj nagovestavanih promena u vladajucoj partiji, ciji je monopol bio svuda prisutan. To je najuocljivije bilo u tadasnjoj stampi. Krajem cetrdesetih godina nestale su i poslednje opozicione novine od uticaja na gradjane. One su svoju labudovu pesmu otpevale u prvim, toboze slobodnim parlamentarnim izborima krajem 1946. godine. Zaplenjivane gotovo svakodnevno i javno spaljivane na ulicama, prakticno nisu mogle opstati. Na sceni je preostao samo list Republikanske partije, clanice Narodnog fronta, vise kao nekakva preostala relikvija nekadasnjeg gradjanskog sloja, nego kao novine od uticaja, ili drugacijeg politickog razmisljanja. Republika ce kao nedeljne novine ziveti jos nekoliko godina, a onda ce se ugasiti da bi se ponovo pojavila tek pocetkom devedesetih godina kao gradjanski list, nakon uvodjenja visestranackog sistema u Srbiji.

Rivalstvo »Borbe« i »Politike«

Sve do 29. aprila 1949. godine, Politika je poslovala kao deonicarsko drustvo sa mesovitim kapitalom: privatnim i drzavnim. U zaglavlju lista ostao je blok sa upisanim imenima osnivaca i nastavljaca Politikinih vlasnika iz porodice Ribnikar, ciji je potomak Vladislav bio direktor lista. Na mestu glavnog urednika smenjivali su se predratni novinari Politike, osvedoceni predratni simpatizeri a sada uglavnom clanovi vladajuce partije. Vladislav Ribnikar bio je Titov saborac. Uoci rata mu je bio stavio na raspolaganje svoju vilu na Dedinju, u kojoj je bila i doneta odluka o ustanku u Jugoslaviji 1941. godine. Tito mu je za tu uslugu vracao tako sto je prolongirao nacionalizaciju Politike i prihvatao da list vode stari Politikini novinari, pa da cak u redakcijskom kolegijumu budu i oni koji nisu bili clanovi Partije.

Tek u toj dramaticnoj 1949. godini rasplamsalog sukoba sa Staljinom, dolazi do pretvaranja Politike u drustveno preduzece, za cijeg osnivaca se proglasava u to vreme najmasovnija politicka organizacija sa komunistima u vodjstvu, Narodni front. Tom promenom, medjutim, ne menja se nista ni u nacinu rukovodjenja listom, niti u konceptu Politike kao novina za narod, kakva je do tada bila. Naprotiv, upravo u tom vremenu u redakciju pristizu mladi, pismeni ljudi, koji se veoma dobro uklapaju u Politikinu prepoznatljivu novinarsku skolu prezentacije ljudske svakodnevice. Oni nisu dolazili po partijskom zadatku. Stupali su u redakciju po sopstvenom opredeljenju da se bave novinarstvom, pa je medju njima bilo i clanova Partije i onih koji to nisu bili. Po dolasku u redakciju, svako od njih podvrgavan je proveri znanja i talenta, bez obzira na to da li su pre toga bili na kakvim partijskim funkcijama, a zatim bi bili dodeljivani najpoznatijim urednicima na ucenje one vrste novinarskog izrazavanja kakav je negovala Politika.

Tadasnji glavni urednik, vrstan poznavalac profesije _ Bogdan Pesic je mogao da u punoj meri ispolji svoj zurnalisticki nerv i svojeglavi entuzijazam, predajuci se sav Politici. On je formirao kolegijum od najboljih profesionalaca, ne gledajuci da li pripadaju Partiji, ili nisu u njoj. Pored Zivana Mitrovica, dobrog pedagoga i pratioca politickog zivota, uz to brata Mitre Mitrovic, Pesic je za urednike postavio i takve majstore predratnog novinarstva kakvi su bili Dobrosav Kuzmic (Dopisnicka sluzba), Ljubomir Stojovic (Unutrasnja rubrika), Radmila Bunusevac (Kulturna rubrika), Kosta Stepanovic (Reportaza) i Ljubisa Vukadinovic (Sportska rubrika).

Kako se Borba tada stampala vec na osam stranica, Pesic uspeva da izdejstvuje da Politika izlazi na sest, kako bi koliko-toliko parirala privilegovanom partijskom listu. Politikine stranice, medjutim, ne razlikuju se od Borbinih samo po tehnickom izgledu i formatu, nego i po sadrzaju. Na njima se zvanicne informacije pojavljuju u znatno kracem obliku, uz to prilagodjene Politikinom nacinu saopstavanja, sa podnaslovima koji podsticu na citanje i glavnom vescu vec u prvom pasusu. Ali, tu su i tradicionalne rubrike: Da li znate?, Medju nama, Kroz ceo svet, Kroz nasu zemlju. I najzad, Reportaze, taj osobeni nacin publicisticko-knjizevnog kazivanja o interesantnim ljudima i njihovim zivotnim sudbinama.

Takva Politika, razumljivo, plenila je paznju citalaca, bez obzira na to sto u njoj mnogo cega iz ranijeg perioda izlazenja jos nije bilo. Ali, vremenom, mnogo toga ce se postupno vracati na stranice lista.

»NIN« protiv socrealizma

U redakciji novog NIN-a bili su Najdan Pasic, kao prvi glavni urednik, Stevan Majstorovic, Djordje Radenkovic, Dragoslav Adamovic-Zira, Borislav Mihailovic-Mihiz i drugi, koji ce sledece decenije obeleziti svojim aktivnostima kao pisci, publicisti i novinari. Redakcija je uspela da okupi impozantan broj stvaralaca _ spoljnih saradnika iz svih krajeva Jugoslavije _ namecuci se javnosti kao svojevrstan Klub slobodoumnih.

Pojava NIN-a reflektuje se pozitivno i na Politiku. Prema poznatom rezonu, kad mogu drugi, zasto ne bismo i mi, tadasnja skromna Kulturna rubrika, koja je nosila zaglavlje Kulturni zivot, prosirena je sa dva stupca na citavu stranicu Politike. Obnavlja se i stalna kritika pozorisnih predstava i novih knjiga, sto je krasilo predratnu Politiku.

Na spoljnopolitickim stranicama, pojavljuje se redovni nedeljni pregled_komentar, sa stalnim naslovom Medjunarodna hronika, koji pise Predrag Milojevic, ali ga potpisuje samo inicijalima P. M. iz razloga o kojima ce kasnije biti reci. Ali, sada se pojavljuju sve cesce i putopisne reportaze Politikinih specijalnih dopisnika iz raznih krajeva sveta. Politika u to vreme neguje svakodnevni kratak, jednostubacni komentar o najvaznijim dogadjajima u medjunarodnim odnosima, politickim ili ekonomskim, koji pisu najbolja pera vec ugledne spoljnopoliticke rubrike. Ubrzo se iz Londona javlja i prvi stalni dopisnik Politike, mladi, talentovani Miroslav Radojcic, koji ce svojim britkim stilom i socnim jezikom steci veliku naklonost citalaca.

U oktobru 1951. godine, precizno sedmog dana tog meseca, pojavljuje se rubrika pod naslovom: Beogradska nedelja, satiricna prica o svakodnevici Beogradjana. A vec 21. oktobra obnavlja se nedeljna, knjizevna Prica Politike, sa prvim, a kasnije i najplodnijim njenim autorom, knjizevnikom Brankom Copicem. Sve popularnija Politika pocinje svakodnevno da izlazi na osam stranica, a nedeljom i na 10 do 12 stranica.

Godinu dana kasnije, u oktobru 1952, u Ljubljani se odrzava Kongres jugoslovenskih pisaca. Na njemu, Miroslav Krleza, tada jedan od najuglednijih knjizevnika i licni Titov prijatelj, podnosi referat koji u kulturnim krugovima odjekuje kao prvorazredna senzacija. Stilom i jezikom oslobodjenim politickih fraza, Krleza je tom prilikom izrekao i ovo:

»... Onog trenutka kada se jave kod nas umjetnici koji ce svojim darom, svojim znanjem i svojim ukusom, umjeti da objektivne motive nase lijeve stvarnosti _ subjektivno odraze, rodit ce se nasa vlastita umjetnost. Ukoliko se kod nas razvije socijalisticki kulturni medij, svjestan svoje kulturne misije u danasnjem evropskom prostoru i vremenu, nasa umjetnost pojavit ce se neminovno...«.

Sve, dakle, sto se u te dve godine zbivalo ukazivalo je na veliku sansu jugoslovenskog drustva da se pocne koliko-toliko demokratizovati. Ali, ta sansa demokratije ce, nazalost, nepovratno biti ispustena. Razlog je jednostavan: niko u krugu onih koji su o tome odlucivali nije bio spreman na sustinske promene. Videlo se to po ogradama koje su pratile i uslovljavale svaki nagovestaj menjanja u bilo kojem segmentu drustva. Bilo je ocigledno da i sami zagovornici zaziru od moguceg uzdrmavanja sistema, ukoliko do promena i stvarno bude dolazilo u vecem i sirem obimu. U kulturnom i umetnickom stvaralastvu jos su se i dopustala eksperimentisanja, kako se govorilo, u teznji da se stvori nesto drugo u odnosu na birokratski i bezdusni socrealizam. Ali, samo u ideoloskim granicama koje ne bi dovodile u pitanje partijsku liniju. U drugim oblastima, posebno u ekonomiji, ili u menjanju same Partije, svaki nagovestaj promena bio je pracen pojavom mnogih dilema, sumnji, pa i mera u suprotnom pravcu. Bio je to izraz straha samih inicijatora iz partijskog i drzavnog vrha, uplasenih da se onim sto su sami zamislili i predlagali ne srusi citava zgrada moci i vlasti, koju su tako uporno gradili i ljubomorno cuvali.

Kongres koji je obecavao

Sa sadasnje istorijske distance mogucno je sa sigurnoscu konstatovati da je Sesti kongres oznacio vrh liberalnog talasa, koji je godinu-dve ranije bio zapljusnuo jugoslovenske komuniste. Preciznije receno, one koji su odlucivali o sudbini naroda i zemlje u to vreme, sedeci u najuzem partijskom rukovodstvu, i od kojih su u jednopartijskom monopolskom sistemu jedino i mogle dolaziti bilo kakve inicijative. I, mada su ih odlikovali neodlucnost i kontroverznost _ izrazene najpre u bucnim kampanjama najavljivanja promena, pa zatim u iznenadnim represivnim protivakcijama _ ipak su velike nade bile probudjene.

U trenutku u kojem se odrzavao Sesti kongres SKJ nade u stvarno menjanje staljinistickog sistema ostvarivanog na jugoslovenski nacin, bile su snazno podgrejane. Varljivo poboljsanje politicke klime u zemlji, i snazan medjunarodni odjek Kongresa, stvarali su utisak o dolasku politickog proleca. Sa Istoka su napadi bili pojacani, jer je Staljin jos bio ziv i veoma agresivno raspolozen. Sesti kongres je za njega bio kruna revizionizma.

Naravno, politicki vrh ne ostavlja ni u tom periodu nikakav slobodniji prostor koji bi bilo cime ugrozio osnovnu partijsku ideologiju. U svakom takvom slucaju on deluje licnim intervencijama, ili naredbama podrucnim komitetima, odnosno drzavnim organima, da preduzmu odgovarajuce mere. Tako se i dogadjala potpuno kontradiktorna situacija: slobode su _ izgledalo je _ tu, nadohvat ruke, ali posegnes li za njima, uz pokusaj da vladajucu ideologiju na bilo koji nacin dovedes u sumnju _ doceka te egzekucija, cime se ponistavalo ili drasticno suzavalo sve ono sto je izgledalo vec dostignuto.

Bilo je ocigledno da otpori ne samo da opstaju, nego i da jacaju sa svakim nagovestajem promena, ili sa svakom partijskom ili drzavnom merom u tom pravcu. I pri tom se primenjivao bezmalo istovetan scenario: Borba, kao organ Partije, pokretala bi reagovanja iz nizih partijskih struktura, ili donosila ogorcene proteste pravovernih, kojima bi se odlucno zahtevalo da se nesto tako antisocijalisticko u korenu sasece. A onda bi na to dolazila podrska ljudi iz partijskog vrha Republike, odnosno Federacije, ili bi cutke sa repertoara nestajale napadnute predstave, iz knjizara se povlacile inkriminisane knjige, a u galerijama vise ne bi bilo mesta za zabludele umetnike.

Taj dirigovani nepovoljni odjek postajao je argument konzervativcima iz drzavnog i partijskog vodjstva da od Tita zatraze da uzme dizgine u ruke i obuzda poplavu antisocijalistickih dela u kulturnom i javnom zivotu. Slicno se zbivalo i sa reformatorskim idejama u ekonomiji i upravljanju privredom.

»Politika« se menja

U svetu se otvaraju tri stalna dopisnicka mesta: pored Londona, tu su jos Pariz i Njujork (Vasington). Uz svakodnevne telefonske izvestaje, iz tih metropola stizu i reportaze, kojima se nedeljni brojevi obogacuju tretiranjem svakodnevnih, zivotnih problema obicnih ljudi sa nama udaljenih prostora. Uvodi se i rubrika sa stalnim naslovom: Kroz stranu stampu, najpre dosta stidljivo i sa doziranim tekstovima jer, zaboga, radilo se o prokazanoj zapadnoj propagandi. Ali, vremenom ti napisi se sire na citavu stranicu lista. Time, kao i sve cescim slanjem specijalnih izvestaca u krizna svetska podrucja, Politika svojim citaocima zaista otvara prozor u svet.

Na unutrasnjim stranicama pojavljuju se i informacije pod do tada nezamislivim stalnim naslovom _ Trziste. Ali list se ne bavi samo teorijskim raspravama o promenama privrednog sistema, nego skladno povezuje ta oprezna i povrsna otvaranja u domenu ekonomije sa promenama u poboljsanju standarda gradjana. Tako se objavljuju informacije o snabdevanju gradova i sela, a u oglasnom delu _ koji se sa dotadasnjih stubac-dva prosiruje na citavu stranicu, a nedeljom i na dve _ oglasavaju se domace firme sa novim savremenim odevnim i kucnim predmetima. Ubrzo se sa malih oglasa prelazi na sarene, moderne visestubacne propagandne poruke, tako da tek zaceto i dalje dirigovano trziste dobija, preko Politikinih oglasnih strana, privid uspostavljanja odredjenih robno- novcanih odnosa, barem kad je u pitanju roba siroke potrosnje. Ostace zapamcen jedan od prvih oglasa domace konfekcije, kojim fabrika »Ivan Milutinovic« iz Zemuna reklamira novu garderobu ovakvom porukom: »Zasto je ovo odelo tako elegantno? Zato sto ima 100% plastike«.

Stranica posvecena glavnom gradu _ Beogradska hronika _ pravi prodor u dve do tada zabranjene oblasti: sudsku i kriminalisticku. Idilicna, lazna predstava o drustvu bez konflikata i devijacija, pojavom tekstova o privrednom kriminalu i sudjenjima postupno se rusi. Na scenu stupa svakodnevni zivot sa svojim tamnim stranama, kojem je do tada partijska javnost zaprecavala svako javno ispoljavanje. Objavljivanje skracene Beogradske hronike i u izdanjima za citavu zemlju dovodi do pojave slicnih tema i iz provincije. Objavljuju se tekstovi i o drustvenom, a ne samo sitnom kriminalu; o pljackama imovine, o mitu i korupciji.

Profesionalnost, koja je krasila uredjivacki tim Politike, dolazila je do izrazaja u snalazenju kako da se objavi sto vise informacija na sto manjem prostoru. O broju stranica nije se odlucivalo dnevno, u redakciji, na osnovu raspolozivog materijala i uplacenih oglasa, kako se to danas cini. Za svaku novu stranicu morala se traziti saglasnost CK, onih koji su u njemu bdeli nad stampom, a dozvola je bila ogranicavana i uspostavljanjem pariteta sa partijskim dnevnikom: Borba nije smela da bude »tanja« od Politike. Suoceni sa tim ogranicenjima, urednici Politike prepravljali su dopisnicke informacije iz unutrasnjosti, pretvarajuci ih u kratke vesti objavljivane pod zajednickim naslovom Male vesti ili Iz zemlje. Istovremeno, uspostavljanjem direktnih veza sa inostranim agencijama Tanjuga sadrzaj lista prosirivan je zanimljivim informacijama stranih agencija, ili prevedenim tekstovima iz stranih novina stampanih prethodnih dana pa dostavljenih redakciji avionskom postom.

Nedeljna izdanja Politike postajala su prave revije sa 10 do 12 stranica novinarskih tekstova, uz cetiri do sest stranica oglasa. Obelezja im daju, pored reportaza iz zemlje i sveta, spoljno-politicke karikature Pjera Krizanica i mladog Zuka Dzumhura, eseji (Svet u kome zivimo Miroslava Radojcica), nedeljni komentari: Medjunarodna hronika, tada jos potpisivana inicijalima P. M. Predraga Milojevica, Sudska hronika, a zatim i nova stranica Za nase zene, sa do tada nezamislivim tekstovima i fotografijama o svetskoj, pa cak i »domacoj« modi!

Najzad, tu je i posebna osobenost Politike. Na stranici Kroz Beograd pojavljuju se _ najpre gotovo neprimetno krajem 1951, a zatim u sve brojnijem obliku _ Pomeni i citulje. To su kratka obavestenja od samo tri reda, sa nuznim osnovnim podacima o smrti ili pomenu, bez ikakvih iskazivanja osecanja porodice ili prijatelja. Ni u sledecoj godini tekstovi se ne menjaju, niti se pojavljuju fotografije preminulih. Naravno, ukoliko je rec bila o obicnim gradjanima. Smrt licnosti iz drzavnog, partijskog ili vojnog vrha _ kao i milicionera ili vojnika koji ginu u borbama sa diverzantima na granicama Jugoslavije sa istocnoevropskim zemljama _ oglasava se nekrolozima sa fotografijama i opsirnim izvestajima sa sahrane. Taj nesklad posluzice redakciji kao glavni argument da nakon dve-tri godine izvojuje pravo na uvodjenje citulja sa fotografijama i za obicne smrtnike, koji umiru prirodnom smrcu. Ali, i dalje sa strogo uzdrzanim, cisto informativnim tekstovima i bez verskih oznaka.

Ta i takva Politika, raznovrsna i primamljiva za citaoca, bila je susta suprotnost partijskom organu Borbi, cijih su osam stranica velikog formata zauzimali dosadni, ideoloski ustogljeni tekstovi o zbivanjima u krugovima vlasti i vladajuce partije. Ta sve veca razlika u uticaju na citaoce, i pored obezbedjenog visokog tiraza Borbe _ ciji se najveci deo u to vreme distribuirao preko partijskih organizacija _ predstavljala je trn u oku mocnicima. Tako je citava lavina negodovanja pokrenuta u partijskoj javnosti kada su se na prvoj stranici Politike pojavila licna ocenjivanja medjunarodne politike i dogadjaja u svetu iz pera Miroslava Radojcica, na nacin i stil do tada nepoznat posleratnoj citalackoj publici u Jugoslaviji. A Radojcic je taj stil i takav karakter komentara doneo iz najuglednijih engleskih novina, nakon svog prvog boravka u Londonu. A onda se i Milutin Colic upustio u serijsko pracenje delatnosti nadrilekara, u to vreme u narodu cuvenog iscelitelja iz Vrsca _ Halupke. Njemu su hrlile stotine nesrecnika obolelih od raka u nadi da ce on njihovoj boljci naci leka. Colic je snazno opisivao te ljudske drame, ali je taj potez Politike neprikosnovena partijska javnost ocenila kao dalje srljanje ovih novina u nedopustivu malogradjanstinu i misticizam.

Kada se val pokrene onda mu nema kraja. Na udaru pravovernika, pa time i pod posebnom lupom partijskih vrhovnika, nasli su se najpre kozerija objavljivana nedeljom pod stalnim naslovom Beogradska nedelja, a zatim i Zapisi iz suda, sto je sve svrstavano u popularne parole opijuma za narod, ideoloskog diverzantstva i slicne optuzbe. A one su najavljivale lose dane za vec previse osamostaljenu redakciju Politike.

U politickom vrhu odluceno je da se Politika tako preobrazi da od malogradjanskih novina postane visokoprofesionalan, ali partijskoj ideologiji poslusan list. Medjutim, kako su njen ugled i uticaj bili veliki, valjalo je takvu operaciju izvesti na sto neprimetniji nacin.

Krajem aprila 1952. godine, prvi covek srpskih komunista i predsednik vlade, Petar Stambolic, poziva na razgovor tadasnjeg glavnog urednika Politike Bogdana Pesica i prenosi mu odluku partijskog vrha da u Politiku primi kao pomocnika glavnog urednika Mitu Miljkovica, tada diplomatskog funkcionera u Ministarstvu inostranih poslova. O tom pozivu i razgovoru, kao i o zbivanjima koja su mu prethodila, Bogdan Pesic mi je rekao:

»Jednoga dana pozvao me je Petar Stambolic. Dosao sam, kad kod njega sedi Mita Miljkovic. Pera kaze: 'Vidi, Bogdane, Mita ce ti biti pomocnik i to jos koliko sutra'. Iznenadio sam se. Prvi put se tako nesto dogadja: salju nam coveka izvan Politike da ga bez pogovora primim i preko noci imenujem za svog pomocnika! Nesviknut na tako nesto osorno kazem Stambolicu: 'Svaka cast Miti, ali u Politici samo profesionalac moze biti pomocnik glavnog urednika'. Pera na to smrknuto pogleda, pa kroz zube jedva cujno procedi: 'Neka, neka! Ucini to tako kako ti je receno _ i svrsena stvar'!

I sta sam mogao. Mita je sutradan dosao u Politiku. Ja sam ga predstavio redakciji i dodelio mu malu sobicu iza salice u kojoj smo odrzavali redakcijske sastanke. Dogodilo se to tri meseca pre moga pada. Moram reci da je Mita bio vrlo fer, nista nije nametao, prihvatao je moje odluke, davao bi poneki predlog, ali nije insistirao da se on usvoji i sprovede. Bio je veoma taktican i odmeren, ponasao se kao da je dosao da uci, da kupuje kako smo mi to govorili, a ne da popuje kao partijska licnost. Zahvaljujuci takvom drzanju veoma brzo je njegov dolazak prihvacen bez otpora i gundjanja. Smatrali smo da smo dobro prosli, jer su mogli poslati sasvim drukcijeg coveka«.

Drugi akter ovog dogadjaja, Mita Miljkovic, ima nesto drukciju pricu:

»Krajem aprila 1952. pozvao me je Pera Stambolic i rekao da su odlucili da idem u Politiku za pomocnika glavnog urednika. Obrazlozio je to sprovodjenjem odluke o pretvaranju Politike u srpski list. Djilasov Agitprop se ukidao, formirala se Komisija za idejno-propagandni rad pri CK KPJ, a _ s obzirom kakvu je reputaciju Politika u to vreme imala medju partijskim rukovodstvima _ trebalo je kadrovski je ojacati. I ja sam bio prva lasta buduceg partijskog kadrovskog jata, koje je trebalo da sleti u Makedonsku 31 (Cetinjsku 1)«.

Pitam: »Da li je Bogdan Pesic prisustvovao tom razgovoru?«

Mita odgovara:

»Ne. Nikoga drugog u Stambolicevom kabinetu tada nije bilo. Upucen sam da se sutradan javim Bogdanu Pesicu, sto sam i ucinio. Odredio mi je sobu, upitao cime zelim da se bavim. Izrazio sam zelju da to bude spoljna politika, i tako sam se istovremeno nasao i u ulozi urednika Spoljnopoliticke rubrike, sto je glavni urednik saopstio predstavljajuci me Kolegijumu urednika, a dan-dva kasnije i redakciji«.

Nastavljamo razgovor. Pitam sagovornika: »Da li je taj prelazak bio bezbolan? Je li bilo gundjanja, protesta, ogovaranja, s obzirom da je to bio prvi slucaj dovodjenja coveka sa strane u Politiku i na tako znacajnu redakcijsku funkciju?«

»Cuo sam govorkanja kako je stigao komesar, ali to nije dugo potrajalo«, kaze Mita. »Ja se odista nisam osecao, ni ponasao kao komesar. Zeleo sam i ranije da radim u novinarstvu. Kada je ukinuto Ministarstvo prosvete u Srbiji, i ja kao ministar bio prinudjen da predjem na drugi posao, trazio sam novinarstvo ili diplomatiju. Naravno, tada nisam mislio na Politiku, tu zatvorenu redakciju koja je pravila malogradjanske novine, kako se govorilo u partijskim krugovima. Mislio sam na Borbu, ali su me poslali u diplomatiju. I sada, ispunjavali su moju staru zelju pa sam se tako i osecao i ponasao.«

Stari novinari _ napolje!

Ali, tu prividnu toleranciju promena koje se javljaju u izgledu i sadrzaju Politike _ u pravcu suprotnom od zeljenog kursa _ prekida ostra kritika Politike u jugoslovenskom partijskom vrhu. Ona se prenosi na CK KP Srbije, sa zahtevom da se napokon nesto odlucnije preduzme i takav proces zaustavi.

Casu strpljenja kao da preliva rado citani spoljnopoliticki esej Miroslava Radojcica, koji je u nedeljnom izdanju zauzimao udarni prostor na prvoj stranici Politike. Te nedelje, pod datumom 1. avgust 1952, esej Svet u kome zivimo Radojcic posvecuje Evi Peron, supruzi argentinskog diktatora, povodom njene smrti. Autor je opisuje kao radnicku majku, vodju sindikata i omiljenu licnost medju obicnim svetom.

U oba centralna komiteta nastala je uzbuna. Zar je moguce da se jedna diktatorka naziva »radnickom majkom«; da se tvrdi kako radnicka klasa i njen sindikat slede jednu zenu »sumnjivog morala« i iz krvolocnih vladajucih krugova _ i sve u tom stilu. Ako je i od Politike _ previse je, zakljucuju mocnici i pripremaju odlucan udarac tom leglu liberalizma i malogradjanstine.

Djilas sledi naredbu (valjda od Tita licno, kako ce izreci posle vise decenija objasnjavajuci izbacivanje Predraga Milojevica iz redakcije Politike) da se odmah najure predratni nepouzdani urednici i zamene proverenim partijskim kadrovima. Naredjenje se prosledjuje Centralnom komitetu KP Srbije, a Petar Stambolic dobija zadatak da to licno rascisti sto pre i sto temeljnije.

Bogdan Pesic ta zbivanja ovako opisuje:

»Stize nam telefonski poziv da Mita i ja dodjemo hitno kod Petra Stambolica. Sacekuje nas namrgodjen, gleda nekud u stranu, pokazuje nam bez reci rukom da sednemo u fotelje, a onda u hodu prilazeci nam izgovara: 'Stari novinari se iz redakcije moraju udaljiti. Neki od njih imaju prava na penziju, drugi su pred njom _ sta ce oni vise u redakciji, sem da rade kako ne treba'.

Nas dvojica cutimo. Cekamo hoce li pomenuti neko ime, ili ce prepustiti nama da odredimo ko su to 'stari novinari' od kojih se moramo oprostiti. Pera, medjutim, neumoljivo nastavlja: 'Morate otpustiti Zivka Milicevica, Predraga Milojevica, Dobricu Kuzmica. I ti im, Bogdane, moras to saopstiti. Ti si ih forsirao, pa im i pokazi put', zavrsava Stambolic vec negde tamo donetu presudu«.

»Bio sam u strasnoj panici«, seca se Pesic. »Sve se na mene srucilo. Tek sto je bila prosla frka oko informacije koju smo objavili o otmici jugoslovenskog aviona, zbog cega sam imao neprijatan duel sa Aleksandrom Rankovicem. On je bio zabranio da se ma sta objavi, a svetske agencije su brujale i novine na Zapadu pisale. Kada je stigla vest da su se jugoslovenski putnici jednoglasno izjasnili za povratak u zemlju (a to se dogadjalo u vreme sukoba sa Staljinom i blokade Jugoslavije od okolnih socijalistickih zemalja), odlucio sam da, ipak, to i objavimo. Na Rankovicevo pitanje: 'Zasto sam to ucinio kada je on naredio da se nista ne sme pisati', odgovorio sam mu da sam zeleo konsultacije s njim, da sam ga bezuspesno satima trazio da razjasnimo novonastalu situaciju koja ide nama u prilog. I posto ga nisam uspeo dobiti, u poslednji cas za novine, odlucio sam da je korisno da to objavimo, posto vec svet o tome danima bruji. Odbrusio mi je da ne moze to tako, da ja ne mogu da radim kako ja hocu, i da ce me predati partijskoj komisiji.

Vec zbog toga bilo mi je svega dosta. Pogotovu kada je nastala histerija i oko clanka o Evi Peron. Stalno su siktali i na tekstove Predraga Milojevica, iako ih on nije smeo potpisivati, sem inicijalima. Potpuno mi je svejedno postalo hocu li uopste ostati u novinarstvu. U takvom raspolozenju odgovorio sam Peri da ja takvu odluku ne mogu saopstiti, a ni sprovesti, pa ako misle da me na to nateraju _ odmah cu otici iz Politike.

Uzvratio je resko i jos zlovoljnije: 'Onda _ da ne duzimo stvar _ predaj sutra Miti duznost i javi se Djilasu da te rasporedi negde, verovatno u Borbu'.

Sutradan sam saopstio odluku o otpustanju Predraga Milojevica i Zivka Milicevica. Kuzmica smo suspendovali sa mesta urednika Dopisnicke sluzbe i rekli mu da se izvesno vreme ne pojavljuje u redakciji. Istovremeno sam saopstio da ce list voditi Mita, a da ja ostajem tu dok me ne rasporede na novu duznost izvan Politike. I to stanje potrajalo je mesec-dva. Dolazio sam u Politiku, ali prakticno nisam nista radio mada sam i dalje sedeo u kancelariji glavnog urednika. Tek pred kraj novembra presao sam u Borbu, da bih ubrzo bio poslat za stalnog dopisnika toga lista u London.«

Drugi akter ovog dogadjaja, Mita Miljkovic, sve to opisuje na ovaj nacin:

»Pozvani smo kod Stambolica Bogdan i ja, i on nam je saopstio odluku 'odozgo' da se otpuste Predrag Milojevic, Zivko Milicevic, a mislim da je trazeno da se to ucini sa jos nekima iz stare garde Politikinih novinara«.

Pitam Mitu: »Da li je jos neko otpusten, sem pomenute dvojice?«

»Koliko znam niko. Uspeli smo ostale da zadrzimo, a i Predraga sam ubrzo vratio, mada bez prava da pise. On je u redakciju poceo da dolazi posle samo nekoliko meseci.«

Predrag Milojevic _ koji i pored navrsenih devet decenija zivota nastavlja da pise i u vremenu u kojem nastaje ovaj rukopis _ ne seca se tacno kada je izbacen iz Politike. Zna da je to bilo 1952. godine i da se zbilo pre nego sto je odrzan partijski kongres.

»Jednostavno sam pozvan kod Bogdana Pesica, tadasnjeg glavnog urednika, i on mi je saopstio da moram da odem iz Politike po naredjenju odozgo. Primio sam to mirno, mada mi nije bilo pravo, ali sta sam pa mogao. Pokupio sam svoje stvari iz fioka stola u Spoljnopolitickoj rubrici, pozdravio se s kolegama koji su me zapanjeno gledali i _ otisao.«

»Da li je s Vama jos neko otisao?« _ pitam barda srpskog novinarstva, iza kojeg je vec bilo sedam decenija pisanja.

»Jeste. Zivko Milicevic i _ niko vise, koliko se secam.«

»Kada ste se vratili u Politiku?«

»Tek 1957, kada je Mita Miljkovic postao direktor«, kaze Predrag Milojevic.

Pokusavam da u Politikinoj personalnoj dokumentaciji pronadjem pouzdaniji podatak. Uzalud. O ovom dogadjaju nema nikakvog traga. Ali, postoji zapisano da je Predrag Milojevic, ipak, dva puta u posleratnim godinama postajao Politikin novinar: prvi put 1. aprila 1950. i drugi put 20. marta 1957. Kada je u medjuvremenu napustao Politiku i zasto _ ni reci.

Bogdan Pesic razlog za otpustanje Milojevica vidi u stalnom nepoverenju svih iz partijskih vrhova Jugoslavije i Srbije u ovog novinara, zbog njegovog predratnog dopisnickog rada u Berlinu u vreme potpisivanja Trojnog pakta od strane jugoslovenske vlade, kao i zbog njegovog kratkotrajnog rada, 1941. godine, u dnevniku Vreme, koji je izlazio u vreme okupacije. A povod za takvu odluku nadjen je u jednom tekstu napisanom povodom dolaska u Beograd britanskog ministra inostranih poslova Entoni Idna, cije je objavljivanje narucio Djilas, trazeci da ga napise Pesic. Medjutim, on je predlozio da to ucini Milojevic, pa se tako i zbilo. Tito je, tvrdi Pesic, ljutito reagovao na taj jednostubacni komentar smatrajuci da Idn takve pohvale nije zasluzio, s obzirom da je podrzavao Kralja Petra II a ne njega.

(Proverio sam u kompletu Politike: taj uvodnik nije pisao Milojevic nego Jurij Gustincic i objavljen je bio u septembru kada Milojevica vise i nije bilo u redakciji.)

Mita Miljkovic smatra da je Milojevic bio nepozeljan zbog svog nacina pisanja i razmisljanja, da mu niko nije verovao, i da je (onima u vrhu) smetalo sto stoje ispod njegovih tekstova cak i inicijali: P. M. I to se smatralo izazovom komunistima i novoj vlasti.

Danilo Puric, pak, misli da je Milojevic bio proskribovan pre svega od samog direktora Politike Vladislava Ribnikara, pa onda i od drugih. Naravno, odijum prema njemu i njegovim tekstovima je postojao i u jugoslovenskom vrhu, odakle su sa negodovanjem docekivali svaki njegov tekst bez obzira na stvarni sadrzaj.

Niko, medjutim, ne shvata zasto je i Zivko Milicevic, taj tihi, povuceni i neuticajni covek, morao da se nadje iza vrata Politike.

Ni sam Milovan Djilas _ od koga je naredba Stambolicu i potekla _ nije se potrudio da za zivota razveje maglu nad ovim slucajem. U jednom intervjuu Politici, govoreci o otpustanju Milojevica (a pri tom Milicevica i ne pominje), on kaze:

»Godine 1952. iz Politike je otpusten Predrag Milojevic. Misli se da je to moja odluka. Nije. Bilo je jacih od mene. Milojevic je pisao o spoljnoj politici misleci svojom glavom, sto mu je u to vreme bila velika 'greska'. Spoljna politika, inace, nije bila moj sektor... Ja sam dobio nalog kao sef Agitpropa, da se sprovede ta odluka. Naisli smo na otpor redakcije Politike _ prvi put, mada je bila bezmalo sva od komunista. Moja je greska bila sto se nisam izborio da se ta odluka ne sprovede. Ipak sam na jednoj konferenciji za stampu za strane novinare objasnio slucaj, i to vrlo otvoreno. Rekao sam da je Predrag Milojevic otpusten sto ne pise kako misli Vlada« (Politika, 6. 09. 1972).

U ovom uzgrednom i sturom pokusaju da sa sebe otkloni odgovornost za »cistku« starih Politikinih novinara, Djilas je precutao dve znacajne cinjenice. Prvu, da nije bio u pitanju »slucaj« Predraga Milojevica, nego odstranjivanje tri predratna novinara iz te redakcije. A kako se znalo da ce to naici na otpor u Politici _ do cega je i doslo, kako sam Djilas kaze _ onda je ocigledno da se radilo o jednoj daleko siroj akciji zamenjivanja urednickog sastava Politike, kojeg su cinili visoki profesionalci, clanovi KPJ i oni koji to nisu bili, pouzdanim partijcima dovedenim iz razlicitih krajeva Srbije. I drugu, da je, uz verovatnu odluku samog Tita _ ili Kardelja (»sektor spoljne politike«) na sta Djilas ukazuje _ ipak, mozak citavog poduhvata bio on sam.

Potvrdu za ovakva misljenja dobio sam znatno ranije nego sto sam se prihvatio posla da razresim enigmu oko dogadjaja iz 1952. godine. U dugim razgovorima koje sam vodio sa istoricarem Vladimirom Dedijerom _ u vreme boravka u njegovoj kuci u Siparu u Istri, Opatiji i Beogradu, tokom sest godina rada s njim na Novim prilozima za biografiju J. B. Tita _ vise puta vracali smo se na Politiku i stanje u njoj u tim posleratnim godinama. Dedijer, koji je tada bio na dvema znacajnim funkcijama za novinarstvo _ direktor Direkcije sa informacije pri jugoslovenskoj vladi, a zatim i direktor Borbe _ veoma slikovito je opisivao svoje dolaske u »konkurentsku kucu«. Sa Djilasom, razume se, koji je nadgledao partijsku akciju »za kadrovsko ozdravljenje« redakcije. Dobro se secao, kako je naglasavao, da je nalog za upad u Politiku dosao od Tita ali da ga je sprovodio Djilas, kako preko Stambolica i srpskog rukovodstva, tako i »licnom brigom« da sve tece po planu.

»Tito posebno nije podnosio Predraga Milojevica«, govorio mi je Dedijer tokom tih razgovora. »Smatrao ga je nepopravljivim germanofilom, koji ne moze kao takav da pise u nasim novinama o medjunarodnoj politici. Njega je stavio kao prvog na listu onih koji su morali da te 1952. godine odu iz Politike. Zivko Milicevic je, pak, smatran 'burzujcicem', 'liberalom', koji vesto provlaci kroz novine neprihvatljiva gledista. I on je morao da ide. Znam da su na spisku bili i Rada Bunusevac i Sinisa Paunovic ali Politika i Mita Miljkovic su nekako uspeli da ih odbrane. Sem toga, Rada je sa muzem Milanom Dedincem ubrzo trebalo da ide u Pariz na duze vreme, a ono sto je Sinisa Paunovic radio nije se smatralo toliko vaznim da bi se zbog toga zaostravala atmosfera u Politici. Za Kuzmica smo svi mislili da je otpusten, a kada je posle nekoliko meseci vracen u redakciju, Djilas je bio veoma nezadovoljan«, zakljucuje Dedijer.

Ni kod jednog ucesnika ove operacije, a ni kod Politikinih novinara kojima se radilo o glavi, nema dileme oko toga je li Djilas bio glavni akter u dogadjajima koji su se tada odvijali.

Nova partijska injekcija

Kada su Mita Miljkovic i Danilo Puric sacinili izvestaj o kadrovskom stanju u Politici, u Centralnom komitetu KP Srbije nastala je potraga za odgovarajucim ljudima koji bi bili spremni i sposobni da preobraze ovaj list. Po mogucstvu, bez vecih unutrasnjih potresa i trvenja. Nacin na koji su dosla i bila primljena dva prethodnika bio je odredjen i putokaz kako tu operaciju treba dovesti do kraja. Za saradnike na Politikinim rubrikama stvar je izgledala mnogo jednostavnija: oni ce krenuti od pocetka sa novinarskom obukom _ od lokalne rubrike, koju je trebalo da preuzme Zivan Mitrovic kao pedagog, nakon njegovog uklanjanja sa funkcije zamenika glavnog urednika. Novinar velikog iskustva, a i Djilasovog licnog poverenja, on je trebalo da bude garant korektnog odnosa i ekspresnog poducavanja novodoslih kako bi ovi sto pre ravnopravno zauzeli mesta medju Politikinim profesionalcima. I sâm sam se, mesec dana posle dolaska partijske grupe _ posle javnog konkursa za prijem novih saradnika _ sa sedam kolega nasao kao novinarski pripravnik pod Zivanovom pedagoskom i urednickom rukom.

Prvog oktobra 1952. u prepodnevnim satima, u kojima se obicno redakcija okupljala za svakodnevni rad, u Politiku je banula grupa nepoznatih mladjih ljudi. Bio je to deo eselona ciji je zadatak glasio _ zameniti urednicki kolegijum i zauzeti sve znacajnije strategijske tacke na najosetljivijim punktovima u Unutrasnjoj, Spoljnopolitickoj i Kulturnoj rubrici.

Prvu grupu sacinjavali su: Miroljub Lazarevic, toga trenutka sekretar Opstinskog komiteta KP u Pozarevcu, Dragoljub Milivojevic, sekretar Opstinskog komiteta KP u Zajecaru, Slobodan Bosiljcic, sekretar Opstinskog komiteta KP u Boru, Mira Medic, direktor lista Zadruga i Aleksandar Nenadovic, raniji predsednik Univerzitetskog odbora Saveza studenata i clan Univerzitetskog komiteta SK, a tada glavni urednik lista Student. Sem dva izuzetka ljudi iz ove grupe odigrace znacajnu ulogu u razvoju Politike u narednim decenijama.

Toga dana u Politiku nisu usla _ mada su bila u sastavu tima _ jos dva njegova clana. Oni ce pokazati _ posto mesec dana kasnije pristignu u redakciju _ da se razumeju u novinarstvo. Rec je o Mirku Milojkovicu i Djordju Buzganovicu koji su, samo nekoliko meseci ranije bili poslani u Radio Beograd kao partijsko pojacanje te redakcije. Njima je bilo potrebno izvesno vreme da dovrse zapocete poslove, pa su u Politiku stigli tokom novembra. I, najzad, ovoj grupi pridodat je i Sveta Ljubisavljevic, koji sa duznosti diplomate nizeg cina, iz Ministarstva inostranih poslova prelazi u Politiku 1. novembra kada, prema dokumentaciji ove kuce, zasniva radni odnos. Ali javno, on je na spisku odabranih sa konkursa za novinare_pripravnike, pa se i saopstava da je primljen u redakciju tek 21. novembra. Toga dana, naime, zavrsava se javni konkurs za prijem mladih talenata sa zavrsenim fakultetima ili srednjim skolama, za lokalnu Beogradsku hroniku. Prijavilo se bilo 60 kandidata _ koji su prosli desetodnevnu proveru opstih znanja, talenta za pisanje i novinarske snalazljivosti _ od kojih je odabrano sedam. Bili su to Mihailo Habul, Dragos Ivanovic, Ivan Druzijanic, Svetozar Kisic, Kosta Stamenkovic, Dragan Rogosic i Miodrag Marovic.

Pitanje je zasto je bas tada, u jeku partijskog udara na Politiku, raspisan prvi posleratni konkurs za demokratski, takmicarski izbor najtalentovanijih mladih ljudi za buduce novinare najstarijeg lista u zemlji? Pogotovu sto se odredjeno podmladjivanje do tada obavljalo pojedinacnim dolascima onih koji su svoju sposobnost za novinarstvo dokazivali radeci na svakodnevnim poslovima u redakciji. Tako su krajem cetrdesetih godina u Politiku stupili Miroslav Radojcic, Olga Bozickovic, Jurij Gustincic, Dragoljub Katic, Vojislav Djukic, Zuko Dzumhur i drugi. Sve buduca znacajna imena i Politike i beogradskog novinarstva uopste. Ocigledno je tim javnim potezom, kojim se naglasavao demokratski duh odabira novinarskih kadrova, trebalo prikriti ono sto se daleko od ociju javnosti zbivalo sa Politikom.

U toj seci urednika, kako su ovu nasilnu smenu u redakciji nazvali, obavljene su sledece promene: Zivan Mitrovic je sa mesta zamenika glavnog urednika postavljen za urednika Beogradske hronike. Na mesto vec uklonjenog, a ipak prisutnog Dobrice Kuzmica _ urednika Dopisnicke mreze _ dosla je Mira Medic. Na Unutrasnjoj rubrici, koju je _ i pored formalnog nadgledanja ranijeg zamenika glavnog urednika (Zivana Mitrovica), prakticno vodio Ljuba Stojovic, u prvom trenutku nije doslo do promena. To mesto je bilo namenjeno Mirku Milojkovicu, i on ga je zauzeo u novembru kada je i stigao u redakciju. Poslove urednika u Spoljnopolitickoj rubrici obavljao je Miroslav Radojcic, ali je stvarni urednik_supervizor bio Mita Miljkovic, kao glavni urednik. Danilo Puric, koji je formalno do ovih promena slovio za urednika Spoljne, prakticno se posvetio organizaciji redakcije kao zamenik glavnog urednika i kadrovik. U Kulturnoj rubrici cistka je postedela urednicu Radmilu Bunusevac. Za takvu odluku sudionici ove operacije navode razlicite razloge. Mita Miljkovic misli da Rada i nije bila smenjivana, nego je otisla ubrzo sa suprugom Milanom Dedincem u Pariz, gde je on postao savetnik za kulturu u jugoslovenskoj ambasadi. Danilo Puric, pak, kaze da je Radino smenjivanje trazila licno Mitra Mitrovic, pozivajuci se na Djilasovu naredbu, ali da oni to nisu sproveli _ ocekujuci njen put u Pariz. Cinjenica je, medjutim, da Radmila Bunusevac _ buduci dugogodisnje prvo pero Kulturne rubrike _ od promena u kolegijumu, pa zatim tokom trogodisnjeg boravka u Parizu _ nije objavila ni jedan jedini tekst u novinama u kojima je provela citav zivot. Bio je to jasan znak da je, prakticno, bila proskribovana.

Kako samu gospodju Bunusevac nisam uspeo da konsultujem oko njenog tadasnjeg statusa, jer je u vreme nastajanja ovog teksta bila tesko obolela, odgovor sam potrazio od njene bliske saradnice i prijateljice Olge Bozickovic. Ona ovako objasnjava slucaj Radmile Bunusevac:

»U sveobuhvatnoj smeni urednika u Politici, te jeseni 1952. Radmila je kao urednica Kulturne rubrike bila privremeno postedjena. Ali ne zato sto je nisu smatrali krivom oni koji su tu smenu obavljali, nego iz sasvim prakticnih razloga. Nju u tom casu nije imao ko da zameni, tako da mi je Danilo Puric rekao: 'I Rada mora da ode, samo dok nadjemo pogodnog coveka'. I tako je ona ostala na tom mestu jos samo nekoliko meseci. Ali ne, kako se prica, do odlaska u Pariz, jer je ona sa suprugom Milanom Dedincem krenula u Pariz tek u jesen 1953. godine«.

Kao prvi urednik Kulturne rubrike, posle Radmile Bunusevac, pojavljuje se Bosko Babovic, takodje partijski kadar, pogodan covek, sto bi rekao Danilo Puric. On je u Politiku, na ovu osetljivu i uglednu urednicku funkciju, dosao iz Ministarstva za nauku i kulturu gde je bio sef kabineta tadasnjeg ministra Rodoljuba Colakovica.

Vratimo se procesu uklanjanja urednika. Sa mesta sefa Sportske rubrike odlazi urednik Ljubisa Vukadinovic, covek koji je nadahnuto pisao o fudbalskim utakmicama, a posebno o Crvenoj zvezdi prema kojoj nije skrivao simpatije. Rubriku je preuzeo Slobodan Bosiljcic. Jedini koji su ostali na svojim mestima bili su urednici malih ali popularnih rubrika: Medju nama i Da li znate? _ Sinisa Paunovic i Djordje Nikolic. Ali, i oni su probrani materijal svakodnevno morali da donose supervizoru iz pridosle partijske ekipe Djordju Buzganovicu, koji je formalno u novembru bio postavljen za pomocnika Ljubi Stojovicu.

Trojica pridoslih »Perinih ljudi«, kako su ih u prvo vreme nazivali u redakciji: Miroljub Lazarevic, Dragoljub Milivojevic i Aleksandar Nenadovic, uz Svetu Ljubisavljevica, rasporedjeni su najpre na kratku obuku od mesec-dva na Beogradskoj hronici, a zatim prebaceni na Unutrasnju (prva dvojica) i Kulturnu rubriku (Nenadovic), dok ce Ljubisavljevic tokom 1953. preci na Spoljnopoliticku. Tako se okoncava ova sahovska partija sa najkrupnijom i najdalekoseznijom rokadom kadrova u dotadasnjoj istoriji Politike.

O svemu sto se u prethodnim mesecima zbivalo u Politici njeni citaoci nisu nista znali. Novodosli sa svojim potpisima nisu se pojavljivali u listu, a promene nisu saopstavane javnosti. O njima se pricalo samo u novinarskim kuloarima, u klubovima listova i skupstina.

Tek 4. decembra 1952. godine sa dna poslednje stranice Politike iscezava, bez ikakvog objasnjenja, ime Bogdana Pesica kao glavnog urednika. Ali, ni tada se jos ne pojavljuje ime stvarnog novog glavnog urednika Mite Miljkovica. List potpisuje Vladislav Ribnikar i tako ce ostati sve do 12. februara 1953. godine, kada se na kraju poslednje stranice pojavljuje ime Mite Miljkovica kao glavnog urednika. Opet bez ikakvog objasnjenja ili uobicajene posebne informacije na stranicama lista o promeni i njenim razlozima. Da se i ne govori o obicaju koji je posebno u Politici negovan _ da se na prvoj strani objave fotografije dotadasnjeg i novog glavnog urednika, uz reci zahvalnosti prethodnom, i sa osnovnim biografskim podacima novopostavljenog. Sve prolazi tiho i gotovo neprimetno.

Kaligraf

Obostrano prevaspitavanje

»Perini ljudi« su se trudili da preokrenu, po mogucstvu sa sto manje frke, odnos Politikinih novinara prema sprovodjenju partijske politike. Ali, istovremeno su to radili veoma obazrivo kako se takva promena ne bi dogadjala na stetu kvaliteta Politike, nego upravo uz ocuvanje njenog tradicionalnog nacina pisanja i izgleda lista. Koliko je to bilo osecanje i opredeljenje svezih snaga, a koliko direktiva odozgo, tesko je razluciti. Ali, zadatak nije bio jednostavan, pre bi se reklo da je veoma rizican, sto ce se veoma brzo i pokazati.

Doduse, medju novopecenim Politikinim profesionalcima bilo je cvrscih i meksih ideologa. Bilo je onih koji su svoj dolazak shvatali kao mesijanski i pokusavali da iz temelja menjaju sve _ odnose u redakciji, oblik Politike, nacin pisanja i tako redom. Ali, bilo je i onih koji su svoju ulogu videli upravo u poistovecivanju sa Politikom, u srastanju s njom kako bi _ postavsi ravnopravni clanovi profesionalnog tima novinara _ mogli da sto bolje i potpunije deluju. Nisu osecali, pri tom, da se i sami neminovno menjaju i da im se ideoloska ljustura sve vise skida, ustupajuci mesto profesionalnom, novinarskom ponasanju.

Dobro se secam sudbine zahteva za promenu glave Politike i njenih tako karakteristicnih slova u imenu lista. Na jednom od nedeljnih redakcijskih sastanaka, jedan od referenata je predlozio da se promene ta »pravoslavna slova« iz glave lista, sto je bilo blagonaklono docekano. Dat je bio i nalog graficarima da rade na novim, modernijim resenjima. Onda je, u istom duhu obracuna sa konzervativnom tradicijom, zatrazeno da se ukloni boks sa vrha naslovne strane, u kojem su bila imena osnivaca lista _ porodice Ribnikar. To se smatralo nedopustivom privatizacijom uglednog drustvenog glasila. Ali, srecom, neko je gore uvideo _ verovatno i pod uticajem samog Ribnikara _ da bi svaka promena delovala jadno, pa se od toga odustalo.

Ono sto je bilo uocljivo, jeste da se partijska organizacija u Politici disciplinovala. Sastanci su postali sve cesci i sve manje je na njima bilo _ barem u prvim mesecima dok je smena obavljana _ do tada uobicajenih intelektualnih razglabanja o svemu i svacemu. Glavnu rec su vodili iskusni partijci, koji su postupno zauzimali sva mesta u rukovodstvu partijske organizacije.

Najveci odijum dozivljavali su stari Politikini novinari, u prvom redu oni koji i nisu bili clanovi Partije. Ono sto se ranije nije moglo ni zamisliti, sada se na partijskim sastancima brutalno sprovodilo. Umesto uobicajenog uvazavanja i odavanja postovanja starim, sedim glavama _ pravoverni, mladji ljudi su na ovim sastancima trazili da se smenjeni stari novinari izbegavaju cak i u Klubu gde bi inace, iz navike i potrebe da se vide sa prijateljima, ponekad svracali. Na pomolu je bila atmosfera tihog bojkota, pa su stariji novinari bivali sve manje prisutni na mestima izvan svojih rubrika.

Istina je, takodje, da je vec s proleca 1953, mnogo sta od toga pocelo da iscezava. Vracala se potpuno klima tolerancije, kao izraz konsolidovanog stanja u redakciji. Nakon leta, dolaskom hladnijih jesenjih dana, i prokazeni stari novinari sve su cesce dolazili i postajali ravnopravni sagovornici za stolovima u Klubu Politike, a pogotovu u obliznjim kafanama.

Sve, medjutim, tako brzo nije iscezavalo. Tako mi je u secanju ostala neprijatna epizoda iz novembra 1953. godine, a ticala se upravo starih Politikinih urednika.

Mi, iz prve generacije sa javnog konkursa, zeleli smo da proslavimo u Politikinom klubu godisnjicu uspesnog rada, i hteli smo da pozovemo za to najzasluznijeg, urednika Beogradske hronike Zivana Mitrovica. Ali, zeleli smo da nam slavlje uvelicaju i direktor Vladislav Ribnikar, a takodje i neki drugi stari novinari cije nam je iskustvo puno znacilo, a pomoc koju su nam pruzali bila odista dragocena. Rec je bila o Ljubi Stojovicu, Dobrici Kuzmicu, Kosti Stepanovicu. Kao organizatori Dragos Ivanovic i ja posli smo kod Danila Purica da njega i Mitu Miljkovica pozovemo, i da ih izvestimo o karakteru ove inicijative. Sva sreca da smo to ucinili pre nego sto smo pozvali one druge.

Kada nas je saslusao, Puric je sav pocrveneo od ljutine, a zatim se obrecnuo na nas dvojicu:

»Kako vam je tako nesto uopste palo na pamet? Zar da Mita i ja sedimo sa onima koji su nepopravljivi malogradjani! Na nas ne racunajte, a dobro razmislite sta cinite i kakve posledice u redakciji mozete da izazovete!«

Uplaseni ispoljenim gnevom rekli smo mu da odustajemo od pozivanja bilo koga izvan Beogradske hronike. Takodje, da cemo sve obaviti bez pompe i oglasavanja. On je na to samo mahnuo rukom: »Radite sta hocete«, rekao je i okrenuo nam ledja.

Tako smo i postupili. Priredili smo veceru u delu Kluba, koji smo prethodno bili zatvorili pokretnim vratima. Nas osmoro, sa tadasnjim saradnicima Beogradske hronike i njenim urednikom Zivanom Mitrovicem, proveli smo to vece u pomesanom raspolozenju: veselili smo se sto smo opet zajedno, a stalno zazirali i strahovali da nam neko ne bane i ne napravi scenu. Nista se, medjutim, nije zbilo. Cak nikakvih posledica ni kasnije nije bilo.

Nevolje zbog Djilasovog govora

Stoga je i razumljivo sto Politika u novostvorenim okolnostima dozivljava renesansu sopstvenog duha. Uz izmenjene spoljne okolnosti u tome znacajnu ulogu igra i efekat obrnutog prevaspitavanja. Partijska ekipa sve uocljivije prerasta u ljude koji misle i deluju na Politikin nacin zalazuci se za njenu autonomiju i njene tradicionalne osobenosti i vrednosti.

Ispoljice se to i pre Staljinove smrti, jos u novembru 1952. na Sestom kongresu KPJ. Ekipu Politikinih izvestaca predvodi Mita Miljkovic koji, zbog konkurentske bitke sa Borbinim izvestacima, dolazi u prvi sukob sa Komisijom za kulturu i propagandu CK KPJ. Evo kako taj dogadjaj opisuje sam akter:

»Usred Kongresa, 7. novembra na godisnjicu Oktobarske revolucije, negde oko 18 casova, ustade Djilas i bez ikakve prethodne najave odrza impresivan, emotivan govor o Staljinovom izneveravanju Lenjina i Oktobarske revolucije. Kongresna dvorana orila se od pljeska, a mnogi su sa suzama u ocima propracali tu Djilasovu erupciju reci.

Na Kongresu je bila angazovana i Politikina ekipa stenografa, kao najbolja i najpouzdanija (u profesionalnom smislu) u zemlji. Pozurio sam s Banetom Petrovicem do njih. Rekao sam im da jedan primerak Djilasovog govora, i to stranicu po stranicu, predaju Petrovicu. A njemu sam nalozio da ih odmah izdiktira redakciji u Beogradu. Razume se telefonom, koji je tada bio jedino komunikaciono sredstvo izmedju Zagreba i Beograda u ovakvim prilikama. Javio sam dezurnom uredniku (Danilo je bio delegat na Kongresu) da odmah taj govor ubaci u list, mada je isticalo vreme za pripremu prvog izdanja. Ali, ono je ujutru stizalo u Zagreb, a meni je bilo stalo da se taj odstampani tekst nadje i u gradu i u kongresnoj dvorani. Naravno, u tome smo uspeli, jer je stvar bila od izuzetnog znacaja, pa su svi i u redakciji i u stampariji pregli da posao obave u rekordno kratkom roku.

Ali, time smo prekrsili u to vreme sveto pravilo da se govori partijskih funkcionera prethodno moraju da autorizuju, pa se tek nakon toga smeju objavljivati. Mi smo, medjutim, racunali da se drugi, a u prvom redu nama konkurentna Borba, nece usuditi da taj zahtev ignorisu. A zeleli smo i da im pokazemo kako to prave novine rade. Uostalom, i do tada smo sa Kongresa slali potpunije i raznovrsnije izvestaje, a govore delegata davali smo iz beleznica nasih izvestaca ne cekajuci na autorizovane stenograme koji su grdno kasnili. Pogotovo u popodnevnim satima, kada je bilo pitanje sta u novine moze uci pre njihovog zatvaranja i slanja u stampariju.

Sutradan, zovu me iz Beograda telefonom. Ljubica Stanimirovic, clan Komisije za kulturu i propagandu CK KPJ, pita ljutito: 'Da li si se sa Djilasom dogovorio o objavljivanju njegovog govora?' Odgovaram da nisam, ali i da ne vidim da sam pogresio sto nisam to ucinio. Ona kratko odbrusi: 'Ne mozete vi da radite kako ko hoce, na svoju ruku. Postoje utvrdjena pravila, uostalom, videcemo se na Komisiji'.

Dalju proceduru, naravno, presekao je sam Djilas. Njemu je godilo sto su ga hvalili za odrzanu neocekivanu rec, a svidelo mu se i kako se Politika dosetila da to odmah prenese, pogotovo sto je taj govor dobio i siroku medjunarodnu rezonancu. Kada sam mu rekao za ovu intervenciju, samo je odmahnuo rukom i rekao: 'Pametno ste to uradili. Ostalo je moja briga'.«

Djilas je u to vreme bio cest gost u drustvu Politikinih novinara. Dolazio je ili sam, ili s Dedijerom, Slobodanom Penezicem-Krcunom, tada veoma uticajnim clanom najuzeg rukovodstva Srbije i velikim privrzenikom Politike. Kada bismo se okupili oko njih, u Klubu na prvom spratu, Dedijer i on bi igrali razlicite uloge. Prvi bi nas bockao pitanjima o ponasanju pridoslih komesara, kako ih je nazivao, a Djilas bi pomirljivo i blagonaklono ispravljao Dedijera kako to nisu nikakvi komesari, nego mladi ljudi talentovani i privrzeni Politici, koji ce se brzo sroditi s redakcijom. I nije bio daleko od istine, mada je tako nesto u tom casu najmanje zeleo. Trebalo je po njemu da se desi obrnuto: da se redakcija prilagodi njima i novom duhu s kojim je trebalo da oni osvoje Politiku. Takav odnos i raspolozenje prema Politici, Djilas je iskazivao porukama iz svog kabineta i pozivima da se dodje kod njega.

Vec sutradan nakon Staljinove smrti doslo je do grube Djilasove intervencije protiv Politike. List je objavio prilog Marka Ristica, knjizevnika liberalnih pogleda koji u to vreme nije bio u milosti politickog vrha zemlje. Posebno ga Djilas nije trpeo, sprecavajuci ga da se pojavi u javnosti gde god je to mogao, a i te kako je mogao.

Danilo Puric kaze da njega i Mitu taj dogadjaj umalo nije stajao glave. Pisano svedocanstvo o tome nalazi se u memoarskom delu Mite Miljkovica, Sofijski dnevnik (decembar 1953_decembar 1956):

»Vesti o Staljinovoj smrti bile su veoma oskudne. Objavljivali smo sve sto smo mogli dobiti od Tanjuga, ukljucujuci i strogo odabrane vesti drugih svetskih agencija. Nismo imali nista originalno. U takvoj situaciji, knjizevnik Marko Ristic ponudio nam je tekst povodom Staljinove smrti.

I da se nisam slagao sa sadrzinom tekst bih objavio. Nisam se osecao pozvanim, odnosno nadleznim, da cenzurisem tekst tako poznatog i veoma savesnog javnog radnika, knjizevnika, kao sto je Marko Ristic. Utoliko pre sto je tekst, po mom misljenju, izrazavao neko olaksanje koje je zahvatilo narod posle Staljinove smrti. Tekst Marka Ristica tako sam i shvatio i, naravno, objavio.

Toga jutra, kada se tekst Marka Ristica pojavio, prvi put otkako radim u Politici pozvao me je drug Milovan Djilas, clan Politbiroa CK KPJ. Bio je veoma ljut. Odmah me je upitao da li sam citao tekst Marka Ristica pre objavljivanja. Na moj pozitivan odgovor i cudjenje, drug Djido je poceo: 'Veci si malogradjanin od Marka Ristica... Nisi sposoban da uredjujes list... Pozvace te Komisija na saslusanje... Bices kaznjen za ovo...' I sve u tom smislu...

Mislio sam da je drug Djido sve to izgovorio u nastupu nekog besa iz meni nepoznatog razloga. Javio sam se odmah nasem rukovodiocu drugu Peri Stambolicu i ispricao mu o ljutnji druga Djida i pretnjama koje mi je uputio. Drug Pera me je smirivao, rekao je da ne vidi u clanku koji je procitao nesto tako strasno da daje povoda i za pozivanje na odgovornost.

Ali, sledeceg dana su mene i Danila Purica pozvali _ ne u CK SK Srbije vec u CK SK Jugoslavije _ na saslusanje. To saslusanje je trebalo da obavi komisija koju su sacinjavali: predsednik Isa Jovanovic, koji je inace predsednik Kontrolne komisije CK SK Srbije i clanovi Dusan Petrovic-Sane i Milka Minic«.

»Isa je izgledao vrlo ozbiljno«, nastavlja Miljkovic. »Pred sobom je drzao ceduljicu u koju je cesto pogledavao. Pokretao je usne kao da je saputao ono sto je citao sa ceduljice pre nego sto bi se glasno obratio meni i Danilu.«

»Nekim skoro svecanim tonom je rekao da treba prvo da odgovaramo, kao clanovi Saveza komunista i kao rukovodioci, za vise krivica koje smo pocinili: sto smo prekrsili direktivu CK SKJ da se o Staljinovoj smrti ne pisu clanci i komentari, a pogotovo ne na nacin kako je to uradio Marko Ristic u Politici; drugo, sto smo objavili clanak Marka Ristica koji Borba nije htela da objavi (to o Borbi stvarno nisam znao, a i da sam znao, ipak bih objavio clanak Marka Ristica); trece, sto smo, postupajuci tako, dali povoda da se u javnosti misli da je clanak Marka Ristica zvanican stav Saveza komunista Jugoslavije...«

Posto nastavlja sa detaljnim opisivanjem toka ovog saslusanja, napada clanova komisije i njihove odbrane, Mita Miljkovic belezi:

»... Isa je konstataciji da nasa odbrana nije iskrena, da nismo istupili samokriticki, vec smo nasim drzanjem naveli i njega da psuje, dodao jos da ce o nasim izjavama i nasem drzanju referisati Peri (Stambolicu) i Djidi (Milovanu Djilasu), pa ce nas onda pozvati da nam saopsti odluku Komisije...

Sledeceg dana drug Pera me je pitao kako je protekao razgovor (nije rekao saslusanje) kod Ise. Sve sam mu detaljno pricao... Pera se smejao veoma glasno i na kraju rekao kako misli da ce se sve dobro zavrsiti.

Posle dva-tri dana Isa nas je ponovo pozvao. Ovoga puta bio je sam _ Sane i Milka se nisu pojavljivali. Opet je pred sobom imao ceduljicu na kojoj su se, kako smo brzo utvrdili, nalazile neke vrste teza za razgovor koji treba da obavi sa mnom i Danilom. Rekao nam je prvo da se za ono sto ce nam reci prethodno dogovorio sa

'drugom Djidom', koji mu je i naredio da nas dvojicu pozove na saslusanje.

Isa je ovako nastupio: prvo je sapatom procitao 'neiskreno i nekomunisticko drzanje pred Komisijom', i onda glasnije komentarisao: 'Jeste, vas dvojica se niste drzali ni iskreno ni samokriticki, vec odbranaski i razgovarali ste s nama iz Komisije ne kao sa komunistima, vec kao sa klasnim neprijateljima. Osobine koje ste ispoljili nisu osobine komunista, o tome morate voditi racuna i da se starate da se oslobodite tih nekomunistickih i malogradjanskih osobina'...«

Taj dugi, u mnogo cemu farsicni monolog zauzima podosta stranica u memoarskim zapisima Mite Miljkovica, koji su izasli iz stampe u danima zavrsavanja ovog rukopisa. Ovde cu navesti samo njegove zavrsne akorde:

»Za ono sto su uradili treba ih iskljuciti ne samo iz Partije nego i iz Socijalistickog saveza (novo ime za Narodni front _ prim. autora). Ali, posto se veruje da se tako nesto slicno nece ponoviti ovoga puta necete biti kaznjeni _ citao je poluglasno dalje Isa...«

Danilo Puric se ubrzo jos jednom nasao pred partijskom komisijom, zato sto je Politika objavila da ce Jugoslavija usled nedostatka psenice morati da je uvozi. A Mijalko Todorovic, tada potpredsednik vlade, izjavio je bio neposredno pre toga da zita imamo dovoljno i da nema potrebe ni za kakvim uvozom.

Ovoga puta, pored nezamenljivog Ise Jovanovica, kao predsednika, u Komisiji su bili Rista Antunovic i Milojko Drulovic. Upitali su Danila da li je koga pitao da tu vest objavi i kako je to ucinjeno kada to Tanjug nije emitovao? »Dobili smo nalog od Rankovica i Todorovica da te izvedemo pred Komisiju«, rekao mu je Isa Jovanovic. Puric je, kaze, bio toliko siguran da mu se nista ne moze desiti pa je resko uzvratio: »Moci cete da me saslusavate kada pred komisiju dovedete i Mijalka Todorovica koji obmanjuje javnost. Kada to uradite pozovite me, a sada zurim na redakcijski sastanak«.

Po povratku u redakciju, Puric je obavestio Slobodana Penezica, tada predsednika vlade Srbije, o ovom razgovoru. Ovaj mu je odgovorio da nista ne brine. I sve je bilo zaustavljeno.

Znacajno je navesti ove epizode zbog razumevanja daljih dogadjanja u Politici. One pokazuju kako su namere jugoslovenskog vrha, i posebno Djilasa, da sebi podrede Politiku nailazile na precutan ali odlucan otpor u srpskom politickom rukovodstvu. Miljkovic i Puric su znajuci ovo umeli da situaciju tako koriste da zastite i sebe i Politiku.

Preobrazeni reformisu »Politiku«

Postojala je neizvesnost, potencirana i vec opisanim kritikama Politike, hoce li nekog novog i zesceg partijskog momka poslati za glavnog urednika. Odahnuli smo kada je vec pocetkom decembra 1953. Danilo Puric postao glavni urednik, a za njegovog zamenika postavljen Mirko Milojkovic. Ipak su to bili nama poznati ljudi. U prilicnoj meri _ mada ne i koliko Miljkovic _ vec su se bili prilagodili Politikinoj atmosferi. Obavljena je jos jedna promena u redakciji: Djordje Buzganovic je postavljen za kontrolora Ljubi Stojovicu, koji je i formalno preuzeo Unutrasnju rubriku, posto mu je vraceno zvanje njenog urednika. Buzganovic je imenovan za njegovog zamenika, sa prerogativima da presudjuje u pogledu objavljivanja sumnjivih tekstova.

Zanimljivo je videti kako tu znacajnu godinu za Politiku _ u eri snaznog talasa oslobadjanja duha _ ocenjuju ljudi koji su po dolasku u tu redakciju doziveli zajedno s njom i najvece promene.

Mita Miljkovic svoju prvu godinu _ uz jos nekoliko meseci _ boravka u Politici vidi kao burnu, nimalo laku i lagodnu za njega kao glavnog urednika. Ali i izuzetno uspesnu za same novine. Politika se u tom vremenu prosirivala uvodjenjem novih rubrika, povecanjem broja stranica i sve sirom lepezom posebnih dodataka u listu. Odvijao se i proces njenog pretvaranja u novinsko preduzece, sto joj je obezbedjivalo odredjenu finansijsku i materijalnu autonomiju.

»Mene je posebno bio dirnuo ispracaj za Sofiju. Na peron zeleznicke stanice slegla se bila citava redakcija: stenografi, daktilografi, sekretarijat. Fotoreporter Stevan Kragujevic snimao je sve vreme. Voz je, medjutim, kasnio u polasku citava dva sata. I kada sam se, konacno, oprastao od bugarskog ambasadora, Steva mi prilazi, nosi crveni album, i kaze: 'Evo, Mito, sveza roba. Onako kako to Politika radi: brzo i dobro'. Otvaram album, pred zabezeknutim bugarskim ambasadorom razgledamo snimke uradjene pre pola sata-sat na peronu zeleznicke stanice. Tako se to, odista, radilo u Politici: munjevito i uspesno, da su se pred tim svi iznenadjivali.«

Danilo Puric se po dolasku predstavio kao susta suprotnost Mitinom francuskom ophodjenju, kako su u redakciji nazivali njegovu ugladjenost i finocu. Znao je brzo da plane, pocrvenevsi kao rak. Bio je strog i prek, a u kontaktu s ljudima nekako suzdrzan. Odavao je utisak krutog partijskog radnika.

U novoj sredini se, medjutim, brzo menjao. Postepeno je nestajala njegova nadobudna partijska narav stecena dugim prisustvom u partijskoj hijerarhiji, posebno u njenim disciplinskim i kadrovskim komisijama. A one su, uglavnom, imale karakter prekih sudova, nakon cijih su se presuda iz temelja menjale sudbine velikog broja ljudi.

Verovatno da sam ja, kao i drugi sa Novinarsko-diplomatske visoke skole, subjektivan u ocenjivanju i procenjivanju Danilove licnosti. Svi smo, naime, upamtili njega kao surovog izvrsioca volje partijskog vrha da se svaki od clanova raspustene partijske organizacije, pre povratka u Partiju, licno, detaljno i temeljno proveri na islednicki nacin.

Sem toga, licni, a ne profesionalni, sukob s njim doveo je do mog premestaja iz Politike u tek osnovanu Ilustrovanu politiku, a zatim i do napustanja ove novinske kuce 1960. godine. Ispracen sam njegovim recima, izgovorenim na sastanku kolegijuma urednika _ odlaskom iz Politike, zapecatio si novinsku karijeru za sva vremena. On je to iskreno i mislio, jer _ ne samo za njega, nego i za mnoge druge _ vrhunskog, pravog novinarstva nije ni bilo izvan Politikinih zidina. Secam se da nam je zamenik direktora Stole Stojiljkovic, na sednicama Upravnog odbora kuce ciji sam clan tada bio _ na zahteve da se povecaju plate novinara, odgovarao: »Drugi bi platili da pisu u Politici, a vi izvoljevate da trazite vece plate«.

Secajuci se Danila Purica iz 1953. godine moram reci da smo _ uprkos vidljivih promena u ophodjenju _ sa strahom primali pozive sekretarica da dodjemo kod njega. To nije obecavalo nista dobroga. Nije se, naime, dogadjalo da on pozove saradnika ili urednika da bi ga pohvalio, sto je Miljkovic znao da cini. Danilo je to obavljao na zvanicnim nedeljnim redakcijskim sastancima, izlazuci pravednom i profesionalnom sudu svaciji doprinos listu.

Stoga se nakon poziva ocekivao neprijatan duel, ostra kritika, pa mozda i odredjena kazna izrecena na licu mesta. Nije dozvoljavao da mu se protivureci. Cvrsto je ostajao pri sopstvenim sudovima, a znao je da gresniku pokaze put u neku drugu rubriku, ili odredi suspenziju potpisivanja tekstova na odredjeni vremenski period.

Vremenom je Danilo omeksavao i sirio krug prijatelja medju clanovima redakcije, pa i medju starijima. I oni koji su mu bili bliski, a i oni sto su od njega i dalje zazirali, uvazavali su njegovu radnu energiju, privrzenost Politici, njegovu neposrednu brigu za izgled i sadrzaj svake stranice lista. Popodneva je provodio u stampariji _ na prelomu lista, tamo gde je Politika dobijala oblik u kojem se i pojavljivala pred citaocima. Sa dezurnim urednikom i saradnikom Danilo je provodio sate pored metera _ graficara, majstora za oblikovanje strana.

Secam se i nacina na koji je Danilo Puric stitio ugled Politike i branio njene ljude od napada spolja. Pred kritike i napade _ bez obzira od koga oni dolazili _ isturao je sebe, kao glavnog urednika sa kojim treba raspraviti o ucinjenom, a ne sa piscem teksta. Bila je to izuzetna hrabrost, u tom nimalo lakom vremenu nakon pada Djilasa i suspenzije atmosfere popustanja. Posebno u 1954. godini, u kojoj dolazi do oseke i zaostravanja unutrasnjih odnosa na politickoj sceni zemlje.

Kako Danilo Puric vidi tu 1953. i sledece godine boravka u Politici:

»Bila je to zaista poletna godina. U njoj smo istovremeno unapredjivali list, stabilizovali redakciju i pokrenuli odlucnu akciju da Politiku pretvorimo u preduzece koje ce samo sebe izdrzavati, sto je u tom vremenu predstavljalo pravu retkost i podvig. Kako nam je islo sve bolje uspeli smo da preko CK SK Srbije izdejstvujemo skidanje limita za tiraz, kao i ukidanje ogranicenja u snabdevanju roto-papirom. Imali smo novaca da papir nabavljamo i u inostranstvu, a poceli smo pregovore sa fabrikom u Cacku za zajednicko investiranje u proizvodnju roto-papira za nase potrebe. Naravno, ne preciziram datume, govorim o procesu koji je nastavljen u toj i sledecim godinama. Tako je Vlada Ribnikar vec 1955. godine razradjivao planove za prosirenje Politike i izgradnju nove zgrade za njene redakcijske i stamparske potrebe. Na njima su, nesto kasnije, i nastali projekti palate Politike u Makedonskoj 29, arhitekte Ugljese Bogunovica.

Naravno, pritisci su se nastavljali u onoj meri u kojoj se i klima u drustvu menjala. Nekad su popustali a nekad stezali stampu. Neprijatnosti zbog Politike kakva je bila _ postajuci u tom vremenu sve raznovrsnija, sa vise stranica, rubrika, dodataka _ nisu prestajale. Ali, izdrzavalo se.

Tako su nas, u toj 1953. godini, napali Bora Drenovac, knjizevnik i Vladimir Dedijer zbog teksta Prvoslava Vasiljevica, jednog od posleratnih Politikinih glavnih urednika, o pukovniku Apisu i njegovoj organizaciji Crna ruka koja je delovala pre Prvog svetskog rata. Oni su u pismu Politici taj tekst ocenili kao pokusaj rehabilitacije srpskog nacionalizma. Pismo smo objavili, ali i odgovor ispod kojeg se potpisao citav tadasnji kolegijum urednika Politike. Moze se zamisliti kakvo je zaprepascenje nastalo u javnosti: partijski kadrovi pridosli u Politiku samo koji mesec ranije javno odgovaraju mocnicima iza kojih je stajao Djilas! I kakav je ugled list time sticao u javnosti«.

»Zasto se pritisak nastavljao i u 1953. godini ako su imali poverenja u vas, pridosle?« _ pitam Purica. On odgovara:

»Zaista smo uzivali poverenje rukovodstva u Srbiji i to se jasno videlo. U susretima ponedeljkom sa Petrom Stambolicem (dan uoci redakcijskih sastanaka _ prim. autora) bilo je kritika, ali ne i naredbi u smislu: ovo cete uraditi tako i tako. Naprotiv, najcesce bi Pera zavrsavao ukoravanja zbog odredjenih propusta recima: 'Vi sami prosudite kako da postupite'. Razlog je, po mome sudu, bio u tome sto nismo isli da se savetujemo u CK SKJ kod Djilasa, nego smo konsultacije obavljali sa srpskim rukovodstvom. Politika je, medjutim, svojim tirazom i uticajem bila prisutna i izvan granica Srbije, pogotovo u Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini, na cirilicnom podrucju, ali i u Hrvatskoj. To se najbolje videlo kada smo _ nekoliko godina kasnije _ pokusali da uvedemo i latinicno izdanje Politike, ali to je sprecio Vladimir Bakaric intervencijom kod Tita«.

Primecujem: »Vi ste umeli da vesto koristite te sukobe nadleznosti izmedju saveznog i republickog partijskog i politickog vrha«.

Danilo se osmehuje, pa kaze:

»Dosao sam u Politiku sa veoma losim misljenjem o njoj i ljudima u njoj, mada me je Mita uveravao da nije sve kako se prica i da cu se i sam uveriti u to. I, odista, kako je raslo to uverenje tako se menjao i moj odnos prema redakciji i novinama. Postao sam zastitnik Politike, njenih tradicija i vrednosti, njenog visokog zurnalizma. Umesto da odigram ulogu komesara i da je sredjujem, da neposlusne pretvaram u poslusne, da novine uniformisem prema vladajucim ideoloskim sablonima. To, jednostavno, nisam mogao. Pokazalo se da nisam bio u stanju da to ucinim«.

Aleksandar (Sasa) Nenadovic pocinje opis tog obostranog prevaspitavanja upravo opaskom o Danilu:

»Ti znas, kao i ja, kakav je Danilo bio kada je dosao. A kakav je izgledao kasnije tokom dugogodisnjeg boravka u Politici? Zar njegova transformacija nije dokaz koliko je sama Politika uspevala da promeni one sto su u nju dolazili?

Doduse, mnogo sta je zavisilo i od naseg ponasanja. Imam u vidu one koji su dolazili kao saradnici, autori. Mi smo iskreno prihvatili da krenemo od pocetka. Tako sam se ponasao i ja _ mada sam mogao da se pozivam na odredjeno novinarsko iskustvo. Pridrzavali smo se, medjutim, utvrdjenih uzusa kod predavanja rukopisa urednicima, bilo ko od njih da je u pitanju. Cak i kad nisu nosili titule urednika rubrika, za ocenjivanje kvaliteta rukopisa oni su bili i ostajali neprikosnoveni.

To je stvorilo skladnu atmosferu medju saradnicima, a nije remetilo odnose sa profesionalcima _ urednicima, kojima smo pokazivali da ih cenimo, bez obzira na kadrovska, partijska pomeranja. Znali smo da oni neke tekstove dostavljaju, nakon citanja, supervizorima, Mirku Milojkovicu ili Danilu Puricu. Ali, nismo ispoljavali interesovanje za to, cime smo stitili njihov integritet. I to je, po mom osecanju, bilo odlucujuce za nase brzo uklapanje u pravila koja su vladala u Politici u to vreme i koja su negovana kao visoka profesionalna tradicija«.

Bljesak poput munje

Sasvim neocekivano svoju kandidaturu prijavio je mladi Mihailo Habul, saradnik na Beogradskoj hronici, jedan od osmorice pridoslih na novembarskom konkursu 1952. Zivan Mitrovic je to svesrdno podrzao, isticuci da su u Habulovim tekstovima i do tada bili prisutni elementi satire. I tako je na svetlo dana svom snagom izbilo najtalentovanije pero iz tadasnje mlade generacije Politikinih novinara. Pocele su da se pojavljuju vesto vodjene tanane price o svakodnevici Beogradjana, u kojima je autor spretno i na savremen nacin spajao Nusicev humor i Domanovicevu satiru. I jedno i drugo je onda prenosio na urbani ambijent glavnog grada, sto je izazvalo pravu senzaciju. O Beogradskim nedeljama Mise Habula pricalo se danima, a list se nedeljom s nestrpljenjem iscekivao.

A onda se, pocetkom 1963, iznenada ugasio zivot ovog mladog i neponovljivog autora. Tada se najednom otvorila ogromna praznina. Jednostavno, Beogradska nedelja nije imala autora takvog ranga. Pokusavalo se sa razlicitim piscima, ali bilo je ocito da to vise nisu habulovske price. Ona je kratkotrajno bila ozivela onda kada se Vlada Bulatovic-Vib kao vec afirmisani satiricar, prihvatio da je pise. A kako je i on ubrzo prestao to da cini, ona se _ nakon izvesnog vremena i novih pokusaja sa novim autorima (Milenkom Matickim i Borom Nedeljkovicem) _ jednostavno ugasila.

Za sam kraj opisa dogadjaja iz ovog perioda interesantna je i sledeca epizoda:

Po povratku Mite Miljkovica iz Bugarske za direktora Politike (1957) jednoga jutra list je osvanuo sa njegovim i Danilovim imenima u boksu na vrhu prve stranice, ispod pomrlih osnivaca iz porodice Ribnikar (poslednji, Vladislav, umro je 1955). To je izazvalo bezbroj sala i malicioznih telefonskih poziva direktoru i glavnom uredniku. Neki su se javljali i »sa onoga sveta«, porucujuci im da je sve spremno za njihov docek medju Ribnikare.

Kako je doslo do toga da se potpisi direktora i glavnog urednika presele sa dna poslednje u vrh prve stranice, i to u neprikosnoveni zabran porodice Ribnikar, koji nije smeo da se dira ni u paklenoj 1952. godini?

Mita Miljkovic objasnjava da je to na svoju ruku uradio zamenik direktora Stojiljko Stojiljkovic. On je naredio meteru na prelomu da izmeni boks tako sto ce na njegovom dnu ispisati dva nova imena, a istovremeno ih skloniti sa poslednje stranice. Prema Danilu Puricu, odluku o tome doneo je on licno, nakon razgovora sa drugovima (iz CK SK Srbije).

Nakon nekoliko dana sve je, ipak, vraceno na stara mesta. Ribnikari su ostali u vrhu prve strane gde obitavaju i danas, a direktor i glavni urednik nasli su se ponovo na dnu poslednje stranice lista. Ali, i taj cin ima dva objasnjenja. Prema Miljkovicu _ on je naredio da se potpisi sa prve strane skinu i prebace na poslednju, jer su mu dojadila zavitlavanja kolega iz same Politike i poznanika izvan nje. Prema Danilu, medjutim, Rankovic je intervenisao kod Stambolica, rekavsi mu kako nije pristojno da se remeti mir Ribnikarevih _ kojih vise nema _ novim imenima koja ce se stalno menjati. Pera je naredio da se sve vrati na staro, a Danilo je to sproveo.

Time bi mogla biti i zavrsena ova prica o prvom, neuspelom ataku na Politiku. Na drugi udar, sa daleko trajnijim i tezim posledicama, cekalo se ravno dve decenije.