Trka u magli
Nadmetanje predsednickih kandidata desava se u magli i na veoma klizavom terenu
Nebojsa Popov
Kada vidimo da neko trci, obicno se zapitamo za razloge, od koga bezi ili ko ga juri. Izborna trka
za mesto sefa drzave izgleda, pak, kao nesto veoma vazno, cak sudbinsko. Ta trka u Srbiji lici na
neobican maraton, u kojem ucestvuju osim »pretendenata na presto« i oni koji zure da glasaju, i
oni koji beze od glasanja.
Slaba vidljivost
Razboriti a ne samo razocarani gradjani skloni su da posmatraju ideologe i politicare kao
»prodavace magle«. Za razumevanje sadasnjih zbivanja to nije dovoljno, valja poci dalje, zapitati
se o nacinu proizvodnje magle i o njenoj strukturi, kako bismo razlikovali drustvenu od klimatske
pojave.
Kandidat vladajuce koalicije, recimo, racuna da ce pridobiti glasace sa snaznim ali mutnim
osecanjem sigurnosti pod sadasnjim rezimom, a da im gusta magla prekriva neposredno iskustvo o
tome koliko im je bas sadasnji rezim uzdrmao bezmalo svaku sigurnost (od samog zivota do nacina
prezivljavanja). Uzda se on i u svet, ma koliko ga rezimska propaganda sistematski satanizuje, da
ce spoljni mocnici podrzati domace, ako ni zbog cega drugog, onda radi izbegavanja veceg haosa
od sadasnjeg koji je, inace, vise od svih ostalih proizvela sama vlast.
Pretece uvecanje haosa vazan je deo proracuna i drugih ucesnika u ovoj trci. Vodje dve najjace
stranke (uz vladajucu) nude zavodjenje reda, obracun sa rasprostranjenim kriminalom i
siromastvom. Jedan se poziva na tradiciju srpskih dinastija i licne veze sa svetom, a drugi na
»malog coveka« preobrazenog u »velikog Srbina«, prepustajuci mocnijem od sebe (predsedniku
SRJ) brigu o svetu. Obojica bez zazora govore da je njihov predsednicki program u stvari program
njihove stranke, i ne hajuci za to sto bi time produzili nebitno promenjen kontinuitet partijske
drzave. U neposrednom duelu na televiziji pokazali su najdublje izvore agresivnosti koje ne sakrise
ni najgusci slojevi magle. Kroz uzajamno policijsko isledjivanje etnickog porekla _ da li su Srbi i
koliko su Srbi, a ne Hrvati (obojica su vitlala toboznjim dokazima »etnicke necistote« suparnika) _
dali su oduska onim strastima od kojih se klone pristojni ljudi, pa i Srbi koji drze do licnog i
nacionalnog ugleda. Ali, bas s tim strastima obojica racunaju da pridobiju glasace, a kako su
pokazali prethodni izbori, takvih je nemalo, preko dva miliona (i ne samo Srba).
Politika a narocito vlast, pogotovo antidemokratska, ionako vrvi od strasti koje zblizavaju
malobrojne i sukobljavaju sve ostale. Bujice etnickih strasti ostavile su za sobom mnostvo mrtvih,
osakacenih i razbezalih, nepregledne rusevine i rdjav glas u svetu, da sve to ni dalja proizvodnja
magle nacionalizma i rasizma ne moze da prikrije. Takvu maglu ne smanjuje, vec je samo ukrasava
vasarski humor ovih vodja, sto godi odredjenoj vrsti sledbenika, cak obozavalaca, i publike, svima
onima koji ne mare sto se drzavnicke pretenzije njihovih idola srozavaju na amatersko pelivanstvo.
Pomenute strasti cine sadrzaj magle koja obavija izbornu pozornicu, daju joj odredjen sadrzaj i
strukturu. U stvari, nizu se i preplicu pramenovi magle iz razlicitih izvora svih ovih godina otkako
se »duh« razgoropadjenog nacionalizma oteo racionalnoj kontroli. Usred takvog vasara cak i
sadasnji rezim i njegovi lideri izgledaju relativno pristojno, pogotovo spram neobuzdanih izliva
prostakluka. U takvim okolnostima i jedan bivsi general bivse JNA izgleda kao nesto novo i
obecavajuce. Tu i vodja jedne nekada mocne stranke zvuci kao glas razuma i nade u moralni
preporod. A i oni kandidati za predsednika koje ne prati veci broj sledbenika dobijaju sarm
zastupnika »malog coveka«.
Nizu se i preplicu pramenovi magle svih ovih godina otkako se »duh« razgoropadjenog
nacionalizma oteo racionalnoj kontroli
|
Klizav teren
Znacaj politickih vodja primetan je ne samo u izbornim kampanjama, vec je uocen i u naucnim
istrazivanjima koja su ustanovila visok stupanj autoritarne drustvene svesti stanovnistva. Manje je
primetna veza izmedju uloge politickog autoriteta i politickih i drugih institucija (same vodje postaju
institucije). Rezultati raznih anketa mogu i da zavedu ako sugerisu zakljucak da u nas zaista
postoji stabilan autoritarni poredak. Pre bi se moglo reci da u uslovima dugotrajne haotizacije
drzave i drustva postoji masovna teznja za uspostavljanjem reda pomocu snaznih politickih
autoriteta. Olako se, takodje, izricu i ocene o fasistickom, nacistickom i staljinistickom karakteru
sadasnjeg poretka. Koliko su takva rasudjivanja tacna, mogla bi da pokazu tek temeljita istrazivanja
slozenih procesa koji su zahvatili i drzavu i drustvo.
Pre takvih istrazivanja mozemo se ograniciti na izvesne pretpostavke. Pomenimo jednu od njih. U
toku je slozen i dug proces dekonstrukcije _ istovremenog razaranja i stvaranja drzave i drustva.
Ova okolnost cini predsednicku trku jos misticnijom, jer se odvija ne samo u magli, nego i na
klizavom terenu, nalik na »zivi pesak«.
Polazeci od pouzdanih saznanja o simbiozi drzave i drustva u »realnom socijalizmu«, pomenuti
proces mozemo posmatrati kroz promene u sistemu koncentricnih krugova. U samom sredistu
nalazi se vladajuca (jedina) partija s mocnim vodjom na vrhu i komandnim stabovima aparata
vlasti. Drugi krug cine sami aparati vlasti, organizacije i institucije, sprovodnici odluka prvog
kruga. Treci krug cine lojalne grupe svih staleza (zavisnog i nezavisnog srednjeg sloja, radnistva,
seljastva i »postene« inteligencije). U cetvrtom krugu nalazi se lojalni »radni narod«. Sve ostalo
izgleda kao nepouzdano, cak »neprijateljsko« okruzenje. Glavna poluga delovanja je vlast, »nicim
ogranicena«, a glavni sprovodnici »volje vladajuce klase« su provereni kadrovi (otud poznato
boljsevicko geslo »kadrovi resavaju sve«). Tu nema izborne provere i smene vlasti. Vodja se
smenjuje samo bioloskim zakonom (smrcu), a kadrovi cistkama i kooptacijom; odlazece ne
zamenjuju bolji, vec »podobni«.
U toku je slozen i dug proces dekonstrukcije _ istovremenog razaranja i stvaranja drzave i
drustva
|
Smrcu ranijeg vodje nastao je veliki poremecaj u citavom sistemu, sto pogoduje pojavi novoga vodje,
ali za pravu harizmu neophodno je i pravo vanredno stanje, a to donosi duboka kriza i rastuci
sukobi, sve do rata, sto ustolicuje novoga vodju i obecava reprodukciju staroga rezima. Medjutim, za
njegovu reprodukciju neophodni su pre svega pouzdani kadrovi i poslusni podanici. Stari kadrovi
odlaze a sa njima i neka pravila ponasanja. Za razliku od starih kadrova, koji su svoje interese i
ambicije rastezali na dugo razdoblje (svoj poredak smatrali su vecnim), novi kadrovi su arivisticki
uzurbani da iskoriste svaki trenutak i steknu sto vecu moc i imovinu. To izaziva sukobe i obracune
kako u najuzem krugu privilegovanih, tako i u neposrednom okruzenju, a legalizuje mafijaska
pravila i kriminal u sve sirim krugovima. Vodja i njegova druzina, doduse, i dalje osvajaju
dominantne pozicije u okruzenju prema oprobanoj strategiji (desant pa puc), ali raste broj
pretendenata na unosne pozicije i ne bas lojalna konkurencija medju njima. Najpoverljiviji i
najprodorniji kadrovi zauzimaju kljucna mesta u hijerarhiji vlasti i hijerarhiji privrednih, kulturnih
i sportskih organizacija. Izvesna mesta ostaju i za pridobijanje novih poslusnika, iz redova zavisne
srednje klase, a i iz krugova slobodnih profesija. Seljaci, mada pretezno privatnici, ostaju zavisni
od politickog rezima; iako je otvoren proces privatizacije, kljucne poluge privrednog sistema i
ekonomske politike ostaju u rukama centralizovane vlasti. Slicno prolaze i privatnici u drugim
oblastima; vlast ih tolerise dok su lojalni i uzvracaju svojim uslugama, ukoliko su pak manje
lojalni ili saradjuju s opozicijom nadje se nacin da budu kaznjeni. Nekada slavljena, kao po ustavu
vladajuca klasa _ radnistvo _ izlozena je najzamasnijoj destrukciji, pretezan deo nalazi se van
radnog odnosa (na »prinudnim odmorima«). Najzavisniji su slojevi mladih i penzionera. Sve u
svemu, kako idemo od sredisnjeg kruga vlasti ka ostalim krugovima, opada i koncentracija moci i
imovine, a okruzenje je sve rasutije, haoticnije i konfliktnije. Sistem koncentricnih krugova je sve
manje stabilan, a putevi uspona i pada su sve klizaviji.
Cak i ako se nakon 7. decembra oglasi pobeda nekog od kandidata, ispostavice se da je i dalje
najmocnija figura ona koja u trci neposredno nije ni ucestvovala
|
Ako se proces dekonstrukcije posmatra iz ugla alternative _ demokratske _ starom rezimu, onda se
moze reci da je stvaranje novih vrednosti i institucija (i revitalizacija postojecih) najvece domete
dostiglo formiranjem koalicije Zajedno, njenom pobedom u najvecim gradovima i tromesecnim
gradjanskim i studentskim pokretom, krajem prosle i pocetkom ove godine. Zamah demokratskog
procesa duboko je poljuljao politicki rezim. Zbog toga je on primenio sva sredstva sile i prinude,
kao i raspolozive kapacitete korumpiranja vrhova pojedinih opozicionih stranaka, ne bi li zaustavio
i destruisao taj proces.
Slicno se desava i u Crnoj Gori. Deo vladajuce stranke sklopio je sporazum s opozicijom (nalik na
»okrugli sto« u zemljama »realnog socijalizma« koje su izbegle krvoprolice u promenama sistema)
i najavio zaokret _ ka demokratskim reformama. Predstavnik ove orijentacije pobedio je na
predsednickim izborima, ali tu pobedu ne priznaje drugi deo vladajuce stranke, na celu sa
dosadasnjim predsednikom. Nesto slicno dogadja se i u Republici Srpskoj, gde je izrazito ucesce
medjunarodnih cinilaca.
Na osnovu svega recenog, mozemo da zakljucimo da se trka predsednickih kandidata u Srbiji
desava u magli i na izrazito klizavom terenu. Cak i ako se nakon 7. decembra oglasi pobeda nekog
od kandidata, ispostavice se da je i dalje najmocnija figura ona koja u trci neposredno nije ni
ucestvovala.
Maglu kao klimatsku pojavu mogao bi i vetar razvejati, ali kao drustvenu pojavu moze je ukloniti
samo nova prosvecenost, obnova kulture i privrede, kao i snazan demokratski drustveni pokret koji
bi dovrsio proces dekonstrukcije prevagom stvaralastva nad razaranjem, uspostavljanjem
autonomije pojedinca, privrede i drustva umesto sistema koncentricnih krugova moci.
|