In memoriam

Kada se krajem 1990. godine, u jeku prve visestranacke izborne kampanje, pojavio Ivan Djuric kao kandidat za predsednika Srbije (predlagaci: UJDI i reformisti), za siru javnost je bio nepoznat. On je, medjutim, kao profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, u kojem je rodjen i gde se obrazovao, vazio za ozbiljnog poznavaoca istorije Vizantije i srednjovekovne istorije Srbije. Njegova knjiga Sumrak Vizantije (1984), prevedena na vise jezika, bila je dobro prihvacena kako kod strucnih krugova tako i od sire, citalacke javnosti.

Djuric nije bio jedini istoricar koji je kusao »istorijsku egzistenciju«. Kao srpski i jugoslovenski politicar (treci po broju glasova na prvim visestranackim predsednickim izborima 1990. i prvi u Vojvodini), jedan je od retkih i malobrojnih koji su verovali i dokazivali da je Jugoslavija bila ne samo zeljena ili istorijski nuzna, vec i celishodna i politicki optimalna opcija za one koji su, kao njegovi savremenici, u njoj ziveli. Optimalna i za buducnost. Sa tradicijom politicara u porodici ali bez ikakvog licnog politickog iskustva, vec krajem 80-ih, sa grupama manje-vise brojnih istomisljenika, osniva prva nezavisna politicka udruzenja gradjana. Jedno je Udruzenje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), istovremeni vesnik visestranacja ali i ujedinjavanja u nameri ocuvanja »jugoslovenskog prostora« i zajednicke drzave. Liberalni forum, ciji je Djuric bio predsednik, okupljao je vise intelektualaca, razlicitih profesija. Neki od njih su, zajedno sa Djuricem, pokrenuli 1990. godine politicki mesecnik Demokratija danas.

Po formiranju Saveza reformskih snaga, jugoslovenske partije tadasnjeg premijera i ideologa ekonomskih i politickih reformi _ Ante Markovica, Ivan Djuric se angazovao kao clan stranke, njen predsednicki kandidat i predsednik stranke u Srbiji.

Iz zemlje je otisao novembra 1991. godine. U jednom od svojih poslednjih intervjua kaze da je otisao »prisilno-dobrovoljno«. Posto je, na kraju krajeva, uvek rec o izboru, Djuric je, po svemu onome sto je radio po odlasku, vlastiti izbor tesko podneo. U Parizu gde je, prvo na College de France a zatim na Université de Paris VIII, predavao sve do svoje bolesti i smrti, on ne prestaje s angazmanom. Osniva, 1991. godine, Pokret za demokratske slobode koji, okupljajuci gradjane edz- Jugoslavije u inostranstvu, zainteresovane da deluju zajednicki i da odrze kontakte sa krajevima iz kojih poticu, podrzava i pomaze razne organizacije, medije i pojedince u bivsoj SFRJ. Ivan Djuric odrzava, veoma aktivno, komunikaciju sa liberalno orijentisanom opozicijom u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hrvatskoj, a u Makedoniji i sa vlascu. U Sarajevo odlazi tokom rata i ucestvuje u osnivanju Srpskog gradjanskog vijeca 1994. godine.

Za Srbiju je trazio nove odgovore. Koristeci, sada, i »iskustvo distance«, boljeg poznavanja prilika u svetu i njegovih lidera, ali i energiju svog »mazohistickog patriotizma« kako je ponekad zvao svoj rodoljubivi i gradjanski angazman.

Ivan Djuric je bio izrazito samosvesna osoba a bez imalo arogancije i sa predstavom da profesionalizam u politici ne moze i ne sme biti imun na patnje miliona ljudi i apsolutnu destrukciju. U svojim javnim nastupima i intervjuima uvek je zadrzavao tu »licnu crtu«.

Nastasja Radovic